KAD SVE OVO BUDE JUCE

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
milei
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1543
Придружен: 19 Сеп 2008, 23:03
Место: U carstvu oblaka

Порукаод milei » 19 Мар 2011, 20:56

Jos jedno, malo drugacije a opet nekako blisko pisanje koje prozima...Zapitala sam se neke stvari citajuci ovo, kao sto se desilo isto citajuci blog mile Nut...Pronasla sam se ovde, kao i tamo...i uporno se ubedjujem da je nemoguce da se stvari uporno ponavljaju, da paralelno egzistiraju a da ne znaju jedna za drugu...ne znam ko je Jazz ali mi se cini kao da je oduvek bila tu, sa mnom, stalno. I hvala na ovim pokusajima nazenja odgovora na pitanja koja su "iskljucivo moja".

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 25 Мар 2011, 21:29

:roll: Hvala na komentaru :mah
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

MALO JE ZIVOTA BEZ SAVOVA I ZAKRPA...

Порукаод Jazz » 25 Мар 2011, 21:30

Da,upravo tako...malo je takvih zivota,verujem i da ih nema...Ti savovi i zakrpe s' vremena na vreme zabole jace kada nam dusu pohode secanja...
Danas je bio lep,suncan dan...ali ja,ipak,nisam dobro raspolozena...prijala bi mi samoca i tisina,ali...
U zivotu postoji toliko toga gde je presudno to ''ALI''...
Opet hocu mnogo toga da kazem, ali ne umem. Ne da mi se. Osecam se cudno... jako cudno. Plasila sam se proleca i lepog vremena. Prolece kao da zna, nikako da stigne normalno. Doslo je sa kisom, hladnocom...
Reci su tu,ali nacin da ih oblikujem mi bezi...hoce da se igra a ja sam preumorna da ga jurim...
Danas mi je jako, jako lose. Danas mi nepodnosljivo nedostaje ono sto me je cinilo zivom. Danas cak ne mogu ni da placem. Znam da ne vredi, znam da mi ni to vise ne pomaze. Nije mi bolje. Danas je bio lep dan, ne mogu se vaditi na kisu, jesen,zimu,sneg ili ko zna sta. Tuga je u meni, prejaka...kida... lomi...ubija...
Bez uspeha, bez inspiracije, bez volje...Citam Vas i razmisljam danas o Vama.Toliko razlicitih komentara, toliko razlicitih ljudi a opet svima zajednicko TO nesto...kao tuga,rekla bih. Negde upakovana u stihove, negde u putopis, negde u sve boje sa velikim trudom da se sakrije, da se ne prepozna.Postavka pesama na ZIDU koje, ako ih pazljivije odslusamo, odslikavaju trenutna osecanja osobe koja je postovala pesmu,status...
Neko javno pise o njoj, o njemu skoro uvek u proslom vremenu, a neki uporno tvrde da im nije stalo, da je sve tra la la, i da ih nije briga. Glasovi razuma stalno govore da ce sve proci, da ce doci na svoje, da treba gledati napred. Ali, niko ne kaze kako...
Jos kao mala volela sam dugu. Kisu, nisam volela, munja i gromova sam se jako plasila, ali zbog duge je vredelo trpeti te strahove. Volela sam pricu o cupu na kraju duge. I sanjala sam i zamisljala kako izgleda kraj duge. Kako se po njoj hoda, kako se do kraja stize?
Od svake kise pravila sam novu pricu. Novi put, i novi kraj. Uvek srecan. Uvek lep, i uvek moj. Kise i dalje nisam volela, munja se sve vise plasila, ali u kraj duge sve jace verovala. I nadala se da cu tamo pronaci sebe, kroz sve iskricave boje.
Mnogo puta se duga gubila, mnogo puta ni kise nije bilo, ali mi se i mnogo puta cinilo da sam na korak do kraja, ali me upravo te munje sprecavaju da predjem i taj korak. Ko zna, mozda su munje znale da taj korak nije moj kraj, mozda su znale da bi bio greska...
Ali, znala sam i da duga traje samo tren, samo casak koji se pretvara u vecnost.I to sam znala ali sam bila srecna i nisam htela da razmisljam o tome. Verovala sam u cuda...i jos uvek verujem u njih...
Draga moja JA,ne znam dokle ces samo bezati,dokle ces se skrivati...
Neka mi moji prijatelji ne zamere kada cutim,kada odlutam u srediste svoje duse...
Da,malo je zivota bez savova i zakrpa...hvala ti Isidora sto si mi pruzila priliku da napisem nesto citatom koji si postavila na moj zid...
Volela bih da imam caroban stapic...da,da...bas bih volela ;)
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

DA POSTOJI FONTANA ZELJA...

