Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 18 Мај 2010, 21:12

DIRENMAT. NE, HVALA.

Siguran sam da ima onih koji vole stil pisanja i način razmišljanja Fridriha Direnmata. Siguran sam da ima onih koji vrlo rado čitaju njegova dela kao što su „Fizičari“, „Poseta stare dame“ ili „Portret jedne planete“. Siguran sam da ima onih koji bi vrlo rado igrali u predstavama kod kojih predložak služi jedna od drama ovog ironičnog Švajcarca. Siguran sam da ima onih koji, u odsustvu životnog belega za igru, bi se vrlo rado latili pera i o Direnmatu pisali prozne eseje i pozorišne studije...Ali, isto tako sam siguran da ja definitivno nisam jedan od napred navedenih. Najbolji ali u isto vreme i najteži način spoznaje da li pripadaš gornjem establišmentu pozorišnih ljudi jeste da si i sam bio akter čina play Direnmat, kao što se meni desilo radeći na predstavi „Fizičari“. Sad već pozorišna avantura rešavanja „jednačine s tri nepoznate“ kako reče za „Fizičare“ - jedan od onih koji se u odsusvu talenta za igru latio pera i hartije – dovela je do spoznaje da se Direnmat i ja, ipak, nalazimo na različitim kotama u Talijinom hramu. Ništa novo i neobično. Reljefnost terena upravo ovaj hram čini interesantnim i nikada do kraja istraženim. Posle svega taj istraživačko-pregalački rad ipak mi je doneo jednu korist, zbog čega samtram da mi je ovakva avantura, makoliko god bila neprijatna, koristila....Dala je odgovor na pitanje na koje ranije nisam znao da odgovorim. Sad kad me neko pita: Hoćete li Direnmata? Moj odgovor je: Ne, hvala.

Jun, 2003,
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 19 Мај 2010, 14:29

ЧЕХОВЉЕВ МОРАЛНИ КОДЕКС

Пре неког времена латих се, поновног читања Чеховљевог „Галеба“. Но када сам га завршио увидех да ми ту подоста ствари није било јасно. Заправо отворила су се нека нова питања која се раније нису појављивала. Узех затим „Три сестре“ утисак скоро да је идентичан. На крају да бих комплетирао, сад већ рекао бих експеримент, узех „Вишњик“ и схватих да сва та нова питања, која ме понекада обесхрабрују, заправо нису ништа необично. Она су саставни део личности која се зове Антон Павлович Чехов. Тачније речено зову се „Чеховљев морални кодекс“....

Верује се да је време дестабилизације културе дубоко повезано са процватом „комплексности“ коју је у својим делима тако добро и саджајно обрадио Ф.М.Достојевски. Али исто тако се верује да је стваралаштво А.П.Чехова контратег тој комплексности. Људска аксиоматика, којој Чехов у својим делика поклања пажњу је у исто време и једноставна и природна. Она не лежи у равни верских или филозовских спекулација , као што је то случај код Достојевског, већ она своје корене налази у практичном моралу. Чехов пише:“ Моја светиња над светињама је – људско тело, здравље, интелигенција, таленат, инспирација, љубав и апсолутна слобода. Слобода која је лишена силе и лажи.“ Разумети Чехова значи разумети основне карактеристике људских потреба уопште. По Чехову лепота није „ван“ живота већ у њему, у животу. Зашто се, тако, често дешава да Чехов остаје неразумљив? Питање је тешко и сложено. Чиними се да је питање над питањима, кад говоримо о Чехову, не у формулацији питања о томе шта је добро, већ како људи у свом животу гледају на моралне вредности. Колико су оне једноставне, оригиналне и непроменљиве. Колико год се враћао читању његових дела не могу се отргунти утиску да Чехов своје јунаке не приказује ни као анђеле, али ни као злочинце. Код њега је све дубоко повезано са деперсонализацијом и вулгаризацијом права појединца у хијајрархијским друштвима. Због тога, бар је то мој утисак, никада нисте сигурни колико његови јунаци говоре искрено или не, тачно или неистинито, мудро или лудо...Колико су заправо јаки или слаби, добри или зли. Због тога читаоцу увек остају отворена питање везана за судбини његових јунака. Његови јунаци су ексцентрични, збуњени, промискуитетни. Јунаци у делима Чехова свој карактер не граде на својој снази, већ на својим слабостима због чега се често стиче утисак конфузије живота и слабости сопственог идентитета његових јунака. Друштевни живот и менталитет народа су кључни елементи разумевања овог писца. Чеховљеви јунаци бораве у заробљеништву прича „рекла-казала“, у заробљеништву мисли, у заробљеништву идеја које окружеље намеће, у заробљеништву моћи доминантних друштвених институција, традиције, правила и конвенција. Живот у таквом заробљеништву, по Чехову, штети појединцу. Ствара стереотипе и механичка правила понашања. Све то води у поробљавање човековог идентитета, води ка уништавању његовог идеолошког и етичког духа...Тада нема ни слободног човека...У писми које је Чехов упутио В.С. Мирољубову између осталог пише: „...Заборавља се на идеализам, на чистоту свести, на слободу душе. Све се то запоставља. Ми морамо веровати у Бога, а ако нећемо да верујемо у веру, оно бар верујмо у своју савест...“ Илузија да код човека треба да буде све лепо никада није напуштала Чехова иако су друштвене прилике налагале један сасвим други след корака и размишљања. Чехов је својим јунацима давао способност да развију промену и кретање свог лика јер по њему то води духовном здрављу и лепоти поједница. Међутим, лепота коју Чехов корист није „божанска“ она је животна, обасјава пут појединцу. Лепота по Чехову је врховни смисао човековог битисања која води срећи. А срећа је ако је човек задовољан. Ако је свестан своје моралне исправности. Чехов преко својих јунака није трагао за истином, Богом, душом. Не! Он је истраживао манифестације људског духа и моралне слабости, трагао је за моралним падовима појединца и смислом живота. У „Три сестре“ Маша каже: „ Мислим да особа мора бити верник, или бар да тражи веру, јер у супротном његов живот бити празан, празан...Да живимо а да не знамо зашто су деца рођена, зашто звезде сијају на небу...Или да не знате зашто живимо....Била би то велика глупост, Трн-трава“. Морални и естетски захтеви су врховни суд вредновања човека. Чехов на једном месту каже: „Живот нам је дат и треба га живети храбро, интелигентно и лепо. Хоћу да у својим делим истакнем независна и племенита лица, желим да направим историју...“

