Elizabeta Georgiev - Buvlja zavrzlama

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6411
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Elizabeta Georgiev - Buvlja zavrzlama

Порукаод vuk » 13 Феб 2018, 16:34

Eлизaбeтa Гeoргиeв

Бувља заврзлама


радио-игра

Лица:
ЖИВКА - бува
ЖИЛЕ - бувац
ЖИКИЦА - бувче
РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ - мачак
МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ - мачка
ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ - пас
СПИКЕР

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ (тужно пева)
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!
Тужну песму певам јутрос ја
о страшним и грозним бувама,
о судби тешкој што ме стално лупа
мој репић једна бува њупа.
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!
Шта то снађе, о мравље ми муве
Што ми то раде те сеоске буве.
Чешкам се овде, доле и горе
досадне буве мене сад море.
Мислим и мислим, решење шта је
Да се ослободим буве аждаје.
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!
Мјаууууууууууу! Мјауууууууууу!

СПИКЕР – Ех, децо драга, овако свако јутро почиње свој мачји дан велики жути мачор Радослав Рале Грицковић. Тужна песма, тачније речено, жалосно мјаукање се извија над малим сеоским газдинством, у коме је Рале, брковима и репом главни мачор. Његова веееелика љубав, Милева Мица Танкопредић, згодна градска цица, која се ту доселила пре две недеље, пева још...дирљивије и ...ох, моја маленкост је имала прилику да чује Милевину песму, и да знате, драга децо, да је то права правцата песма бола (шмрца). Ето, сами помен те њене песме ме тера да плачем, иако то не бих смела, бар не пред вама. (издува нос). Тако, сад је лакше... Мислим да би био ред да вам испричам шта је узрок ових тужних мачјих песама и патњи. Вероватно знате, драги моји да већина мачака, бога ми и паса, на овом свету има буве! Буве су (са мржњом) досадна, мала, немирна, одвратна, дрска, безобразна и... и... мнооооого лоша створења, која не дају мира сиротим псима и мачкама. Пси и мачке су, дакле, приморани да трпе та досадна, мала, немирна, одвратна, дрска, безобразна и... и... мнооооого лоша створења, јер, ето тако треба! Тако је било још пре милиииииииион година када се прва праисторијска бува доселила као подстанар у крзно прве праисторијске мачке, и то се тако преносило с колена на колено, с колена на колено, или можда тачније, са репа на реп, с репа на реп до данашњих дана. Али, то је било некада када си могао да имаш буве и ником ништа. Сада драги моји уопште није ин да имаш буве. То је срамота. Ужас! Брука! Ка-та-стро-фа! Замислите сиротог Радослава Ралета Грицковића који тако лепо оде на састанак са својом драгом и предивном Милевом Мицом Танкопредић и уместо да јој дели комплименте, да на месечини трљају њушкице, као што обично мачке и раде, он се ту пред њом чеше и дрпа ко блесав! Али да зло буде веће, Рале је, ненамерно, наравно, пренео буве на сироту Милеву и сада се, ох, њих двоје заједно чешају. Чеша се мало Милева, па чеша се Радослав. Ух, трагедија.. Ја сам чак и предложио Милеви, која ми је све то и испричала, да она чеша Радослава, а Радослав њу, али сиротица ми је рекла да то није по мачјим обичајима. Онда би то личило на обично мачије табање, а они гаје топла осећања један према другом, па би све то било баш безвезе. Ох, каква је горка судба сустигла ове две племените мачје душице

ЖИКИЦА (пискавим гласом) – Срам те било!

СПИКЕР (изненађено) – Ко је то?

ЖИКИЦА – То сам ја!

СПИКЕР – Ко то ја?

ЖИКИЦА: Ја, ја и ја!

СПИКЕР – Ко то ја, ја и ја?!

ЖИКИЦА – Лично ја Жикица!

СПИКЕР – Који па сад Жикица? Где си!

ЖИКИЦА (важно) – Бувче Жикица од оца бувца Жилета и мајке буве Живке... Иииии ту сам!

СПИКЕР (панично) – Бува! Јао, бува!!!! И ја имам буве!!! (чује се лупкање) Где си?! Где си?! Сад ћу да те... да те...скљокам!

