Salvador Dali

Уредник: dahlia

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:30

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:30

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:33

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:33

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:34

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 29 Мар 2017, 13:34

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 02 Апр 2017, 11:29

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 02 Апр 2017, 11:30

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 02 Апр 2017, 11:30

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 02 Апр 2017, 11:35

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 16 Мар 2019, 15:18

Ja Sam Genije Salvador Dali

Слика



Dalijeva autobiografska knjiga u kojoj objašnjava svoje životne i umetničke postulate, kompleksne osnove svoje ekscentričnosti i beskrajne nadrealističke mašte kojom je obeležio slikarstvo XX veka.

Tajni život Salvadora Dalija
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 16 Мар 2019, 15:19

Слика

Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta.
Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, i neizrecivih, neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi.
U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj." Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenim, narandžastim, žutim i plavičastim. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 16 Мар 2019, 15:19

Слика
-------------

Rođenje Salvadora Dalija


Neka zvone sva zvona! Neka seljak, zgrbljen nad svojim poljem, ispravi svoja pleća povijena kao maslina koju lomi severac i neka nasloni obraz na svoju žuljevitu ruku u plemenitom stavu razmišljanja...
Gledajte! Rodio se Salvador Dali. Vetar više ne duva i nebo je čisto. Sredozemno more je mirno i na njegovim glatkim ribljim leđima blistaju kao krljušti sedam sunčevih odblesaka. Oni su tačno prebrojani, i utoliko bolje, jer Salvadoru Daliju više i neće biti potrebno!
Sličnog jednog jutra Grci i Feničani iskrcali su se u zalivu Rozas i Ampurijas, da bi tamo pripremili ležaj civilizacije i čiste, teatralne prostirke mog rođenja, i nastanili su se u središtu ove Ampurdanske doline koja je najkonkretniji i najobjektivniji pejzaž na svetu.
U gradu Figueras, jedanaestog sata trinaestog dana meseca maja 1904. godine, pred gospodinom Miguelom Komasom Kvintanom, opštinskim sudijom, i njegovim sekretarom Franciskom Sala i Sabrijom, pojavio se don Salvador Dali i Kuzi, rođen u Kadakesu, provincija Gerona, oženjen, četrdeset i jednu godinu star, beležnik iz iste varoši, nastanjen u ulici Monturiol 20, i tražio da se u knjigu rođenih upiše rođenje jednog deteta. On je tada izjavio:
„Dete o kome je reč, rođeno je u ulici Monturiol 20, u osam časova i četrdeset pet minuta, jedanaestog dana meseca maja tekuće godine. Biće kršteno imenima Salvador, Felipe i Jasinto. On je zakoniti sin potpisnika i njegove žene done Felipe Dome Domeneč, stare trideset godina, iz Barselone, takođe sa stanom u ulici Monturiol 20."
Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz čistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kući. Za mene ništa nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me obožavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre moga rođenja. Očajni, moj otac i majka našli su utehu tek kada sam se ja rodio. Ličio sam na brata kao što jedna kap vode liči na drugu: iste genijalne crte (od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja je iz dana u dan bivala sve jača, nije nikada u meni rodila osećanja koja se obično nazivaju uzvišenima. Ipak moram priznati da svest o tome i danas izaziva u meni osećanje čija mi je postojanost izvanredno prijatna); isti izraz prerane inteligencije koja zabrinjava. Ipak razlikovali smo se po izvesnim psihološkim crtama. On je, recimo, imao pogled prevučen melanholijom, svojstven visokim inteligencijama. Ja sam, međutim, bio mnogo manje inteligentan, ali sam, za razliku, reagovao na sve. Kasnije sam se pretvorio u savršeni prototip „polimorfnog pervertiranog bića", fenomenalno zaostalog, koje je u sebi sačuvalo sva osećanja na erotogeni raj novorodenčeta. Voleo sam zadovoljstva sebično i bezgranično, i čim bi mi se neko i najmanje suprotstavio, postajao sam opasan. Jedne večeri, divljački sam čiodom ogrebao obraz svoje dadilje, koju sam inače obožavao, samo zbog toga što je radnja u kojoj mi je obično kupovala šećerleme bila zatvorena.
Roditelji su me krstili Salvador, kao što se zvao i moj brat. Kako samo ime kaže, bilo mi je dodeljeno, ništa manje, da spasem Slikarstvo iz ništavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u ovom mehaničkom i osrednjem svetu u kome imamo čast i nesreću da živimo. Ako se okrenem prema Prošlosti, ljudi kao što je bio Rafael izgledaju mi kao pravi bogovi. Ja sam, verovatno, jedini koji shvatam zašto se danas ne možemo, čak ni izdaleka, približiti savršenstvu rafaelovskih oblika. Moje sopstveno delo mi izgleda kao velika nesreća. Toliko sam želeo da živim u jednom vremenu u kome ne bih imao šta da spasavam! Ali, ako se okrenem prema Sadašnjici, i pored toga što ne potcenjujem specijalizovane inteligencije koje su daleko iznad moje, ipak ne bih želeo nizašta na svetu da svoju ličnost zamenim sa ličnošću nekog od mojih savremenika.
Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreću da izaberem.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 16 Мар 2019, 15:20

