Sava Šumanović

Уредник: dahlia

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Sava Šumanović

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:15

Sava Šumanović je jedan od najznačajnijih slikara Srpske i Jugoslovenske umetnosti prošlog veka.
Слика
Rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22.januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac, šumarski inženjer dobio posao. Porodica Šumanović se nije dugo zadrzavala u Vinkovcima; kada je Sava napunio četiri godine vratili su se u Šid. Otac, Milutin, se posvetio vođenju velikog imanja, a majka, Persida (Tubić), je otvorila prvu ugovornu poštu u gradu. I po ocu i po majci Sava je pripadao uglednim gradanskim porodicama. U Šidu Sava završava osnovnu školu.

Školske 1906 / 07. sa svega deset godina napušta roditeijski dom i odlazi u Zemun, gde je primljen u realnu gimnaziju. U toku gimnazijskog školovanja počinje da se interesuje za umetnost. Mnogo čita, odlazi u bioskop, a često posećuje i izložbe koje su organizovane u prestonici, od koje ga deli samo reka. Redovno piše roditeljima. 1911. upisuje se na slikarski kurs svog gimnazijskog profesora Isidora Junga, ali dragocene savete o slikanju Sava dobija od svog starijeg prijatelja Slavka Vorkapića koji je već polaznik Umetničko - zanatske skole. Na kursu se upoznaje sa slikarstvom francuskih impresionista, Van Goga i Sezana, a prva saznanja dobija i o secesiji i Hodleru. Usavršava nemački jezik u Gracu gde provodi leto. Po završetku gimnazije Sava se vraća u Šid, na letnji raspust. Treba da saopsti roditeljima svoju odluku o daljem obrazovanju i izboru zanimanja. Kategorično se protivi očevoj želji da postane advokat, Sava snažno želi da postane slikar.

1914. ubrzo po izbijanju Prvog svetskog rata, Sava odlazi u Zagrebu, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt. On je u klasi kod profesora Otona Ivekovica, ali već sledeće godine prelazi kod uglednog profesora Menci Klement - Crnčića. Savladava crtačke tehnike i upoznaje se sa postupcima Mikelanđela, Direra, Rembranta i Rubensa; ali i sam istražuje i uči se na delima Manea, Monea i Sezana. Živi i uči u okruženju mladih naprednih umetnika koji će, kao I on, kasnije postati cenjeni i priznati stvaraoci. Sklapa iskreno prijateljstvo s Antonijom Koščević, koja je tada sticala vajarska znanja, a koja je ostavila dragocene podatke o Savi. Druži se s Đurom Tiljkom, Marjanom Trepseom, Jozom Turkaljom, a snažno prijateljstvo ga vezuje i za rano preminulog Milana Štajnera. 1917. predstavioje četiri slike na petoj izložbi Prolećnog salona. 1918. završilo se Savino obrazovanje u Zagrebu. U svedocanstvu o završenom školovanju zabeležene su najbolje ocene i kvalifikacije. Intenzivno radi, tada nastaje i prvi Savin slikarski ciklus inspirisan Starim i Novim zavetom, kao izraz ne pridržavanja kanona i promišljanja večnih tema borbe dobra i zla, suočavanjem s prvim grehom i nj egovim posledicama... Na prvoj samostalnoj izlozbi u Salonu Ulrih u Zagrebu predstavio je predele i pejsaže iz okoline Zagreba. Iako je dobro poznavao impresionistički postupak slikanja nikada se njime do kraja i u potpunosti nije koristio.

Vrlo spretno je koristio efekte bojenih prozirnih senki, lazurni namaz, ne razlažući formu već naprotiv ističući je, Sava je insistirao na atmosferi.

Nekoliko narednih godina pored slikarstva Sava se bavio i ilustracijom, grafikom i scenografijom. Radi ilustracije za književnu reviju "Juriš" koju je uređivao njegov prijatelj Antun -Branko Simić.1920. izlozio je svoja platna na drugoj samostalnoj izložbi u Muzeju za umjetnost i obrt. Stilski se priključuje secesiji i simbolizmu, koji su karakteristični za umetnička kretanja u Hrvatskoj ali ne i Srbiji. Izložba je prošla zapaženo i s dobrim kritikama. U jesen iste godine otisnuo se u svet, kao poznavalac francuske kulture i frankofil otišao je u Pariz i iznajmio studio na Monparnasu. Sada se nalazio u centru evropskih umetničkih zbivanja, novi horizonti su se otvorili. U Parizu je ovog prvog puta boravio svega nakoliko meseci, nesumnjivo dragocenih za Savu. Upisao se na kurs kod istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota, i bio njegov najboiji učenik. Savin učitelj je pripadao struji analitickog kubizma i imao izuzetan uticaj na mladog slikara. Ubrzo, sprijateljio se sa Rastkom Petrovićem i našao u okruzenju naprednih i avangardnih stvaraoca dvadesetog veka.Zajednički imenitelj im je bio Monparnas, sastajali su se u kafanama i klubovima, bili su tu Seren,Modiljani, Papzof, Zakob, Fuzita i pokatkad Pikaso, Kokto, Fera, Redige... Kada se vratio u Zagreb dane je provodio u kući svoje prijateljice Antonije Koščević. Ponesen francuskim iskustvom, krećući se od ekspresionizma, preko konstruktivizna i postkubizma pa zalazeći u neoklasicizam, u oktobru Sava je organizovao izložbu u Umetničkom paviljonu. Deo progresivne kritike je izlozbu ocenio kao znacajan i vredan dogadaj, ali konzervativnijim kritičarima nisu prihvatili Savina "suviše moderna" dela.

