Juče...danas...

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 103
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Juče...danas...

Порукаод proleće » 17 Феб 2015, 01:08

Skoro tri decenije živim život za druge.
Više se i ne sećam da li sam se ikada zapitala imam li ja život...
Nema veze i ako nemam za sebe , pa valjda sam u njemu išta dobro uradila za druge. Kažu da jesam...Uh kako je sve brzo prošlo pa se valjda ne sećam svega. Nedaj bože , nisam valjda u ovim godinama ,,dementna,,! Možda, a šta ta reč znači?
Eno ga Vujaklija na polici, otvaram, čitam...ma ne ,ne spadam u te...Nekako se drugačije zove...Tražim dalje, nema, nema i ...onda shvatim pa taj moj Vujaklija je staro izdanje...verovatno postoji a reč u novom...
Moram ga kupiti...
Ne, neću, nemam para za tako nešto...dodaću ja svojom rukom dole na poslednjoj stranici, kad se setim...a setiću se...

Osećam dašak vetra kako me miluje, toplotu sunca kako me greje, gledam i mislim , gle, pa i ove ptice su vesele, raspevane i verovatno srećne kao ja.
Šta je to što mi neda da se okrećem. A htela bih. Da vidim sve lepote ovoga sveta...da osetim dobrotu, ljubav...
Malo se bunim ali idem napred...pitam se gde ću, na koju bih stranu okrenula, da li je neko pobrkao znakove na putevima ali i ako jeste vidim svi smerovi vode ka istom mestu ...sreći.
Pruža mi ruku jedna dobra ruka, osećam da sam nekom potrebna da se takva nežnost samo jednom u životu oseti. Pokazuje mi ta ruka leptirove iznad naših glava, ej, pa i oni su veseli ...slobodni. Sloboda. Sloboda. Da, ta mila ruka me lagano prevodi preko drvenog mosta, ta pružena ruka me tera da samo napred gledam u nju...
Više se ne bunim. Uljuljkana u zagrljaju leptirova, sunca , u zagrljaju koji mi neda nazad ja postajem ja, da ona od pre...
Postoji, osećam, nešto što ipak hoće da pogledam u nazad...ali ne, ovaj zagrljaj je kao gumicom izbrisao misli koje su me mučile, pitanja na koja više ne želim da čujem odgovore...

Postoji jedan period, kojeg se kao kroz maglu sećam, trudim se, mislim setiću se...
Uzimam Vujakliju te na poslednjoj strani sasvim dole pišem...sreća...a zašto sam to napisala, ne sećam se, a setiću se...
Neprestano koračam a sve sam dalje...