Nisam sama, samoća mi pravi društvo:)

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Јул 2014, 15:26

Слика

"...Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 30 Јул 2014, 17:59

Juče sam iz nepoznatog razloga bila bez struje nekih dva i po sata, i (sramota me reći, što mi je za to trebao nestanak struje,:oops: ali...) uzela sam da čitam knjigu-Mostovi okruga Medison. A čim je struja došla, kao pravi internet ovisnik, hop brže bolje da je pronađem u e-obliku, pa onda film. Odgledala ga, (Robert na filmu uzima šećer u čaj, a u knjizi ne.)
A nakon svega toga da se nebi još više raspekmezila odgledala jedan od "Prljavi Harry".

A ako neko poželi...

Mostovi okruga Medison - Robert James Waller.pdf


A evo i njega :-D

Слика
Последње учитавање од Mustra дана 25 Дец 2014, 11:56, учитано 1 пут укупно.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 06 Авг 2014, 12:08

из друмовања Београдом

„...И уопште, чему путовати било куда из Београда, када он, углавном, има све? Ту нам је „Лондон”, „Москва”, „Мали Париз”, „Атина”, „Пекинг”, „Верона”, „Венеција”, ту нам је читав „Балкан”! Неки пакосник ће сигурно приметити да Београд нема мора. Којешта! А „Биоград на мору”? А „Плави Јадран”, „Бока”, „Бриони”, „Раб”, „Корнати”, „Сплит”? После друге литре вина, љуља вам се као да сте на таласима. Сем тога, у Београду је увек „Пролеће”! (Најукуснији говеђи гулаш у граду!)
Колико је Београд изузетан, најбоље сведочи чињеница да је у њега много лакше стићи из Сиднеја или Сан Франциска, него се одвести са железничке станице до Теразија, јер ниједан таксиста неће да вози тако кратку туру...”

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 18 Авг 2014, 13:30

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Авг 2014, 12:55

Danas mi se obratio Dušan Gojkov da obrišem njegove knjige od tamo gde sam ih postavila. Uradih kako je rekao. Šteta. Ne kapiram zašto :? valjda su u pitanju su pare, uvek tako nažalost. Nije dobro ako je gratis. A ja sam mislila da je važno da se knjige čitaju...
Слика

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 27 Авг 2014, 13:13

Pa to ti pričam. Niko od knjiga ne živi (tako bar tvrde) a štite autorska prava. Meni je stotinak knjiga skinuto sa scribda. Čim se neko požali, taj sajt automatski raguje, čak i ako to nije autor knjige....
:mah :mah :mah

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Авг 2014, 14:51

Ti si dobro prošao, meni su obrisali nalog-e. Da, vraćala sam im se, ali više ne. Već neko vreme sam na http://www.calameo.com, oni nisu tolike "poštenjačine" :wink:
Слика

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 27 Авг 2014, 17:23

Nikad se nije manje čitalo a nikad se nisu više štitila autorska prava.
I šta štite?
90% novih stvari je za bacanje, kakva prava, kakvi bakrači....

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Дец 2014, 21:34

Malko ali značajno sam umorna.....

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 05 Феб 2015, 14:31

Слика
 
Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego sto je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.
Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.    
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.    
Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih marseljeza.
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.    
Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…  

Nešto me "savatalo", a Kiko je Bogom dan za takvu mene

http://s000.tinyupload.com/download.php?file_id=95937503003048365371&t=9593750300304836537186249
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Апр 2015, 14:35

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Мај 2015, 17:08

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 26 Јун 2015, 11:41

Epilog.mp3

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Јул 2015, 19:35

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Јул 2015, 15:19

setkajuci naidjoh na Слика pa mi pade na pamet vreme moje generacije, kada su (skoro) obavezne bile knjige sa iskljucivo crvenim koricama... :wink:
Слика