Слика


Anegdotski autoritet


Ja, srećom, nisam od onih ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene između dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać. Meni se to ne događa, i to ne zbog toga što brižljivije perem zube nego ostali, već pre zbog toga što nikada ne jedem spanać. U stvari, ja pripisujem, naročito spanaću, kao uostalom i svim ostalim vrstama hrane, bitne estetske i moralne vrednosti. Mojim obedima uvek prisustvuju stražari gađenja koji me bajonetima svoje stroge brižnosti primoravaju da pažljivo biram šta jedem.
U stvari, volim da jedem samo ono što je po obliku jasno i inteligenciji dostupno. Spanać mrzim zbog toga što je bezobličan kao sloboda. Nasuprot spanaću nalazi se oklop. Obožavam da jedem oklope, i to naročito sasvim male oklope, to jest sve vrste ljuskara. Oni su ostvarili onu divnu, esencijalno filozofsku ideju da kosti nose na površini, a da svoje tako nežno meso čuvaju u unutrašnjosti organizma kao neku vrstu dermo-skeleta. Stiteći ovom koštanom anatomijom svoje hranljive i meke delirijume, oni se spasavaju od svake spoljne profanacije, zatvoreni u svečarioj vazi koju će jedino ljuštenje učiniti dostupnom našim pobedonosnim, carskim nepcima.
Znam tačno, i divljački strasno, šta želim da jedem!
Utoliko me više čudi što svuda oko sebe vidim bezbožnike koji jedu bilo šta, kao da na taj način udovoljavaju samo jednoj običnoj potrebi!
Uvek sam sa izvanrednom tačnošću znao šta želim da postignem od svojih čula. To se ne odnosi na moja laka i krhka osećanja, nalik na mehure od sapunice, jer nisam nikada uspeo da predvidim histerični i neobični tok moga ponašanja. U stvari, krajnji rasplet mojih postupaka uvek mene prvoga začudi. Kao da se svaki put, među hiljadu šarenih mehurića mojih osećanja, nađe jedan koji se spase propasti i nekim čudom uspe da stigne do pune realnosti, pa se u tom trenutku pretvori u jedan od onih odlučujućih postupaka isto toliko opasnih koliko i eksplozija neke bombe. Ništa ne može bolje da objasni ovo, od anegdota koje slede. Ja ću vam ih ispričati bez hronološkog reda, nasumice zahvatajući u svoju prošlost. Potpuno autentične, sirovo ispričane, one su dermo-skeletski elementi mog lika, krečnjački materijal za moj autoritet. Trebalo je da ostanu neispričane, ali moja fiks-ideja je da u ovoj knjizi ogolim tajne i da ih ubijem sopstvenim rukama.
Imam pet godina. Proleće u jednom selu blizu Barselone. Setam poljem sa kovrdžavim plavim dečakom koji je mlađi od mene i koga sam tek upoznao. On vozi bicikl a ja hodam pored njega obgrlivši ga da bih mu pomogao. Prelazimo preko mosta u gradnji čija ograda još nije dovršena. Pošto sam se uverio da nas niko ne gleda, brutalnim pokretom gurauo sam dečaka sa mosta. Pao je na stene sa visine od četiri metra. Ja sam zatim otrčao kući da javim novost. Citavo popodne iznosili su lavore sa vodom obojenom krvlju iz sobe u kojoj je dečak ležao. Ostao je u krevetu više od nedelju dana. Stalna trka i opšta zbrka u kući rodila je u meni slatku iluziju. Sedim u malom salonu i jedem voće. Fotelja je ukrašena kukičanom čipkom. Ogromne trešnje od somota aplicirane su na čipku kojom su prekriveni naslon i ručice fotelje. Mali salon je odmah pored predsoblja i ja mogu da posmatram kretanje ukućana. Saloni su spušteni zbog vrućine i u salonu je sveže i mračno. Ne sećam se da sam toga dana ijednog trenutka imao osećanje krivice. Znam da sam te iste večeri, šetajući se kao i obično u sumrak, uživao u lepoti svake vlati trave.
Imam šest godina. Salon je pun gostiju. Svi govore o kometi koju ćemo noćas moći da vidimo ako nebo bude vedro. Neki tvrde da bi to mogao da bude i kraj sveta, ukoliko rep komete zakači Zemlju. Iako mi je bilo jasno da u tim razgovorima ima ponekad ironije, obuzeo me je strah i užasna drhtavica. Jedan službenik moga oca pojavio se na vratima i objavio da se sa terase najzad vidi kometa. Svi naši gosti se trčeći popeše uza stepenice, a ja ostadoh sam. Sedeo sam na zemlji upola paralizovan od straha. Najzad mi se povrati hrabrost, pa i ja potrčah na terasu. Trčeći kroz hodnik video sam moju trogodišnju sestricu kako četvoronoške puzi po podu. Zaustavih se, malo oklevajući, a zatim je strahovito udarih nogom u glavu, pa nastavih da trčim, obuzet delirijumom radosti koju je u meni izazvao divljački postupak. Ali, moj otac, koji je bio iza mene, video je ovu scenu. Uhvatio me je i zatvorio u svoju kancelariju. Tamo sam ostao do večere.
