Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 04 Мај 2010, 12:30

Драга Аграфена Александровна!

Пишем Вам овом писмо са сазнањем да га нећете никада добити. Оно неће никада бити послато Вама. Ово писмо је исповест једног човека о његовој немоћи и заточеништву, о његовој неспремности да прихвати оно што му се оберучке понудило. Док исписујем ове редове знам да према мени осећате дубоки презир и бес. Презир јер сам искористио Вашу љубав, Ваша осећања, Ваше тело а бес зато што сам отишао без поздрава без иједне изговорени речи попут лопова који се крадомице ушуњао у Ваш живот украо емоције и без трага нестао. Све што бих Вам сада рекао Вама ће звучати као једна велика лаж, као невешти покушај правдања због свега што учиних спрам Вас. Верујете драга Аграфена Александровна, драго „малено моје“ само ће Вам звучати јер се иза свега тога крије искрено покајање учињеним. Покајање човека који је био и остао заробљен у мрежи сопствених слабости, сопстевног проклетства.

Често ми у мислима „малено моје“ долазите у посету. Често! Сећам се сваког тренутка којег сам провео са Вама. Најситнијих детаља...Сећам се како смо кришом крали тренутке среће од животне свакодневице. Сећам се како смо страховали да ће нашу тајну љубав други открити и проказати. Сећам се наших маштања у тренуцима док смо били једно покрај другог. Сећам се Вашег осмеха и топлог погледа пуног жеље и страсти. Сећам се Ваших љутњи и прекора. Сећам се бесаних ноћи пуних нежности. Сећам се када је Ваше лице прекривала сенка забринутости. Сећам се нашег првог сусрета и немирних погледа које смо покушавали сакрити, а који су већ тада дали наслутити којим путем ће све поћи. Сећам се прве ноћи када смо били сами. Сећам се са колико смо храбрости и лудости пркосили животу. Свега тога се сећам „ малено моје“ и на та сећања, и поред времена које је протекло, није пала ни једна једина сенка заборава. Сигурно се драга Аграфена Александровна питате зашто је онда морало да буде тако...Зашто?...Проблем је у мени а не у Вама „малено моје“. Ваша љубав коју сте несебично према мени показивали ме је уплашила. Дали сте ми Ваше срце а ја нисам знао шта ћу са њим....Жеља да будем само Ваш у мени је произвела осећај спутаности. Мој немирни дух, за којег сте и сами рекли да је такав, тако што није могао поднети. Побунио се. Тражио је одступницу. Вама драга Аграфена Александровна треба мушкарац који ће Вас, како рекосте за разлику од Вашег мужа, волети до краја и без остатка. Мушкарац поред којег ће те се осећати као вољена жена. Мушкарац који ће на сваком месту и у свакој прилици своју љубав показивати. У такој љубави Ваше давање је бесконачно, чисто и искрено. Једном за сва времена. Без иакавих нових знакова питања и недоумица. Ви драга Аграфена Александровна заслужујете таквог мушкарца! Да. Заслужујете. Такав мушкарац ће бити миљеник среће...Но, знали сте да вам ја тако нешто не могу приуштити. То сте у пар наврата у тренуцима заноса и сами рекли. Ја нисам мушкарац код којег се љубав једном за сва времена подрзумева. За мене је љубав увек нешто ново, увек неки нови изазов, увек неко ново трагање, увек неко ново откривање. Лутам и тражим а ни сам не знам шта. Ваљда зато „малено моје“, поврх свега, у животу остајем увек сам. Ваша љубав тражи мирно море и сигурну луку. Ви љубављу успевате да угасте жеђ....Моја љубав, као уклета, увек иде ка немирном, отвореном мору - бежи од свега онога што је може усидрити. Ја љубављу не гасим жеђ већ пожуду. Проклетство је моје. Волео би кад бих могао тако као Ви да волим...Али, крст који на себи носим је обележен и сраман.

Желим Вам „малено моје“ да будете срећни. Да ваша љубав нађе пут до човека који је достојан ње. Мене заборавите...Ја Вас заборавити нећу никада. Заправо, не могу заборавити све и да хоћу....Кад се будемо срели на оном свету молим за Ваш опроштај. Ако можете опростите драга Аграфена Александровна, а ако не можете биће то још једна моја степеница ка страшном суду.

Ваш...