Sledećih godina boravi u Zagrebu gde nesmanjenim intenzitetom slika. Iz protesta prema javnosti koja nije prihvatila njegove slike potpisuje se francuskom transkripcijom. Ministarstvo prosvete odbija njegovu aplikaciju za mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.Učestvuje na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi sa koje je Ministarstvo otkupilo njegove kompozicije "Berba" i "Kraj s mostom". Prihvata posao bibliotekara u Muzeju za umjetnost i obrt, tu je Sava bio u prilici da čita i analizira dela velikih majstora. Svoje poznavanje francuskog odrzava čitanjem dela francuskih pisaca na izvornom jeziku, i svakodnevnom konverzacijom na francuskom sa Antonijom Kosčević. 1924. Sava je napisao "Slikar o slikarstvu" i "Zasto volim Pusenovo slikarstvo", dela neprocenjivog značaja za razumevanje njegove umetnosti. 1925. godine Sava ponovo odlazi u Pariz, ali njegov boravak je otežan administrativnim peripetijama francuskih vlasti, boravišnu dozvolu je prinuđen da produžava svakih šest meseci i to sa statusom učenika. Zbog toga se ponovo upisuje kod Lota na kurs, ali zabrana prodaje slika Savi je u najvećoj meri otežavala boravak u Parizu. Kako sam Sava piše u svom katalogu za izložbu na Novom univerzitetu 1939. u Beogradu, vreme je posvećivao izučavanju Fragonarovog slikarstva, upotpunjavao znanja o Sezanu i Renoaru i divio se Matisu. Nastaje nekoliko aktova pod uticajem Matisa. Sprema platna za Jesenji salon. Sledece godine Francuska vlada je sa istog salona otkupila jedan Savin akt.

1927. Sava je naslikao "Doručak na travi" koji se našao reprodukovan u uglednom francuskom česopisu koji se bavio umetnošću, zajedno s delima Matisa i Derena, uz odlične kritike. Dobio je porudžbinu da zajedno s drugim umetnicima oslika kultnu kafanu "Kupolu", Sava je uradio četiri slike na jednom od stubova. U napregnutom i grčevitom radu za sedam dana i noći uz veštačko osvetljenje Sava je naslikao "Pijanu lađu" i izložio je u Salonu nezavisnih. U to vreme Rastko Petrović je radio na prevodu istoimene Remboove pesme, i svome prijatelju ih recitovao. Uz to Žerikoov "Splav Meduza" je poslužio kao neposredna inspiracija. Kritikaje ostala podeljena a Sava iscrpljen radom i ne prospavanim noćima je bio suvise pogođen onim koje je nisu pozitivno ocenile. Danas "Pijana lađa" ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva, i smatra se da je anticipirala drugu fazu neorealistickog pokreta u Srbiji.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su da se Sava oseti nervno iscrpljenim i 1928. za kratko vreme vratio se u Šid, gde je potražio mir slikajući predele. Nastaju "Sremske krajine", niz pejsaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Na ovoj temi će intenzivno raditi po konačnom povratku u zavičaj '30. godine. Ni za trenutak bolest nije smetala njegovom stvaralaštvu. Priredio je samostalnu izlozbu u Beogradu, koju su kriticari odlicno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo, po polednji put ode u Pariz. 1929. intenzivno radi u preuređenom ateljeu na Monpamasu, tada nastaje nekoliko izvanrednih dela "Par na klupi", "Luksenburški park" a vrhunac dostiže na slikama aktova čuvene pariske muze s Monparnasa-Kiki, "Crveni ćilim", i pariskih predela "Most na Seni". Platna su otezala pod nanosom boje. Nagovestava se poetski realizam kojem će se kasnije potpuno posvetiti, a osetan je i umereni koloristički ekspresionizam.

1930. francuzi imaju problem sa Savinim slovenskim prezimenom, teškim za izgovaranje, Savin boravak u Parizu otežava i nemogućnost produžavanja vize, sve to utiče na njegovo već narušeno zdravlje. Sava se sa majkom 30. marta vraća u Šid. Neko vreme provodi u Beogradu u Voždovačkom sanatorijumu gde nastaju izvanredni akvareli i skice za ulja Voždovačkih padina. Sprijateljio se sa dr. Vojom Atnovljevićem kojem je poklonio nekoliko slika. Povratak u Sid kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Nastaju "Šidski sokaci" i aktovi. Njegovo stvaralaštvo se kreće od poetskog realizma do umerenog ekspresionizma.

Sam svoj stil naziva "kako znam i umem" uglavnom ga prilagođavajći motivu. Krstari po periferiji I nalazi prepoznatljive pejsaže koji će mu poslužiti kao motivi. U narednim godinama nestaje ciklus "Proleće u Šidskim baštama" i "Proleće u dolini sv.Petke", kao i serija aktova. 1935. započinje ciklus velikih platana "Šidijanke" kojima je predhodilo mnogo istrazivanja i teorijskog rada. Radiće na njima naredne tri godine. Na "Šidijankama" se čita sva eklektičnost Savinog obrazovanja i smelost ostvarenog umetnika da citira sopstvene uzore: Manea, Engra, Vatoa, ili atmosferu Firentinaca ili Kirika. Čak ih je moguće čitati i u postmodernističkom ključu. Po smrti oca preuzima brigu o imanju, ali ne zanemaruje slikarstvo i uči engleski jezik. 1939. godine posetioje veliku izložbu Francuskog slikarstva devetnaestog veka koja je održana u Narodnom muzeju. Ponovo je bio u prilici da vidi platna sa kojima se sretao u Parizu. Započinje velike i sistematske pripreme za svoju izložbu u Beogradu. Piše katalog, izuzetno značajan za istraživače Savinog stvaralaštva. Izložbu sa 400 izloženih platana kritika je odlično primila. Uspeh je za Savu imao značajan uticaj, povratio je poverenje u ljude. Započinje ciklus dečijih portreta i žanr scena koje nije završio. Vraća se temi berbe grožđa i nastaju "Beračice". Istom temom se bavio sredinom dvadesetih godina. 1941. bio je cratač u štabu Radničkog bataljona. Po izbijanju Drugog svetskog rata i kapitulaciji kraljevine Jugoslavije povlači se sa ostalim vojnicima do Tuzle, gde su zarobljeni.