Порукаод Jazz » 29 Мар 2011, 22:04

Pobegla sam u svoje cose...tu sam,nekako,mirna...pustim mislima na volju...jer moje su noci duge,ponekad preduge...zapravo,ja volim da piskaram,cini mi se da na taj nacin najbolje potrosim vreme...pocinjem da preispitujem sebe,da analiziram prozivljeno,pokusavam da sanjam,da lutam...
U poslednje vreme sve cesce igram,virtualni poker...gadjam baloncice...karte...da,bas to...
Karte su svuda oko nas:one nisu samo u nasim rukama,one su na plafonu,na zidovima,i sto je najvaznije u umovima i dusama ljudi.One nose sudbinu svakog od nas,predskazuju uspeh ali i razocaranje i bezumlje.Kako nadvladati presudu sudbine?Kako postati gospodar sopstvenog zivota a ne povrediti neraskidive delove tog zivota?Kako zrtvovati obicnu srecu koju posedujemo zbog nestvarnog sna?Sna koji nas moze uciniti nadcovekom...
Nadajmo se da ce nam dobri Bog,ma kako se on zvao i kako izgledao,pomoci da saberemo rasute papirice uma,duse i tela i pronadjemo se u dzungli koju smo sami stvorili...
''U nasem zivotu uvek postoji neki dogadjaj koji je odgovoran za to sto smo prestali da napredujemo.Neka trauma,neki jako tezak neuspeh,ljubavno razocarenje pa cak i pobeda koja nam nije sasvim jasna,toliko nas obeshrabri da odustajemo od daljeg puta... '' KOELJO

Ma da,uvek je najbolje okriviti nekog ili nesto a onda odustati...
Da postoji fontana zelja,u koju preko ledja mogu baciti novcic danas bih pozelela najmanje dve zelje.Ovako moje mastarije lete dok ih ovaj ludi vetar raznosi na sve strane.Kad bolje razmislim ziveti zivot u snovima i ziveti zivot svojih snova su dve podjednako vredne istine za koje se vredi boriti...do kraja...ne treba stati na pola puta...
Mozda bih mogla pisati jos,ali misli su mi se pocele kidati...vetar je,ipak,suvise jak...
Toliko od vaseg stalnog dopisnika iz CYBERLAND-a...

S' postovanjem Jazz ;)
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

BITI HRABRI LAV ILI PLASLJIVI ZEC

Порукаод Jazz » 31 Мар 2011, 20:50

'' Tri sam zemlje prelazio,
i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio-
dok ga nisam ulovio,
Plavog zeca,
cudnog zeca,
jedinog na svetu!''
Veceras bih da pisem o hrabrosti...da li cu u tome uspeti,procenicete sami...Oduvek sam se divila hrabrim ljudima,verovatno iz razloga sto ja to nisam...
Elem...Ako bi hrabrost uzeli pod glupost, onda bi mogli reci da je svaki covek koji je ziv da je on u sustini i glup! Realno, on u sebi i nosi najvecu hrabrost, jer je hrabar da se suoci sa zivotnim stvarima, iskusenjima, situacijama, a zivot ne cine samo lake i fine stvari, naprotiv, nego jako, jako teske i ruzne stvari...a najveca hrabrost je kad se trebas suociti sa njima, preci ih i nastaviti dalje ziveti!Ako bi smo razmatrali hrabrost,sto ja to i cinim,
zivot ne bi trebao da trazi nista od hrabrosti, jer to je minimum i ocekivani rizik....
Tada se teza hrabrosti priblizava ludosti....tj za normalnu osobu, neodvojenu od zivota, hrabrost nije zivot, vec svaka ludost koja protivureci zivotu predstavlja hrabrost...
Hrabrost ima svakako veze i sa znanjem..treba znati kad moras biti hrabar....hrabrost je povezana sa instinktom samoprezivljavanja..neko bira borbu neko bira beg..i jedno i drugo omogucuje..daje sansu opstanku..a sta cemo izabrati zavisi od osobina nase licnosti..sta ce nas naterati da izaberemo iskljucivo borbu..to je znanje da je beg u tom slucaju protivan samoprezivljavanju...da li svako ima to znanje...nema...istorija je pokazala da nema...zato su nam potrebni hrabri ljudi da bi spasili one koji to nisu i zato se hrabrost vrednuje kao vrlina.
..setimo se samo pasivnosti mnogobrojnijih koje su ubijali malobrojni bez ikakvog otpora...bez hrabrosti...Nacin na koji nastaju heroji.
....kako osetiti zivot ako ne pokusate..kako doziveti novo ako ne reskirate..kako biti na dnu i iz njega se izdignuti na vrh bez hrabrosti..i obrnuto..kako svaki dan dozivljavati promene...ko ima hrabrosti da dozvoli vecu promenu...bojite se gubitka....
....ili promene....sta je iznenadjenje..necete znati dok ne pokusate....recima novo obelezavam hrabrost..bas sad...jer postoji samo jedan nacin zivota za mene i uopste zivota...filozofirajte..ucite...razmisljajte ali necete iskusiti, ni dobiti, ni oziveti nakon pada, ni dozvoliti da padnete, dozvoliti da izgubite ako je nemate....hrabrost je novo iskustvo....i zgrabite ga....ne dozvolite da vam propadne prilika, da prodje kraj vas....ne radite to..nemate pojma sta gubite...
Jer,biti zec,znaci da ne mozete pobediti niti u jednom sportu zbog plasljivosti...
Hrabrost ti moze puno toga doneti i puno toga oduzeti....da li je ono oduzeto ustvari dobijeno pokazace vreme....
....dati sebe za ono u sta verujes za mene jeste hrabrost...
...isto kao i svestan rizik koji ti moze doneti gubitak..trenutno...ali jos dalji pogled daje veliku mogucnost da ce se taj rizik isplatiti....
...razmisljanje na taj nacin za mene jeste hrabrost....
...znati da ne znas sta ce biti ne samo sutra nego i dalje....zeleti ,ostvariti, dobiti vise od zivota...i rizikovati za to......za mene je to hrabrost...koja ja nemam niti cu je,ikada,imati...
Ja cu ostati plasljivi zec koji ce se sakriti i predati mec...

''Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strasan lav,
narogusen i ljut sav!
Strasno, strasno!''
Eto,toliko od mene na temu hrabrosti...
S' postovanjem Jazz ;)
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

LICE I NALICJE...

Порукаод Jazz » 11 Апр 2011, 22:24

Ovih me dana muce jedna te ista pitanja,ali ne umem da odgovorim na njih...stoga resih da malo glasno razmisljam...
Elem,o cemu se,zapravo,radi...
Internet danas otvara mnogobrojne mogucnosti. Pored pruzanja raznovrsnih podataka i zabave, korisnici mogu da uzivaju i u interaktivnim virtuelnim programima i igrama. Sigurno ste bar jednom pokusali da stupite u virtuelni svet.
Virtuelni svet je kreiran da pruzi korisnicima mesto da zadovolje svoje fantazije.To je kao postojanje jednog novog sveta pored onog stvarnog. Zasto neki od korisnika interneta odluce da zive dvostrukim zivotom? Vecina ljudi isprobaju da zive jos jedan zivot koji je daleko drugaciji i potpuno je suprotan njihovom normalnom životu....Ovde su ono sto bi zeleli da budu jer u realnom zivotu,jednostavno,nemaju hrabrosti...
Posmatram,toliko,popularan FB...i ne mogu se oteti pitanju sta rade mnoge sredovecne zene,koje su i majke,supruge...one,bukvalno,zavise od toga koja ce dobiti ''like'' na svom statusu ili fotografiji...meni je takvo ponasanje neprihvatljivo...ja sam,uvek JA...ne treba meni ''like'' da bih znala ko sam i gde mi je mesto...pocela je sve veca kriza identiteta kod ljudi,kriju se iza profila,namontiranih fotki...
Na primer... introvertni momak(ili devojka,svejedno) mogao bi da se predstavi kao ekstrovert i avanturisticka osoba kada je u virtuelnom svetu. Na taj nacin, te osobe postizu ravnotezu u svojoj licnosti. Dvostruke licnosti sebe prikazuju potpuno drugacije u realnom i virtuelnom zivotu (putem interneta). Ekstrovertni momci(devojke) generalno imaju tendenciju da se predstave kao introvertni i egocentricni ljudi prilikom prijavljivanja na nekoj od drustvenih mreza na internetu. Takvi momci(devojke) imaju zelju da zive potpuno drugacije i budu drugaciji od onoga sto stvarno jesu. Na taj nacin ispunjavaju svoje fantazije i snove. Mladi postaju stariji, stariji mladji, ozenjeni razvedeni, udate razvedene...
Vecina ljudi, u trenucima duboke iskrenosti, ce i priznati nedostatak samopostovanja. Oni bi zeleli da se osecaju bolje, da imaju vise samopouzdanja, tj. da vise vole sebe. Vecina drustvenih problema (finansijski, licni, socijalni) su rezultat - direktno ili indirektno - necijeg niskog samopostovanja. Postavlja se pitanje da li promena spoljasnjih okolnosti utice na nase unutrasnje iskustvo pa samim tim i na nase samopostovanje? Ne. Sve promene moraju krenuti od nas samih, od nase unutrasnje transformacije.
Ne gledajte u ono sto se na udaljenosti vidi slabo, vec ono sto jasno lezi u ruci. Buducnost je neizvesna, trebamo ziveti ovde i sada. Gledajte unapred umesto unazad. Razlog niskom samopostovanju moze biti i preterana briga o tome sta drugi ljudi misle o vama, sto je pogresno. Sve ono sto radite utice na to kako cete se osecati i obratno...
Sve cesce postavljam sebi pitanje da li ja gresim kada zelim da sacuvam svoju privatnost ili bi trebalo da budem u trendu?!
:roll: Ali...kada,malo,bolje razmislim o svemu....ma,ostace Jazz ono sto jeste,i nije mi vazno sto se to nekome ne dopada jer nije IN...pa Boze moj...ne moramo svi biti u trendu :wink:

S' postovanjem Jazz :mah :wink:
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

SANJAM...JER JOS UVEK SANJATI ZNAM...