Ova kazna, zbog koje nisam mogao da vidim kometu, za mene je jedna od najvećih neprijatnosti moga života. Plakao sam s takvim besom da sam izgubio glas. Moji roditelji su se najzad uplašili. Kasnije sam, na najmanju pretnju, koristio ovu strategiju, znajući da moj otac ne može da joj odoli. Jednoga dana, kada sam se davio ribljom kosti, video sam ga kako izlazi iz trpezarije jer više nije mogao da podnese kašalj i histerične grčeve koji su me obuzimali i koje sam još potencirao da bih što više privukao pažnju porodice.
Nekako u isto vreme, jedno popodne, lekar je došao u kuću da probuši uši mojoj sestri koju, od onda od kada sam je udario, još nežnije volim. Ova operacija mi je izgledala užasno divljačka i ja sam odlučio da je po svaku cenu sprečim. Cekao sam da lekar sedne, namesti naočare i pripremi se za posao. Onda, iznenada, uleteh u sobu sa pajalicom i počeh njom da ga udaram po licu. Nesrećnik zaplaka od bola, i naslonivši se na rame moga oca koji je došao da nas razdvoji, reče glasom isprekidanim jecajima: „Nikada ne bih verovao da može da mi učini ovo, meni koji sam ga toliko voleo!" Od tada sam obožavao da se razbolim samo zato da bih video kako se nada mnom naginje lice ovog starca koga sam uspeo da rasplačem.
Imam šesnaest godina i đak sam u Zavodu Braće Marista u Figuerasu. Iz razreda silazimo u dvorište za odmor veoma strmim kamenim stepenicama. Jedno veče, bez ikakvog razloga, poželeo sam da se bacim sa vrha stepenica. Ali, bojao sam se, oklevao, i morao sam da odložim za sutradan ovu žarku želju. Sledećeg dana više nisam mogao da odolim i u trenutku kada smo ja i moji drugovi počeli da silazimo niz stepenice napravio sam fantastičan skok u prazno, pao na donje stepenike, odskočio i otkotrljao se do dna. Sav sam bio izubijan, ali neka neobjašnjiva i veoma velika radost odbacila je bol u dubine moje svesti. Moji drugovi i Braća su bili prilično uzbuđeni. Opkolili su me, negovali, stavljali mi na glavu vlažne obloge. U to vreme bio sam strahovito stidljiv. Crveneo sam ni zbog čega. Bio sam usamljenik koji je provodio vreme krijući se. Ta gomila zabrinutih lica izazvala je u meni čudno osećanje. Četiri dana kasnije ponovio sam istu scenu, ali ovoga puta u trenutku kad brat nastojnik nije bio tu. Pre skoka oštro sam kriknuo i to je privuklo pažnju čitavog dvorišta na mene. Izubijan, ali presrećan, stalno sam to činio. Svaki put kada bih silazio niz stepenice, moji drugovi su gubili dah od straha. Uvek ću se sećati jedne oktobarske večeri. Kiša tek što je prestala da pada. Iz dvorišta se peo miris vlažne zemlje i ruža. Na nebu, razgorelom od zalaska sunca, videli su se veličanstveni oblaci koji su meni izledali kao leopardi, Napoleon ili jedrenjaci bez katarki. Moje lice je bilo obasjano odozgo hiljadama svetlosti apoteoze. Sišao sam stepenicama, stepenik po stepenik, u mrtvoj tišini, praćen opčinjenim očima mojih drugova koji su prekinuli svoje igre. Ne bih se tada menjao ni sa bogovima.
Imam dvadeset i dve godine i student sam Umetničke akademije u Madridu. Pred dodeljivanje nagrade za slikarstvo opkladio sam se da ću je ja dobiti, slikajući sliku za konkurs a da pri tom ne dodirnem četkicom platno. I zaista sam uspeo da naslikam ono što se tražilo bacajući sa razdaljine od jednog metra mrlje boje na platno i stvarajući tako izenađujuću poentilističku sliku. Crtež i boje su bili toliko tačni da sam odneo prvu nagradu. Sledeće godine trebalo je da polažem ispit iz istorije umetnosti. Izašao sam na ispit sa namerom da zablistam. I zaista sam se bio izvanredno pripremio. Popeo sam se na uzvišenje gde je zasedala komisija i izvukao sam pitanje. Imao sam mnogo sreće. Bilo je to baš ono pitanje koje sam želeo da razvijem. Ali obuzet iznenada nesavladivom lenjošću, i na ogromno zaprepašćenje prisutnih, izjavio sam ne oklevajući da sam inteligentniji od sve trojice profesora i da odbijam da me oni ispituju pošto i suviše dobro poznajem postavljeno pitanje.
Još uvek sam na Umetničkoj akademiji u Madridu. Želja da stalno i sistematski činim suprotno od onoga što rade ostali gone me na ekstravagantnosti. To mi je u veoma kratkom roku osiguralo pravu popularnost u madridskim umetničkim krugovima. Jednoga dana, na času slikanja, zadali su nam da naslikamo, prema modelu, jednu gotsku statuicu Bogorodice.