Oslobođen je u aprilu i odmah se vraća u Šid. Po povratku i dalje slika, ali manje nego ranije. 1942. radio je na svom ciklusu velikih platana "Beračice". Jedna od njih, kakoje Sava uredno zabeležio, završena je 26. avgusta 1942. Dva dana kasnije, u sam osvit dana, zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je uhapšen i odveden u Sremsku Mitrovicu. Vlasti Nezavisne Države Hrvatske, koje je u Šidu predstavljao Viktor Tomić su ove građane smatrale za nepoželjne. Bez obzira na kontraverze oko poslednjih Savinih dana, zajedno sa svojim sugradanima, Sava je streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica.

"Razvojne mogućnosti u njemu nije moglo uništiti vreme, ni bolest, a nisu prestajale ni kasnije. Taj potencijal ostao je u njemu sačuvan do kraja zivota. Smrt ga je zatekla u času kada je očito sledio neki novi skok u njegovoj umetnosti." - Dimitrije Bašičević, Sava Šumanovic. Život I delo, Drugo dopunjeno i prošireno izdanje, Vojin Bašičević i Prometej, Novi Sad 1997.
Последње учитавање од Mustra дана 08 Нов 2011, 17:45, учитано 1 пут укупно.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:17

Posle Savine smrti majka Persida je do završetka rata uspela da sačuva sva Savina dela koja su se nalazila u Šidu. Gradu Šidu u spomen na sina poklonila je neprocenjivo blago, sve Savine slike kao i kuću u kojoj je osnovana galerija koja nosi Savino ime.Prvi usmeni dogovor o preuzimanju slika od Majke desio se1952. godine, proces do ustanovljavanja same galerije potrajao je nekoliko godin. Danas galerija baštini,obrađuje, brine se i izlaže 417 Savinih dela, 356 ulja na platnu i 61 skicu koje su izvedene različitim tehnikama kao pripreme i studije za ulja. Najbrojnija su platna koja su nastala u poslednjem šidskom periodu između 1930-1942 , ciklus šidskih pejsaža,"Šidijanke" i nesrećno završen ciklus "Beračica",dečijih portreta i žanr motiva.Deo zbirke čine i slike koje su nastale u toku drugog i trećeg Savinog boravka u Parizu, među kojima su "Luksemburški park","Most na Seni","Par na klupi", skica za "Pijanu lađu". 1962. ustanovljen je memorijal, koji nosi Savino ime. Slike se izlažu u starom i novom galeriskom prostoru od ukupno 600 m2 . U sklopuu Galerije je i Savina spomen kuća, u kojoj se nalazi autentičan nameštaj i drugi materijalni predmeti porodice Šumanović, koji su opštinske vlasti otkupile posle smrti Perside Šumanović. U okviru kuće je i Savin atelje u kojem je stvarao poslednjih dvanaest godina, i u kojem su nastala neka od najznačajnih dela, a u kojem se još uvek nalaze njegove boje, štafelaj, torba za boje...

Слика
Последње учитавање од Mustra дана 08 Нов 2011, 17:49, учитано 1 пут укупно.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:39

TRAGIKA GENIJA IZ ŠIDA

Vatra pijane lađe

U VREMENU "neposredne osećajnosti" (drugi dolazak u Pariz, 1925-1928), opsednut ekspresionizmom boje, oblika i gesta, jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka Sava Šumanović za sedam je noći, krajem 1927. dovršio "Pijanu lađu", krunu svog slikarskog stvaralaštva. "Pijana lađa" (250h190 cm), tvrdi Miodrag B. Protić, "najbujnija je i najrazmahnutija njegova slika, drugačija pričom, raspoloženjem i sintaksom od prethodnog remek-dela, "Doručak u travi", koje "govori" o utopijskoj žudnji i snu o punoći života i ljudskoj sreći.
Venac od šest muških i ženskih figura, bahanal u barci na uzburkanom moru, dijagonalno postavljen od donjeg levog ka gornjem desnom uglu. Gibanje tri naga ženska tela uravnoteženo je i podvučeno vertikalama jarbola i uspravnim stavom mornara. Gama (utvrđeni niz boja i tonova) je topla, somotastosiva u srednjem valerskom registru; čista boja, najčešće crvena, sevne mestimično oštro, senzualno, kao bengalska vatra, da podvuče njegov volumen, ali i u širokim prugama mornarske majice i ženskog kostima. Kao neuhvatljivo srebro, svetlost je raspoređena po nebu, talasima, telima, i sija u odnosima ružičastih, gotovo belih i zagasito neutralnih tonova. Svojom celovitošću, ritmom i orgijastičkim zamahom, plamenom koji u njoj gori, orfejskim zvukom i prometejskim titanizmom, pretapanjem antropomorfnog u kosmički momenat, slika je u našoj umetnosti jedinstvena, simbol čitave jedne duhovne struje i zenitna tačka Šumanovićeve strasti, koje će se, zatim, postepeno smirivati..."
ČIM se "Pijana lađa" pojavila u pariskom Salonu nezavisnih početkom 1928. obasuta je pohvalama kritike. Pol Fierens je napisao da slika govori o "značajnoj evoluciji ka nekoj vrsti radosnog, živog romantizma" uz značajnu napomenu da je to deo "jednog ćudljivog slikara koga treba pratiti". Rene Žan je opet naglasio "ekspresivnu čulnost sa elementima raspoređenim u ritam koji žestinom boja oslobađa radost nesumnjivu i prilepčivu, radost romantičnu".
Kada je slika osvanula
u Beogradu, eho pariskih pohvala je nastavljen. Todor Manojlović je napisao da je to najuspelije Šumanovićevo delo naslikano bojama plamena i oluje. Za tragičnog slikara već u vreme pariskih aplauza njegova "Pijana lađa" sa golim ženama i u njoj razdraganim lađarima "čiji se dionizijski pir sa divljim urnebesom bure i mora spaja u jedan jedini gromki i trijumfalni akord", nije do kraja bilo jasno šta se događa oko njega. Anksiozni umetnik je već bio duboko zakoračio u tešku depresiju i nervno rastrojstvo.
ŠumanoviĆeva dijagnoza je bila: afazija, teška histerija, ludilo. Postoje zapravo dve vrste afazije, motorna i senzorna. Kod motorne čovek izgubi dar govora, kod senzorne bolesnik čuje ali ne razume ono što je čuo. Pokojni Aleksandar Deroko je u "Politici" (28. maja 1984) izjavio da je "Sava Šumanović oboleo od opake bolesti, dementia praecos", što označava mladenačku slaboumnost. Postoji i demencija senilis, što je opet staračka slaboumnost.
Kada se bolest uselila u umetnikov mozak, Šumanović je imao 31 godinu, pa Derokova dijagnoza ne ukazuje na stvarno stanje. Ali Deroko nije bio psihijatar, već izvrsni arhitekta i istoričar umetnosti.
Šumanović je obično govorio o "umornoj glavi i oslabelim nervima". Tužio se na neuspehe u životu premda su mu i druge slike osim "Pijane lađe" već bile hvaljene i poznate. Pre bi se moglo govoriti o njegovoj supersenzibilnosti, jer njega su "jake groznice" tresle i od blage kritike njegovih slika, a pogotovo čitave izložbe. Od detinjstva je kod njega bila prisutna kverulantska crta, svadljivost, stalno dokazivanje pravde i prvenstva. Šumanovićev drug iz "prvog pariskog perioda" Momčilo Stevanović (zajedno su učili u ateljeu Andrea Lota) ovako je opisao ponašanje tragičnog umetnika, 1920. i 1921. godine:
- Bilo je nekog izbegavanja i nečeg rezervisanog u njegovom držanju. Pomalo je to ličilo na gordost, a pomalo na pozu, nekakvu ljubaznost bez topline. Nije pripadao "monparnaskoj boemiji".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:40

