KAD SVE OVO BUDE JUCE

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

KAD SVE OVO BUDE JUCE

Порукаод Jazz » 21 Феб 2011, 20:31

Dodju mi tako neki dani kada imam potrebu da pisem,da iz duse ispsustim ono sto se nakupilo...Gordana kaze da je to talenat...mozda,ne znam...znam samo da se nakon pisanja,osecam bolje...
Elem...Sednem tako uveče i prošetam od bloga do bloga, pročitam neke tuđe priče. Zavirim tako u druge neke živote. Nasmejem se, rastužim ponekad, pa i iznerviram se. Ne mislim na klasično nerviranje, već znate ono kad pročitate priču, vidite problem i znate rešenje, ali ne možete da pomognete. Nikoga od tih ljudi, tj. vas koji ovo čitate ne poznajem, ne znate ni vi mene. Imamo sliku jedni o drugima, onakvu kakvu je sami stvorimo u glavi i tako vremenom, čitajući jedni druge, postajemo sve bliži.

Oduvek sam volela da pišem sebi! Iz čiste potrebe ili iz ljubavi prema pisanju. Tako sam upoznavala sebe, kao što sada upoznajem vas. Čudno, ali dok se čovek traži, to je možda jedan od najboljih načina da sebi zađe duboko u dušu! Pišeš sebi pismo kao svom najboljem prijatelju, pa mu lepo kažeš sve što te muči, a ne moraš puno ni da objašnjavaš.

Drugi dobar način rešavanja problema svake vrste, je pisanje ljudima koji su u nekoj vezi sa vašim problemom. U tom pismu koje nikada ne pošaljem, napišem sve što bih rekla, sve što stvarno mislim, što nemam prilike da kažem iz bilo kog razloga! Kada se sve to stavi na papir, rešenje problema bude negde zapisano, a ponekad se rešenje nađe između redova. Skriveno iza neke suze u oku, da mi snagu!
Dakle,opet sam spletkarila sa sopstvenom dusom,opet sam zavirila u hodnike svoga JA...da li sam videla svetlost na kraju hodnika?Ne znam...mozda je bio, samo ,svitac...
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.
Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
veragajic
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 563
Придружен: 14 Јан 2011, 00:50
Место: SABAC

Порукаод veragajic » 22 Феб 2011, 00:59

Pozdrav Jazz,dobro došla.
Samo ti nastavi da zaviruješ u sebe i druge,odlično to radiš.
:mah :mah :mah
TESNO MI JE POLJE ZA BESKRAJ MOJE DUSE

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 02:16

Hvala puno,imala sam i imam potrebu da posecujem sajtove ovog tipa...srescemo se jos :mah
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 14:28

Scucurila sam se u svom cosetu...nisam raspolozena,stavise,tuzna sam...preturam po svim fiokama mojih misli,tumaram hodnicima moje duse...ne prepoznajem vise onu staru sebe,sve cesce sam sivi,sumorni oblak iz kojeg ce se,svakog trena,prosuti na hiljade kapljica...

Ukradem vreme da napisem ono o cemu razmisljam. To mi je kao neka igra, ali veoma volim da zapisujem svoje misli; jer ko zna, odletece, zalutace, a nekako imam osecaj da postajem mudrija, da sebe ustvari nadgradjujem, a i gode misli...

Pokusavam da misli preokrenem,pokusavam da se nasmejem...ali ne mogu,veceras ne ide...

U usima mi odzvanja,kao eho,jedna pesma...MAJKO JEDINA...i ne,nije me sramota,place mi se...kao da suze mogu da isperu svu tugu koja me,sve cesce,pritiska,boli...U zivotu je toliko prepreka...

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoc ne smes svima pokazati.

To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koracaju. A gaziti nije lepo. Cak je i zabranjeno gaziti travu (zar i mozete uciniti tako nesto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Jer rasprsiti se u sebi je blazeni osecaj. Reci da mozes osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i srecu. A svi mi tezimo ka toj nekoj sreci. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove, neurednu frizuru i domace zadatke. Najveca nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suvise cestim cini.. Napravimo dar-mar tamo. Slucajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne moze sve sam. On voli da se druzi i sa srcem i sa dusom, cak iako ga one ignorisu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonacnost.

Moze on sve, samo mu daj priliku i omoguci da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladistima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe razna razocarenja,nedoumice...