Izlazeći, profesor nam je preporučio da naslikamo ono što svako od nas „vidi". Čim je on izišao, ja sam, obuzet strasnom željom za mistifikacijom, počeo da slikam terazije, inspirišući se slikom u jednom katalogu. Nacrtao sam ih sa najvećom preciznošću. Svi drugovi su smatrali da sam poludeo. Krajem nedelje profesor je došao da ispravi i oceni naš rad i sledio se pred slikom koju sam mu pružio. Svi učenici su nas okružili. U bojažljivoj tišini koja je nastala ja sam se usudio da kažem,glasom pomalo stegnutim od stidljivosti: „Mogućno je da vi vidite Bogorodicu kao što je svi vide, ja, međutim, vidim terazije."
Imam dvadeset devet godina jednog leta u Kadakesu. Udvaram se Gali. Ručamo sa prijateljima na morskoj obali zaklonjeni lozom puzavicom i zaglušeni zujanjem pčela. Na vrhuncu smo sreće jer u sebi već nosim zrijuću težinu ljubavi koja se rađa i hvata me za gušu kao pijavica od teškog zlata na kojoj blista hiljadu dragih kamenova nemira. Pojeo sam četiri jastoga na žaru i zalio ih jednim od onih lakih seoskih vina, koja nemaju pretenzija, ali koja sama po sebi predstavljaju najlepše tajne Sredozemlja.
Ručak je trajao dugo i sunce je počelo da zalazi. Bio sam bos. Jedna prijateljica, koja mi se odavno divila, nekoliko puta je napravila aluzije o lepoti mojih nogu. To je sušta istina, i ja nalazim da je njeno ponavljanje komplimenata glupo. Sedela je na zemlji glave lako naslonjene na moje koleno. Iznenada, stavila mi je ruku na nogu i drhtavim prstima pokušala da je pomiluje. Skočio sam, obuzet osećanjem autoljubomore, kao da sam se iznenada pretvorio u Galu. Oborio sam svoju obožavateljku i počeo da je gazim iz sve snage. Morali su da je otmu od mene. Bila je sva krvava.
Hteo ja to ili ne, naklonjen sam ekscentričnostima.
Imam trideset i tri godine. Tokom dana telefonirao mi je jedan od najpoznatijih mladih psihijatara. On je u Minotauru pročitao moj članak o „unutrašnjim mehanizmima paranoične aktivnosti". Cestitao mi je i začudio se zbog preciznosti mojih naučnih znanja koja su uglavnom retka kada je reč o jednom ovakvom predmetu. Želeo je da me vidi i da sa mnom porazgovara o ovom problemu. Odlučili smo da se nađemo iste večeri, u mom ateljeu u Ulici Gamge, u Parizu. Uzbuđen zbog ovog susreta, proveo sam čitavo popodne trudeći se da napravim neki redosled stvari o kojima ćemo razgovarati. U osnovi, bio sam veoma počastvovan što su moje ideje, koje su čak i moji najbliži prijatelji iz grupe nadrealista smatrali uglavnom samo paradoksalnim šalama, uzete u obzir u jednom naučnom krugu. Želeo sam da naša prva izmena misli teče normalno i čak sa izvesnom ozbiljnošću. Cekajući dolazak mladog psihijatra, nastavio sam da radim po sećanju na portretu vikontese od Noaja. Ta slika, rađena na bakru, zadavala mi je prilično teškoća. Da bih video crtež na potamneloj površini koja je pored toga delovala kao ogledalo, a pošto sam primetio da na mestima gde su odblesci svetliji bolje vidim detalje crteža, radio sam sa komadom bele hartije od tri kvadratna santimetra, zalepljenom na vrhu nosa.
Tačno u šest časova neko je zazvonio. Sklonio sam sliku i otvorio vrata. Ušao je Žak Lakan i mi smo odmah započeli veoma ozbiljnu diskusiju punu tehničkih detalja. Bili smo iznenađeni kada smo otkrili da su naši stavovi, i to iz istih razloga, okrenuti protiv konstitucionalističkih teza koje su bile uobičajene. Razgovarali smo dva sata u veoma velikom dijalektičkom uzbuđenju. Zak Lakan je otišao, obećavši mi da će sa mnom održavati stalnu vezu kako bismo mogli da izmenjujemo ideje.
Kada je otišao, počeo sam da šetam gore-dole po ateljeu, trudeći se da napravim sintezu našeg razgovora i objektivnije odmerim retke trenutke neslaganja do kojih je došlo među nama. Ali, isto toliko me je zanimao i čudan način na koji me je mladi psihijatar ponekad posmatrao. Imao sam utisak da će se iznenada osmehnuti, i kao da se zatim uzdržava od toga da ne bi pokazao svoje čuđenje. Da li se možda bavio morfološkim proučavanjem moje fizionomije, uzbuđene idejama koje su uznemiravale moj duh? Dobio sam odgovor na moju zagonetku u trenutku kada sam otišao da operem ruke. (To je, u stvari, trenutak kada čovek sa najviše jasnoće sagledava bilo koje pitanje!) Ali ovoga puta odgovor sam dobio sa ogledala. Zaboravivši da skinem komad hartije sa vrha nosa, ja sam čitava dva sata sa najvećom ozbiljnošću govorio o transcedentalnim pitanjima, tonom istovremeno objektivnim i svečanim, ne sumnjajući ništa o smešnom izgledu mog nosa! Koji bi cinični mistifikator mogao da odigra ovakvu ulogu do kraja?