Фебруар, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Мај 2010, 11:46

Bože, kako bi svet bez umetnosti bio ružan i tužan. Bio bi to kazamat u kojem bi vladala pojednostavljena i vulgarna pravila. Nije ni čudo zašto svi totalitarni režimi čim se ustoliče, svoj krvavi mač upere prvo ka umetnosti. Da je unište, ili u najboljem slučaju da je stave u kalup po meri kako to odgovara režimu. U takvim režimima uspostavljaju se raznorazne cenzure, zabrane, razvijaju se kvaziteorije koje se baziraju na negaciji postojećeg, sprovodi se lov na umetnike. Sve ono što je umetničko, slobodno sve ono što se ne da ukalupiti stavlja se na lomaču. Da se spali da ne ostane nikakvog traga. Inkvizicija mekša ili tvrđa, razlike nema. Pokušaj da se na taj način ugušiti sloboda misli, sloboda izražavanja, sloboda da budemo različiti...U takvim režimima različitosti nema, svi smo jednaki, svi jednako mislimo, svi jednako želimo, svi jednako sanjamo, ciljevi su na isti...Svi, svi, svi...Kakva glupost! Režimi dolaze i prolaze, umetnost ostaje. Ne samo što ostaje i opstaje već se iz nje poput Feniksa uvek rađaju novi umetnici. Umetnost je neuhvatljiva...Njena lepota se ne da oskrnaviti nikakvim unakažavanjem i kostimskom maškaradom...Njena jednostavnost ne trpi nikakve demagoške fraze...Njena veličina se ne može nikakvim sečenjem umanjiti....Njena unutrašnja snaga je toliko jaka da je nikakve ideološke bukagije ne mogu vezati. Zašto je to tako? Teško je na to odgovoriti...Možda zato što je umetnost traganje koje nema početak i kraj...Možda zato što je umetnost iskonska težnja umetnika da se suoči sa samim sobom...Možda zato što umetničko delo nikada nije unapred poznato...Možda zato što umetnička dela na ničemu ne počivaju jer se u njihovom stvaranju uvek iznova kreće...Možda zato što je umetnik uvek sam u svojoj provaliji iz koje stvaranjem svoga dela izlazi...Možda zato što se umetnici nikada ne odriču toga što jesu, ne odriču se svoje posebnosti...Možda...Na kraju nije ni bitno zašto je to tako. Bitno je samo jedno da zahvaljujući umetnosti svet, ipak, nije tužan i ružan.

Mart, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Мај 2010, 09:04

“Moja savest je prljavo rublje koje sutra treba oprati”
Maks Žakob


Dragi kume!

Napustću sve. Napustiću ženu, napustiti ljubavnicu.
Napustiću decu, napustiti ljubav.
Napustiću nade i strpljenje.
Napustiću pozorište.
Napustiću svet iluzija.
Napustiću lagodan život, neću misliti na sutrašnji dan.
Kocka je bačena.
„Za grešnikom nisu plakali ni zemlja, ni nebo“.
Krećem na put kume.

Decembar, 2003.
Последње учитавање од Čičikov дана 07 Мај 2010, 23:12, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
čincija
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2192
Придружен: 21 Јун 2009, 16:52

Порукаод čincija » 07 Мај 2010, 17:16

Nesto bio ljut? :cool:

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Мај 2010, 23:11

čincija пише:Nesto bio ljut? :cool:




:mah
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:19, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 08 Мај 2010, 11:16

Dragi kume!

Ja sam velika kukavica i slabić.
Krenuo sam na put a uplašio sam se puta. Krenu sam na put bežeći od njega. Jadno!
Kada bi neki slikar hteo da me naslika, to bi uradio tako da mi se ne vide oči. Da, na toj slici očiju ne bi bilo!
Znaš li zašto bi me tako naslikao, dobri moj kume? Zato što ja očima gledam samo sebe a ne svet oko sobe. Tu očiju nema...To nije vid već slepilo. Na slici bi stajala pizda od čoveka...Da, baš tako...Napustio sam, ženu, decu, ljubav, ljubavnicu, nadu...Napustio sam sve ono što je smetalo mom slepilu...Ostao sam jedino veran pozorištu, toj čarobnoj umetnosti, koje je moje slepilo pretvorilo u carstvo mraka. U njemu se lepo osećam...U njemu mogu sebe da gledam koliko god hoću...Mogu biti zagledan u sebe sve dok se ne počenem gaditi sam sebi...Kako je to poražavajuće i ponižavajuće...
Kad bi grom udario u srce moje...Kad bi!