Dokuci nedokucivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previse prepustiti svojoj glumi. Postani kuca. I pravi prozore. Polako, ne moras da zuris. Zaboravi na resetke, mracne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potrosi za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i zivimo do veceri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece. Nemoj nikada zaboraviti da se probudis! Usled nepaznje mozes izgubiti sve. Leci sa saznanjem da ces sutra odplesati jedan novi dan(zivot) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima laznog coveka. Kada mi se nasmesi nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juce bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi...

Teturam se hodnicima svoga uma i duse...preispitujem sebe...pokusavam da nateram um i dusu da se druze,ali...nekako mi se cini da su u raskoraku...i opet i ponovo nezadovoljna svojim emotivnim stanjem...veceras cu biti posmatrac ili igrati covece ne ljuti se,neka se moje prijateljice i prijatelji ne ljute na mene...

Pokusaj da spojim dokucivo sa nedokucivim,dopadljivo sa nedopadljivim,pokusaj da moje misli usredsredim je propao...

Ipak,sacekacu novi dan....sacekacu da sve ovo bude juce...

Ako nista drugo....POKUSACU....
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

NACRTALA BIH SUNCE

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 14:36

Moje cose,samo moje...i ne delim ga ni sa kim...lose sam spavala,skoro ni malo...mozda je nedostatak sna uzrok padu raspolozenja ili ...
Elem...da ja,ipak,malo pisem...da pustim recima da s redjaju,bas onako,kako dolaze...
Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet kroz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe kroz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.
Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima...
Znate sta?!
U nekom drugom zivotu...
Bicu voda.Eto,tako mi doslo...
Sa prirodnom tendencijom tecicu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…
Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…
Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…
Boze,sta sve meni nece pasti na pamet...
Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome ću i kako to reći. Onog momenta kada procenim da će moja izjava biti pogrešno protumačena od strane slušaoca, ja prećutim.
Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, čini mi se da je i jedini mogući za opstanak u svetu u kome živimo. Ogoliti sebe je najveća greška koju jedan čovek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve viši i sve širi.
Da, na kraju vam neću dozvoliti da zaključite da sam u stanju da nekoga slažem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju žalost) nikad, a da prećutim, to radim i to sve češće.
Ne mogu da verujem kuda me odvedose reci...a samo...samo sam htela da NACRTAM SUNCE!!!
A mozda sam i oduzila jer,zapravo,ja NE UMEM da crtam ;))
Последње учитавање од Jazz дана 01 Авг 2011, 03:03, учитано 1 пут укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

BAS TAD SE SMEJATI TREBA ZNATI

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 15:29

Sta kosta,nek' kosta...udjoh da napisem jos koji redak...bez obzira kol'ko treba da se plati...pred sudbinom razoruzana,mala...
''GLEDAJ NA SVOJ ZIVOT KAO NA DECIJU IGRU,U KOJOJ NISTA NIJE OZBILJNO,SEM,POSTENJA.''Kant
Da,pokusacu da svoj zivot umetnem u neki nevidljivi ram...
Uzimam nevidljivi ram za sliku i u njemu stavljam svoj lik. Onakav kakav poznaju ljudi oko mene.Vedra, nasmejana, uvek u pokretu... uvek i svuda za svakoga. Bez problema. Bez tegoba... Zadovoljna svojim zivotom, ispunjena, srecna...
Ali....
Nevidljivi ram postaje magican... otvara unutrasnjost lika i otvara jedan novi, ne tako lep svet. I ja opet vidim sebe... onakvu kakva jesam. Onakvu kakva sam sada... onakvu kakvu ne zelim da me iko vidi. Oci bez sjaja, lice bez osmeha, i grc.... prejaki grc koji i sada osecam.
Gledam u ram... i vidim jedan zivot...moj zivot...
Vidim jedan zivot koji i posle svega veruje u sutra...jos uvek nisam izgubila VERU,NADU,LJUBAV...
Imam dovoljno godina da znam da je zivot sastavljen od uspona i padova,da ga nekad vredi a nekad ne vredi ziveti,da bol jaca ljude,da posle kise dodje sunce i jos mnogo toga znam...Jedino ne znam sta se desava kad se duh razbije u komadice,kad se dusa rastavi i kad se komadici izgube nepovratno...Kad je VREME LECI SVE samo uzaludna recenica na papiru i kad to isto vreme samo produzava sve jacu bol...Kad su radjanje i zalazak sunca samo jos jedan precrtani datum na kalendaru uzaludnog vremena provedenog u nekom tamo zivotu koji ionako odavno nije vas...Kad vas iz ogledala gleda neko nepoznato lice i pita ZASTO?
Zima...
Hladna...
Depresivna...
Mracna.......
Prkosna....
Mislim da cu okriviti zimu za ovako,depresivnu,belesku ;)
Ali...bas tad se smejati treba znati...
Hehe,ali ja to znam....i UVEK cu znati ;))
Последње учитавање од Jazz дана 01 Авг 2011, 03:05, учитано 1 пут укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