Nalazimo se u ulici Bekerel 7, u našem stanu pored Sakre-Kera. Godina je 1936. Gala treba sutradan da bude operisana i mora da provede noć na klinici, u miru. Operacija je veoma ozbiljna. Međutim, Gala se nimalo ne brine i mi čitavo popodne pravimo dva nadrealistička predmeta. Ona se zabavlja kao dete prikupljajući čudnu gomilu stvari koje zatim mehanički pretvara u prah. Kasnije sam shvatio da je njen predmet vrveo od svesnih aluzija na blisku operaciju. Prevashodno biološki karakter toga predmeta bio je očigledan: metalne antene gotovo su kidale neke membrane. Jedna posuda puna brašna ublažavala je udarce grudi koje su umesto bradavica nosile po jedno petlovo pero. Ja sam pravio „hipnagogični časovnik": ogromna vekna hleba ležala je na raskošnom postolju; po hlebu su bile poredane, jedna do druge, dvanaest mastionica napunjenih mastilom „Pelikan". U svakoj mastionici stajalo je po jedno pero različite boje. Bio sam oduševljen dobijenim rezultatom.
Predveče Gala je završila svoj predmet i mi smo odlučili da ga pre nego što odemo na kliniku pokažemo Andre Bretonu. Pozvali smo taksi i pažljivo uneli predmet, koji se, na nesreću, pri prvom potresu, raspao.
Posuda u kojoj se nalazio kilogram brašna se prevrnula. Bili smo potpuno beli. S vremena na vreme šofer taksija se okretao i posmatrao nas. U njegovom pogledu bilo je isto toliko čuđenja koliko sažaljenja. Zaustavili smo se pred jednom pekarom i kupili kilogram brašna. Zbog raznih nezgoda koje su iskrsavale jedna za drugom, stigli smo sa velikim zakašnjenjem na kliniku. Naše pojavljivanje u dvorištu, pred bolničarkama koje su nam izišle u susret, nije bilo bez originalnosti. Gala i ja smo se otresli i iz naših haljina i kose izleteli su oblaci brašna. Ostavio sam Galu na klinici i vratio se brzo kući i dalje se rasejano otresajući. Večerao sam odlično: ostrige i pečenog goluba. Popio sam tri kafe i nastavio da pravim predmet koji sam započeo to popodne. Od trenutka kada sam ga napustio bio sam nestrpljiv da mu se vratim: stalno sam mislio na moj predmet. Pomalo sam bio začuđen zbog ravnodušnosti u odnosu na operaciju moje žene. Ali, čak i trudeći se, nisam mogao da osetim ni najmanju brigu. Ta potpuna odvojenost od patnji bića koje tvrdim da obožavam postavila je mom duhu moralni i filozofski problem čije sam objašnjenje ostavio za kasnije.
Kao muzičar obuzet inspiracijom osećao sam kako u meni vri od ideja. Dodao sam šezdeset akvarela mastionica sa perima, koje sam naslikao na malim komadićima hartije i okačio žicom iznad hleba. Posmatrao sam u ekstazi apsurdni i strahovito realni izgled mog predmeta, a zatim sam oko dva časa po ponoći legao i potonuo u miran san. U pet časova sam se probudio, ali ovoga puta kao demon. Najveća briga koju sam ikada osećao prikovala me je za krevet. Jednim laganim pokretom glave jedva sam uspeo da odbacim pokrivače koji su me gušili. Bio sam obliven hladnim znojem griže savesti. Zora se radala; frenetična pesma ptica najzad me je potpuno probudila.
Gala, Galuška, Galuškinita! Suze mi vrcaju, vrele i bolne kao porođajni grčevi. Cim prestanem da plačem, vidim Galu oslonjenu na jednu mašinu u Kadakesu, Galu, kako se krajem leta saginje da uzme jedan blistavi šljunak među stenama rta Kre, Galu koja je otplivala tako daleko da od njenog malog lica vidim samo osmeh. I odmah, posle svake ovakve slike, ja sve jače i jače plačem, kao da mehanizam osećanja pritiska mišićnu opnu mojih očiju da bi iz njih istisnuo do poslednje kapi sve svetle vizije moje ljubavi sadržane u kiselom i modrikasnom limunu sećanja.
Otrčao sam na kliniku i zgrabio sa životinjskim strahom hirurga za bluzu. On je zbog toga morao da bude izuzetno ljubazan prema meni. Citavu tu nedelju plakao sam svakog trenutka i u svakoj prilici, na najveće čuđenje grupe nadrealista. Najzad, jedne nedelje, opasnost je otklonjena. Smrt se s poštovanjem povukla od nje. Galuška se smeje. Držim njenu ruku prislonjenu uz svoj obraz i mislim sa nežnošću: „Posle svega ovoga, mogao bih te ubiti!"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29424
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Salvador Dali