SAVA Šumanović je, prema beleškama njegovog pariskog druga, slikara Momčila Stevanovića ostavljao utisak "naglašene učtivosti" kojom se ograđivao od intimnosti i svakog pokušaja da se zaviri u unutrašnjost njegove ličnosti:

- To se pripisivalo njegovoj prirodi zbog koje su ga sunarodnici smatrali u neku ruku osobenjakom, gotovo nezgodnim čovekom.

Inače, po Stevanovićevom opisu, Šumanović je bio najpristojniji čovek, koji se po svom čistunstvu i pomalo profesorskim urednim navikama, veoma razlikovao od pariske šarolike boemije. A po svom profesorskom temeljitom poznavanju, "podsećao je ne toliko na slikara koliko na glosatora u ateljeu. Pojednostavljeno, svaki lični uspeh smatrao je za normalnu stvar a bilo kakvu neprijatnost koja i nije morala biti u vezi sa njegovim slikama za katastrofu".

Grozničavi noćni rad na "Pijanoj lađi", toliko ga je zaneo da je zaboravio i na hranu, i prvi put sebi i drugima priznaje da ga je svih sedam noći tresla groznica. Gi de Mopasan je to iskusio, i na drugim primerima objasnio koliki treba napor uložiti da nadaren čovek prodre u nepoznatu oblast, lepote, istine i pravde:

"Umetnici teže da prodru u neispitanu oblast, mučeći se i silujući svoju prirodu i iscrpljujući svoj misaoni aparat. Svi koji su poginuli od bolesti mozga - Hajne, Bodler, Balzak, Bajron, lutalica koji je uvek žalio što je pesnik i želeo smrt, Mise, Žil de Gonkur, i zar ih je malo drugih? - zar svi oni nisu poginuli od toga što su se naprezali da razbiju materijalne zidove koji stežu čovekov um?!"

U vreme stvaranja "uklete lađe" jaka groznica umetnika je tresla i zbog definitivnog raskida duge ljubavne veze sa Zagrepčankom Antonijom Koščević, kasnije Tkalčić, koju je 1921. godine upoznao u zagrebačkoj Umetničkoj školi. I ona je bila okrenuta umetnosti, učila je vajarstvo kod Rudolfa Valdeca i Frangeš-Mihanovića. Bila je veoma lepa i otmena, tečno je govorila francuski i
nemački. Kada je posle četiri godine vezanosti za tu lepu ženu roditeljima najavio i ženidbu, otac Milutin, a naročito mati Persida, rekli su - ne!

Nije teško zaključiti zašto su u jedan glas rekli "ne". Poslušni sin ćutke prelazi preko te roditeljske odluke i u košmarnoj godini 1927, iz Pariza piše roditeljima u Šid da u životu više neće ništa uraditi što nije po njihovoj volji: "Taj sam si zadatak postavio i toga ću se držati!" Uz one i dalje nepoznate ožiljke koje je umetnik nasledio ili pokupio u životu, sasvim je sigurno da je slikara i ta ljubavna drama odvukla u ludilo. Posle raskida sa Šumanovićem, Antonija se završenih studija u Minhenu i Parizu, vratila u Zagreb i udala za prof. Vladimira Tkalčića, direktora Muzeja za umetnost i obrt u Zagrebu. Umrla je 1981.

Dva velika prijatelja Save Šumanovića bili su književnici i kritičari Zagrepčanin Antun Branko-Šimić i svetska ličnost Rastko Petrović, pesnik, romanopisac, diplomata, rođeni brat srpske slikarke Nadežde Petrović.