ЖИКИЦА – Да ме скљокаш! Срам те било! Ово је претња за коју могу да те тужим! А с друге стране, с којим правом вређаш ти моју бувећу маленкост и опањкаваш ме пред децом! То уопште није лепо! Уопште!

СПИКЕР – Све што сам рекао је чиста истина! Рекла ми је сирота Милева Мица Танкопредић, најфинија и најпоштенија мачка у околини! Свима је добро познато да сте ви буве досадна, мала, немирна, одвратна, дрска, безобразна и...и...мнооооого лоша створења!

ЖИКИЦА – (понавља и кревељи се) Досадна, мала, немирна, одвратна, дрска, безобразна и...и...мнооооого лоша створења! Ма немој! Рекла ти она уображена Милева! Чуо си само једну страну приче, па само њој верујеш, а нас буве ко шиша! Е, не може тако! То је чиста клевета! У то име сад ћу да те грицнем!

СПИКЕР – Јао сврби...Немој, алергичан сам на буве!

ЖИКИЦА – А ја сам алергичан на лажи! (претеће) Хоћеш ли да те опет грицнем или би пре да чујеш моју страну приче?

СПИКЕР – (уплашено и задихано) Немој, молим те! Бићу добар! Кажи ми шта имаш. Обећавам да ћу да те слушам.

ЖИКИЦА – Сигурно?

СПИКЕР- Часна реч!

ЖИКИЦА – Добро, мачкољупцу! Дакле ми буве, ко сваки живи створ на овој нашој планети... (стане и чује се лупкање, ко да неко скаче) Е, кад сам већ поменуо планету, да ли си молим те, знао да је она округла? Ко лопта!

СПИКЕР – Наравно да знам! То је утврђено пре ихихииии година!

ЖИКИЦА – (тужно) Стварно?! Пропустио сам веома важан податак!

СПИКЕР – (заједљиво за себе) То је потврда да су буве глупе!

ЖИКИЦА – Молим, шта си реко!

СПИКЕР – Ја? Ништа. Слушам те пажљиво!

ЖИКИЦА – То чудо да је земља лопта нисам знао све док се нисам провозао пудлицом једног научника. Била је тако добра да ми је све и свашта испричала. Сад знам толико тога да ме мама зове Бувљи Анштајн! Али да наставим. Дакле, као становници ове лоптасте планете имамо право на нормалан бувљи живот. То, драги мој, значи да имамо право да ручкамо, да скачемо, да се волимо и рађамо и томе слично. (љутито) Али с друге стране, постоје бувомрсци, који желе да нас униште.

СПИКЕР – Ја нисам бувомрзац!

ЖИКИЦА – Ниси бувомрзац, али си зато вееееееееееееееееелики мачкољубац што значи да си пристрастан, и немој да ме прекидаш!

СПИКЕР – Па, добро, извини, али ја...

ЖИКИЦА – Ништа ја! Уме Жикица да буде строга бува! А ако наставиш да ме прекидаш знам и карате! Од мојих карате потеза јаааааааааааааааааааако сврби!

СПИКЕР – (одлучније) Знаш шта, Жикице, где год да си, прво, не волим да причам с неким, а да га не гледам у очи, друго, само нешто претиш и претиш, а не прелазиш на ствар – досадан си брате, и мени и нашим другарима. Нису они дужни да слушају твоје претње. Табаџијо један!

ЖИКИЦА – Још једна увреда - бува табаџија! Ја сам једна обична, мирољубива бува, а не...овај, табаџија! Ипак, да знаш да си у праву -претерао сам с причом и мудровањем...Да...Али и не смем баш с тобом да причам у четири ока, јер ко хоће да ме скљока није да се с њим прича у четири ока! А сад следи једно бувље ш-ш-ш-ш, што значи тишина. Права прича о бувама и мачкама је следећа...
(Музика- танго)

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Драга госпођице Милева, Ви тако лепо и шик играте. Толико лагано, као да корачате по облачићима! Наше сеоске мачке, знају само коло. Није лепо то што кажем (шапуће) - оне су мало грубе. Танго је за племените персоне, као што сте ви.

МИЛИЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – Ох, хвала на комплиментима, драги господине Радославе. Могу слободно рећи да сте и ви веома елегантан и спретан играч.