April, 2004.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Мај 2010, 17:32

Драги куме!

После свега што ми се десило нашао сам се на прекретници шта да изаберем, кућицу или кућу? Ја сам куме, као овековечени слабић, изабао кућу! Сигурно се питаш каква је кућица коју сам одбацио, а каква је кућа коју сам изабрао. Е па да знаш, мој добри куме кућица је таква да се њом неодољиво шири мирис тамјана. Оштар и непријатан мирис. Њене мале просторије обасјава светлост кандила. У тој кућици постоје само једна врата и врло лако се могу наћи и из кућице изаћи. Кућа, у коју сам се уселио је лепа раскошна али порочно мирише. Том кућом се неодољиво шири, попут опојног заноса, мирис женског тела, мирис алкохола и дувана. Шири се порочни мед којег када једном лизнеш постајеш његов овисник. Из те куће воде многа врата али, је излаз из ње тежак. Сигурно се мој добри куме питаш зашто је не наустим, зашто не изађем из ње? Бих ја куме али, њена заводљивост ми не да да је тек тако лако напустим. Знам шта ћеш помислити....У праву си али, знај једно - јако је тешко увести ред у хаос. За тако нешто треба много тога што ја тренутно немам...Да знаш само какав је мед...

Август, 2004.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 10 Мај 2010, 11:19

НОЋ

Ноћас ми сан никако није хтео на очи...Био сам врашки уморан али сна никако. Спас од несанице потражио сам у шетњи. Кренуо сам улицама мог родног места. Време је било пријатно, право мајско вече. Ноћ је била ведра, небо препуно звезда. Уличне светиљке су попут стидљивих свитаца обасјавале улице и пут. У почетку ми је било напорно али су се очи брзо привикле на таму...Око мене нигде никога...Дуго сам шетао...Улице су биле пусте. Чак ни паса лутиалица није било. Само негде у даљини чуо се испекидан лавеж паса. Ходао сам лагано, ногу пред ногу као да сам нешто тражио или као да сам очекивао да ћу неког познатог срести. У почетку ми је било пријатно али, касније у мени се увукао неки немир. Осећај самоће почео је да ми смета. Нисам био спреман за такав чин у таквом тренутку. Сећања на не тако давна времена су почела да навиру. Упорно сам покушавао да их удаљим од себе али безуспешно, она су била јача...

Немоћ да се одупрем аветима прошлости претворило је моју бесану ноћ у размишљање о почињеном злочину и добијеној казни, а моја шетња је попримила обрисе Раскољниковог тумарања. Злочин који починих је велики и страшан. Повредио сам мени драге и блиске људе. Повредио?...Не, то је исувише блага реч. Заправо погазио сам у себи, спрам свих њих, све оне особине које човека чине човеком. Веру, поштовање, љубав...Све! Ватрена стихија је све то прогутала оставњајући иза себе пустош. Они, све те мени драге особе, су ме почастили хлебом а ја сам им на ту њихову част узвратио каменом. Упорно размишљам и трагам за одговором – зашто!? Ко ми је дао право да тако нешто урадим?...Није све тако почело. Нешто тако размишљам, био сам човек миран, ни мрава не бих згазио. Волеом сам људе, поштовао их и ценио. Ценио сам њихову доброту, њихову љубав...али онда се све некако окренуло некаквим чудним точком који ме је повео далеко на пут, на који нисам никада раније крочио. Повео ме је у пакт са ђаволом. Било је то искушење на које нисам био спреман. Сласт живота, света којем нисам припадао. Живот који није био мој, а којег сам ја тако очајнички желео. Одрекао сам се мојег да бих узео туђе. Мислио сам да ћу на том путу бити срећнији него што јесам. Нисам умео да ценим срећу коју имам па сам хтео још више, да је градирам, да она буде још већа. Каква заблуда...Каква грешка...Каква лакомисленост...Какво богохуљење. Почео сам да се понашам супротно сопственом биолошком коду. Хтео сам да будем неко сасвим други. Хтео сам да засеним људе да о мени мисле лепше и боље. Хтео сам да, попут бесомучних трговаца, купујем људску љубав и поштовање. Ни сам нисам био свестан да привид, који сам сам себи створио ходајући на том новом путу, води у супротном правцу. Води од бескраја до нуле. Тако се и завршило. Срце је почело да пуца. Унутрашње растакање је довело до потпуног слома и осећаја немоћи...Када се криво огледало живота разбило остали су само његови комадићи у којима се могло једино видети презир, бес, и најгори осећај од свих, а то је сажаљење...Самоћа и душевни немир су казна за све моје заблуде. Покушавам да поново пронађем свој мир, да се вратим исконским коренима свог бића. Да поново постанем оно што сам и пре био, човек миран који ни мрава не би згазио...Не иде то тако лако као што мислим. Чин сопственог самоуништења је оставио велике последице. Трауме су дубоке, ожиљци још крваре. Док то траје душа ми упорно лута трагајући за давно напуштеним миром. Да ли ће тај мир пронаћи не знам...Нико то не зна...Можда само Бог то зна, али њега не смем и не могу призивати у помоћ јер сам га се био одрекао...Волео бих да буде све као пре али је то немогуће. То је заправо казна која ће остати до краја живота као белег, као опомена, као трајно сећање на покушај да се живот превари. Шуме више нема, ловорике су посечене...