Порукаод Mustra » 16 Мар 2019, 15:20

Слика

Detinjstvo


Kada sam imao sedam godina, otac je odlučio da me upiše u školu. Morao je to da učini silom i da me odvuče za ruku. Vikao sam i napravio takav skandal da su svi trgovci izišli iz radnji da bi nas videli. Roditelji su uspeli da me nauče dve stvari: slova azbuke i kako da napišem svoje ime. Posle godinu dana školovanja otkrili su da sam potpuno zaboravio ove minimalne rudimente školovanja. To nije bila moja greška. Citave školske godine moj profesor je dolazio u razred samo da bi se tamo ispavao. Taj profesor se zvao M. Trejter, što na katalonskom znači otprilike „omlet". To je zaista bila fantastična ličnost, s belom bradom podeljenom na dva dugačka šiljka koji su, kada bi seo, dopirali sve do kolena.
Moj otac je izabrao za mene ovu školu sa tako čudnim profesorom kakav je bio M. Trejter zato što je pripadao katalonskim slobodnim misliocima, sinovima sentimentalne Barselone, članovima horova Hosea Anselmo Kalvea, fanatika iz procesa Ferer; a i zato što je za njega bilo pitanje principa da mi ne dozvoli da se školujem kod Braće kod kojih bi, s obzirom na naš rang, bilo normalno da idem. Odlučio je, dakle, da me upiše u opštinsku školu, što je bilo ocenjeno kao prava ekscentričnost. Niko nije znao kakvi su pedagoški kvaliteti M. Trejtera, jer mu niko, osim siromaha, nije poveravao svoju decu. Ja sam, znači, svoju prvu godinu školovanja provodio sa najbednijom decom Figuerasa, što je bilo vrlo značajno za razvoj mojih prirodnih sklonosti prema maniji veličine.
Od sedme do osme godine živeo sam u vlasti snova i mita. Kasnije mi je bilo nemogućno da odvojim stvarnost od mašte. Moje pamćenje pretopilo je istinu i laž u jedan blok, i samo objektivna kritika nekih i suviše apsurdnih događaja omogućavala je da se jedno razluči od drugog.
Zatvaram oči i tražim među svojim uspomenama onu koja će mi se pokazati sa najviše spontanosti i vizuelno najjasnije. Vidim... Vidim dva čempresa, dva velika čempresa, skoro iste visine. Onaj levi je, ipak, nešto niži i njegov vrh nagnut je prema drugom koji je, za razliku, prav kao strela. Vidim ih kroz prozor prvog razreda škole Figueraske Braće, u koju su me upisali posle nesrećnog pedagoškog iskustva sa M. Trejterom.
Prozor koji je uokviravao moju viziju otvarao se tek po podne, ali od tog trenutka ja sam bio potpuno obuzet posmatranjem. Pratio sam kretanje senki i svetlo?ti na drveću. Pred sam zalazak sunca šiljati vrh desnog čempresa izgledao je kao osvetljen tamnim crvenilom, kao da je potopljen u vino, dok je levi čempres, potpuno u senci, bio samo crna masa. Zvona za večernje su zvonila i čitav je razred ustajao i u horu ponavljao molitvu koju je tihim glasom i skršenih ruku govorio otac nastojnik. Cemrpesi, koji su se kao dve sveće topili na popodnevnom nebu, jedini su mi davali neku predstavu o vremenu koje je prolazilo u razredu. Jer, kao i kod M. Trejtera, bio sam stalno odsutan iz razreda, s jednom razlikom što sam ovde morao da se borim protiv volje Braće koja su pokušavala vredno, a ponekad čak i surovo, da privuku moju pažnju. Ali, ja nisam želeo da me dodiruju, da mi se obraćaju, da „poremećuju" ono što se događalo u mojoj glavi. Nastavio sam sa sanjarijama početim kod M. Trejtera, i shvatajući da im preti opasnost, ja sam se još snažnije pribijao uz njih, zabijajući u njih nokte kao u neku spasilačku bovu.
Braća su primetila s koliko tvrdoglavosti posmatram čemprese. Premestili su me na drugo mesto, ali bez rezultata, jer sam ja nastavio da gledam kroz zid kao da ih još uvek vidim. Tvrdoglavo rešen da ih ne izgubim, ja sam u mašti rekonstruisao izgubljeni prozor. Govorio sam sam sebi: „Sada počinje katehizis, znači, na desnom čempresu senka je došla do one crvenkaste i sagorele rupe iz koje strči suva grana za koju je vezan komad belog platna. Pirineji su sigurno ljubičasti. A ovo je i trenutak kada, kao što sam primetio pre nekoliko dana, u udaljenom selu Vilabertran blista jedno prozorsko staklo!" I taj blistavi odsjaj zasvetleo bi iznenada realnošću nekog dijamanta u mom mozgu izmučenom ovom brutalnom zabranom da gledam moju voljenu Ampurdansku dolinu koja je kasnije, svojom tako neobičnom geologijom, prožela čitavu estetiku filozofije dalijevskog pejzaža.
Brzo su shvatili da promena mesta nije donela ono što su očekivali. Bio sam tvrdoglavo nepažljiv i oni su počeli da očajavaju nad mojim slučajem. Jedanput, za večerom, moj otac je pročitao glasno, na užas svih prisutnih, jedan izveštaj mojih profesora. Hvalili su moju disciplinu i blagost, moju mirnoću na odmorima, ali su zato završavali izveštaj govoreći o tome da sam obuzet takvom mentalnom lenošću, toliko ukorenjenom da mi je zbog nje nemogućno da napravim bilo kakav napredak u učenju. Za dve godine školovanja kod Braće nisam naučio ni peti deo onoga što su moji drugovi progutali za to vreme. Morao sam da ponavljam razred. Počeo sam sistematski da se izolujem. Pravio sam se čak da ne znam ni ono što sam preko svoje volje i silom uspeo da naučim. Pisao sam nepažljivo, nepravilno, i sveske su mi bile pokrivene mrljama mastila. Međutim, ja sam znao šta bi trebalo da činim da bih pisao kako treba. Jednoga dana dali su mi svesku sa veoma finom hartijom; bio sam uzbuđen i, uzdrhtala srca, kvaseći pero pljuvačkom, napisao sam čitavu stranu pravilno i čisto i tako dobio prvu nagradu za lepo pisanje.