Да ли је Чехов направио исторују не знам. Али знам да је у светској драмској књижевности оставио неизбрисиви траг. И после толико година овај драмски писац је остао увек, једнако загонетан и никада до краја размљив. Морални кодекс овог писца се и даље дешифрује...

Новембар, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 20 Мај 2010, 11:08

PRVI DANI, PRVI UTISCI

Kako dani brzo prolaze! Dok sam bio mali dan mi je izgledao kao večnost, nikada da prođe a sad imam osećaj da smrkne pre nego što i svane. Biće da što je čovek stariji to pesak u peščanom satu života brže curi...

Ima već sedam dana kako sam iz Moskve prešao u Jekaterinburg a kao da sam juče stigao. Smeštaj mi je obezbeđen u hotelu „Московская горка“. Lep i konforan hotel nema šta, ugođaj je potpun. Osećam se veoma prijatno bez neke teskobe zbog promene mesta prebivališta. Ruku na srce Jekaterinburg nije Moskva ali daleko od toga da u ovom gradu čovek nema šta da vidi. Ovaj grad je imao baš burnu istoriju. Nekada davno bio je carski grad a ime je dobio po Ruskoj imperatorki, Jekatarini velikoj a u doba socijalizma, lenjinizma, marksizma, staljinizma i ko zna još kakvih „zma“ nosio je ime Sverdlovsk po istaknutom revolucionaru oktrobarske revolucije Sverdlovu. To preplitanje istorije u ovom gradu se baš vidi, skoro na svakom koraku. Vidi se po spomenicima, po nazivima ulica, po nazivima institucija, po arhitekturi građevina...Međutim, ovaj grad je u istoriji ove zemlje i ne samo u njenoj istoriji poznat po jednom događaju o kojem se dugo u ovoj zemlji nije smelo govoriti, ali se sada i te kako govori. U ovom gradu je pobijena carska porodica Romanov. Mošti ove porodice su pronađene sredinom devedesetih godina prošlog veka u njegovoj okolini. Mnogih kontraverzi ima u vezi tog događaja ali ja ću se zadovoljiti saznanjem da je to tako bez želje da u to saznanje unesem i trunku sumnje. S obzirom na atraktivnost događaja nije ni čudo što mi je upravo ova destinacija, mesto pogubljenja, bila jedna od prvih mesta koje sam posetio odmah po dolasku u ovaj grad. Na mestu gde se nalazila kuća gde je carska porodica pobijena sada se nalazi crkva, velika i lepa. Rusi za ovu crkvu kažu „Церква на крови“. Razumljivo. Oko crkve se nalaze panoi sa fotografijama članova carske porodice kao i fotografije kuće gde je porodica bila zatočena i pobijena. Služba u crkvi se završava, kažu Rusi da je to uvek tako, pomenom na „царскую семью“. Utisak koji sam poneo posle posete ovom hramu je veoma čudan. Čudan ustisak me uopšte ne čudi jer nisam baš imao često priliku da stojim na mestu gde je pobijena jedna carska porodica. Sličan utisak sam imao samo kad sam prolazio pored zgrade starog dvora u Beogradu. Sličan. Ova poseta je svakako bila interesantna ali ono što posebno i sa velikim nestrpljenjem isčekujem je odlazak na mesto gde su pronađene mošti carske porodice. Rusi to mesto zovu „Гатчина Яма“. Interesantno je saznanje do kojeg sam došao a to je da je to mesto dobilo ime po ruskom, boljševičkom oficiru Gatčinu koji je učestvovao u pogubljenju carske porodice. Sudbina ili ne, ali eto desilo se da jedno ime na osnovu samo jednog činodejstva ostade zabeleženo u bogatoj istoriji ovog velikog naroda. Kao beleg prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti.

Planiram da to mesto posetim sad, za vikend. Putovođa će mi biti Eduard Krajev moj novi poznanik u ovom gradu. Zapravo on i njegova porodica će mi biti društvo na ovom putu, rekao bih hodočašću. Radujem se tome i željno isčekujem vikend! Do tada, dok se to ne desi, jednim krajičkom oka pogledujem na peščani sat i sabiram utiske o mestu gde me je životni put doveo.