Порукаод Jazz » 17 Апр 2011, 20:52

Da,ja jesam sanjar...i to onaj koji sanja otvorenih ociju...da li zmurim ili samo sanjam jer zelim da pobegnem...da pobegnem od svega onoga sto nemam moci da ''popravim''...mene boli sve ono sto boli meni drage osobe,boli me pomisao da im,mozda,nisam pomogla a mogla sam...kada bih mogla,kada bih imala moc da promenim ljude,da promenim njihovu svest...citala sam neko vece blog Zeljka Bosnjaka koji je na mene ostavio jak utisak...Blog nosi naslov ''DOK RAZMISLIM BIT CE KASNO''...steta je sto veci broj ljudi ne cita i nesto iz cega bi mogli izvuci neku pouku...
''Tinejdžeri su kao mladi majmuni, pa smo se i mi toga dana trebali cerekati na račun profesora, jer bio je školski dan i nitko nije nedostajao osim jedne djevojke. Ali zbog vrlo ozbiljnog ukora, tu na nastavi na gradskome groblju, svi smo šutjeli. Nosio sam Vericu, odnosno lijes s njezinim truplom koje je na ljetnoj vrućini smrdjelo, dok su svi ostali učenici na sprovodu izbjegavali podići pogled. Dva dana prije zabavljala se na tulumu, a onda je skočila sa desetog kata. I danas se pitam što su svi drugi radili dok je jedna osjetljiva osoba iz njihova društva odlučila ugasiti svoj život.''Zeljko Bosnjak
Da li smo u stanju da vidimo sta se desava sa nasim prijateljima ili smo,isuvise,zaokupljeni sobom i nekim trivijalnim problemima?!Gledajuci,posmatrajuci druge,zapravo,najvise ucimo....i znate sta?!Meni je muka od svega onoga sto vidim,gadi mi se nedostatak empatije,pogotovu,medju mladima...Nista oni ne vide i ne cuju...NISTA...
Nece oni videti sta se desava sa njihovim prijateljima,drugovima,drugaricama...a tako je malo potrebno da bi pomogli nekome ko je poceo da tone...i to na njihove oci,sto je najzalosnije...
Ni sama ne znam zasto sam stavila ovakav naslov,ali zaista imam zelju da zaspim i da se probudim onda kada ljudi postanu drugaciji,kada im se vrati osecaj za druge,kada shvate da svet ne postoji samo zbog njih i da nisu NIKO ako ne umeju da vole...jedne sam veceri pitala jednog,meni veoma dragog mladica,sa kojim sam mnoge zore docekala a koji ima 17 godina,ali i veoma zdrav stav o zivotu,prijateljima...pitala sam ga da li je vrednije osecanje VOLETI ili BITI VOLJEN...odgovorio mi je da je plemenitije osecanje VOLETI...jer vam je tada sve lepo,svet izgleda boljim nego sto jeste...ali vecina njih ne misli tako...
Neka mi ne zamere oni koji procitaju tekst,uznemirena sam i to s' razlogom...misli mi nosi oluja emocija tako da i ne stizem da ih pratim...tekst cu zavrsiti Zeljkovim citatom....
''Jel' biste vi osobno nekoga uvjeravali da ne vrijedi živjeti i jel' biste bacili kamen razbiti izlog neke trgovine? Koliko vas ja poznajem, ne biste, a ne bi ni moji prijatelji sa desetog kata. Ali jedna se Verica ipak ubila sa 17 godina. Zapravo, postala je smrskana žrtva onih koji su ušutkali svoj razum u uzbuđenoj masi. Tulum je prestao, Verice više nema i sprovod se odavno razišao. Ostali smo opet mi, s vlastitim svakodnevnim izborima. No, život će nas, sigurno, opet dovesti u situaciju biti dio mase. Život nas čak može dovesti i u situaciju biti na rubu da skočimo. O ishodu će odlučiti onaj tko bude imao čime odlučivati.''
Bojim se samo da dok se ne osveste ne bude kasno....
S' postovanjem Jazz
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
LJILJA
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 182
Придружен: 17 Нов 2010, 09:19
Место: Beograd

Порукаод LJILJA » 21 Апр 2011, 12:19

Prija mi da te čitam.....kao....da sam i sama pisala ponešto....samo prepoznavanje. Piši jer to odlično radiš a kako vidim i voliš....a i mi volimo, tako da je to 3 u 1 ....prava stvar hahahah :mah
meni si lek, tebi sam lek, dovoljno za ceo vek

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 22 Апр 2011, 20:59

Drago mi je ako je tako,pisem o onome sto,licno,prezivljavam...zato beleske i deluju tako poznato,kao da ih je pisao svako od vas koji ih cita,hvala Ljiljana tebi i hvala svima na pohvalama :D :mah
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

ISPOD MASKE SVAKODNEVNOG...