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Врло сте љубазни. Могу да се похвалим да сам био најбољи полазник школе мадам Мацановић, наравно док сам живео у граду. Ишао сам чак и на државно првенство у мачјем тангу.

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – (раздрагано) На државно првенство у мачјем тангу! Ох, свака част, свака част!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (смеје се) Ох, извините, драга госпођице Милева, морам малкице да станемо...(чује се гребање) Ох, сад је лакше!

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ - (згрануто) Господине Радославе Грицковићу, зашто се толико дрпате и чешете, молићу лепо?!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Ма ништа, драга моја, моје буве Живка и Жиле скоро су постале родитељи, па мали Жикица зна да подивља. Знате, обично ми чешкају леђа,а малкице ручкају реп, а он, дете бувче, заборави па ми чешка реп, а ручка ми леђа... (смеје се) Бувља посла! Морам малкице да га појурим својим канџама...

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – (панично) Шта?!! Ох, мени није добро! Пашћу у несвест!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (забринуто) Госпођице Милева, шта вам је?! Нешто сте ми убледели, а њушка вам је црвена ко...папричица!

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – (вришти) Папричица! Саклони ме боже! Типичан сеоски комплимент! Не прилази ми, врећо бува! Да се ниси усудио да ме додирнеш тим својим прљавим шапама!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (збуњено) Која врећа бува, не разумем... Мислим...Хоћу рећи, не схватам... Па зар се ви никад не чешете?

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – Чеше се твоја баба! Вероватно је и она пуна бува! Ја да се чешем?! Ја да се чешем?! Ја која буве не могу очима да видим и која користим супер антибувље француске парфеме! Ох, мрзим дане када се све окрене наопачке!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ –Госпођице Милева, извините, али ја вас уопште не разумем...Шта вам би одједном?

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – Господе боже, још се и пренемаже и глуми ми ту неко невинашце! То је смишљена прича, хтео си да ме намамиш и да...Јао (чује се гребање) Ниси ми, ваљда пренео буве!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Чекајте, драга Мицо...

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – Немој ти мени драга Мицо! Лепо је говорила мени моја мама Љубица: „Милева, дете, удај се за старог мачора дебелог банкара. Живећеш ко бубрег у лоју!“ А ја се загледала у ... врећу бува! Ах, ево, опет ми је зло!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Ал', чекајте госпођице Милева, ја опет ништа не разумем. Да вам није зло од овог сунца?

МИЛЕВА МИЦА ТАНКОПРЕДИЋ – Зло ми је од тебе, тупсоне! Одлазим! (чује се лавеж пса. Мјаукање. Нека ломљава)

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (збуњено) Е, свашта! Ове жене су заиста...чудне...Шта јој би?

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Жене су, добри мој мачји друже, врло често ћакнуте...Ав!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ– О, Петроније Перо Репомахалићу, пријатељу мој, одакле ти?

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ- Како одакле ја? Ти ме, драги мој забрињаваш! Па пре два минута сам те ослободио оне вриштеће мачје персоне која је, веруј ми имала намеру, очи да ти извади!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Ах, Милева Мица Танкопредић...Слатка Мица... Још ми није јасно шта јој би. А тако смо лепо играли танго...Један – два... Један – два...

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Тако ми мог чупавог репа, ти си стварно поблесавио. Ова Милева ти је мозак попила.

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (збуњено) Ко? Ја? Не разумем... Мени се само баш допада Милева. И била је, Перо, тако добра и умиљата, мислио сам чак и да јој предложим да одемо до старог амбара на ручак – рекао ми стари мачор Тоша да су се доселиле две породице добро ухрањених мишева, а она...Она је почела да виче на мене, да бечи очи, да вришти и гребе и то све због...бува.

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ти ме, Рале, забрињаваш. Твоја Милева Танкопредић, мада би јој више одговарало име Вришталина Оштроканџић, је једна уображена градска мачка која мрзи буве, претпостављам и мишеве и која још више мрзи псе, односно мене, пошто је клиснула главом без обзира кад сам, мало час, пришао да је смирим.

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Тако значи... Ох, па видео сам ја да нешто није у реду. А тако смо лепо играли танго...Један – два... Један – два...