Avgust, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Мај 2010, 20:19

Juče sam gledao „Hamleta“ u Koljadinoj režiji. I...? Nakon onoga što sam video nisam siguran da sam ovakvo rediteljsko tumačenje, ovog Šekspirovog dela razumeo. Bolje bi bilo reći da ga nisam skoro ništa razumeo...Kad ovo kažem mislim na scenski jezik. Od Šekspira, onako kako ga je Koljada isčitao, nije ostalo ni kamena na kamenu. Čak i slovo „Š“ u imenu pisca je dovedeno u pitanje...Već prva rečenica koja se sa scene čula „Ko ide?“ dala je naslutiti kakva će predstava biti. Bila je to potpuna razgradnja ovog dela u svim segmentima. Umesto klasične predstave video sam altenativno pozorište u bitefovskom stilu. Predstavu u kojoj je igra zamenila govor u dobrom delu predstave. Jedan potpuni ekscentrični pristup. To nije sporno, reditelji imaju prava na tako nešto, ali se postavljalo pitanje čemu sve to i zašto sve to? Moja potajna želja da ću videti jedno novo tumačenje hamletovske dilete, pretvorila se u spoznaju da sam posle predstave imao ispred sebe sada Koljadinu pozorišnu trilemu. Sve ono što je u samom tekstu oduvek bilo nerazumljivo, Koljada je učinio još nerazumljivijim. Detalji iz predstave su mi nebitni, važna mi je celina...Ono što je najinteresantije u svemu ovome je to da ja nisam video nikakav smisao ovakvog pozorišnog galamatijasa. Ama baš nikakav smisao...! A „smisao“ je suština problema viđenog. Zapravo, možda je smisao i postojao, ali ga ja ne videh.... Na kraju sve ovo što napisah o ovoj predstavi, kao svedočanstvo jednog događaja, svakako mogu pripisati svojoj intelektualnoj ograničenosti i nedovoljnoj pozorišnoj edukovanosti ali je to tako delovalo, bar iz moje vizure. Razočarenje ili jedno novo otkrovenje!? A nadao sam se...

Septembar, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 24 Мај 2010, 12:42

"ЛЕНКОМ"

Не знам да ли може нешто горе да се деси човеку у овако великом граду, као што је Москва, ако изузмемо оно најгоре од кишног дана. По таквом дану све изгледа тужно и град и природа и људи. Покушавао сам у преподневним сатима да разним психотерапијским методима ниво свог расположења подигнем али све је било безуспешно. Бацао сам поглед кроз прозор, више него обично, потајно надајући се да ће се време изменити, али наде није било. Киша је лила као из кабла. Помислио сам да се данас и време уротило против мене. Шеткао сам по стану горе-доле, као лав у кавезу покушавајући да смислим шта да радим. Хтео сам једног момента да позовем пријатеља Зорана да одемо у кафану али сам веома брзо одустао од те замисли. Све би се то на крају претворило у једну пијанку за коју баш нисам био спреман. Када сам дефинитивно одустао од такве идеје као по дефиницији сео сам за компјутер и почео да шарам по нету. Отишао сам на сајт московских позоришта да видим има ли шта данас за лепо да се погледа. Док сам прелиставао страницу у поглед ми упаде једно чудно име позоришта - „Ленком“. Баш неко чудно име...Данас је на репертоару престава „Лет изнад кукавичијег гнезда“...Одлучио сам да одем у то позориште и да погледам ту представу. Под притиском времена и неописиве досаде у позориште сам дошао јако рано. Каса још није радила па одлучих да одем до бифеа и да тамо сачекам почетак представе. Таман што кренух ка бифеу на вратима се појавио човек у плавом мантилу, ниског раста, седих власи уредно очешљаних, избразданог чела. Приметио је и он мене, и ваљда је на челу прочитао оно „странац“ пришао ми је и врло уљудно, пријатним гласом уз осмех на лицу питао да ли ми може помоћи. Објаснио сам му о чему се ради а он је у маниру правог домаћина предложио, уколико ми није непријатно, да у његовом присуству и разговору с њим дочекам почетак представе. Позив сам прихватио узели смо две столице и сели у дну великог хола и започели разговор. Заправо, ја сам само поставио питање откуда такво име овом позоришту, а све остало је било као исповест која је научена на памет човека који је у овом позоришту јако, јако дуго...

Мала Димитровка, број 6. Данас то место знају сви – и московљани, и путници намерници, и страсни љубитељи позоришта, и они који позориште посећују само када су спектакли у питању – једном или два пута годишње. Одговор одкуда такво необично име овом театру, крије се у његовој историји. Заправо, име овог позоришта представља његову скраћеницу која се сада већ одомаћила, и која се користи од почетка његовог настанка. Званично име овог театра је Московский театр Ленинского комсомола ( Московски театар Лењинове омладине). Статус пуноправног члана велике породице московских позоришта овај тетар је стекао десетак година уназад. „Ленком“ је данас позориште без којег је немогуће замислити позоришни живот у овој метрополи. То је позориште глумаца - звезда и суперзвезда, истакнутих редитеља и драматурга, позориште необичног младалачког стваралаштва, смелих експеримената, позориште које дуги низ година има успеха код публике свих узраста. За представе у овом позоришту увек се тражи карта више. До октобарске револуције у том здању, које је изграђено 1907. године у модерном стилу по идејном решељу архитеката Иванова и Шица, налазио се трговачки клуб. У њему су играни мизички и драмски спектакли, извођени музички концерти, одржаване представе у част аристрократских породица, мецена и познатих индустријалаца. После револуције здање је подлегло експропријацији и узели су га анархисти, који су га сагласно свом имену назвали „Дом анархиста“. Годину дана после, 1918. године анархисти су не без борбе, истерани из зграде а под њеним куполама основан је комунистички универзитет који је носио име по Свердлову. У тој згради је 1920. године одржан III конгрес Руског комунистичког савеза младих, на којем је говорио В.И. Лењин. Тако је од свог рођења будући театар „Ленком““, већ на својој позорници између зидова који га опасују понео памћење о младалачком ентузијазму градитеља новог друштва. Али исто тако, на истом том месту су потврђене и високе традиције руске уметности. М.А. Захаров, на једном месту, о овом позоришту каже: „Овај дом је део мог живота, модеран почетак века, ево већ, колико година, он на мене утиче као неком магијом. Постао сам омађијан Ленкомом.“ Никада од свог настанка, било каква времена да су, театар се није повлачио, чак и када су Комсомол и Лењин дефинитивно изашли из моде. Нове тенденције у организацији позоришног рада нису мимоишле ни „Ленком“. Ваља споменути објављивање песама Александра Галина, његову живу савременост као писца, блистави дует Чурикова – Караченцова, мајсторство Глеба Панфилова и све то као и много другог је имало одјека и успеха код најширег аудиторијума. Само један податак. У овом позоришту представа – спектакл „Чешке слике“ је имала преко 400 извођења...