POKUSAJ DA POBEGNES OD SEBE,OD REALNOSTI

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 16:16

Pokusavam,vec,nekoliko puta da pisem...ali nekako ne umem,ne pronalazim reci...ne znam da li bezim od sebe,od realnosti...kao sto ne znam da li je to moguce...
Samo...pitam se,cemu bekstvo?!Kako cemo onda nauciti da zivimo ako se ne suocimo sa neminovnim?!
Otisle su moje drage devojke da spavaju,tako da ostah sama sa svojim mislima...
Nema bekstva od realnosti. Niti mozemo da pobegnemo, niti imamo gde da pobegnemo.
Ona je tu oko nas, uvek nas ceka. Mozemo se samo malo izolovati i napraviti sebi ugodjaj, uz dobru knjigu, muziku...neki film ...druzenje sa dragim ljudima...zavisi vec od sklonosti, zelja, mogucnosti... ali, kad se probudis, moras da se suocis sa stvarnoscu, sa sobom,sa zivotom...
naš mozak tako funkcioniše,da u visoko stresnim situacijama sam beži i zatvara se od "realnosti"...
jer "svesno" reaguje na to koliko može da podnese,pa emocije izazvane stresnim događajem rasplinjuje na određen period vremena...daje sebi prostora na prilagođavanje...
smatram da pobeći iz "ovog" sveta ne čini nekog slabićem,već nekog ko dovoljno poznaje sebe i zna kada mu treba malo odmora od "realnosti",
bez obzira da li je to maštanje,sanjarenje,ili jednostavno trenutak praznog prostora i nerazmisljanje ni o čemu.
Mislim da su srećni oni koji to umeju...
Cudno je to sa smrcu...Svi znamo da je sastavni deo zivota, da. Ali kako se suociti sa njom, to nas niko nije ucio...o tome se ne govori, to se precutkuje...zato smo u bolu i tako usamljeni, bez obzira na utehe drugih.
Ne znamo kako se suociti sa sopstvenom smrcu, a ne znamo kako da prezivimo smrti bliskih osoba...
Nije tacno da vreme leci.Vreme nas samo uci kako da zivimo kada nas najblizi "napuste".
Nista nije teze od nuznosti da covek prezivi nekoga koga je mnogo voleo.
Sve price, sva verovanja u "lepsu" stranu smrti, rasprse se u trenu, kada najblizi odu.
Ne znamo sta je, ne znamo da li nesto postoji posle, jedina stvarna cinjenica jeste da u ovom svetu vise nikad necemo videti tu osobu.
I da su nas "ucili"..i da su pricali o tome, opet nista ne bi znacilo.
Smrt nas uvek doceka nespremne.
Ostaje bol i osecaj da vam neko nedostaje, onako strasno nedostaje...i ipak moram da napomenem nesto sto meni bas daje volju..ja znam sta je moja mama volela i sta je zelela za nas, sada znam da je zelela samo najbolje.
Tako da se trudim, da tako sada zivim...moja mama je ipak znala najbolje, sta je dobro za moju sestru,za mene,za nas...
Smrt je deo zivota. Jedna od ozbiljnijih stvari koje moramo resiti sami sa sobom je bas to pitanje smrti i prolaznosti. Tesko je prihvatiti da ljudi koje volimo umiru, tesko je prihvatiti prolaznost zivota i uhvatiti neki smisao u svemu sto se desava, ali to je upravo ono sto moramo uraditi. Jer misliti da zivot nije prolazan i da cemo ziveti vecno je najgrublje odbijanje realnosti i ne vodi nicemu dobrom. A to vazi i za nama bliske ljude. I oni su i prolazni i ranjivi.
Ali to, naravno, ne znaci da sve sto radimo nema nikakvog smisla i da je svejedno. Ne znaci da su nasi napori uzaludni i da treba da se prepustimo desavanjima i zivimo od danas do sutra. Naprotiv, samo treba da shvatimo koliko je svaki momenat koji imamo dragocen i da ga iskoristimo na pravi nacin. Da ne trosimo energiju i zivce na pogresne stvari, vec da uzivamo u onome sto imamo. A uvek imamo nesto cemu se mozemo okrenuti
Ne zale suze, ne zali crnina, ono sto zali neopipljivo je i nevidljivo. Ne postoji univerzalni nacin da se preboli i metode podesne za svakoga od nas. Imamo pravo na svoj bol jer taj bol nam ostaje kad svi odu...
Eto,mislim da mi je,makar,malo lakse na dusi...''ispricala'' sam se sama sa sobom,niko me nije prekidao,tesio...
Sve je jos sveze,jos uvek boli jako...ali proci ce dani,uminuce bol...zelim samo da pamtim svoju majku iz dana pre nego se razbolela...i dok budu kucala srca njenog zenskog rodoslova,kucace i njeno srce u njima...
Da,mozda je trebalo da napisem ovu belesku...mozda,ko zna?!
Последње учитавање од Jazz дана 01 Авг 2011, 03:07, учитано 1 пут укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