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – (имитира га) Тако смо лепо играли танго...Један – два... Један – два... Мрзим заљубљене мачоре! Ав! (чује се шкљоцање зуба)

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Мјаууууууууууууу! Што се гризеш, бре, Перо! Уф, ал' ме боли реп!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ- Ајде, доста са тим жалопојкама, пробуди се!

ЖИВКО – Какво је ово драње?

ЖИВКА – Ма каква је ово туча? Господине Петроније, ја сам мислила да сте ви друг господина Радослава. Умало што ме нисте убили својим зубима. Сва срећа што редовно идем у теретану, па сам спретна и живахна и скачем само тако.

ЖИВКО – (претеће) Искрено, Живка, скачеш ми по живцима с том теретаном и сличним глупостима.

ЖИВКА- (кашљуца) Живко, драги, мислим да би било боље да не распредаш причу и да се не качиш за мене, јер...

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ево још једне љубавне заврзламе! Е зато ћу ја и остати нежења! Никаква љубав, никакви...бакрачи.

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Достааааааааааа!

ЖИВКА – Молим?!

ЖИВКО – Молим?

ЖИВКА – Шта му је?

ЖИВКО – Шта му је?

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Страшна ствар га је снашла. Заљубио се!

ЖИВКА- Стварно? Па одакле то да је љубав страшна, госн' Петроније?! Честитамо, честитамо, драги Радославе!

ЖИВКО – Нека је са срећом, газда! Свака част!

ЖИВКА – А, је л' млада дама она слатка маца од мало пре с којом сте плесали? Ох, чини ми се да има добро крзно. Хтела сам да скокнем да је видим мало боље, али звао ме Живко, почела нам серија....

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Достааааааааааа!

ЖИВКО – Бувљег ми носа, овај наш Радослав је скроз поблесавио!

ЖИВКА- Ти Живко уопште ниси романтичан. Наш газда Рале је просто макице полудио, ах, од љубави! То се, драги мој, зове романтика!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ро-ман-ти-ка?! Је л' то нека коска? Или можда нека конзерва са укусним месцем? (смеје се) Баш сам духовит!

ЖИВКА – Ма духовит си ко мој прадеда Живорад, он...

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ–Достааааааааааа! Достааааааааааа! Достааааааааааа!

ЖИВКА – Молим?!

ЖИВКО – Молим?!

ЖИВКО – Шта му је?

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Сад ми је јасно, ви сте криви!

ЖИВКО – Ко?

ЖИВКА – Ко?

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Ви досадне, мале, црне, скакутаве бувеће уштве!

ЖИВКО – Газда Радославе, бувљег ми ува, па ово је увреда!

ЖИВКА – Живко, замлато, одакле бувама уво?

ЖИВКО – Нема везе, тако ми дошло..

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Прекините, досаде досадне, сад ћу ја вас да средим...(мљацка, гребе, фркће)

ЖИВКО – Упомоћ!

ЖИВКА – Упомоћ!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ– Радославе Рале Грицковићу, мачја грицкајућа напаст, одмах да си престао!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Нећу и нећу! Они су криви што ме Милева мрзи! Они, глупа породица досадних бува!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ма немој ми рећи, крива ти буве што си срео једну уображену и умишљену мачећу вртирепку која као мрзи буве! Ја сам поносан на све своје буве, а имам их, бога ми... (броји) преко педесет.

ГЛАС – Седамдесет и три по последњем попису!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ето, седамдесет и три, па још могу да се похвалим да ме многе цице из комшилука, овај, воле. А ти, друже мој, зацопао си се у једну намирисану напаст! Видео сам је како фркће! То ти у кућу не треба!

ЖИВКО – Слажем се!

ЖИВКА – И ја се слажем, иако је све то романтично!

ЖИВКО – Видела би ти романтику да те је газда Рале грицнуо!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (тужно) Али ја је волим!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ето ти сад!

ЖИВКО – Жено, ово је крај!

ЖИВКА – Црни Живко, шта причаш, какав крај?

ЖИВКО – Газда Радослав се заљубио што значи да ће да се жени. Ако се ожени оном мачјом досадом, за нас двоје и нашег Жикицу нема места у крзну овог нашег мачка.