Одједном је наш разговор, боље речено приповедање, било прекинуто гласом боје баритона и реченицом: „Пётр, приглашаю тебя в администрацию“...Мој саговорник, чије сам име ето на крају сазнао, дисциплиновано је кренуо ка траженом месту, но пре тога захвали ми се на пријатним тренуцима. На лицу му је био исти онај благи осмех као и кад смо започели разговор. Збуњен тако наглим прекидом нашег разговора, само сам му се осмехнуо и заблагодарно климнуо главом. Гледао сам за човеком који се лаганим и достојанственим корацима удаљава, помислих изванредно и дуготрајно као, уосталом, и сам театар „Ленком“.

Јун, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 25 Мај 2010, 10:27

ОДЛАЗАК

Поноћ је већ увелико прошла. Нови дан је закорачио и почео је да исписује још једну страницу живота...Данас се враћам кући...Отишле су птице селице одлазим и ја. Иако знам да се враћам међу мени драге особе, које неизмерно волим, ипак се у моје срце увукла једна дубока туга. Туга дубока као бездан. Вечерас у мојој глави одзвања само једна мелодија - елегија. За све време мог боравка у овој земљи осећао сам се лепо. Заволео сам ову земљу...Заволео сам њене људе...Заволео сам стил живота који у њој провејава...Заволео сам то преплитање прошлости и садашњости које се осети у овој пространој земљи на сваком кораку...Осећао сам се као свој на своме. Како је страшно када мораш да напустиш оно што волиш...Осећај беспомоћности је најгори осећај који може човека да опхрва...Попут паукове мреже пут од Београда преко Москве до Јекатеринбурга прошаран је био Санкт-Петербургом, Калињинградом, Саратовом, Ростовом, Уфом, Тјумењом, Омском, Тобољском. а завршиће се тамо где је и започео...Вечерас ми је јако тешко. Утеху тражих али је не нађох ни у вину ни у женама...Данас сам бесциљно лутао улицама Јекатеринбурга, као да сам хтео да што више видим, да што више запамтим а заправо никад мање нисам видео...Навукла се нека мрена на очи. Тешка и лепљива. Ходао сам и остављао трагове за собом. Кажу да трагови остају иза нас - дуже трају од нас. Они остају као сведочанство нашег постојања у простору и времену. Да ли ћу се вратити овој земљи не знам. Чудни су путеви господњи. Можда ћу, ако се икада вратим, наћи остављене трагове. Можда ћу попут птица селица наћи оно што сам оставио...Можда...Надам се...Птице селице се враћају.

Новембар, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 26 Мај 2010, 09:52

TEATAR – PRAVA I OBAVEZE

U poslednje vreme odgledao sam podosta predstava po našim pozorištima. Znači da sam imao vremena na pretek. Iz predstave u predstavu počela je u meni da se javlja određena sumnja koja me je vodila zapitanosti šta se to dešava u našem teatru? Poslednja u nizu predstava koju sam odgledao i koja je po onome što sam video prelila čašu jeste „Car Edip“ Narodnog pozorišta iz Beograda.

Teatar jeste mesto u kojem se može maštati, u njemu se može pretvarati stvarno u nestvarno i nestvarno u stvarno, možete se igrati, možete eksperimentisati, u njemu možete san pretvarati u javu i javu u san, možete ismejavati, možete kritikovati, možete menjati žanrove, možete...možete mnogo toga. Ali, sve to što se može mora imati neki smisao, mora postojati razlog zašto se to radi. Šta se želi time postići. Kuda to vodi. Teatar jeste igra ali nije igra bez smisla, već naprotiv to je igra sa jasnim uporištem. Čak i nešto što je besmisleno, apsurdno mora imati neki smisao kako bi bilo prihvaćeno kao pozorišni čin, kao kulturni događaj. Upravo to MOŽETE – daje pravo, ali ono drugo – MORATE proizvodi obavezu kada je u pitanju sam čin stvaranja pozorišne predstave. Poštovanje načela pozorišne estetika i etike ne sme biti napušteno. Ne smeju se ta načela pogaziti jer tu predstavu neko gleda, neko ko je tome poklonio pažnju i odvoji svoje vreme za to. E taj neko, taj pozorišni gledalac, ne sme biti prevaren ne sme biti obmanut, naveden na slepi kolosek nepozorišnog promišljanja. Sve više stičem utisak da danas reditelji svoje predstave vide kao poligon za lična iživljavanja. Možda je to i pregrubo rečeno ali je takav utisak. To iživljavanje se prenosi na nas gledaoce a publika nije prost zbir pojedinaca već je ona mnogo više od toga. Često se dešava, zapravo prečesto da stvaraoci predstave olako prelaze preko nekih stvari koje su obavezujuće. Jednostavno, proizvoljno pristupaju tumačenju nekog dramskog dela. Pristupe tako da taj pristup niko ne razume sem njih. Kad ih priupitate da vam odgovore na to šta su radili? Zašto su to radili? Kome su to radili? Za koga su to radili? Sa kim su to radili? Šta su želeli time postići? - oni odmahnu rukom uz lakonski odgovor na su odgovori na ta pitanja nepotrebni jer su sama pitanja ostaci jednog prevaziđenog, konzervativnog poimanja teatar. Davanjem odgovora na ta pitanja ne znači da će predstava biti dobra, ali znači da će to što je urađeno, što je gledalac video, imati smisla. Bez toga bavljenje pozorištem postaje besmisleno, besciljno a to svakako nije cilj ka čemu stremi teatar. Duboko sam ubeđen da ovakav stav koji danas provejava u našim pozorištima ima duboke korene u svešću ljudi koji rade u njemu. Jednostavno treba biti svestan i realan kada se daje odgovor na pitanje šta se može, a šta pak ne. Imao sam u poslednje vreme priliku da vidim predstave u kojima reditelj nije imao ideju ili je ta ideja samo njemu bila vidljiva i jasna, predstave kada se duh piščevog dela nije poštovao, predstave u kojima se motivi iz teksta koji je služio kao dramski predložak zaboravljaju ili je urađena zamena teza, predstave u kojima se vršila žanrovska akrobatika bez jasnog uporišta u radnji predstave, predstave u kojima se vidno i bez razloga narušavala dramaturška građa dramskog teksta, gledao sam predstave u kojima je bilo dosta toga nepozorišnog. Sve to što sam imao prilike da u poslednje vreme vidim je posledica stanja duha u nas i krilatice o apsolutnoj slobodi koja se inače u poslednje vreme odomaćila kod nas.