TRENUTAK KOJI TRAJE CITAV ZIVOT

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 21:15

Pada sneg,ponovo sam na istom mestu kao i svako vece...zelela bih da se osamim,da se osamim i pustim da me misli vode gde im je volja...da me vode putem spoznaje...koga ili cega,svejedno je...
Veoma bitna spoznaja je i ta da mi ne možemo odrediti ishod neke situacije, ali zato možemo odrediti svoj trud. Mi ne možemo znati da li ćemo pobediti u nekoj igri, ili ne, da li ćemo dobiti posao koji želimo, ili pronaći ljubav. Ali zato možemo odrediti trud koji ćemo u to uložiti. Šta god mislili, ili osećali, sumnjali, ili strahovali, uprkos našoj prošlosti, ili roditeljima, naš trud i dalje oblikuje naš život.
Ako dajete sve od sebe, radite dobro. Stoga uložite trud, a tada prihvatite ishod. Pustite ono čime ne možete upravljati...
Teškoće s vremenom prolaze, kao i užici, jer šta god se uzdigne, mora pasti, a šta god padne, ponovno će se uzdići u ovom, ili onom obliku.
Mislim da je,veoma,bitno prepoznati trenutke od kojih se zivi...jer je zivot i sacinjen,tek,od trenova samo...
Emocionalna patnja otkriva nam naše iluzije i otpor. Duševna patnja otkriva isceljujuću moć sadašnjeg trenutka. Neke boli nije moguće izbeći, ali kad naučimo slušati blage životne pouke, patnja se rasplinjuje...i...sto je najvaznije...zivot ide dalje!!!
Nikako da razbistrim misli i kažem sebi jasno – to hoću i tačka. Ne znam, bre, šta hoću. To mi je najveći problem...
A ne sviđa mi se ovo bauljanje, odlaganje i nedorečenost, ova tiha tuga u ovoj veceri, ovo nezadovoljstvo koje izviri svaki put kad se opustim. Moram nekako da presečem i iskoračim iz tog začaranog kruga, al’ da me ubiješ ne znam kako...
I opet čekam. Da mi se jedna jasna misao izdvoji, pa da odahnem – e to sam htela. Tu je negde, čini mi se da samo još malo treba da se strpim i uhvatiću je...
Plašiš se promena, plašiš se gubitaka, plašiš se svega? Ti nezahvalna ženo! Umesto da se okreneš onome što imaš i sagledaš ga u svoj njegovoj lepoti, umesto da uživaš u svakom trenutku koji upravo sad imaš, ti unapred tuguješ jer znaš da će proći. Zar ne vidiš da mu lepota i jeste u prolaznosti, u neuhvatljivosti, u osećanju koje ti ostavi za uspomenu? Ajde, prestani da cmizdriš(ala sam sama sebi ocitala )!!!
I nateram se da udahnem vazduh duboko, pa opet, pa opet... Dok nisam osetila kako me mir ispunjava. Možda sam malo i dremnula? Ko zna. A nešto me je prenulo iz te letargije, samo ne mogu da se setim šta...
Hhahahha setila sam se...u stvarnost me je vratila cika i vika...i opet sam ona stara Jazz...
Ili samo mislim da jesam...ma nije ni vazno...
Vazan je samo trenutak...
Devojke moje drage,moje verne citateljke,kriticarke,ljubi vas vasa Jazz...(muski deo sa liste mojih prijatelja ne cita moja spletkarenja)...
E tako...
Последње учитавање од Jazz дана 01 Авг 2011, 03:08, учитано 1 пут укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
dragana022
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 12
Придружен: 16 Дец 2010, 17:23
Место: Negde pored Save