Кад сам кренуо у шетњу чуо сам лавеж паса а сада на крају шетње уместо лавежи чујем прве петлове...Била је је ово још једна дуга бесана ноћ...Нови дан...Први, стидљиви јутарњи зраци најављивали су долазак светлости. Уморан од суочавања са самим собом и дуге ноћне шетње упутио сам се дому. Осећао сам како ме је почела лагано хватати грозница. Требао ми је топао кревет и сан...Очи су се затвориле, а душа...она ће и даље покушавати да ухвати сопстевну сенку...До неке нове шетње и нове бесане ноћи.

Мај, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 11 Мај 2010, 09:29

SVE SE OSLOBODILO, SVE SE PREOBRAZILO

Sad posle svega mogu reći da ne pamtim da sam nekada imao toliku želju, potrebu da jedan lik koji tumačim svojim igranjem na sceni toliko branim, kao što je to bio slučaj sa likom Bega Pintorovića u predstavi “Hasanaginica“...Želja, potreba ali i neizmerno zadovoljstvo...To je bilo prosto fascinantno...Ali ta želja, potreba nije povezana samo sa zadatkom glumca da na sceni ima obavezu da lik koji tumači odbrani, već je ona mnogo dublje povezana sa dubokim, ličnim osećanjem da ako niste u stanju da odbranite lik onda niste u stanju ni da odbranite sebe. Ako niste u stanju da razumete druge, onda ne možete ni sebe razumeti niti očekivati da vas drugi razumeju...Ako ne možete da razumete postupke drugih, tada ne možete da shvatite ni svoje postupke.

Nema isključive podele na crno – bele ljude, na dobre i loše, na pozitivne i negativne. Nema!...Sve je to nekako prošarano. Te podele su toliko uslovne da ukoliko ih prihvatite kao gotovu formu onda ste upali u veliku zabludu...„Sve ima veze sa svim“...Čvrsto verujem da se čovek ne rađa da bi bio loš. To je prosto nemoguće...Kako čovek može reći za bebu ili dete uzrasta od dve tri godine da je ono loše...Ili da će ono biti loš čovek....Ne, nemoguće...Ako neko i postane loš, crn, negativan onda se postavlja pitanje šta ga je dovelo do tih osobina. Puno elemenata ima koji čoveka mogu dovesti do takvog stanja...Vaspitanje, društveni rituali, obmane i zabrane, zabune,...Sve to zajedno i tekako utiče na formiranje čoveka i njegov odnos prema drugima, prema životu i njegovim vrednostima...Dok sam radio na liku Bega Pintorovića razmišljao sam o njemu. Za mene je taj lik bio živ, postojao je...Postoji...Dok smo se družili dobro smo se upoznali...Imao sam opravdanja za njegove ambicije, za njegove strahove, za njegov identitet, za njegove želje...Nalazio sam opravdanja za njegove postupke...Nije to bilo pravdanje bez argumenata. Ne, naprotiv ti argumenti su se nalazili u saosećanju sa njim. Nalazili su se u traganju za tri beskonačne linije koje se celog života približavaju i udaljavaju ali se nikako ne dodiruju...Onoga što je čovek želeo da bude, onoga što je mislio da je i onoga što jeste. Traganje i otkrivanje. Čak i nove okolnosti koje je reditelj tokom rada na predstavi pred ovaj lik postavljao nisu mogli da umanje svu snagu iskrenog saosećanja sa tim likom...Znaj Beže Pintoroviću da ništa nije moglo da otupi oštricu moje odbrane tvojih reči ....

