ŠEŠIROVO PERO - moj blog

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

ŠEŠIROVO PERO - moj blog

Порукаод slovenska » 24 Апр 2014, 14:41

Слика

Početak ili završetak predstave?
Da li je uopšte važno?

Glumci su otišli. Jeka aplauza, u slepom slušaocu, nesmotrenom u igri odbijanja, da se zvukom o(d)bije.

Samo na trenutak. Potom, muk.
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 26 Апр 2014, 15:39

Слика


PLAVI HERBARIJUM

Govorili su da je luda i uspešno je izbegavali. Kada su bili bolećivi, nazivali bi je čudakinjom. Znala je i nije se ljutila. Nije im verovala. Nikome nije verovala, osim psu koji je ostao veran njoj i njenom slepilu. Tuđeg se slepila nije bojala. Nije se dala.

Grlila je tužne pajace, pod pazuhom čuvala krilo slepog miša, da je od uroka sačuva. Od zlih pogleda i pitomih namera ispisanih na otpusnim listama koje je palila svakog jutra, na plamenu sopstvene potrage za pameću, dan da probudi.

Bila je ginjol lutka i kanap je bila, onaj oko vrata vezan i munja je bila koja se sa mesecom strasno ljubila u zvezdanim noćima što na lavandu mirišu.

Volela je plavo. U zenici. Na nebu, dlanu i suzi. Plakala je plavo, ali joj suze niko, nikada video nije. Neki su govorili da povremeno nestaje, postaje nevidljiva. Neki su govorili da ne postoji. Nije se bunila. Nikada protivurečila. Nikada u svađi ni sa kim, osim sa sobom nije. Niti će.

U njenom herbarijumu čije je korice pravila od hrastove kore, od sopstvene kože, strukom bosiljka vezanih stranica, uredno poslagani, živeli su presovani koreni izvađeni iz petocifrenih brojeva života obrnuto proprcionalnih kvadratima očekivanja u nizu iracionalnog beskonačnog davanja. Svaki je imao ime, matični broj, izvod iz knjige pogubljenih algebarskih izraza za ništavilo. Ponosila se kolekcijom sopstvenih gluposti, ponekad samo nezadovoljna neuspelim oglasima koje je davala nudeći sva svoja statična velikodušja za jedno malo, kotrljajuće R. Ono je nedostajalo. Za tu dozu šarma. Samo za to.

Uopšte, bila je sklona čestim opijanjima. Do besvesti. Nikada nije uspela da razume zbog čega je baš rakijska čašica prezira, dozvoljena mera. Kupovala je flaše od najfinijeg stakla, čija je srča njenu krv htela. Upšte, bila je hazarder. Život je ulagala u svaku partiju pokera, dok je tragala za kraljicom herc da bi je kao hladan prilog servirala na osamnaest mrlja na stolu prekrivenom zelenom čojom. Poker! Vikala je. Glasno,glasnije.
Na poker mašinama uvek je ručicu povlačila na gore. Silno je uzbuđivao zvuk lomljenja sopstvenog razuma i strah krupiea u crnom, da će opet morati da joj isplate dobitak u zlatu.

Bogata je bila, kažu. Porazima. Zabludama. Imala je ožiljak na obrazu. Ožiljke na duši nije pokazivala. Dušu nije otvarala. Nikada. Nikome. Zvala se Jasmina.

Ne znam zašto je ova priča pisana u trećem licu. Ona i ja smo prijateljice. Mi se ne volimo. Samo se dobro poznajemo. Najbolje. Između nas su ćutanja. Ponekad je mrzim. Ona mene uvek. Čudna je. Čudna sam.

Govorili su da sam luda i uspešno me izbegavali.

Znala sam i nisam se ljutila. Nisam im verovala. Nikome nisam verovala. Zvala se i zvala sam se Jasmina.