Порукаод dragana022 » 22 Феб 2011, 23:21

Jazz пише:Scucurila sam se u svom cosetu...nisam raspolozena,stavise,tuzna sam...preturam po svim fiokama mojih misli,tumaram hodnicima moje duse...ne prepoznajem vise onu staru sebe,sve cesce sam sivi,sumorni oblak iz kojeg ce se,svakog trena,prosuti na hiljade kapljica...

Ukradem vreme da napisem ono o cemu razmisljam. To mi je kao neka igra, ali veoma volim da zapisujem svoje misli; jer ko zna, odletece, zalutace, a nekako imam osecaj da postajem mudrija, da sebe ustvari nadgradjujem, a i gode misli...

Pokusavam da misli preokrenem,pokusavam da se nasmejem...ali ne mogu,veceras ne ide...

U usima mi odzvanja,kao eho,jedna pesma...MAJKO JEDINA...i ne,nije me sramota,place mi se...kao da suze mogu da isperu svu tugu koja me,sve cesce,pritiska,boli...U zivotu je toliko prepreka...

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoc ne smes svima pokazati.

To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koracaju. A gaziti nije lepo. Cak je i zabranjeno gaziti travu (zar i mozete uciniti tako nesto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Jer rasprsiti se u sebi je blazeni osecaj. Reci da mozes osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i srecu. A svi mi tezimo ka toj nekoj sreci. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove, neurednu frizuru i domace zadatke. Najveca nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suvise cestim cini.. Napravimo dar-mar tamo. Slucajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne moze sve sam. On voli da se druzi i sa srcem i sa dusom, cak iako ga one ignorisu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonacnost.

Moze on sve, samo mu daj priliku i omoguci da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladistima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe razna razocarenja,nedoumice...

Dokuci nedokucivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previse prepustiti svojoj glumi. Postani kuca. I pravi prozore. Polako, ne moras da zuris. Zaboravi na resetke, mracne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potrosi za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i zivimo do veceri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, zapocinjemo novo stolece. Nemoj nikada zaboraviti da se probudis! Usled nepaznje mozes izgubiti sve. Leci sa saznanjem da ces sutra odplesati jedan novi dan(zivot) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kazu da svaki tvoj trenutak nije ni cudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo sto poneki ima laznog coveka. Kada mi se nasmesi nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juce bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi...

Teturam se hodnicima svoga uma i duse...preispitujem sebe...pokusavam da nateram um i dusu da se druze,ali...nekako mi se cini da su u raskoraku...i opet i ponovo nezadovoljna svojim emotivnim stanjem...veceras cu biti posmatrac ili igrati covece ne ljuti se,neka se moje prijateljice i prijatelji ne ljute na mene...

Pokusaj da spojim dokucivo sa nedokucivim,dopadljivo sa nedopadljivim,pokusaj da moje misli usredsredim je propao...

Ipak,sacekacu novi dan....sacekacu da sve ovo bude juce...

Ako nista drugo....POKUSACU....


Da...pokusacu...Divno pises i suze si mi izmamila...a to veceras nije tesko...
-ne,nije me sramota,place mi se...kao da suze mogu da isperu svu tugu koja me,sve cesce,pritiska,boli...U zivotu je toliko prepreka...- :sad: :mah
Jedno izvini ne menja ljude...