Svi otišli na spavanje...
Ne moram više ni s kim da razgovaram,
nikog da gledam, da trpim, da nadmudrujem!
Ne moram da budem ni brat, ni beg, ni podanik,
ni dovitljiv, ni razuman, ni jak!
Sve mi je konopce s ruku odrešio mrak!
Nema ljudi, samo drveće,
osećam u sebi drugi razum, druge moći,
ništa me ne steže,
dišem punim plućima,
slobodno letim preko vode,
sijam, ko da sam s mesečinom u braku!
Sve se oslobodilo, sve se preobrazilo, u mraku!
Noćas sam snažan, svemoćan,
i slobodan po drugim zakonima!
Kako sam samo lep
u času kad me niko ne vidi!
Tuđi mi pogledi menjaju lice,
daju mi drugi oblik,
trpaju mi drugi jezik u usta!
Sutra ću opet ustati kao glupak,
koji se upinje da se pokaže pametan,
ko slabić koji bi da se pokaže jak!
Gde zorom nestaju blaga koja nam donosi mrak?
Samo noću mogu od sebe da odahnem!
Ovo carstvo noću nije sultanovo,
miris cveća je jači od njegove konjice!
Noću ni Bagdad nije daleko, ni Indija,
ni ljudi iz drugih vremena!
Noću nema ni mene, ni Hasanage!
Je li Hasanaga Hasanaga i kad spava?
Je li Pintorović Pintorovićeva maska?
Svako u svom budžaku;
svukli smo odela, izuli cipele,
dunuli u sveću, legli, izašli u vrt,
i odmaramo se od svojih lica,
u mraku...


Sećam se da je na jednom festivalu, jedan od članova žirija nakon odgledane predstave u toku razgovora rekao: „Nisam više siguran da lik Bega Pintorovića treba mrzeti“...Boginjo Talijo zadatak sam ispunio...Primi me pod tvoje skute do nekog novog izazova i zadatka. Do neke nove spoznaje.

Oktobar, 2004.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Мај 2010, 10:01

ЛЕПОТА?

Постоји једно место у роману „Браћа Карамазови“ код којед, кад год се латим читања овог дела, увек застанам, и поново се, безброј пута, њему враћам. То је мисао о лепоти, коју изриче најстарији од браће, Дмитриј. Враћам се прочитаном и размишљам колико истине има у тој исповести. У свакој њеној реченици. Много питања а одговора нема...Као да је свако од нас ту исповест изустио сад, овог тренутка где год да је, и ма ко год да је. Мисао почиње лепотом а завршава се болом. Биће да у лепоти чучи бол, да једно без другог не иде. Човек ће због лепоте и све зарад лепоте учинити све...А лепота је...

„...страшна језива ствар! Страшна је јер је још нико није докучио нити ће то ико моћи, зато што Бог стално ставља пред нас нове загонетке. У лепоти се сусрећу две обале и све супротности постоје упоредо. Ја нисам учен човек, брате, али сам моного о овоме размишљао. Заиста, тајнама нема краја! Много је у животу непознаница за човекова нејака плећа. Решавамо их како знамо и умемо и опет смо на сувом. Лепота! Неподношљива ми је помисао да човек племенита срца и узвишеног ума, који је кренуо у живот са идеалом Мадоне у срцу, заврши у Содоми. Још је страшније што се човек коме је Содома у срцу, не одриче лако идеала Мадоне и што у дубини душе може да изгара од истинске чежње за лепотом, као у доба младалачке наивности. Да, широко је људско срце, прешироко. Волео бих да није тако. Сам ђаво зна шта све то значи. Оно што је разуму мрско и срамно, често је срцу мило и драго. Има ли лепоте у Содоми? Веруј ми, многим је људима Содома лепа. Да ли си знао за ту тајну? Оно што ме ужасава је да лепота није само застрашујућа, већ пуна тајни. Бог и ђаво се ту боре, а бојно поље им је људско срце. Али, људско срце хоће да прича само сопствени бол...“

Биће да је драж лепоте управо у тој њеној тајновитости. Заправо, у људској немоћи да је докучи, схвати и разуме...На крају зашто би је резумели!...Можда би живот после тога био монотон и досадан. Овако је много слађе. Дође му некако као забрањено воће, загрузеш а ниси сигуран шта ће бити.