Порукаод Jazz » 22 Апр 2011, 21:00

Moj mali kutak,moje skloniste...volim se ovde ''sakriti''...Ne znam,ali ovih dana,nekako,ne mogu da se opustim,stalno me nesto ''pritiska''...o,da...problemi,problemi...ali ko ih danas nema?!
Da nije osmeha da se njime ''pokrijem'' ne znam kako bih i samu sebe podnela...Mozda je ovo kriza srednnjih godina,kada podvlacimo crtu na svoj dosadasnji zivot...
Elem...
Svako od nas u zivotu ima svoju pricu. I niko od nas je nije ispricao do kraja , jer to su price koje nemaju svoj kraj. Kraj je negde tamo u nekom beskraju nasih misli.
Ali , ljudi cesto menjaju svoje price i prepusatju da ih pisu vetrovi u nasim glavama.
Slusam neke stare melodije,melodije moje mladosti...
... podsecaju na vremena koja izgledaju tako daleko, koja izgledaju zakopana za sve vekove, iako to nije bilo tako davno. A onda se probudi nostalgija. Vidim sebe, kroz maglu, kako trckaram zelenim stazama, vidim sebe, u zagrljaju bake i deke, ujaka i tetki.Mnogih od njih vise nema.. A to nije bilo tako davno. Opet vidim sebe, onako malenu, i pitam se, Boze, zar sam to bila ja, tako nevina, neiskvarena sa punim koferima danas neostvarenih snova. Istina, neke od njih jos nosim, ali vecina je odavno uvela. A onda, ceznja potera nostalgiju, izaziva koji tracak tuge u mojim mislima, ali umereno. A u tim trenucima, izvadim stare slike, skrijem se u neki usamljeni kutak, i kao ona ista,malena,devojcica koja sam nekad bila, otkrijem neke zaspale emocije gledajuci sarene hartije. Da li se ja vratim u to vreme, ili ono mene sustigne, ali tu me pronadje i koji osmeh, doluta do mojih usana, a oci, vlazne, ne pustaju suzu vec trpe, trpe svako secanje, svaki lepi tren...
Zivot ispisuje stranice srcem...ali...
zivot pise i istinom..
ma zivot pise romane i koji su ipak stvarni i nasi su....
zivot je srecan, radostan,bolan i pun patnji al ipak i to je zivot...
zivot nam daje a mi se kockamo sa njim...kao da cemo vecno ziveti....
i tek kad nam prodju godine i mladost shvatimo da smo imali "neki zivot"
i on je nas...zivot pise srcem...da i to bas velikim nasim srcem...al da moze i da nas unisti moze..sad ostaje samo....da...
razumece ovo jedino onaj ko shvati...
Pa ne bi bas ni bilo sve zanimljivo da je kao po loju...bolje je malo peripetija i zapleta...tako jacamo...stvaramo oklop...otporan na boli...a u drugom slucaju bi ostali obicni mekusci...koje bi povredila i najmanja bol...ali povredila do kosti!!!
Opet sam u lavirintima svoje duse,u svojim ''prostorima''...
Vidim sebe kako lezim na nicemu sa rukama ispod glave i dobro mi je.Ni previse, ni premalo, dobro mi je taman koliko treba.Odakle se stvorila ta slika, pojma nemam.Mozda to i nije bila slika.Mozda sam to bila u svojoj dusi da vidim prazninu koja me je zanimala.I naposletku, mozda sam niko i nista u odnosu na silu koja zivi u mojim grudima.Vratim umu baterije.Jadno izgleda svaki pokusaj da se objasni emocija koju imam sada.Zato necu vise ni pokusavati.Da ne pokvarim ono sto sam osetila.Zakljucicu samo, da nista sto je covek u stanju da smisli, nije ni do kolena, svemu sto je u stanju da oseti.
Ako to sebi dozvoli...a ja sam sebi veceras dozvolila previse....
Ispod maske svakodnevnog krije se jedna Jazz koja pokusava da ne da bolu da je slomi...

S' postovanjem Jazz
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

I NISTA NIJE ONAKO KAO STO IZGLEDA..