Kada se u leto 1921. vratio u Zagreb, Sava Šumanović se uselio u stan Antonije Koščević u Gundulićevoj ulici 50, na drugom spratu. Stan se preko noći pretvorio u umetnički kružok u kome su, osim Antonije i Save, učestvovali još buntovni Antun Branko Šimić već načet bolešću, Pjer Križanić, Božidar Zajačić, Mila Vud i drugi. Pod uticajem Andre Lota u čijem ateljeu je učio sa Momčilom Stevanovićem, u novom zagrebačkom društvu, hvali Pikasovu umetnost. Kao veliki poklonik francuske kulture, u originalu, zajedno sa Antonijom, čita Voltera, Anatola Fransa i književnike 18. veka. Upustio se i u polemiku sa urednikom "Savremenika" Brankom Livadićem, oko njegovog nekorektnog odnosa i pisanja o umetnicima, pre svega avangardistima.

Te godine Šumanović je analizirao sve alternative, konstruktivnog slikarstva, od sezanizma, postkabizma, preko ekspresionizma, do neoklasicizma.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:43

POLOVINOM novembra 1921. Sava Šumanović je u Umetničkom paviljonu u Zagrebu priredio veliku izložbu, pedeset i jedno ulje, četiri akvarela, jedanaest crteža i četiri skice. Za razliku od izložbe pre odlaska u Pariz, kritika je ovu izložbu prećutala. Kao da je nije ni bilo. Učinilo joj se da je to neki drugi Šumanović. Na zidu sada nisu bile figurativne biblijske kompozicije, “Skidanje s krsta”, “Sv. Sebastijan”, “Sv. Đorđe”, “Poslednja večera”, ni “Hristos na gori Maslinovoj”.
- Niko o toj izložbi nije pisao, niko je gotovo nije ni pomenuo. “Izložba Save Šumanovića prošla je mimo Zagreba”, napisao je Sibe Miličić u januarskom broju “Kritike” 1922. godine. U “Zagrebačkom dnevniku” je objašnjavano da se Šumanović radikalno promenio. Da je “nastavio u pređašnjem smislu bio bi mnogo više naišao na razumevanje”. “Jutarnji list” (30. novembar 1921) bez maske na licu je objasnio da se na ovim Šumanovićevim slikama odviše osećaju Pariz, pariska škola, Pikaso, Sezan i svi ostali... da se “zaneo kao svi adepti (vatreni sledbenici), ali njegovog ’ja’ imade u njegovim radovima sve manje”.
Ovu kritiku i ostale u ovakvom tonu Šumanović je shvatio kao kaznu za svoj avangardizam, i zapisuje: “Publika je bila zaprepašćena tim slikama, a kritika nije smela da piše od straha pred nepoznatim.”
U tekstu “Savremeno novo i sluđeno slikarstvo”, braneći izložbu, Ljubomir Micić je napisao: “Nije tome kriv Savo Šumanović, krivo je vreme našeg balkanskog voza koji do sada već kasni petnaest godina.” U eseju “Konstruktivno slikarstvo”, A. B. Šimić do kraja je razgolitio akademsku i nestručnu kritiku, naviknutu na tople pejzaže i biblijske motive.
-
Da slikarstvo ne treba i ne može zapravo biti čisto imitativno (prema prirodi), može poslužiti kao neki dokaz poređenje sa drugim umetnostima, od kojih niko ne traći to što većina traći od slikarstva. Ako slikarstvo nije tek gola imitacija prirode, precrtavanje kontura i preslikavanje boja sa stvari na platno, nego je na slici priroda transformisana ili apstrahovana, to se mora dogoditi po nekakvim zakonima koji će u ovaj novi svet uneti novi red - objašnjavao je A. B. Šimić u “Savremeniku” 1921. - Priroda beži, tu nimfu nikada još niko nije uhvatio. Ne samo da je kakva kubistička slika, koja je sastavljena od geometrijskih formi, nego je svaka slika od iskona do danas apstrakcija prema prirodi.
Da kod njega nije reč o kubizmu od koga su ruke digli Brak i Pikaso još 1906. godine, objasnio je i Šumanović u katalogu ove bojkotovane izložbe. Napisao je da su kubisti samo omogućili da se dođe do jednog “sintetičkog slikarstva, i nekim slikarima posluži kao podloga. Takve u Parizu nazivaju ’čistiocima’ ili neoklasicima, a takvima se i ja pridružujem”. Ali istini za volju, neoklasicistička, puristička poetika u užem smislu reči, napisao je u raskošnoj monografiji Save Šumanovića, Miodrag B. Protić, bila je, na izložbi, tek nagoveštena. Taj pravac će tek biti ukomponovan u Šumanovićevo stvaralaštvo.
Na zagrebačkoj izložbi 1921. godine Sava Šumanović je prodao jedan jedini akvarel.
Kada se sabrao posle te katastrofalne zagrebačke izložbe, umetnik je javno obznanio: - Ja ne slikam crkve, te nisam prisiljen da slikam alegorije. Ja ne pravim istorijske slike, ne slikam more i buru i ne imitiram ničiji lik, već slikam svoju slikarsku viziju sveta.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:43