Новембар, 2006.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 13 Мај 2010, 11:04

Da bih pošao za vama morate izbrisati moje ideale, morate moje želje uništiti, morate mi pokazati nešto bolje od ovoga što imam. Da dragi moji, bolje! Poznavajući vas sigurno ćete reći da ovako ne možemo nastaviti naše druženje, u tom slučaju ja vama mogu odgovoriti to isto. O ovome treba ozbiljno da razmislimo…Ako pak i dalje nećete da me udostojite vaše pažnje, onda neću ni ja vas više pozdravljati. Imam ja svoj tamni vilajet u kojem, zasada, živim i žalim. Budite sigurni da neću ni jednim svojim gestom, delom doprineti izgradnji tog vašeg “sveta”, za kojeg kažete da je raj. Na kraju postajem sve više ubeđen u misao da se ovakvi tamnovilajetski ljudi, kao što smo mi, moraju držati na uzdi. Nije baš uputno da oni taj svoj svet napuste. Ali, ima jedan problem…Višegodišnje bitisanje u tom tamnom vilajetu nikako ne umanjuje sposobnost tih ljudi da jednog dana mogu da izađu na svetlost i odu! Šta će se tada desiti? Biće strašno…Oni će samo govoriti i govoriti! “A, Izgovorena reč nikada ne ostaje u šumi, nego se sve dalje valja i biva sve veća i veća…“

Decembar, 2004.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 14 Мај 2010, 09:51

ПОЗНАНСТВО СА САЊАРЕМ

Пре неког времена, интересантно је да се не могу тачно сетити кад се то десило док се места сасвим јасно сећам - било је то у централном парку, упознао сам једног човека. Ништа необично, јер ако нисте асоцијални нова познантство су сасвим нормална појава код људи. Међутим, човек којег сам упознао је сасвим посебан и управо та посебност је у великој мери пробудила моју знатижељу спрам њега. Морам искрено признати да сам приликом познанства заборавио на опаску Михаила Афанасјевича, да са непознатим никада не треба разговарати, због чега ми није у почетку било баш пријатно али се касније испоставило да у тој опасци нема баш увек оне бојазни која је покренула ту мисао.

О чему се заправо радило...Док сам током недељне шетње пролазио централним парком, у једном малом пролазу који се састојао од лепо уређеног зимзеленог растиња, на клупи је седео човек и плакао. Његов плач је био тих али деловао је веома искрено. Хтео сам да једноставно прођем и да призору не придам нарочит значај али, осећај саосећања ми није дао да урадим тако нешто. После неколико учињених корака вратих се назад и обратих се незнанцу речима. „Да ли могу да Вам некако помогнем?“. Изненађен овим мојим чином младић је нагло устао и очима пуних страха немо ме гледао. Пошто је ситуација почела да поприма обрисе непријатности, наставио сам: „Видео сам да плачете па сам Вас зато питао да ли вам треба нека помоћ. Сложићете се самном да није баш уобичајна ситуација да сретнете човека у сред бела дана како седи и плаче. Но, ако не желите моје присуство ја ћу се удаљити. У том случају молим Вас да ми опростите дрскост што сам Вам се обратио“. После ових речи ситуација је постала много пријатнија. Младић више није имао на свом лицу уплашени поглед. Збуњено је кроз зубе тихо изговорио: „Не, све је уреду. Хвала на бризи. Ако вам није непријатно изволите седите.“ Прихватио сам понуду и сео пред њега. После неког времена ћутања а под притиском мог погледа упереног ка њему, између нас је почео да се развија дијалог. У почетку стидљив али касније све интезивнији и садржајнији....Мој, у почетку безимени, саговорник звао се Јегор Николајевич Петров и има двадесетосам година. Родом је из Хабаровска а у Јекатеринбург је дошао пре две године јер је добио посао овде. По занимању је индустријски дизајнер. На посао је одлазио ујутру а у свој, како рече, скромни изнајмљени стан се враћао касно увече. Велики је поклоник, пре бих рекао обожавалац Јесењина и Пушкина. А ништа мање му није био стран ни Мајаковски...Поета у души...Интересантно је моје откриће да се ради о веома образованом и начитаном човеку који од кад је дошао у овај град никако није успевао да нађе пријатеља иако је свакодневно сретао људе. Плашио се људи! Све време боравка у овом граду његова једина љубав је била шетња, а познаници су му биле куће које је у тој шетњи виђао. Овако сурово признање које је Јегор изрекао о себи у великој мери је у мени пробудило сумњу у тог младог човека. Међутим, та сумња је веома брзо отклоњена у наставку његове исповести...Он је заправо један велики сањар и романтик код којег је живот спој фантастичног и идеалног. Обичан и прозаичан живот је овом младићу толико стран да ме уопште није зачудила његова отуђеност од људи. Зашто ме није зачудила? Зато што је блато супротно од идеалног. Управо у том трагању за сродном душом, да не би упао у блато, он је остао сам.