Порукаод Jazz » 23 Апр 2011, 22:32

Pobegoh;)Tu sam sada i pokusavam da sastavim rasute misli...Nekada sam za ovaj ''beg'' koristila olovku i papir,ali sada,sada je drugacije sve...pa i ja...
Setnja stazom secanja dobro dodje ponekad. Priseti se covek nekih lepih slova ispisanih srcem i dusom, ljubavlju i srecom. Priseti se i onih ispisanih tugom i razocaranjem, besom i boli. I sve to prisecanje ispuni ga izuzetnim zadovoljstvom. Jer zivi. Jer oseca. Jer dise...
Da li je umor kriv sto pisem i brisem napisano?Mozda...a mozda i ne zelim da se secam svega...eto,mislila sam da cu,veceras,da napisem nesto,ali ne ide...
Srcem smo vezani za sebe i obavezuje nas na sadasnjost, jer srce ne kuca unapred i ne zastajkuje. Ono nas prati, vise od sene koja cesto zaostaje i nestane. Srce je stvarno, sena je nestvarna. Srce je od krvi i mesa, a sena je iluzija duse. Srce je istina, sena je varka.A ja,uvek,pratim svoje srce...
Emocije su sasvim normalna pojava. No, divne su tamo gde treba. Ne mislim da u svetu u kom zivimo emocije idu u "cenjenu robu". Na zalost...Nadjoh jednu zanimljivu definiciju emocija...pa kaze...
"Emocije su dobre sluge, ali losi gospodari. Razum je los sluga, ali dobar gospodar. Samo udruzeni i nadopunjavani – osiguravaju ispravan put. Emocije imaju «oko» za prepoznati sta nam je potrebno; ali razum je taj koji pokazuje put kako to postici. Emocije treba slediti, ali trajno prateci da li to razum moze podneti. Emocije ponekad odrade deo puta same, i tu se nema sta reci; jer u toj fazi razum je i onako bespomocan. No kad dodje momenat kad razum postane dovoljno glasan rival emocijama – onda treba oslusnuti dijalog: sta emocije, a sta razum kaze – i slobodnom voljom odluciti kako dalje."
Hm...e moj razum popusti pred emocijama...pa sta cu,kad sam njanja;)
Emocije postoje hteli mi to ili ne i nisu nikakva obmana,covek bez emocija bi bio biljka...
Mislim da sam jaka...ma,ja to samo mislim...ali ne zelim biti samo biljka i zato se vracam da se malo osetim ''zivom''...a za tako nesto cekaju me moje,verne,drugarice...
Eto,opet sam bila u svom ''lavirintu'',opet sam ''vilenila'' hodnicima svoje duse...nabacicu svoj najbolji osmeh i vracam se...
Ali...upamtite...nista nije onako kao sto izgleda ;)

S' postovanjem Jazz ;)
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

DA,TESKO JE....A ONDA SMOGNES SNAGE DA NAPRAVIS PRVI KORAK

Порукаод Jazz » 03 Мај 2011, 01:15

Da,bas tako...tesko je...svakome od nas,iz ovog ili onog razloga...ali...umemo li u sebi pronaci snage da nastavimo dalje?!
Taj prvi korak je tezak...kao od olova...pruzena ruka prijatelja znaci mnogo...ali i duhovna disciplina...umemo li da se nosimo sa njom?!
Ovih dana me,bas muce naka pitanja...tek da me proveri umem li da se suprotstavim ili prepustim...
Hm...eh,nije bas uvek lako...
Mislim da je duhovna disciplina suzbiti taj nemir i zelju za borbom sa samim sobom, odnosno, razumeti i prihvatiti sebe, kao i prigrliti sve ono lose sto nam se u zivotu desava. Problem je taj sto je tesko razluciti kada treba da nesto resavamo a kada da se pomirimo i to nesto, sa radoscu, da prihvatimo...
Ne znam kako bih to definisala. Mozda je duhovna disciplina sposobnost dobrog vladanja svojim mislima, emocijama, raumno odreagovati u svakoj situaciji...
Elem...
Kada imas snage da odolis svakodnevnim iskusenjima koja te navode da budes los,i postupis lose a ti postupiš suprotno! I kazes -ako su ljudi zli,i ako su mi ucinili lose-Ja ne moram da budem zao i ucinim lose.. Kada imas snage da pogledas u svoju dubinu i kazes sebi - Ja necu da se takmicim sa drugima,necu da zavidim,necu da mrzim..
Kada u svakom teskom momentu kazes sebi -Da tesko je,a onda smognes snage da napravis prvi korak i krenes dalje..
Kada skrivis - Kazes- Izvini,necu vise!
Kada ti traze pomoc-a ti pomozi,ako ti ne traze -NEMOJ!
Duhovna disciplina je po meni zapravo trening cistoce srca,i vera da je osveta samo Bozija stvar,a mi se svakako ne mesamo u Bozije poslove...
Eto,opet sam zalutala...a svemu je kriv FB sto sam pobegla ovde...ali i bolje je tako...verujete mi na rec...
Danas sam losa i sama sebi...neki su se,cak,pravili i da me ne poznaju(nadam se da ce se,bar jedna osoba,prepoznati ;)...
Pitam se...da li cu imati snage da nastavim igricu i krenuti dalje ;)

S' postovanjem Jazz ;)
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

RANE...RANE...OZILJCI SU TU DA NAS PODSETE...