Teatar ima svoje zakonitosti i svoja pravila koja su obavezujuća za sve koji se bave njime. Izuzetaka ne sme da bude. Teatru se celog života učimo. Stoga smatram za mnogo manjim zlom ako se prave stvari rade na pogrešan način, od toga kada se pogrešne stvari rade na pravi način. U prvom slučaju se učimo dok se u drugom radi o tvrdoglavosti bez pokrića koja može imati štetne posledice po sam teatar.

Jun, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 27 Мај 2010, 11:26

MADAČ SINHAZ

Zima. Decembar. Budimpešta. Obreo sam se u ovom gradu sa ekipom iz pozorišta na gostovanju. Igramo predstavu ovde, u pozorištu Talentum. U Budimpeštu smo došli niti kasno, niiti rano. Nekako taman. Nakon što smo se smestili i ručka kojeg je domaćin organizovao za nas, imali smo dosta vremena za odmor. Ekipa nije bila baš raspložena za šenju, odmor su bukvalno shvatili, pa sam odlučio da sam prošetam ovim gradom. Normalno mađarski ne znam ali me to nije nimalo sputavalo da se osmelim i da sam krenem ulicama ovog grada. Prvi put sam ovde. Avanturista...Jezik ovog naroda ne znam ali faktografsko pamćenje me još uvek dobro služi pa sam se tokom šetnje na njega oslonjao. Sve je nekako ličilo na onu dečiju priču o Ivici i Marici samo što ja iza sebe nisam bacao kamenšiće već sam gledao okolne zgrade i tražio na njima neko obeležije, neki znak prema kojem ću se orjentisati. A tih znakova na zgradama ovoga grada ima. Lepi su to znaci. Kao da svaki od njih govori za sebe, govori neku svoju priču.

Hodajući Budimpeštom ušao sam u jedanu veliku ulicu, bulevar. Ako sam dobor pročitao i razumeo ulica se zove Eržebet. Hodajući tom velikom ulicom šarajući pogledom po njenim zgradama spazih s desne strane zgradu na kojoj je pisalo Madač sinhaz...Pozorište, toliko sam zapamtio...Jednom prilikom jedan moj poznanik u jednom od naših dugonoćnih razgovora govorio mi je o ovom pozorištu. Govorio je lepo i intrigantno tako da na osnovu onoga što sam čuo dvojbe uopšte nije bilo krenuo sam ka toj zgradi i ušao u nju. Osoblje koje je bilo u predvoriju, kod biletarnice primetilo me je. Prišli su....Nastade problem kako da se sporazumemo...Zajednički imenilac za njih i mene je bio ruski jezik. Interesantno i zanimljivo. Objasnio sam im ko sam i kako sam se obreo u ovom gradu, i kod njih. Kažem da sam čuo za ovo pozorište i da bi bio neoprostivi propust da nisam došao ovde a da ne vidim ovo zdanje. Ljubazni domaćini kao da su bili zatečeni pričom ali u isto vreme i oduševljeni, ponudili su mi da li bi hteo da pogledam hol pozorišta i njegovu salu. Pitali su žabu hoće li u vodu...Naravno da sam prihvatio poziv...Krenuli smo...Hol prostran, lep, uredan i u kojem je igra svetla tom istom holu davala jedan magični sjaj od kojeg mi je zastao dah. U podnožiju hola smeštena je od belog mermera bista, tačnije poprsije Imreu Madaču, velikom mađarskom piscu po kojem je pozorište dobilo ime. Na zidovima hola izložene su fotografije iz predstava koje su u ovom pozorištu igrane. Puno fotografija, puno predstava bogata istorija....Kad sam ušao u salu bilo je to još jedno iznenađenje. Lepo...Sala velika, prostrana urađena u baroknom stilu. Iznad partera se uzdižu dva nivoa galerija. Sedišta u boji trule višnje. Impresivno u svakom slučaju. Na podu itison u istom dezenu kao što su sedišta. Sve čisto i uredno. Sjaj zaslepljuje oči. Ljubazni domaćini ništa ne govore samo se blago osmehuju. Ponosni su na ono što vidim. Ja takođe ništa nisam govorio. Zapravo, reči su u tim trenucima bile suvišne. Nepotrebne. Na sceni je bila spuštena velika teška zavesa od pliša. Svetla u sali, odsjaj od zlatnih detalja na zidovima sale i prevolađujuća boja trule višnje stvarali su koloritnost koja me je na momente vodila kroz vreme. Preplitali su se na tom mestu i prošlost i sadašnjost. Bila je to mađarska rapsodija.

Posle nemog i laganog razgledanja ovog zdanja ljubazno sam se zahvalio domaćinima. Čekale su me nove obaveze. Čekala me je predstava. Moji slučajni domaćini su me ispratili do izlaza i uz srdačan stisak ruke zahvalili mi na mom interesovanju za ovo pozorište. Dok sam se vraćao ka mestu gde su moji drugari bili smešteni razmišljao sam o onome što sam video. Usput svratih u jednu prodavnicu i kupih jedan mali poklon upravniku koji vodi pozorište preko kojeg smo došli u ovaj grad. Kupih mu malog Budu. Za uspomenu i sećanje na naše druženje, na ovo gostovanje. Meni takav poklon ne treba. Moje uspomene i sećanja na ovaj grad će u velikoj meri biti, poput lovorika, okruženi utiscima koje sam poneo nakon posete pozorištu Madač sinhaz.