Након растанка дуго сам размишљао о Јегору и његовој причи. Одлучио сам да га пронађем. Пронашао сам фирму у којој ради. Кад ме је угледао на вратима своје канцеларије мало је рећи да је био збуњен, било је то много више од тога. Предложио сам му да наставимо разговор који смо започели у централном парку, ако му није непријатно...Разговор смо после тога наставили. Неколико пута смо се видели и разговарали. Мени је пријао разговор са сањарем, јер је моју душу оплемењивао свим оним стварим што обичан живот не нуди, а њему очигледно постојање човека који га ниједног тренутка не гледа неким чудним очима већ га прихвата таквог какав јесте са пуним уважавањем и поштовањем. Срамота је подсмевати се човеку који је другачији. То је минимум што људима са тако племенитим погледима на живот човек може да пружи.

Септембар, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Мај 2010, 11:33

STARAC

Juče sam čuo jednu priču posle koje se nisam najbolje osećao. Zapravo, posle saslušane priče spopala me je neka odvratna mučnina koja me je držala ceo dan. Pokušaj da u popodnevnoj dremci zaboravim na ono što sam čuo, nije urodilo plodom...Slika onoga što sam čuo i dalje je bila ispred mene A sve je počelo jednom opuštenom, ničim ne obavezujućom pričom o ljudskim sudbinama sa meni dragim poznanikom Ivanom Vasiljevičem.

Ivan Vasiljevič mi je ispričao sledeće...Pre dosta vremena on i njegov drug, još dok su bili tek svršeni studenti elektortehničkog fakulteta Sverdlovskog univeziteta, uputili su se u obližnju bolnicu da posete jednog čoveka. Kaže da su ka svom odredištu koračali brzo i ćutke. Svaki razgovor im se učinio suvišnim. Kad su ušli u krug bolnice prolazili su pored tamošnjih paviljona sve dok nisu došli do paviljona u kojem je smešten čovek koga su hteli da posete. U predvorju paviljona rekoše im da pričekaju. Čovek koga su tražili trenutno nije tu. Začudili su se zašto oni, tako ugledni mladići, čine posetu jednom takvom čoveku koji je po ko zna koji put dospeo u ovaj ničim popularan paviljon. Posle nekog vremena bolničar, krupne građe i oštrog pokreta uveo ih je u jednu veliku sobu u kojoj su poput špalira bili poređani gvozdeni kreveti. U dnu sobe bili su prozori koji su gledali u vrt. Onaj kome su došli u posetu bio je sklupčan na krevetu, koji se nalazio tik uz sami prozoru, okrenut leđima ka vratima. Ime i podaci stajali su na tabli koja je bila okačena o krevet. Na krevetu je ležao sedokosi čovek, vodnjikavog pogleda, izboranog i isturenog čela, s bradom retkom kao trava. Oko vrata je imao neku maramu a na sebi bolničku košulju. Posetioci su mu se predstavili. Bolesnik se pridigao i sa kreveta gurnuo na pot pregršt novina i knjga kojima je bio okružen. Ništa nije progovarao sam se blago osmehnuo i ustao. Obukao je, od vremena pohabane pantalone, umašćeni prsluk i na kraju bolnički ogrtač. Na kraju je sve to oko sebe stegao jednim kanapom. U njihovom društvu, priča Ivan, bolesnik je izašao u hodnik a zatim u dvorište. Ivan se priseća da su dugo, dugo razgovarali. Prolaznici koji su se našli tu oko njih upitnim pogledima su ih pratili jer na jednom mestu su bila dva naočita mladića i jedan starac koji je ličio na klošara....Na ovom mestu Ivan Vasiljevič je zastao, kao da je tražio vazduha kako bi svoju priču mogao da nastavi. Nisam ga prekidao u tom emotivnom sabiranju. Čekao sam sa nestrpljenjem da nastavi priču. Posle nekog vremena Ivan je nastavio....Posle nešto više od godinu dana sreo sam tog čoveka ponovo na ulici. Hodao je teško oslanjajući se na dugački komad drveta koji mu je bio štap. Nije me primetio. Prišao sam mu i predstavio se. Opet se na starčevom licu pojavio blagi osmeh. Izmenili smo nekoliko reči a onda me je starac zapitao. „Hoćete li da mi platitet piće? Razvezao je prljavu maramicu u kojoj je stajalo par stotina rubalja. Dok je to radio dodao je da nigde neće da ga usluže jer su ocenili da je neugledan. Vrlo rado sam, kaže Ivan, udovoljio zahtevu starca. Ušli smo u obližnju kafanu i naručili piće. Iako su i dalje bili prekorni pogledi konobara upereni ka nama nisu ništa rekli jer sam ja sad bio sa starcom. „Gde stanujete?“ upitao sam. A starac je tužno slegao ramenima i izustio. „Nigde ne stanujem. Konačim gde stignem“. Posle ispijenog pića rastali smo se. Nikada ga nisam posle toga više video...Ovde je Ivan ponovo zastao s tim da je sada pauza bila neuporedivo duža a u njegovim očima su zaiskrile suze. Ćutao je jako, jako dugo. Nisam imao hrabrosti da ga išta više pitam. Hteo sam da se ova teška i mučna priča završi što pre. Međutim, posle nekog vremena kad je prikupio dovoljno hrabrosti Ivan je nastavio....Znaš li, dagi moj prijatelju, ko je bio taj čovek? Ja sam samo odmahnuo glavom i slegao ramenima a on je odmah nastavio, to je bio Konstantin Iljič jedan od najboljih i najuglednijih profesora Sverdlovskog univerziteta i zaslužni naučnik SSSR-a. Jedini greh koji je taj mirni starac imao je bio taj što je bio čovek!