Порукаод Jazz » 05 Мај 2011, 23:01

Ne mogu ja a da se ne zavucem u moje cose...ne mogu...niko nije savrsen,pa nisam ni ja...ali,posteno govoreci,volela bih da jesam...
Postoje neke rane koje ostavljaju grube oziljke...Sve rane zarastaju. Mnoge ostavljaju oziljak - neke manje, neke vise vidljiv. Kad primetim da jedna od bolnih rana nema upadljiv oziljak - potpuno se iznenadim... Koliko je bolelo, koliko sam patila, koliko sam mrzela zivot, a onda nista. Potpuno sam ravnodusna. Trenutak opakog bola i peckanja je odleteo u zaborav.
Eh,da...
I jeste zivot jednosmerna ulica..Jeste, uverila sam se u to dosta puta..Krenula sam da se vratim u proslost da popravim, ispravim, poboljsam, naucim neke stvari, nije mi poslo za rukom...Proslost..To mi ne znaci toliko, jer je malo stvari koje pamtim u tom periodu..Proslost je crna mrlja nasih zivota.Verujem da je zivot poput reke i da vecina ljudi uskace u tu reku nikada, zaista, ne odlucivsi gde zele zavrsiti. I tako za vrlo kratko vreme oni bivaju uhvaceni u struji: struji dogadjaja, struji strahova, struji izazova. Kada stignu do mesta gde se reka racva, oni ne odlucuju svesno kamo zele poci ili koji im smer odgovara. Oni jednostavno "idu kako ih voda nosi". Postaju deo gomile ljudi koju usmeravaju dogadjaji umesto njihovih vlastitih vrednosti. Zbog toga osecaju da nemaju nadzor. Ostaju u tom nesvesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbesnele vode. Tada otkrivaju da se nalaze dva metra od slapova Nijagare u camcu bez vesla. U tom trenutku kazu: "Oh, do djavola!" Ali, tada je vec kasno. Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalan pad. Ponekad je pad telesan. Ponekad je rec o finansijskom padu. Velika je verovatnoca da je ono sto vas trenutno opterecuje u zivotu moglo biti izbegnuto boljom odlukom uzvodno.
Danas mi je dan krenuo nizvodno..Sve mi je nekako krenulo niz moju reku, samo je pitanje gde i kako ce se zaustaviti..Da li ce udariti o neki kamen, stenu, ili o moju glavu?
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

CESTO JE NEMOGUCE SRUSITI ZID PREDRASUDA...

Порукаод Jazz » 13 Мај 2011, 21:52

Ovih dana sve vise razmisljam o predrasudama...pitam se,da li je to,jednostavno,tako...neki ljudi imaju odredjen stav prema nekome ili necemu,ali,cesto,se ogradjuju iz,pukog,neznanja...
Elem...
Predrasude su se pokazale pogubne u svakidasnjem zivotu coveka u svim vremenima,u pocetku to ne izgleda tako kod onih koji ne prhvataju savete mudrosti.Snaga predrasude je u neznanju.
Vezanosti za predrasude mogu se savladati na korist drustva i pojedinca.Opasnost predrasuda je u lakoj manipulaciji.
Kako se izboriti sa predrasudama? Mislim da neki ljudi i ne pokusavaju da se bore protiv toga cak i ne razmisljaju, licno mislim da je jedini nacin borbe veca obrazovanost ili bolje reci informisanost.
Svaki zivi stvor na planeti ima svoju pricu i svoje osobine, ali posto je nemoguce upoznati svakog pojedinacno ljudi pribegavanju generalizaciji kako bi u svojim glavama stvorili bilo kakvu sliku o ostaku Sveta. To je ponekad neminovno i cak pozeljno sve dok se ne uspostvi javno mnjenje koje misli dugacije, tad nastaju problemi...
"Glavni uzroci predrasuda su: oponasanje, navike, sklonosti." Kant
Predrasuda je uvek bilo i bice i nema coveka koji bar nekad nije imao prema necemu ili nekome predrasude..Od njih se moze izleciti ali isto tako tesko kao sto se probija na putu trazenja smisla jer su predrasude duboko ukorenjene u coveku....Ne mogu svi ljudi biti mudri niti svi imati predrasude...Ali nikome nije zabranjeno da tezi toj nekoj visoj spoznaji sebe i drugoga..Sve zavisi samo od nas samih koliko smo spremni da zarad mudrosti osetimo svu bol ali i ljubav..Ne mogu svi ljudi to podneti...
I ja sam se iznenadila koliko nisam bila svesna nekih svojih predrasuda,svesna kazem a one su cucale "samo" ne otkrivene!
E tome je i njihova zamka, sto se kamufliraju !
Imala sam predrasudu do skoro prema jednoj bolesti jer sam mislila da se ona dobija samo pod stare dane znaci nisam bila dovoljno upucena ali posto sam cula da neko mlad pati, nazalost, od te bolesti, i eto na jedan bolan način sam saznala da sam imala predrasudu...(al sada bi vise volela da imam tu predrasudu i dalje a da taj neko nije bolestan od te bolesti)
Predrasude nisu pozitivne,daleko od toga,prvo sto degradiraju i bacaju u senku..one su kocnica otkrivanja istine! Mada tesko da ce covek imati savrseno saznaje ali bar treba da tome tezi ...
Da citiram Tolstoja!
"Ne moze se odagnati, losa misao kad ti dodje u glavu, ali moze da se zna da je ta misao losa. A kad znas da je losa onda mozes da joj se odupres.
Dosla mi je misao u glavu da taj i taj covek nije dobar. Ja nisam mogao da to ne pomislim, ali ako znam da je ta misao losa, mogu bar da se setim, da je osudjivanje ljudi lose, da sam i ja sam los, a kad se toga setio mogu da se uzdrzim od osudjivanja cak i u misima."
Da...
nemam predrasuda u tolikoj meri da je to kriticno, protiv svake se borim na svoj nacin, otvorena sam za svako argumentovano misljenje i ne zelim da svoje srce zatvorim pred ljudima koji nisu isti kao ja...
ne podnosim zatucanost loseg misljenja i napornog argumentovanja zasto je to dobro tako misliti...
Ne volim nista da generalizujem...svako od nas je jedinka za sebe...
bitno mi je da je da je neko covek, nista vise, pa makar imao tri oka i 30 prstiju i bolovao od bilo koje bolesti...
Mnoge bolesti nisu zarazne,a ni opasne...opasna je ravnodusnost...
Eto,ja,nikada,ne umem da budem ravnodusna...da li je to dobro ili ne...ne znam,znam samo da me bole tudje boli,da me peku tudje suze...