Decembar, 2005.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 29 Мај 2010, 11:27

ЖЕЛЕТИ НИЈЕ ГРЕХ...

Синоћ сам се касно вратио кући. Позоришни фестивал у мом родном месту је у току...Уморан и истрошен од ноћног живота и дугих разговора спремао сам се за починак. Покрети су ми били спори, безвољни. Легао сам али уместо да заспем размишљао сам о једној мојој жељи која је везана, ништа ново, за позориште. Размишљање о тој жељи осећај безвољности, који је до само пре неколико тренутака био присутан, претворио се у бујицу помешаних осећања, осећања радости и туге. Размишљао сам о једном тексту у чијем сценском отеловљењу бих жарко желео да учествујем. А на то размишљање понукало ме је управо завршено, поновно читање романа који је код нас доста давно драматизован. Ради се о Селимовићевом роману „Дервиш и смрт“. Нисам још никоме рекао ову своју жељу, некако ме је страх јер не знам како ће људи из позоришта реаговати на ту моју идеју, на то моје размишљање. Страх је верни човеков пратилац. С друге стране стање у позоришту у којем играм није баш најсјајније па је ваљда и то утицало да све то још дружим у себи, да још не обелодањујем. Прочитао сам и Михизову драматизацију одмах после прочитаног романа. Утисци су исти и своде се само на једно - Сјајно! Невероватно колико осећам овај текст...Колико осећам речи које из њега излазе... Колико су ми судбине људи из те приче блиске...Колико имам разумевања за њих.... Животно искуство чини да човек почиње да разумева и оно што му је некада било страно и неразумљиво. Биће да је тачано оно неписано позоришно правило по којем „све треба радити у своје време“. Осећам да је сада прави тренутак да заиграм у овој представи. После ће бити касно, а рано – рано више никада неће бити. Међутим, остваривање моје жеље не зависи само од мене. То је један од најгорих осећања са којим човек може да се суочи, да остварење онога до чега је човеку веома стало, ипак се налази у рукама других. Можда ће ова моја жеља бити још један у низу неостварених жеља којих човек у свом животу има. У том случају остаће жал који нико до мене самог неће и не може да разуме...Куран каже...

„ Бисмилахир-рахманир-рахим!
Позивам за свједока мастионицу и перо и оно
што се пером пише;
Позивам за свједока несигурну таму сумрака
и ноћ и све што она оживи;
Позивам за свједока мјесец кад наједри и зору
кад забјели;
Позивам за свједока судњи дан, и душу што
сама себе кори;
Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак
свега – да је сваки човјек увијек на губитку.“


...А ја мислим да желети није грех.

Септембар, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 31 Мај 2010, 10:08

ZABORAVLJENI KOSTIM

Pre izvesnog vremena desilo mi se nešto što se normalnom čoveku teško može desiti. Desilo mi se eto prvi put tako nešto. Prosto rečeno sve ono što se desilo neodoljivo je podsećalo na situaciju za zabeležiti u rubrici “verovali ili ne”. Zaboravio sam pozorišni kostim prilikom odlaska na jedno gostovanje! Ako tome dodam da je kostim bio epoha i da su ljudi koji žive u ovom mestu emotivno veoma vezani za tekst koji je služio kao predložak za predstavu, onda je tragikomičnost događaja još više dolazila do izražaja. Situacija je postala i ozbiljna i “nervno” nategnuta.

A sve je počelo da ne može lepše. Okupili smo se u klubu pozorišta na vreme. Utovarili scenografiju i rekvizite i krenuli smo…Krenuli smo kod naših pozorišnih prijatelja koji su nam garantovali dobru posetu i lepo druženje. Tokom puta atmosfera je bila više nego prijatna. Smeh, zezanje i vrcavost su odzvanjali svakim pređenim kilometrom. Niko nije ni mogao da pretpostavi, sanjati da se može desiti ono što će se desiti. Tokom puta pretresli smo tekst, preslišali se i sve je obećavalo da će biti onako kako to mili Bog zapoveda. Kad smo stigli domaćin nas je lepo dočekao. Dočekao nas je sa osmehom i uz prijateljski stisak ruke. Istovarili smo scenografiju montirali je, tehnička proba odrđena a onda je usledio šok…U toku puta žalio sam se reditelju kako bi trebalo šavove na kostimu pritegnuti. To će biti urađeno kad stignemo u pozorište, odgovoreno mi je. Taj trenutak je došao. Nakon spremanja scene i uz ispijanje kafe dobrodošlive usledilo je pitanje: Gde je kostim? Posle nekog vremena traženja onoga čega nema nastupio je tajac i neverica. Kostima nema! Nije ponet. Reditelj predstave nije verovao, jer je to prosto za neverovati da glumac zaboravi kostim, već je hodajući po sceni tamo-amo samo izgovarala “Dajte, uozbiljite se!” A situacija je bila više nego ozbiljna. Upravnik pozorišta, inače korpulentan, punačak čovek, je samo žmirkao očima i ćutao. Nije verovao u ono što svojim očima vidi i ušima čuje. Boja njegovog lica se počela menjati tako da je u jednom trenutku neodoljivo podsećala na latice od bulke. Posle nedugog ćutanja upravnik je iz očaja izustio “Ovako neće više moći. Neko će morati da odgovara zbog toga!” Kada se ipak shvatilo da je to realnost i da je kostim zaboravljen da predstava treba uskoro da počne i da je rano za bilo kakvu odgovornost, otvorilo se pitanje šta raditi? Otkazati predstavu? Ne! To ne dolazi u obzir jer je razlog krajnje neozbiljan, banalan. Pozorište na čijem se repertoaru nalazi ova predstava uživa veliku ugled i renome tako da je ta varijanta odbačena iako je u prvom trenutku bila najrealnija. Vratiti se i iz fundusa matičnog pozorišta uzeti kostim? Tek za tako nešto nije bilo mogućnosti. Moralo se naći neko drugo rešenje. Ali koje?…Dok su se dileme i trileme rojile po sceni predstavnici domaćina su samo nemo pomatrali šta se dešava misleći da je u pitanju skrivena kamera jer kako se može desiti da glumac zaboravi kostim?! Davljenik se za slamku hvata tako da sam i ja poput davljenika otišao zajedno sa domaćinom do njegove kuće i tamo među kostimima i folklornom nošnjom tražio adekvatnu zamenu za zaboravljeni kostim. Tražio, tražio i našao. Ono što sam našao nije bilo kao original ali je ipak završavalo posao. Predstava je bila odigrana. Publika, sem predstavnika domaćina, nije ni primetila sa kakvim smo se problemom suočili po dolasku u ovo mesto. Ono što je navažnije je to da je ono što su videli ostavilo utisak na gledaoce. Renome pozoriša koje je davalo predstavu je bio opravdan i potvrđen. Bogu hvala, ali hvala i domaćinu.