Sve što bih, u ovom svom notesu hteo da zapišem kao trag onoga što sam čuo bilo bi posle svega suvišno...Nepotrebno...Ljudska sudbina - odvajkada zločesta i kleta.

Oktobar, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
čincija
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2192
Придружен: 21 Јун 2009, 16:52

Порукаод čincija » 16 Мај 2010, 19:53

Kada ostaris, pa te jos nece niko...a neuhranjene ruke pune nabreklih vena :sad:

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 17 Мај 2010, 11:33

Био једном један човек. Сам у туђини, убог, без игде ичега, без кучета и мачета; примише га под окриље богиње Фортуне и доделише му столицу, а он замоли за дозволу да је понесе кући...

Постоје тренуци у животу када је човеку потребан мир. Тренуци када се човек окреће себи. Тренуци када човек жели да од живота украде делић среће за себе. Управо такве тренутке сам доживео прошлонедељног викенда када сам био гост на дачи код мог познаника Едуарда Крајева. Била су то два дана истинског уживања и задовољства...Два дана среће...Два дана која нису ничим била оптерећена...Далеко од града, на благој шумовитој падини у летљиковцу направљеног од дрвета, у традиционалном руском стилу, проводио сам тренутке за које могу слободно рећи да ћу их дуго, дуго памтити...Сунчана летња јутра покривена благом измаглицом, буђење уз песму птица, седење под тремом летњиковца и дружење с књигом, испијање кафе, чаја или вотке у друштву драгих особа, дуге шетње преко пољана и кроз густу шуму чије крошње праве хлад и заштиту од летње жеге, разговори са увек насмејним и домаћински настројеним сељацима, заласци сунца које је само требало гледати - ништа не говорити, дуги пријатни ноћни разговори уз цврчке и зрикавце, опијајућа тишина у тренуцима напуштања јаве и одласка у сан су само неки од амбијената који су утицали на постојање осећања душевне испуњености и мог неизмерног ужитка...Ти тренуци се требају памтити...Морају се памтити...Они ће ми бити потребни кад се вратим у животни ковитлац. Јер све оно што је лепо човек хоће, напросто жели да што дуже задржи у сећању. У тренуцима када настане она животна тескоба, сећање на те тренутке умирује душу и враћа снагу клонулом и посусталом оптимизму. Сећања која враћају наду у срећу!

Август, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."