ЖИВКА – (тужно) Ох, нема места за нас и нашег Жикицу? А тако смо лепо живели! Аааааааааа! (плаче, више се дере, па бучно испразни нос)

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Е свака част на овој...бувљој носећој арији! Да ми је неко причао да буве то раде, рекао бих му - ала лажеш!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (плаче) Ааааааааааааа! Али ја и вас волиииииииииим!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Ето га и овај! Ово је горе него у оним шпанским серијама што моја газдерица Лепосава гледа од јутра до сутра! Знаш шта, Рале, одлучи се, брате, с ким би да живиш у љубави, с оном Милевом, или с бувама. Већ ме боли глава од овог дерњања и кукњаве. Уостало, не знам и што се мешам. Та ја сам пас, шта се ја ту штрецам око вас мачака.

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Ја и тебе волиииииииим!

ЖИВКА – (опет празни нос) Романтика на квадрат!

ЖИВКО – Боље ми је сам да се убијем и скочим у уста газда Ралету, него да слушам ове глупости!

ЖИВКА – (строго) Ти стварно немаш срца, Живко! Човек пати и ми као његови подстанари треба да му се нађемо у муци и невољи!

ЖИВКО - Да му помогнемо? О луда женска бувља главо, та он хоће да нас се реши, а ти би да му помогнемо! Него, господине Петроније, је л' има места код вас? Мислим, видим да волите да се чешете, а наш син Жикица је баш махер у грицкању...

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Па, оно шта да кажем...Где су седамдесет и три бувље душе ту су и седамдесет и шест. Молим вас само, можете да се населите у области репа, јер је све остало лепо покривено бувама, осим ува! Не волим да чешем ни лево ни десно уво. То раде сви керови, а ја сам, ипак, нешто посебно!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (плачно) Не може! Не дам ја свог Живка, своју драгу Живку и маленог Жикицу! Не дам!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – (завија) Јаоооооооооо! Од ове бувље заврзламе један честити и нормални пас, као моја маленкост, може лепо да свисне од муке! (мирно) Је ли бре, Рале, кажи ти нама лепо шта желиш?

РАДОСЛАВ РАЛЕ РЕПОМАХАЛИЋ – Желим и Милеву, и Живка, и Живку, и Жикицу!...И тебе!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – То није могуће! Просто немогућа мисија!

ЖИВКО – Мислим да је у праву! Буве и намирисане мачке у комбинацији, никако не штимају!

ЖИВКО – Драги мој бувљи мужу, ти уопште ниси романтичан. Све се може кад се хоће!

ЖИВКО – (строго) Живка, ако одмах не престанеш са том досадном причом о романтици, моментално се селим у реп господина Пере.

ЖИВКА – Опа, сели се господин! После десет година брака он би да бежи од мене! Мислиш да не знам како се домунђаваш са оном уображеном Станојком Бувић.

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Госпођа Бувић?! Она што станује у долиници између мог трећег и четвртог ребра?!

ЖИВКА – Е, та, бувља кокошка! Када сте се пре неки дан са газда Ралетом излежавали на сунцу, она је свратила код нас на кафу, па све нешто кулута очима и цвркуће : „Госн' Живко ово, госн' Живко оно!“

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Хоћете ли, молим вас да престанете! (плаче) Мени је стварно тешко!

ЖИВКО – Разуме се, газда Рале...Ето, сад видите какве су жене...

ЖИВКА – (претеће) Жииивкоооо!

ЖИВКО – Хоћу да кажем...знају да буду баш дивне... кад хоће... Ако се малкице потрудите, можете да утичете на госпођицу Милеву да промени своје мишљење.

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Чисто сумњам, Живко. Оно што сам успео да видим у паузи између два фркања, а и док сам прислушкивао разговор између њих двоје, слатка Милева је...оштроконђа!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – (плачно) Ниииииииијееееееее!

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Јееееееестеееееееее!

ЖИВКО – Слааааажееееееем сеееееееее!

ЖИВКА – Мир, дечаци! Ово ћу рећи још само овај пут – много сте, бре, глупи и досадни! Имам идеју!

(чује се домунђавање, шапутање, па свађа)

ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА РЕПОМАХАЛИЋ – Хоћеш, хоћеш, Рале!