Ovo otkriće izazvalo je čuđenje oko mene i ohrabrilo me da nastavim sa mistifikacijama i pretvaranjima koja su predstavljala moj prvi kontakt sa društvom. Da bih izbegao ispitivanje, ustajao sam jednim skokom i bacao naglo knjigu koju sam se čitav sat pre toga pravio da proučavam, ali iz koje, u stvari, nisam pročitao ni jedan jedini red. Na izgled obuzet nepokolebljivom odlukom, penjao sam se na klupu i zatim silazio, u panici i krijući lice rukama, kao da mi preti neka opasnost. Ova pantomima mi je donela povlasticu da sam izlazim u vrt, u šetnju. Po povratku u razred davali su mi da popijem topao čaj koji je mirisao na borovinu. jvloji roditelji, bez sumnje obavešteni o ovom lažnom fenomenu halueinacija, zamolili su upravnika škole da se o meni povede posebno računa. Okružila me je atmosfera izuzetnosti i uskoro niko više nije ni pokušavao da me bilo čemu nauči.
Jedna od mojih najvećih strasti u detinjstvu, bila je maskiranje. Već tada sam obožavao tri stvari: slabost, starost i luksuz.
Ali, još više od ove tri ideje ka kojima je težila moja ličnost, carovala je u meni ogromna potreba za bezgraničnom samoćom, uz koju je išlo jedno drugo osećanje koje je prvom, da tako kažem, služilo kao „okvir": osećanje „visine", „vrha". Majka mi je uvek postavljala sledeće pitanje: „Srce šta želiš? Srce, šta hoćeš?" Znao sam šta sam želeo: da mi daju perionicu koja se nalazila na vrhu kuće. I, dali su mi je, ostavivši mi slobodu da tu po svojoj volji napravim atelje. Perionica je bila veoma mala, pa je betonsko korito zauzimalo gotovo čitav prostor. Proprocije ove prostorije oživele su u meni zadovoljstva majčine utrobe, o kojima sam već govorio. Stavljao sam stolicu na betonsko korito i postavljao preko korita tablu koja mi je služila kao radni sto. Kada je bila vrućina svlačio sam se, otvarao slavinu i punio vodom korito do struka. Zidovi ove prostorije uskoro su se prekrili slikama: slikao sam ih na poklopcima kutija od šešira koje sam krao u salonu za šešire tetka Kataline. Sedeći u koritu, naslikao sam dve slike, jednu na kojoj se Josif susreće sa svojom braćom, i dugu pomalo plagijat za koju me je inspirisala Ilijada. Na njoj je bila naslikana Jelena Trojanska kako gleda u horizont.
Znači, ukratko, evo me na početku moje devete godine: usamljeno dete, car koji sedi u betonskom koritu ispod krova i krvari na nos! Dole je ostalo to meso za topove, taj biološki konglomerat dlaka u nosu, majoneza, čigri, duša u čištilištu, glupe dece koja su učila sve što se od njih zahtevalo, kuvanih riba i, tako dalje, i tako dalje... Nikada nisam sišao u prizemlje duha da bih tamo bilo šta naučio.
Bio sam istrajan i još uvek sam takav. Moju maniju usamljenosti pojačavali su svetli patološki trenuci. Moje nestrpljenje da se popnem na krov bilo je veliko i ja sam pred kraj obeda izmišljao kako imam grčeve da bih mogao da otrčim u klozet, da se tamo zatvorim i da bar za trenutak budem ,,sam". Ta bekstva olakšavala su mi mučenje za ručkom, čiji sam kraj morao da sačekam da bih mogao da se popnem u svoju jazbinu.
U školi sam postao agresivan i nisam trpeo da neko, namerno ili nenamerno, naruši moju samoću. Deca, koja bi pokušala da mi se približe, a bilo ih je sve manje, nikada mi više nisu prilazila jer sam ih dočekivao pogledom punim mržnje.
Roditelji su odlučili da me pošalju na odmor u selo, na imanje porodice Pičo, udaljeno dva časa od Figuerasa. Imanje se zvalo „Mlin kod kule". Stigli smo tamo posle zalaska sunca. „Mlin kod kule" mi se učinio kao čarobno mesto. Izgledalo mi je kao daje sazidan da bi omogućio nastavak mojih sanjarenja. Sledećih dana odlučio sam da metodično organizujem vreme, jer sam osećao da moja uzavrela vitalnost zahteva malo reda, kako se moje oduševljenje ne bi rasulo u istovremenim i suprotnim željama. U stvari, želeo sam da budem svuda i na svakom mestu. Brzo sam shvatio da sa ovom moiom proždrljivom neurednošću neću ni u čemu moći duboko da uživam. Dalijevska sistematičnost, po kojoj sam kasnije postao slavan, već se i u ovom trenutku pokazala. Sastavio sam program u kome je sve bilo unapred proračunato, i moje vreme i emocije koje sam hteo da izvučem iz izvesnih postupaka.
U procesu ustajanja postojala je jedna egzibicionistička ceremonija. Posle toga je dolazila ceremonija doručka. Doručkovao sam sam u trpezariji: dva parčeta pečenog hleba sa medom i šolju veoma tople bele kafe. Kako su zidovi trpezarije bili prekriveni uljima i bakrorezima Ramona Pičoa (on je u to vreme boravio u Parizu), moji jutaraji obedi predstavljali su i moje prvo upoznavanje sa impresionizmom. Ta škola je, u stvari, nešto što je na mene ostavilo najjači utisak u životu. Ona je predstavljala moj prvi susret sa jednom antiakademičnom i revolucionarnom estetikom. Nisam mogao da se nagledam ovih gustih i bezobličnih mrlja boje koje su idealizirale platno na najkapriciozniji način sve dok treptaj oka ili udaljenje od jednog metra ne bi kao nekim čudom dalo ovim burnim vizijama njihov pravi oblik. Vazduh, razdaljina, jedan zrak svetlosti, i čitav svet se pojavljivao iz haosa. Najstarija slika Ramona Pičoa podsećala je na Tuluz-Lotreka. Erotizam ovih literarnih aluzija po modi iz 1900. godine goreo je u dnu moga grla kao pogrešno progutana kap konjaka.