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 15 Јун 2014, 12:05

Слика


NACRTAJ MI NEBO

Memljiva soba je imala miris nagoveštaja smrti. Prljavi zidovi su sakrivali senke užasa, njihovu laganu šetnju napuklim malterom. Nekom sivom bojom sebe su bojile, spuštajući se na njenu postelju. Mesingani krevet tako odvratno ogroman, sakrivao je sićušno telo, prekriveno ružnim crvenim starinskim prekrivačem pokidanih resa. Možda je sebe skrivala pod pokrivačem prepunim rupa od progoretina, napravljenih žarom cigarete, koji je često padao po njemu. Nikome nije bilo jasno kako nikada nije zapalila svoje poslednje sklonište, kako nikada nije postala vest u lokalnim novinama. "Starica izgorela u svom stanu", otprilike tako bi glasio taj naslov, koji bi ubrzo bio zaboravljen, zaboravljen brzinom kojom je i ona zaboravljena. Od svih. Zauvek. Kao da je nikada nije bilo.

"Nacrtaj mi nebo"- tiho je mrmljala, podižući ruku, tamo, ka prljavom prozoru polupanih okana. "Nebo..." tiho je stenjala. "Nacrtaj mi nebo, obećao si."

Otišao je, a ona ostala željna te obećane slike neba. Njemu su nebesa postala dom. Ona svoj nije imala.

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 15 Јун 2014, 15:32

Umalo da opet nasednem na slatke reči. Osušila sam, od suza vrele i mokre obraze, od srca se potom nasmejala, u trenutku kad sam shvatila da se istorija ponavlja, da sam oped napadnuta i ispljuvana ZELENO, bez da se od nadležnih ( čitaj: administratora ovog foruma ) zatraži objašnjenje koje bi zadovoljilo tu prokletu radoznalost, i obuzdalo još prokletiju ljudsku sujetu, od kojih sam, Bogu hvala, operisana. Sva je sreća, te od dobrote nisam i neću, nikada.
Toliko o sećanjima, koja su me, priznajem, uzdrmala dok sam čitala jedan od blogova ovdašnjih, verujući da je od srca i iskreno. No comment od sad pa na vjek i vjekova.

Слика

Od: slovenska
Za: Sky Seeker
Poslao: Sre Maj 07, 2014 9:55 am
Naslov: Re: MOLBA
Nešo, hvala, hvala, hvala... Smile Smile Smile Smile Smile

Hvala do neba, sad ću polako da ''skidam'' na kop moje pesme,,,a kad završim ti mi ukini status, ničim zaslužen. Zaista ti se od sra zahvaljujem.

Uživaj u ovom sunčanom danu. Mašem ti... Neutral Very Happy

_________________
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

***

PS:

Pismo je autentično, i kao takvo, lako proverljivo.

PS-PSa:

Kopiranje stare poezije pod nazivom ''Uragan'', koje, od 07. maja 2014. kao što je lako vidljivo, više nema na forumu, uspešno je završeno, te će ovaj status ZELENI, koji je tako zaboleo i u oči upao, status moderatora, kako rekoh, ničim zaslužen, biti ukinut, izbrisan, neutralisan, nazovite to kako vam volja.
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 15 Јун 2014, 20:13

Amin!


Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.

Lorka


Слика
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 15 Јун 2014, 23:16

...o ključevima bez katanaca, podsetnicima, o tišinama i poeziji...

Слика
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 16 Јун 2014, 14:59

Prijatelju moj, zaista je teško...jedanaest meseci...

https://www.youtube.com/watch?v=aXVlQJ8eFgE
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 19 Јул 2014, 16:05