Posle svega što se desilo jedno je sigurno. Bez glave se na put ne može ići. Neće svaki put Bog pogledati na mene, i ispravljati moju glupost.

Novembar, 2005.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 01 Јун 2010, 10:57

Ноћима сањам један те исти сан. Тај ми сан не да мира, како очи склопим он се тако јави....А сан је такав - као ходам ти ја по месечевим зрацима а у даљини се види светлост јака али не заслепљујућа. Идем ка њој. Ходам а некако као да стојим. Увек ми је светлост једнако далека. Оденут сам сав у бело. Бела ми је и брада и коса. На ногама ми је обућа од облака а у руци држим палмин лист и рука ми је крвава. Око мене нигде никога а онда одједном у сусрет ми долази човек, лице му не видим. Видим само контуре тела али му зато глас чујем. Увек ми у том нашем сусрету поставља једно те исто питање.
„Где си кренуо?“
„Идем ка светлости“ одговарам му ја.
Онда обојица ућутимо. Дуго ћутимо. Ништа не проговарамо. После дугог ћутања следи његово ново питање.
„Шта тражиш у тој светлости?“.
„Своју душу“ ја му одговарам.
„Нећеш је тамо наћи“ човек невидљива лица ми каже.
„Зашто?“ упитах.
„Зато што је твоја душа у тој руци у којој држиш палмин лист“ настави он.
Опет настане ћутање. И оно опет траје.
После тога ја му, као дете када се правда, одговарам.
„Покушавам руку опрати али не могу, крв неће са ње“.
„Можеш, само треба да схватиш да у руци држиш палмин лист“ каже он.
После тога човек нестаје као и светлост која ме обасјавала и све се претвара у мркли мрак и таму.

Март, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 02 Јун 2010, 12:10

KORZO

Posle dužeg vremena bio sam u mestu u kojem sam dosta dugo živeo. Živeći život u tom mesto tragao sam za nečim što bi bilo i ostalo delić mog postojanja. Delić večnosti. Kažu da svaki čovek ima svoju kafanu. Tako sam i ja u vremenu za koji sam smatrao da mi je srećan imao svoju kafanu. Bila je to kafana „Korzo“. Čuo sam da ona i dalje postoji i da se nalazi na istom mestu gde je bila zbog čega nisam moga sebi da dozvolim da boraveći u ovom mestu, bar na kratko ne svratim do nje. Lepim uspomenama čovek se uvek rado vraća. Vraća se svedočanstvu.

Ta kafana ničim nije bila posebna, čak šta više „Korzo“ je bila kafana u pravom smislu te reči. Iznad ulaznih vrata je visila tabla sa nazivom pored kojeg su nevešte ruke islikale čoveka i ženu u šetnji. Zvonce iznad vrata je nepogrešivo najavljivalo svaki ulazak ili izlazak. Negledajući ka vratima osoblje i gosti su mogli po zvonjavi prepoznati kakav gost ulazi, a bogami i kakv izlazi...Bila je tu konobarica Anka i konobar Mile uvek spremni na sve što kafanski život može da priušti...A unutra...par drvenih stolova, drvene stolice, karirani plavi stolnjaci, limene pepeljare na stolovima, veliki drveni šank, par uramljenih fotografija koje su govorile o istoriji ovog mesta a koje su visile po zidovima, veliki izlog koji je otvarao pogled ka trgu. To je sve što je od enterijra bilo u ovoj kafani. Rakija se sližila u fićocima, vino u bokalčićima, pivo svetlo i crno u kriglama, kafa u fildžanima sa obaveznim rahat lokumom a hrana u kafanskim ovalima gde su pobodene čačkalice mamile i čekale novog gosta. Imala je ova kafana u sebi onu crtu boemskog života što ju je svakako činilo posebnom. Bar se meni tako tada činilo. Dešavalo se, ne jednom, da druženje sa njom započenem, u periodu dana kad je sunce tek promolilo svoje zrake, uz jutarnju kafu prelistavajući dnevne novine a da drugovanje sa njom završim sa bokalčićima vina uz pesmu kad je nebo već uveliko bilo prepuno zvezda. Vreme u „Korzo“-u je letelo. Nikada u ovoj kafani nije bilo dosadno. Uvek se nešto dešavalo. U njoj su se mogle čuti ljudske priče koje samo može život da ispiše. Moglo se videti kako žene dolaze po svoje muževe, kako švaleri dočekuju svoje švalerke, kako ljudi od pera pod uticajem akohola oslobođeni svih stega govore ono što su napisali u stihu ili prozi, muzičare koji za svoju dušu i radost gostiju tamburali po jednoj staroj tamburi koja je kada je ne bi niko koristio stajala u jednom ćošku, ljude koji su utehu od razočarenja koje im je život priredio tražili u alkoholu, ljude koji su iz ko zna kojih razloga otvarali svoju dušu oslobodivši je svih okova i recitovali najlepše stihove Dučića, Šantića, Puškina, Majakovskog, Bodlera, Mike Antića i nebrojeno mnogo drugih pesnika, bilo je i onih koji su nepogrešivo govorili najlepše misli koje su u svojim delima ispisivali Selimović, Andrić, Pasternak, Crnjanski i svako od njih kao da je tragao za svojom zvezdom u beskrajnom plavom krugu, mogle su se u ovoj kafani čuti i anegdote o znanim i neznanim ljudima koje su bile tako sugestivno ispričane da je svaka ta anegdota zapravo bila jedna mini predstava, pričalo se ovde i o politici ali na jedan drugačiji način bez puno želje da to bude dominantno...Smeh i radost su bili ono po čemu je ova kafana bila prepoznatljiva. Zapravo ovde se moglo mnogo toga videti i čuti. Ali sve to što se ovde videlo, sve što je gost ovde čuo odisalo je jednom lepotom, rekao bih neodoljivim šarmom koji je i one slučajne prolaznike, svraćajuće goste opčinjavao. Moglo se ovde piti i na recku, verovali su ljudi jedni drugima. Nekako svi gosti u ovoj kafani su bili kao jedno velika družina. Niko nikom nije smetao. Valjda zato nisam mogao zamisliti svoju svakodnevicu da u ovu kafanu ne svratim, ako ne na duže ono bar na tren. Sad, posle toliko vremena, kad nekako bolje razmislim bio je to poslednji bastion boemstva u ovom gradu.