Najviše sam se divio slikama na kojima je impresionizam najzad iskreno prihvatio poentilističku formulu. Sistematično slaganje narandžastog i ljubičastog izazivalo je u meni neku vrstu iluzije i sentimentalne radosti kakvu su mi inače pružale i stvari viđene kroz prizmu i obojene duginim bojama. Ova nema jutarnja posmatranja su mi oduzimala dosta vremena, i zato sam morao na brzinu da pijem belu kafu. To sam činio tako nevešto da mi je tečnost kapala po bradi i curila niz vrat kvaseći mi grudi. Osećao sam čudno zadovoljstvo kada se ta topla kafa sušila na mojoj koži i ostavljala na njoj lepljivu, ali prijatnu mrlju. To mi se čak toliko dopalo da sam počeo, namerno, da prosipam kafu. Uverivši se na brzinu da me niko ne gleda, sipao bih malo kafe u košulju a ona je curila sve do trbuha. Jednoga dana gospodin Pičo me je uhvatio na delu. On i njegova žena su zatim godinama pričali tu priču kao i hiljadu drugih čudnih anegdota koje su voleli da gomilaju oko moje zbunjujuće ličnosti. Uvek bi počinjali istim rečima:
Znate li šta je Salvador opet učinio?
I svi su pažljivo slušali priču o nekoj od mojih fantazija koje su bar imale tu vrlinu da ljude zasmejavaju do suza. Jedino se moj otac nije smejao. Preko njegovog lica, na kome se videla zabrinutost zbog moje budućnosti, prešla bi senka.
Posle doručka trčao sam u veliku belo okrečenu prostoriju gde se na zemlji sušio kukuruz i koja je bila vreća raznog zrnevlja. Ta prostorija je po dozvoli gospodina Pičoa postala moj atelje. On je tako odlučio zbog toga što je sunce u nju prodiralo čitavog jutra. Imao sam veliku kutiju uljanih boja i odmah sam počinjao da slikam. Slike sam kačio o zid. Moja truba platna brzo se utrošila. Odlučio sam tada da upotrebim jedna stara vrata skinuta sa šarki. Položio sam vrata na dve stolice i rešio da slikam samo po središnom delu a ne i po izbočinama. Trebalo je da one posluže kao okvir. Od pre nekoliko dana goreo sam od želje da naslikam veliku vezu trešanja. Prosuo sam zato čitavu korpu trešanja na sto. Sunce je kroz prozor obasjavalo rasute trešnje oživljavajući ih hiljadama plamičaka. Počeo sam da slikam samo sa tri boje koje sam tubom razmazivao. U levoj ruci držao sam dve tube: jednu sa cinoberom za deo trešnje obasjan suncem, drugu sa karminom za deo u senci. U desnoj ruci držao sam tubu sa belom bojom za odsjaj na svakoj trešnji. Zatim bih počinjao rad. Na svaku trešnju stavljao sam tri mrlje boje. Tak, tak, tak... svetlo, senka, odsjaj... tak, tak, tak... svetlo, senka odsjaj... Ujednačeno škripanje mlina davalo je ritam mom radu. Tak, tak, tak... Moja slika je sve više postajala očaravajuća igra veštine, i problem je bio da svaku trešnju bolje naslikam. Imao sam utisak da izvanredno uspevam, i da je sličnost savršena. Pošto sam se izveštio, iskomplikovao sam igru. Umesto da slikam trešnje u vezama, kao što su stvarno i bile, naslikao sam nekoliko pojedinačno, čas u jednom, čas u drugom uglu. Ali, da bih pratio isprekidani ritam mlina, morao sam bukvalno da skačem s jednog kraja položenih vrata na drugi. Izgledalo je kao da igram neku tajanstvenu igru ili kao da bajem. Tak ovamo, tak onamo, tak tu... hiljadu cinobernih, kao karmin crvenih i belih svetlosti palilo se na mom improvizovanom platnu na svaki okret mlina. Bio sam majstor, gospodar i pronalazač ovog prosedea jedinstvenog u analima slikarstva.
Ova slika je sve iznenadila. Gospodin Pičo je gorko žalio što je naslikana na teškim vratima, nezgodnim za rukovanje, i koja su, štaviše, bila na izvesnim mestima pojedena od crva. Seljaci su stajali zadivljeni pred ovim trešnjama koje su toliko bile nalik na prirodne da je čoveka obuzimala želja da pruži ruku i da ih uzme. Napravili su mi primedbu kako sam zaboravio da naslikam peteljke. Uzeo sam šaku trešanja i počeo da ih jedem a peteljke sam lepio po slici. Ovaj kolaž je dao izvanredan reljef mom delu. Sto se tiče crva koji su nagrizali vrata i stvarali rupice na mojim mrljama boje, oni su neverovatno ličili na crve na pravim trešnjama koje su bile razasute po vratima. Rešen da postignem još veći realizam, počeo sam jednom čiodom da izmenjujem njihova mesta. Uzimao sam jednog crva iz vrata i stavljao ga u trešnju iz koje sam opet vadio crva i uvlačio ga u rupe na vratima. Bio sam već uspeo da izvršim nekoliko ovih bizarnih i ludačkih izmena, kada me odjednom iznenadi prisustvo gospodina Pičoa koji je, bez sumnje, već duže vremena stajao iza mene. Ovoga puta se nije smejao mojim ekstravagancijama, kao što je inače imao običaj. Posle dubokog razmišljanja čuo sam kako šapuće kao da govori sam sa sobom: „Ovo je genijalno."
Seo sam na zemlju, na zma kukuraza ugrejana od sunca i počeo da razmišljam o rečima gospodina Pičoa. One su ostale duboko urezane u mom srcu. Bio sam siguran da ću zaista moći da ostvarim neobične stvari, mnogo neobičnije nego što je bila ova. Jednoga dana čitav svet će se čuditi mom talentu.
Kada sam posle izvesnog vremena došao u trpezariju, tamo me je sačekalo simpatično ćutanje. Govorili su o meni. Gospodin Pičo mi je rekao ozbiljno:
- Odlučio sam da razgovaram sa tvojim ocem. Treba da ti nađe profesora crtanja.
- Ne odgovorio sam ozbiljno ne treba mi profesor crtanja. Ja sam slikar impresionista.
Nisam znao šta tačno znači reč „impresionista", ali mi se činilo da je moj odgovor potpuno logičan. Gospođa Pičo je prsnula u smeh:
- Gledajte, molim vas, ovo dete, sa koliko sigurnosti izjavljuje da je impresionista.
Слика