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 22 Феб 2011, 23:58

Hvala ti Dragana,ja ne izmisljam price...ja pisem o svom zivotu....
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

FIOKA MOJIH MISLI

Порукаод Jazz » 23 Феб 2011, 16:43

Veceras udjoh na FB ali sam se osamila,ovde...u svom omiljenom cosetu zvanom ''beleske''...Ovih sam dana provela vise vremena za racunarom nego inace,povilenila sam i onda je najbolje da budem sama...rekoh da malo sredim fioku svojih misli,sve je,nekako,ispreturano...
Pisala bih...ali sve reci nestaju i gube se u sutonu moje duse...nema ih,nestaju,gube sjaj...
Mnostvo slika, neodsanjanih snova..Crteza i nedovrsenih recenica koje se vrzmaju glavom... Mnostvo puteva ka istom cilju i otezano hodanje po njima izjeda...
I dok lagano podrhtavam u sebi osecaji se nizu.. Neki neopisivi strah je prisutan a slutnja za necim losim je sve jaca... Pokusavam se oduprijeti no uspevam sve teze, skoro pa nikako.. Nesto cudno se uvuklo u mene i zadaje mi zemljotrese iznutra.. Kao vulkan... A kada eksplodira podrhtavanje mene je ogromno. Ne mogu ga smiriti.. Neka cudna nervoza zeluca i bol u glavi...
A opet, nervira me trenutno stanje.. Ne mogu ga definisati niti povezati sa bilo cime.. Doslo je tek onako ko grom iz vedra neba i nece da se otopi...
Pisala bih do besvesti...Otvorila sirom sve prozore moje duse i vristala..Eto tek tako ... da ispraznim sve ono sto se krije unutra.Ali mi veceras to,nikako,ne polazi za rukom...
Ponekad u najdubljoj tisini noci dok sve mirne duse snivaju, moja se ocajnicki bori protiv same sebe. Pokusava naci mir u mnostvu nemira i put u lavirintu zivota. A sve joj se cini da je tako blizu, a kao da je jos uvek na pocetku svega. Ponekad (kao da ce mi lakse biti) pustim suzu da se sliva niz obraz i utopi u jastuku. Kao naivno dete mislim da ce sa tom slanom kapljicom iz oka isteci i sav unutrasnji nemir i bes. Da ce odagnati misli koje se vrzmaju glavom i olaksati prazninu koju osecam unutar sebe. I tako dok se borim sa sobom oci sklopim tek u svitanje zore.
Negde izmedju gde se zivot gubi. Pre izlaska sunca, i pre nestanka noci tiho se pomolim i okrenem na drugu stranu. Kao da okrenem novi list, sklopim oci i sanjam.
Pokusavam pronaci ono nesto davno izgubljeno u meni i skrasiti se tu na istom mestu. Setam pogledom kroz prozor moga srca i trazim budne duse. Ponegde je jos uvek svetlo upaljeno. Da li i one ne spavaju jer im neko nedostaje ili imaju problema ili su ,eto tek tako, ostavili svetlo bojeci se mraka? Cudan li je svet. No svako za sebe. Ja, u ovoj tami jedino se mogu bojati same sebe.
I tako...opet je fioka mojih misli ispreturana,mozda,cak,i vise nego kad sam pocela da pisem...ali neka je tako,mozda sledeci put pronadjem neku,davno,izgubljenu misao...
A sada se vracam na svoj Wall da vidim sta se desava tamo,jer...kada je covek sam sa sobom,onda je u najgorem drustvu...
Последње учитавање од Jazz дана 01 Авг 2011, 03:09, учитано 1 пут укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Ravens Daughter

Порукаод Ravens Daughter » 23 Феб 2011, 16:52

prelepo je ... sve ... :)

:mah

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 23 Феб 2011, 17:09

Hvala od srca :mah :mah :mah :oops:
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 23 Феб 2011, 23:02

//
Последње учитавање од Jazz дана 16 Авг 2011, 02:32, учитано 2 пута укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''

Корисников грб
Jazz
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 53
Придружен: 21 Феб 2011, 16:34
Место: LAVIRINTI MOJE DUSE