Слика


SRŽ, SUŠTINA I OSTALA NEZNANJA

Uopšte uzevši, naš je sasvim poseban. Mi imamo neku čudnu potrebu da povređujemo jedno drugo, svesno ili nesvesno, ne znam. Pre nekoliko dana sam mu, sasvim ozbiljno rekla, da krezubost strahova, teško i dugo pregriza tvrdokorna hlebljenja života. Na to mi se on nasmešio i rekao, bez da trepne, u pogledu zadržavajuči, i u uglu usana, onaj odjebantan stav sveznajućeg: Ne lupaj, života ti. Dobar dentista za sve fobije, odmah bi ti preporučio najboljeg protetičara srži i suštine života. Opsovala sam, šta ću, zaćutavši i zainativši se da narednih nekoliko dana neću da progovorim sa njim. Sama dolazim do srži, lomeći svoje kosti, iz njih je isisavajući, bez imalo gađenja, dobrovoljno pristajući na hramanja i rukolomljenjem, na zaboravljanje grljenja. Nije tu potrebno mnogo pameti. Što se suštine tiče, sušta je istina da ja i ne znam šta je to, ima li ukus, miris, oblik, osim što znam da je crnom obojena. I još mi je rekao da se manem sve češćih opraštajućih ispovesti i svih ostalih dušokapanja, jer će me sve to i mnogo manje od toga, dovesti pred prag bolnice za umobolne. Nema on pojma, da, i to sam mu rekla okrećući mu leđa. Pojavio se na suprotnoj strani zida, lelujao je poput dobrog duha, šireći ruke, pozivajući me. Ako je išta znao, znao je da prepozna trenutak kad mi je nežnost preko potrebna. Trpi(mo) dugo. Predugo. Ne postoji život, tu smo se najzad složili. Ni sa one, njegove, ni sa ove, moje strane. Ni strane ne postoje. Ni tanka linija. Tanka linija čega?

Bestraga sve!

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 20 Јул 2014, 19:20

Слика

U JEDNOM DANU HRASTOVA KORA, U DRUGOJ NOĆI SVITAC - U SNU SAN

Postoji taj jedan dan u nedelji u kome su zabranjena cicijašenja mladih antikvara u starim radnjama, nasleđenim od čukundedova. Ni u šta ne veruju, osim u priču o prokletstvu ako prekrše zakletvu bescenja. Podrazumevalo se odavno da oni pojma nemaju o mladom starenju i starim vraćanjima u mladost, o govoru one posebne prašine i zvonkom smehu pauka koji se čuje svake noći, dok, kao na nekom poselu, pletu svoje mreže, rugajući se zrikavcima, mravima, muvama. Samo svicima nisu. Nikada. U trenutku beznadežnog, poslednjeg pokušaja da titraj pobedi, gasnula je njihova svetlost na omeđenoj putanji noći i svitanja. Tada su čuvari starina širom otvarali vrata, podizali žaluzine i dozvoljavali mi, da preobraćena, uđem i ostanem. Do prvog kupca i prve kupovine. Prvog cenjkanja i popuštanja, jer to je bio taj dan. Bescenja. Dvadesetčetiri, šaputala sam, umotana u staru novinsku hartiju, neudobno smeštena pod pazuhom radoznalog starine. Poverovao je, kao i mnogi pre njega, poverovao u čaroliju vatre, govor plamena i krik spaljene hrastove kore. Možda sam se smeškala, možda drhtala zbog već viđenog, doživljenog, već toliko puta bolnog sagorevanja, plamenovanja i varkom vraćanja iz sebe, sebi.
Stoletnoj sebi, dopisivala sam, onom slobodnom iglicom na tvrdoj kori, dopisivala još nekoliko stoleća. Bez griže. Savest ionako nisam imala. Pohotna, bludna, jedva sam čekala da prevarim još jednog lakovernog tragača za čarolijama, pa da razuzdana, ljubav vodim sa svakim stablom iz moje šume, u hladu ljubavi, pod suncem koga nema. Svakom ljubav da obećam, granama zagrljaj da budem i zagrljaju laž pod mahovinom koja je, odavno, od mesečine saznala sve o mojim gresima, pogrešne strane sveta kazivala lugarima, lovočuvarima i lovokradicama. Slučajnim prolaznicima, protuvama, nevinima i ubicama. Svima. Mesečina me nije volela. Mesec jeste, ali je bio nemoćan. Sam, kao i ja. Svetleo je samoćom, ja plakala hrapavošću. Nesrećni. Oboje. Zauvek.
Smejala sam se bez srca svim svojim lažima, njihovom verovanju. Samo sam Mesec volela, ovako neverna i stara. Od života starija.
Od rođenja starija. Od - do svega.
Čula sam glasove lakovernih tragača za čudesima. Lomljenje grančica, ono strašno trenje, kamen o kamen, okamenili se, klela sam bez glasa. Prva se vatra gasi. Tako treba. U drugu, tek zapaljenu, bacaju me, pročitavši poruku sa neke ko zna kad napisane novinske šlajfne, u kojoj je sakrivena mudrost večnog života. Sagorevam, plamenujem, lica im gorim i krike ne čujem, u sebe se vraćajući, jer noć sam i svitac u travi.
Teška mi muka oči otvara. Prazna postelja i jastuk koji miriše na predskazanje. Kazujem, nema ko da čuje.