STALNA potraga za originalnim slikarskim izrazom, umetnički sažetak u ime Save Šumanovića rekao je spiker u potresnom dokumentarnom filmu “Putevi” 1958. godine, koji je napravio Aleksandar - Saša Petrović za “Avala film”.
- Slika se stvara intuitivno, iz doživljaja, koji je kod slikara ritmičan i plastičan, dakle sasvim vizuelan. U tom postupku je najvažnije, međutim, da slikar slika sliku pokoravajući se svom primarnom čuvstvu, ili je stvara donoseći zakone i red. Ja lično trudiću se da krećem iz doživljaja, koji je intuitivan, ali i da ga zatim organizujem cerebralno, da mu dam životnu sposobnost na platnu, da ga materijalizujem i da stvorim veselje za oči, ako mi to bude moguće, a to je, uveravam vas, sve.
Stalno i svestrano traganje za pravim umetničkim pravcem kulminiralo je 1928. godine, kada je umetnik morao ostaviti kist. Krajem februara, njegova seestričina Krista, sa mužem, dr Đuricom Đorđevićem, beogradskim lekarom, hitno je doputovala u Pariz. Umetnika su naprosto izvukli iz ateljea i smestili u sanatorijum jer u Šid nije hteo ni po koju cenu. Sedam dana kasnije u Pariz je došla majka Persida i uspeva sina da nagovori da se zajedno vrate kući. To se dogodilo krajem aprila, tako da je u Sremu zatekao rascvale jorgovane, video je polja zrele pšenice, obojenu jesen...
Šta se sve događalo u umetnikovom mozgu, dokle je bolest stigla i sa kakvim se sve avetima na javi i u snu borio, delimično se može sagledati i u brojnim pismima Rastku Petroviću između 1921. i 1930. godine. Gusto se dopisivao i sa Milošem Crnjanskim, pa “Savini strahovi” verovatno postoje i u njima, ako je koje uopšte sačuvano.
U magnovenju Šumanoviću se ukazivao neki Vojko (Mika) Petrović, za koga je on bio uveren da je Rastkov daleki rođak. Predstavlja ga kao “velikog hipnotizera”, koji ga navodno u stopu prati i koji je izvor ukupne njegove bede.
- Moram da Vam ispričam tehniku sa kojom je
počeo - piše Rastku Petroviću, 31. jula 1928. godine iz Šida. - Nešto posle Vašeg odlaska, počeli su da kruže glasovi do Pariza o mom nesretnom životu, o tome kako sam bio veliki umetnik, kako hoću da umrem, i šta ja znadem dalje. Mislio sam da je Fels (umetnikov prijatelj), čuo šta od Vas i ljutio sam se strahovito, a ujedno mi je laskalo da mi se obraća pažnja sa svih strana. Činilo mi se da sam praćen od detektiva, i stvarno su ljudi uvek intervenisali kad god sam bio u kom dansingu ili noćnom lokalu.
Posle mi se činilo, to sam naknadno doznao, da se bogati za mene interesuju. Nasuprot moga ateljea uredio je taj gospodin (“veliki hipnotizer”) varku, da sam mislio da je žena sa kojom živim (Antonija) došla u Pariz. Dobio sam jednu fotografiju po kojoj sam trebao da radim jedan plakat (u birou iza vrata čuo sam direktora gde govori da su to neozbiljni vicevi za jednu firmu), gde je bila ista ta osoba fotografisana, samo je glava bila u pokretu da se ne može prepoznati. Da me i nadalje zaludi. Sve moje susede sugestivno je taj gospodin uzbunio protiv mene. Počeli su i glasovi protiv moje majke i mojih prijatelja, i ja sam napustio atelje. Odselio sam se u jedan hotel.
- Tih strašnih dana u mučnim trzajima halucinirao sam da me progoni crni pas - govori slikar o svojoj teškoj nesreći u “Putevima”, dokumentarnom filmu Aleksandra - Saše Petrovića.
- To su bile godine koje nisu propale, jer, kada sam se vratio u zemlju i našao sunce i lepotu svog šidskog kraja, moje se zdravlje popravilo, a meni je došlo novo proleće. Šidski kraj je meni najlepši i najslikovitiji. Taj kraj, njegovo sunce i svetlo učinili su da su moje slike vedro i jasno slikane. Da bi došao do načina koji će najbolje izražavati svetlost i jasnoću sremske krajine, morao sam napustiti tonovanje i izražavati se bojom i svetlom.
Taj period će konačno vratiti ugled i slavu toliko bolesnom slikaru.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:44

U JESEN 1928. godine Šumanović se ponovo seli u Pariz i zakupljuje nov atelje u Ulici Danfer-Rošro koji mu je preuredio arhitekt i prijatelj Rajst. Atelje ga je oduševio jer je imao "klasično svetlo za holandsko slikanje, prostor sa svetlom i senkom", tu je forma bila oslobođena "pranja svetlom". Novaca je imao dovoljno. Za sve prodate slike na beogradskoj izložbi dobio 48.000 dinara. Prosečna plata tih godina bila je oko 300 dinara.
Sava Šumanović je rođen u Vinkovcima 22. januara 1896. godine, gde mu je otac Milutin bio šumar. U Šid je došao u četvrtoj godini, jer su mu oba roditelja bili iz tog grada. Porodica Šumanović je za ono vreme bila imućna, imala je dve velike kuće, mnogo zemlje. Govori se da su nadničari na imanju, u vreme žetve, osim nadnica dobijali i posebne darove, žene i devojke haljinu a muškarci košulju. Otac Milutin je rano otišao u penziju, obolevši od katara i gluvoće. O novcu za sina brigu je uglavnom vodila majka. Slikar u katalogu rasprodate beogradske izložbe na Novom univerzitetu, u septembru 1939. godine, majku naziva "najizdašnijom mecenom koja je za njegov drugi boravak u Parizu potrošila 250.000 dinara".
Slikarev otac je još imao i kamenac u mokraćnom mehuru, zbog čega je sin sve više počeo sažaljevati oba roditelja. Konačno, i ranije stečena imovina, uglavnom zbog njegove bolesti naglo se počela rastakati.
- Zato sam i ja hteo da prinesem svoju umetnost, da tako kažem na žrtve mom ocu - piše slikar u već pomenutom katalogu beogradske izložbe.
- Hteo sam da radim što jeftinije, da sačuvam novac za potrebe njegove bolesti, jer se prihod našeg imetka naglo smanjio. Radio sam običnim soboslikarskim bojama. Kada mu je otac umro, 1937. godine, slikar je bio prinuđen da na sebe preuzme i vođenje imanja. Počeo je da proučava knjige o poljoprivredi. Usput je učio i engleski.