Порукаод Jazz » 24 Феб 2011, 18:05

Ovo je jedan od onih dana kada o ničemu ne razmišljam. Ovo je jedan od onih dana kad su me i sećanja napustila. Misli mi beže. Lutaju, poput beskućnika, od jednog do drugog pribezista bez ikakvog reda. Praznina duboka i velika. Pustiću misli neka lutaju. Neću ih juriti...Ne mogu ih juriti...Sećanja će sama doći. Danas nisam spremna za uvođenje reda u haosu. Ponajmanje sam spremna za stvaralaštvo...Danas sati sporo prolaze...i nije mi jasno kako sam se nasla u beleskama...
Ali jos uvek sam tu,pokusavam da prevazidjem sebe,ovu uznemirenost koja me drzi danima...pokusavam da napisem nesto..ko zna,mozda i dovedem belesku do kraja.
Važno je da čovek shavti šta stvarno želi, da bude iskren prema sebi pa onda i prema drugima. Od te iskrenosti čovek se kreće ka suštini ljudskih odnosa koji se baziraju na međusobnom poštovanju u kojem ćemo dozvoliti jedni drugima da budemo ono što jesmo.Ukoliko toga nema javiće se nešto što bi se moglo okarakterisati kao teror pojednica nad samim sobom, ali i teror jednog čoveka prema drugom.
Ponekad zaista osetim neodoljivu potrebu da budem agresivna...agresija u nekakvim normalnim granicama je cak ne samo normalna,nego i preko potrebna...a,medjutim,dodje mi nekada da nekoga ''bas onako''...Razmisljala sam odakle takvi impulsi dolaze,zapravo kojim povodom.i ..nadjoh trag u umu..misao ne samo da se oblaci u rec..nego tako zaodenuta zeli napolje,kao kakva razjarena zver..''Da nije to uvreda za zver,mozda'',pitam se ja?...
Jer zveri je cesto potrebna zestina da bi opstala...a mi je cak previse uzurpiramo..i kad treba i kad ne treba...
Znamo da se ,makar u teoriji polju svesti ne mogu postavljati granice,jer je ono sposobno za beskrajno prosirivanje...Ali,empirijski,ono uvek nailazi na svoju granicu kada dodje do nepoznatog...Ovo se ipak stoji od svega onoga sto ne znamo,i sto,prema tome,nije povezano sa egom kao sredistem polja svesti..Ali to nepoznato je ono spolja koje dozivljavamo culima ..i ono unutra koje dozivljavamo neposredno...Znaci imamo nepoznato u spoljasnjem svetu i nepoznato u unutrasnjem svetu...evo nam nesvesnog..to je sve njegova teritorija...
E sada moja agesija...''Moguce je da sam previse upila negativne energije'' iz spoljasnjeg sveta ..pa sada kao da reflektujem... A,nesvesno! Imam ja tu svasta i ne samo ja ..nego svi mi..
Sve ono sto znam,ali o cemu u datom trenutku ne mislim..sve ono cega sam nekada bila svesna,ali sam sada zaboravila...sve ono sto su moja cula opazila,ali moj svesni um nije zabelezio....sve ono sto,nenamerno i bez obracanja paznje,osecam,mislim,pamtim,zelim i cinim...sve one buduce stvari koje se u meni uoblicavaju i jednog ce dana dospeti u moju svest...eto to bi mogli biti sve sadrzaji nesvesnog...pa valjda i ta agresija tamo negde duboko terana od ko zna kojih sila...
Poznato je, da je covek, konfliktno bice...pa i svet je takav...pa zna se sta iz toga moze proizaci!...
A da nisam ja mozda ostala''zaglavljena u nekom periodu svog detinjstva'''...pa tu tumaram trazeci izlaz iz mracnog lavirinata unutar sopstvenog bica...?
Ima tamo neki period i detinjstvu kada osetimo potrebu da se identifikujemo sa nekim autoritetom,a,onda i da se pobunimo protiv njega..a sve to proizaslo iz sukoba dveju podjednsko snaznih,a protivrecnih potreba:potreba za pripadanjem nekome i za zavisnoscu od nekoga,za emocionalnom potporom i zastitom i potrebe za samostalnoscu,oslanjanjem na sebe i isticanjem sebe...
E..pa,ko ce ga znati?! .. A,i konfuzna sam nesto danas...
Reci sam redjala onako kako su mi dolazile,bez,ikakvog reda...oni koji citaju ono sto napisem,nadam se,da mi nece zameriti...
Cudni su ovi vetrovi koji mi mute misli...M
Последње учитавање од Jazz дана 16 Авг 2011, 02:45, учитано 3 пута укупно.
''Ljudi koji ne mogu vladati svojim srcem, još manje mogu vladati svojim jezikom.

Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.''