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 09 Авг 2014, 07:06

Слика

GMIZANJEM PO OK(N)U HRABROSTI

Tačno u jedanaest minuta pre ponoći, te julske noći, zazvonio je telefon. Tišina je trajala do jedanaest sekundi pre ponoći, videla je to na displeju. Još ta jedna preostala sekundara pokazala je tačno vreme i pokrenula njen bes i naum. Šta bih sa tačnim vremenom u svim netačnim bezvremenim jednačinama, pitala se. Nezadovoljna zvukom razbijanja telefona, najsnažnije bačenog o zid, rešila je da sebi priušti nešto jači, zvuk koji bi zadovoljio njenu potrebu za onim što u mozak udara, kad rušiš i znaš da rušiš sve. Za sobom i pred sobom. Dlanove je prislonila na hladno staklo prozora na terasi, ne bi li zasigurno ostavila otiske svojih dlanova, da ne bi neko nevin stradao kasnije, prilikom uviđaja. Začuđeno, u isti mah i ushićeno je gledala, bez imalo straha, kako se njena linija života pretvara u zmiju otrovnicu koja se izmigoljila sa dlana i krenula putem otrova. Zov otrova na palacajućem jeziku i nekoliko kapi kiše koje su se slivale sa spoljašnje strane okna, zaustavile su gmizanje i taj strašni zvuk. Ono šištanje u njenoj utrobi više niko nije mogao da zaustavi. Dlanova priljubljenih na staklo, gledala je kako njegova glatka površina nestaje i pretvara se u sivu, žitku, masu nečega čemu nije znala ime, ali dodir i osećaj joj je jako prijao. Vrelina. Ne samo dlanovi, ruke su probijale to nešto sivo, sluzavo, ničem slično. Napokon jedan uzbuđujući trenutak, pomislila je dok je prsima probijala sivilo i kolenom dodirnula da proveri postoji li mogućnost iskoraka negde, postoji li proboj nečega. Pohod u prepoznavanje nepoznatog. Suočavanje. Više ili manje po za-sluzi. Nije tu bilo straha, iako će se neupućeni u sve modrine njenih hrabrosti i sve nijanse inaćenja po mučnosti, zakleti ( i jesu ) da su ga osetili u vazduhu, dugo nakon ovog događaja, nakon što je uviđaj započeo ili par sekundi ranije. Gomila nepoznatih ljudi, islednika, fotografa, forenzičara, radiće svoj posao u tišini, tek ponekad odmahujući ili klimajući glavama, kao da im je sve jasno, a nije, niti će ikad biti. Tada. A tog blistavog trenutka, ona je samo ogromno uzbuđenje osećala. Na levom kolenu je osetila hladan dodir zmije koja se sklupčavala, postajala sve manja i manja, napokon se sklupčavši u tačku boje čokolade, strašno podsećajući na mladež. Nije bio mladež, znala je. To je on došao da je, sklupčan u tačku ljubavi, gleda dok čini još jednu nepromišljenost, nemoćan da je odvrati, kao i mnogo puta ranije. Kasno je za kasnije. Pomislila je, toga nema. Pokušavši da proveri da li se linija života vratila na dlan, nije uspela da ruke iščupa, a i više joj nije bilo važno. Ne bi valjalo da se vratila, pomislila je smeškajući se, ne verujući istini svojih zenica.
Odjednom, sivilo u plavetnilo, ta mrkla noć kao da je postala najlepši, najsunčaniji dan, na onoj istoj strani ulice, u onoj istoj kući, obeleženoj žutom trakom istrage, godinu dana ranije. Nema iskoraka, tek let postoji, najslobodniji od svih slobodnih, smejala se namigujući unezverenim komšijama sa petog sprata. Nisu lagali, ne, nisu lagali da je pad – let.
Samo onaj poslednji.
Pored užasa na licima slučajnih prolaznika, okupljenih oko beživotnog tela, sa bezbedne udaljenosti, sedeći i ljuljajući se na najsjajnijoj zvezdi, ugledala je i zmiju kako se, gmižući do prvog ugla, uspravlja i nastavlja kretanje. Pravo-linijski.