U NOVOM ateljeu, donekle smiren i sabran, Šumanović je zapisao:
- Čitav moj život u Parizu od 1925. godine, bila je oštra borba sa samim sobom, protiv žalosti,
sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali, sve to nije pomoglo...
Karakteristična slika iz te 1928. godine je "Iz okoline Pariza" bez ikakve veštine, sa crnim psom u prvom planu, i usamljenom vilom u drugom planu. Prizor je ispunjen strepnjom i tajanstvenošću. Tada je još naslikao "Na kupanju", "Staru crkvu u Francuskoj", "Put u predgrađe", "Mrtvu prirodu sa Ajfelovom kulom", "Voćnjak" i neke druge.
Uz sve prednosti koje su potrebne mladim talentovnim slikarima, parisko podneblje i okruženje nije izgleda odgovaralo Šumanoviću. Novi talas bolesti opet mu je izbio kist iz ruke. Majka ponovo u martu dolazi po sina i vodi ga u Šid, računajući da će se tu, kao i prvi put, oporaviti. Međutim, sada ni Šid više nije mesto za terapiju, pa ga sestričina Krista i njen muž dr Đurica Đorđević smeštaju na kliniku dr Radenka Stankovića u Beogradu.
- Lekar me je smatrao najtežim bolesnikom, ali potpuno bezopasnim - iskreno se ispoveda slikar u Katalogu za svoju izložbu 1939. godine, jer sam bio dobrog odgoja, pa sam i u bolesti bio dobrog vladanja. U bolnici sam opet počeo slikati, i to akvarele sa Voždovca.
Drugi lekar koji ga je lečio u Deligradskoj 35 bio je dr Voja Arnovljević: "Kada je stupor (kada se volja nimalo ne ispoljava) bio u usijanju", seća se taj lekar, slikar je "satima i satima znao stajati ili klečati bez reči, bez pokreta, bez znaka života. A kada je nastupila oseka, šetao je po Voždovcu, pravio smele i zanimljivije akvarele, koje je kasnije u Šidu pretvorio u slike u ulju".
Tri meseca je trajalo beogradsko lečenje, posle koga se vratio u Šid. Odatle, krajem aprila 1930. godine piše i poslednje pismo Rastku Petroviću u kome mu objašnjava kako mu on "ne piše po svojoj volji, nego onako kako je usud odredio".
U svom delu "Granice ludila", francuski lekar Kiler svoju knjigu zaključuje ovako: "Onoga dana kada ne bude poluludih, svetska civilizacija će propasti. Ne od suviše mudrosti, nego od suviše običnih ljudi".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:44

MUČAN je bio i nastavak oporavka Šumanovića u Šidu. Osećao se izgubljenim. Bolest nije dozvoljavala da ostvaruje svoje ideje i vizije. Još uvek je bila tragična i preozbiljna. Očitavala mu se na licu.
- Moja bolest me je vezivala za selo, a bolestan um, koji je patio od zaboravnosti, premora radi, učinio je da su pariske uspomene izbledele a želja me prestala da vuče da izlažem u Parizu. Za mene je to umrla mladost - jadikovao je umetnik. To se oseća i u pismu, sa datumom 5. avgust 1932, upućenom Turkalju, u kome traži savete i recepte za samostalno mrvljenje i pravljenje boja. Pismo ipak više liči na ispovest, nego na traženje saveta. Otvoreno piše da je teško bolestan, da se bolest zove afazija, a onda se obrušio na čitavu Francusku.
- U Pariz se ne mislim više vraćati jer neću više da gledam hulje i švindlere. Francuska može, jer ima Božje sile, računati sa svojim svršetkom. - A onda poput Nostradamusa, nastavlja: - Od 1941. godine počinje njen pad, jer me je jako blatila pred svetom, pa još i danas, bez ikakve delikatese, kupuje od Meštrovića delo, za muzej, kada se javno zna da su to dela moja, iz Zemuna većinom, kao i pariski spomenik. Neka ti to izgleda ludo, ali to je tako.
Ovo pismo nađeno je u dokumentaciji dr Antuna Bauera, i pokazuje da se nikakvim više lečenjem ne može spasti kandži, afazije, usamljenosti i ostavljenosti. Definitivni povratak iz Pariza bio je i definitivni raskid sa svetom poznatih, koji su ga stalno okruživali, od Zemuna, gde je počelo prvo školovanje, Zagreba, gde je izučio slikarstvo i upoznao prijatelje koje je poštovao i cenio, i koji su cenili njega, i konačno Pariza, u kome je dostigao zenit umetnika i duševni ponor čoveka.
Francuska za njega više nije postojala ni na geografskoj karti, prestao je i da govori francuski jezik, kojim se služio još u Zagrebu dok je živeo sa Antonijom Koščević. Više se na slikama nije potpisivao kao S. Choumanovitch, već ćirilicom Sava Šumanović. Najtužniji
deo ispovesti ispisanih je u katalogu izložbe, u Novom univerzitetu u septembru 1939:
- TIH strašnih dana kada sam bio u tim mučnim trzajima, nastale su te slike koje ja nazivam zverskim, a koje zahvaljuju svoj izgled ne nekom studiju Francuza i ako na nešto liče, liče nevolji. U stvari, to je bio komad mog tužnog i gadnog života. Taj stil sam u muci osvojio, pa je on moj, kao i svi sledeći koje sam radio u svom selu... Zato znajte, a ja laža nisam bio nikad, da podebljanja u mojim pejsažima ne dolaze od studija Sezana, a boja i plastika od Renoara, nego je stil po knjizi prof. Dernera napravljen. A to je bio udžbenik moga školovanja. Samo taj stil on nigde ne opisuje ujedno, nego sam ga je složio po opisu slikanja uljem i slikanja "a fresko". Takav je bio i Sezanov kasniji stil, samo moj je drugačiji. Dok je kod Sezana većinom mali format, na kojim je rađeno polutonovima, zato mu je i kontra, plavkastosiva, a ja sam bio već formatom prinuđen kao i svaki drugi slikar što bi bio, da mećem crnu kontru, katkad crnu i crvenu, po Derneru, jer je boja u maksimumu napola na većoj slici.
Sa tim raščišćavanjem u sebi, došlo je i do toga da nisam nastavio moj stil iz Pariza u svetlo-seni i boji, nego sam morao pronaći način koji će najbolje dati jasnoću sremske svetlosti. Motivi tih slika pokupljeni su sa raznih strana šidskog kraja, pa složeni u mnogo slika, koje su uvek slične, čime sam dobio jedinstvo kompozicije. Ciklus kupačica, "Šiđanke", i jeste i nije vezan za Šid, jer u potoku Šiđanka se kupaju samo deca i kadkoja devojka prikrivena u žbunju.
Umetnik je i u selu stalno radio i ponavljao: "Ja sam našao svoj put, da li je to onaj pravi - prosudite". Kao da je čitao i Marka Aurelija, cara-filozofa da vreme ne bi trebalo traćiti:
- Tebi je dat isključivo ograničeni period vremena i ako ga ne iskoristiš, ono će se rasuti iz tvog duha u oblacima, proći će pored tebe i ti ćeš otići, zajedno s njim, bespovratno.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 24 Јан 2008, 15:45

Presuda ustaša!