Danas to nije taj „Korzo“ kojeg sam ja pre nemali broj godina ostavio. Sad je to restoran. Renoviran. Ostavili su mu ime a promenili mu unutrašnjost i u njega presadili neku novu dušu koju ja boraveći u njemu nisam osećao. Sve je ovde sada novo. Novo osoblje, novi su i gosti. Ovde se sada vode neki drugi razgovori, čuju se neke druge priče. Niko nikog ne vidi i niko nikog ne pozdravlja. Jedino što je ostalo od starog „Korzo“a jeste zvonce ono isto koje je i bilo, ali koje sada ne najavljuje ulazak i izlazak gostiju već samo stoji izmešteno, skrajuto kao dekor. To je jedini detalj koji svedoči o nekim vremenima koja se nikada više neće vratiti. Sedeći u tom restoranu ja sam i dalje mogao da čujem njegovu zvonjavu. Od svih gostiju samo ja.

Jun, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 03 Јун 2010, 12:20

Ostaju nam, dobro stari ulicni sviraci, dragi moj dobri stari druze :wink:

Слика
Слика

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Јун 2010, 12:51

Draga moja drugarice. Neću ti ništa reći. Samo ću da ćutim. ^78^
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Јун 2010, 12:58

Пре неког времена, не могу се тачно сетити кад је то било, али има томе подоста упознао сам једног човека иначе великог заљубљеника у позориште. Са тим човеком и дан данас кад се сретнем и када се за то укаже потреба разговарам о позоришту. Ради се о образованој и интелигентној особи при томе и веома начитаној. Овоме свакако треба додати и богату иронију која израња из њега, његових речи и поступака. Уме да буде и циничан на моменте, што је свакако добра особина. Кажу да цинизам развија, вежба човекову интелигенцију. Али исто тако зна да буде, често то и ради, суров према људској глупости и злоби. У таквим тренуцима из њега као из вулкана извиру речи беса за које нисте могли ни да претпоставите да обитавају у њему. Стичете утисак да у таквим тренуцима речи користи попут бритке сабље као оружије у броби против свега онога што у њему изазива такав бес. Додајем томе и импулсивност...Оно што ме је увек код тог младог човека импресионирало јесте одсуство себичности. Хоће и жели да подели са вама оно што зна, али исто тако и да научи оно што не зна...Ретко се данас такве особе срећу. Зашто ми је тај човек толико интересантан? Сигуран сам да таквих људи, са таквим особинама има још...Не сумњиво да их има...Међутим, из два разлога, приликом сваког разговора са њум или пак оно што је он урадио у позоришту, у мени тај човек побуђује интересовање. Ако изузмемо емотивно стање беса све друге емоције као што су љубав, срећа, туга, бол, радост, топлина негде су дубоко похрањени у њему и та стања он никада, бар јавно не показује. С друге стране интересантност овог човека лежи и у томе што је њему позориште љубав и опсесија. А позориште и то онај стваралачки део његов тражи и та друга, прикривена стања која човек неће или не жели да показује већ их негде у себи дубоко гура...Све његове представе су скоро до потпуне сценске прецизности урађене. Све је у тим његовим представам ту, на месту. Све то говори да се ради о човеку код којег приликом рада произвољностима нема места. Темељно, доследно, јасно и прецизно али хладно. Сем једне представе коју је урадио а коју сам гледао све остале су одисале хладноћом. Емотивна дистанца...То је оно што овог човека чини помало и тајанственим кад је позориште у питању. То је нешто за шта се може рећи да је позоришни потпис овог човека. Како то обично бива, такве људе живот усмери у једном другом правцу па онда уместо да му бављење позориштем буде занимање оно му је постало хоби. Хоби који је постао, усудио бих се рећи, смисао живота. Да ли је ходање по животном путу код овог, мени иначе драгог, човека учинило своје и оставило трага у њему или пак не, тек се о томе да размишљати с обзиром да му је позориште велика љубав.

Октобар, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."