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Akash
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 1
Придружен: 30 Окт 2014, 13:52
Место: Uk

Порукаод Akash » 30 Окт 2014, 13:56

Početak ili završetak predstave?
Da li je uopšte važno?

Glumci su otišli. Jeka aplauza, u slepom slušaocu, nesmotrenom u igri odbijanja, da se zvukom o(d)bije.

Samo na trenutak. Potom, muk.
:an: :mah :roll:
Our excellent online cisa training courses training programs will lead you to Intel in the Rockefeller University exam.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 15 Јул 2015, 10:53

Pozdrav, Akash. Hvala...
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 08 Феб 2016, 17:53

Слика

ZID PLAČA, MAGLENI GRAD ISKUŠAVANjA

O nežnosti bih, ali više ne umem. Manje bih možda i mogla, ali ne smem.
Saplićem se o prvu pomisao i bauljam kroz bezum i bezdan, pokušavajući bezuspešno da pronađem oslonac. Slovo me dočekuje, dok se tvrdo, stameno, u reč slaže, sa mnom nikako, ni u čemu. Gde da odem, a da ostanem vraćena od drugih drugima? Sebi -nikad više, ne znam šta bih sa sobom. Naslonila bih se, oslonila, osokolila, bih da umem. Kukavičluk u sjajan papir, pa na policu radnje na kraju grada, da prodam, da poklonim, da poturim, poput kukavičjeg jajeta, da svi gledaju a niko da neće. Lukavstvom, možda? Bih, da mogu.
Unezvereno se pridržavam, pijano, sopstvene nemoći talac postajem, o moć moćnih udaram glavom, kao u zid. Plača. Danas je moja bezbriga sve manja, a ja samo odmahujem rukom i šapućem:
O nežnosti sam htela, bar jedno slovo.

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.

Корисников грб
slovenska
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 6783
Придружен: 29 Сеп 2008, 11:45
Место: Smederevo

Порукаод slovenska » 08 Феб 2016, 18:20

Слика

DUHOVI ŠATELOMA U POSLEDNJOJ GODINI AGDALE

Šestog dana osmog meseca u godini Agdale, tako je bilo od postanja do danas, osamnaest najlepših devojaka je odlazilo na krov sveta, dokazujući da su sposobne da nevinost začnu bremenitošću, poštenje iscede iz kore tri pruta doneta sa vrha planine Nejomaki, poštenje iscede u tri kapi beščašća i sve otrove mladalačkog stida u jednu kutiju stave, u kutiju od kamilje kosti, umiju se bludom i krenu putem kojim još niko nije pošao. U trenutku njihovog povratka, započinjala bi ceremonija potiranja istine.
Tri kamile od čijih kosti su kutije posebni majstori pravili vezanih očiju, bejahu poklon bogova. Četvrta kamila žrtvovana u ovoj ceremoniji besmisla, uvek je kupovana od starog Zominka, čarobnjaka Velikog Sela. Četvrtu je kamilu skupo prodavao. Osamnaest života golobradih mladića ili ništa. Nikom. Njegove su ćerke izbegle ovu ceremoniju tragičnim slučajem. Šestog dana osmog meseca u godini Šateloma, umrle su od gušenja dimom sa oboda paklenih svodova, koje je zlom gradio njihov otac, pre nego što je postao čarobnjak Nevere. Stigle do kraja sveta, ali se nikada nisu vratile.

* početak priče koja će nekada, možda biti napisana

Jasmina Popović
Ja nisam savrsena ali sam samo svoja.