JEDNA od najplodnijih godina, sa čitavim nizom portreta predela i mrtvih priroda, za slikara Savu Šumanovića bila je 1939. Stvorio je monumentalni “Gibarački put”, koji govori o smenjivanju ravnog sa uznemirenim, “Mali šidski hrast”, koji najavljuje deceniju materije, a portret “Plave devojčice” slika je retke punoće i jezgrovitosti. Te godine je otišao u Beograd, da u Muzeju kneza Pavla pogleda izložbu francuskog slikarstva 19. i 20. veka. Tom prilikom Aleksandar Deroko ga je nagovorio da priredi retrospektivnu izložbu kakvu do tada još nijedan slikar nije napravio. Trećeg septembra, tri dana posle Hitlerovog napada na Poljsku, i na sam dan francuske i engleske objave rata Nemačkoj, Šumanović je izložio četiri stotine slika. Izložbu su sa velikim oduševljenjem dočekali publika, kritika, kolekcionari i gotovo celokupna javnost. Uspeh izložbe doprineo je donekle i poboljšanju slikarevog zdravstvenog stanja.
Krajem januara, Sava Šumanović pozvan je na vojnu vežbu u Osijek, a 6. aprila odlazi u rat. Posle kapitulacije zarobljen je u Tuzli i 19. aprila razoružan pušten kući. Pokušavajući da što manje misli na predstojeću svetsku buru, nastavio je da slika. Posle okupacije toga područja od nove Pavelićeve države, prestao je potpisivati slike. Međutim, njegov ćirilični potpis već je bio uočen i zapamćen. Srbi su i u Šidu praktično stavljeni izvan zakona. Ljudi su bez povoda ubijani u krevetima. Mnogi su slikaru savetovali da se skloni u Beograd, ali njegova vezanost za kuću i majku bila je jača. A i u Nedićevoj Srbiji stanje nije bilo ništa bolje. Jedino nije bilo diskriminacije koja će za umetnika biti kobna.
Uhapšen je pre podne 28. avgusta 1942. Upravo je dovršio sliku “Beračice” iz istoimenog ciklusa. Zamolio je ustaške agente da malo pričekaju dok se okupa. Onda se obukao, majci poljubio ruku i zauvek otišao iz kuće i Šida. Bilo mu je suđeno da svoj život i stvaralaštvo izrazi ne samo slikama, već i strašnom iracionalnom smrću, kao i španski pesnik Federiko Garsija Lorka. Lorka
je, doduše, bio funkcioner u republikanskoj vladi, a Sava Šumanović samo slikar koji je slikama pokušao da leči svoju neizlečivu bolest pod sremskim suncem.
Francuski filozof Deni Didro odavno je prozreo udes genijalnih ljudi: “Kada priroda stvara genijalnog čoveka, ona mu pripaljuje buktinju na glavi i ispraća u svet rečima: Idi, budi nesrećan.” Šumanovićeva nesreća, dvostruka, buktinja upaljena u njegovoj glavi zvala se afazija, a nasilna smrt zločin bez povoda.
Na groblju u Sremskoj Mitrovici, sa ostalim taocima Srbima, ustaše su ga streljale u noći između 29. i 30. avgusta. Na samom početku jeseni. Aleksandar Petrović, scenarista i reditelj dokumentarnog filma “Putevi”, kaže da je umetnik posut krečom dok je još bio živ.
Godine 1945. u Sremskoj Mitrovici je otkopana zajednička grobnica sa leševima više od stotine nevinih ljudi. Na desetogodišnjicu slikareve nasilne smrti, krajem 1952. u jednoj porodičnoj kući, u kojoj je ranije bio sreski sud, otvorena je Šumanovićeva galerija sa početnim fondom od 417 slika, a u drugoj kući, gde je stanovao i imao atelje, Memorijalni muzej.
Sve što je lepo, lepo je baš tako što jeste, tragična “Pijana lađa” koja danas visi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ali i većina šidskih motiva koji su izloženi u šidskoj galeriji. Objavljene su monografije sa stručnim tekstovima i bogatom opremom. Monografija Dimitrija Bašičevića iz 1960. i još kompletnija Miodraga B. Protića, objavljena 1985. Susret sa slikom i predznanjem o životu slikara najupečatljiviji je ipak u Šidu. Smrt, zapravo, i nije strašna, kaže car-filozof Aurelije.
“Kad čovek nalazi da je zadovoljan u svemu što mu donosi svaki trenutak, kada mu ništa ne znači da li on ostaje u ovom svetu skoro večno ili odlazi brzo, onda čak ni smrt sama po sebi ne može biti stvar koja bi ga plašila.” Konačno, pakao i ne postoji, on je na zemlji, među ljudima, a kroz njega je celim svojim bićem prošao jedan od najvećih srpskih slikara 20. veka, Sava Šumanović.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:50

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:50

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:51

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:51

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 08 Нов 2011, 17:53

Слика
Слика
Слика
Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29565
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Re: Sava Šumanović

Порукаод Mustra » 28 Мар 2017, 21:32

Слика

Слика Слика Слика

Слика Слика Слика

Слика Слика Слика
Слика