РАДОСЛАВ РАЛЕ ГРИЦКОВИЋ – Не смем! Она је тако...опасна!

ЖИВКА – Рале, душо, буди...

ПЕТРОНИЈЕ И ЖИВКО – Романтичан! (смеју се)
(Музика. Танго)

ЖИКИЦА – Ево, то је цела целцата истина, драга децо. Ми буве никога нисмо повредили. Моја драга мајчица Живка још и навија за љубав између Радослава Ралета Грицковића и Милеве Мице Танкопредић. И све би било другачије, да госпођица Милева није толико...шик бувомрзећа мачка. Ипак, паметна бувља глава моје мајке, смислила је решење за ову бувљу заврзламу, и надам се да ће ова љубавна прича имати срећан крај.

СПИКЕР – Стварно?

ЖИКИЦА – Мајке ми! Него, мислим да си нешто заборавио?

СПИКЕР – Шта?

ЖИКИЦА – Очекујем да ми се извиниш за увреде. Нисам заборавио оно - буве су досадна, мала, немирна, одвратна, дрска, безобразна и...и...мнооооого лоша створења.

СПИКЕР – Да... Извини бувче. Никада више нећу причати грозне ствари о бувама.

ЖИКИЦА – (важно) Драго ми је! Хоћеш ли да ти испричам шта се на крају десило са овом бувљом заврзламом.

СПИКЕР – Претворио сам се у уво!

ЖИКИЦА –Пошто је твој посао да деци лепо причаш приче, ја ћу још лепше да ти шапнем, па журим на ручак. Мама Живка се баш изнервира када касним. (шапуће. Спикер коментарише – Ма немој... Стварно... Милева... Тако дакле... Види тилажљивице)
(лагана музика)

СПИКЕР – Драга децо, прво желим да се извиним свим бувама, бувцима и бувчићима на овом свету због клевете од стране Милеве Мице Танкопредић. Ова, мало безобразна маца, лепо ме је слагала, па сам ја лепо слагао вас. Наиме, почетак наше данашње приче је чиста лаж! Радослав Рале Грицковић уопште није певао ону тужну песму на почетку, нити је било баш онако како ми је госпођица Милева испричала. Од слатког Жикице могли сте да чујете шта се у ствари издешавало, а наставак ове бувље заврзламе је следећи. Радослав Рале Грицковић замолио је Милеву Мицу Танкопредић да га лепо саслуша. Она се прво отимала, фркала и хистерисала, али уз помоћ Петронија Пере Репомахалића, успели су да је наговоре (по наговоре је, иначе под наводницима, чисто да се зна) да се смири и свих седамдесет и деветоро отишли су лично код цара свих животиња лава Добривоја
О, па заборавили сте седамдесет и три буве господина Петронија, па Живка, Живку и Жикицу. Е, цар Добривоје Тихомирковић одржао је лепу лекцију малој лажљивици Милеви Мици Танкопредић. Те, како је није срамота, па шта је са познатом мачјом добротом и племенитошћу, па нек се угледа на Ралета који је супер друг и једном псу, односно господину Петронију и бувама. Он као цар животиња препоручује јој да буде добра мачка, достојна наследница његове мачеће лозе и да прими на стан најмање три буве, као Радослав. У то име он лично гривом и царским увом, цар Добривоје Тихомирковић, дао је, морам то нагласити, згранутој Милеви Мици Танкопредић три од својих, ни мање ни више стотину педесет и седам бува. Јуче је била свадба господина Радослава Ралета Грицковића и Милеве Мице Танкопредић. Кум на весељу је био Петроније Пера Репомахалић, а кума, кума је била романтична Живка. Сви су били срећни и пресрећни. Истина је, и то морам да кажем, да су се мало чешали, али све у име љубави. Тако се, ето, завршила и ова посебна љубавна прича, што би народ рекао све мачке сите и све буве на броју! Данас сам видео Ралета, игра мице са Петронијем, Милева преде на сунцу, Жива и Живко чешкају јој леђа, а мали Жикица... Е он се зацопао у једну од бува цара Добривоја Тихомирковића, коју је он поклонио госпођи Милеви. Ако се ја питам, знајући немирног Жикицу, на помолу је нова бувља заврзлама.

(музика)