S' postovanjem Jazz !
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

AKO ME PITATE KAKO SAM...STA MISLITE DA CU VAM RECI?!

Порукаод Jazz » 20 Мај 2011, 21:50

Ovih dana sve vise razmisljam sta da odgovorim kada me neko pita kako sam...sakriti se iza osmeha i reci da sam u redu ili reci istinu?!
Elem...
Svesni smo loseg kvaliteta svoje svakodnevnice. Svesni smo i ogromne moci potpuno degradirane ljudske etike. Pa ipak se zivi..kako?
Sto bi rekao Jesenjin: Tesko je biti ziv...
Postoje neki ljudski kodeksi u nama koji nam brane da zeljeno ostvarimo, obaveze prema nekim drugim ljudima, a strasno je reci da su to OBAVEZE! Za to, ne snosimo uvek MI odgovornost, na to smo upravo njihovom krivicom naterani. Opet, zar zivot nije prekratak da bar ponekim lepim trenutkom sebi ne ulepsamo stvarnost.
E, sad dolazimo na ono sto ja kazem da je zalosno da nesto nekome bude OBAVEZA.
Ja bih rekla da ljudi precesto moraju da nose maske u smislu, da bismo bar deo svog zivota morali da zivimo inkognito:)
To nikako ne znaci SAKRIVANJE u samodestruktivnost. Prosto, mora znati granice sopstvenog otvaranja i zatvaranja, kad je jedno neophodno, kad je drugo suvisno i obrnuto.
Brizna (ili bezbrizna, svejedno) prepustenost moze nas dovesti (ili odvesti) u stanje ranjivosti, pa i teske povredjenosti. Da li u tom slucaju treba pribeci stanju tzv. visokog rizika, da se tako izrazim?!
Ja sam za DA, pod uslovom da imam neko svoje malo ostrvo u obliku maske, gde imam sigurno pribeziste i utociste zvano samoca!
Sta god, ali, covek nikad ne moze izbeci izvesnu dozu egzistencijalne samoce, u ovom slucaju...maske...
Sto bi se reklo, ako uzmes kajaces se, ako ne uzmes jos vise, ako se preivse skrivas pretesko te pronalaze, ako premalo precesto te povredjuju...
Desi se da jedne noci legnes srecan, sutradan se srusi sav tvoj svet, bez najave, bez upozorenja, bez parodona:(
Kad se to desi,ja bezim na pucinu, ja bezim nepoznatim prugama, ja masem onoj Jazz koju sam poznavala nekada ,ali se ne rukujemo, samo se vidimo i gledamo, gledamo... Time nisam resila stvarni problem, ali sam dobila unutrasnju snagu da se s njima borim...Nikakve tablete, alkohol tu ne pomazu...Ali,zaista,ne pomazu...
Pa, ako mora da eksplodira neka eksplodira. Sto ce pre to bolje, sto ce biti jesenas,neka bude veceras. Svako cekanje je mnogo gore od onoga sto se ne moze izbeci, strah od bola vise boli nego sam bol. Eto, ja natrabunjah, ako ti ista pomaze...Ja se borim kako umem i znam...
Gotovi smo samo onda kad se prepustimo stihiji, i tacno je da kukavice umiru vise puta na dan, hrabri samo jednom u zivotu...
Eh,ali ja nisam hrabra,zaista nisam...i trudim se i borim se...ali...
Nekako je ova Jazz drugacija od one koju sam ja poznavala...zelim...zelim da je u meni dovoljno snage da preguram sve ono sto mi se dogadja...zelim da budem od pomoci...jer osecaj bespomocnosti tako ume da porazi...bar mene...a osecaj porazenosti je tako jak...
Ne,ipak se ova Jazz nece predati stihiji...jer postoje osobe kojima je Jazz potrebna kao podrska,kao neko ko ce biti tu da saslusa,jer nije bogat onaj ko ima para,bogat je onaj ko ima sestru,brata,prijatelja...

S' postovanjem Jazz!!!

''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''