Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Апр 2010, 18:14

ŽIVI LJUDI DOSTOJEVSKOG I MRTVE DUŠE GOGOLJEVE

Pre nekog vremena imao sam priliku da odgledam predstavu „Mrtve duše“ u režiji Ljubosava Majere. Dugo sam posle toga razmišljao o viđenom, ali ne o tome kakva je predstava bila, mada bi se i o tome moglo govoriti, već o rediteljevoj ideji da se u predstavi spoje ideje Dostojevskog i Gogolja u jedno. Cela priča mi se učinila veoma inetresantnom...

Problem čoveka! Želja da se on razume! Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima!...Nauka nam malo šta može pomoći u tome. Put do tog odgovora vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako misli...Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“ uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma, dajući odgovore kako razmeti čovekovu prirodu. S druge strane Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase Božiju iskru, ljude s mrtvom dušom.

Dostojevski je težak za čitanje. Ništa novo nisam rekao...Težak zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granice sopstvenog samouništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza, život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći. Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih...Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog, bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama. Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode porčišćenju duše i njenom spasu. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje dela Dostojevskog. Svega toga ima na pretek i kod svakog od braće Karamazov i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje...Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“!Ima li lepše ugodnosti od te? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre Božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genij - Gogolj tu „Božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On to tako jako i surovo prikazuje da nije ni čudo što njegovu poemu „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov deluje provokativno. Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to „bogohuljenje“. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz svoje heroje poeme opravda njen naslov. I, činimi se, da uspeva u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič,Dobčinski i Bobčinski...i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni gogoljevi mrtvaci! Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti. Pokušaj da u svojoj poemi „Mrtve duše“, drugi tom kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog, optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići...Postojanje jake volje ali i nemoći za promenama je zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako kod Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo ćud čovekovu i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju „duševnog mira“ kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema! Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu, ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara, budi to zlo u čoveku. Tu leži ta borba između dobra i zla. Borba između Boga i demona. Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Gogoljevi živi mrtvaci! On se nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućem periodu. Predskazanje...Zbog toga me i ne čudi osećanje, koje je sve više, karakteristično za savremenog čoveka a po kojem smo formalno živi a duša nam je...

Decembar, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 18 Апр 2010, 10:56

У ПОСЕТИ ВЕЛИКАНИМА

Данас сам, шетајући Москвом потпуно непланирано учинио једну визиту због које ми је неизмерно драго. Најлепше ствари се дешавају случајно. Заправо мој план за данас је био да посетим Новодевични манастир у Москви. Ради се о једном од најтаријих манастира у овој метрополи. Женски манастир...Одмах ту близу реке Москве. Време је било променљиво, смењивали су се облаци и сунце. Но, без обзира на то, да ли је сунце или облачно, овај манастир увек сија оном исконском лепотом због чега ме уопште није чудио велики број туриста које сам данас овде срео. Манастир је опасан великим, боје цигле окреченим, зидом а у њему се налази ...неколико цркава од које једна заузима центално место, гробови игуманија које су водиле овај манастир у његовој прошлости и прегршт уређених цветних површина. Ту су и конаци за жене, девојке које су свој мир нашле у вом манастиру. Које су себе изопштиле из овог, грешног, света и одлучиле да се до краја свог живота окрену Богу и његовом служењу. Док сам посматрао монахиње како пролазе поред мене, неке од њих имају лица попут Афродите, помислио сам колико човек треба да има храбрости у себи да се одлучи за такав корак. Вредно дивљења и поштовања...Али и нерзумевања...

Након посете манастиру упутио сам се низ улицу ка стадиону Лужњики, без одређене намере, онако тек да прошетам да прекратим време... Кад тамо одмах иза манастира наиђох на кладбишће. Зове се Новодевично и припада манстиру. Касније сам сазнао да Руси ово гробње зову меморијално. Решио сам да свратим и обиђем га...На тај корак сам се одлучио пошто увидех да у њега улази велики број туриста. Радозналост шта се крије на том месту је преовладала. Да, онај немирни авантуризам...И дефинитивно нисам погрешио јер сам тим уласком учинио, и не знајући за то, посету великанима руске културе, књижевности и театра. Шетајући овим, пре бих рекао спомен парком него ли гробљем, посетио сам Константина Сергејевича Станиславског, Владимира Владимировича Мајаковског, Николаја Васиљевича Гогоља, Антона Павловича Чехова, Михаила Афанасјевича Булгакова, Дениса Васиљевича Давидова, Павела Михајловича Третрјакова. Утисак који је ова посета произвела у мени је био импресиван...Мртви људи а живе душе...Осећај да стојим на местима где су сахрањени људи којима се дивим, чија дела радо читам, са чијим јунацима саосећам и о којима размишњам, које често у разговорима и писању спомињем, који ми служе као узор у мени је изазвао јак емотивни набој. Слике догађаја и јунака се смењују...Реченице и мисли се сусрећу и преплићу...Не стидим се да то кажем...Не плашим се да ће неко ко ово прочита једног дана рећи, да сам луд...Ако нека и каже, нека и помисли - то сам ја и није ме стид због тога. Посета је потрајала...Уморан од летњег сунца, емотивне истрошености и узбуђења сео сам да се мало одморим испод једног дрвета на клупи окруженој бршљеном. Хладовина ми је пријала...Само мало да очи одморим...Санак ме лагано попут музике нимфи освајао...Сви они које сам данас посетио немо су пролазли поред мене, и уз благи наклон отпоздрављали смо један другом. Као да су се захваљивали на посети човеку који је дошавши донео љубав и дивљење. Само погледи и немушти језик. Довољно. Непролазна лепота...Леп санак...Недосањан...

Нека зима ми је прошла кроз тело и очи су се отвориле. Око мене није било никога. Сам сам. Самоћа уме да буде и лепа.Чула се тишина. Сунце је увелико већ грабило ка свом коначишту, а ја сам се лагано упутио ка свом. Осећај среће и задовољства. Ћутање!

Јул, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 19 Апр 2010, 12:43

ESTETIKA vs. KVAZIESTETIKA

Skoro sam imao priliku da pročitam jedan tekst u kojem je, između ostalog, autor izrekao jednu rečenicu koja se, inače u poslednje vreme veoma često može čuti. Ta rečenica glasi:”Treba u našim pozorištima afirmisati novi pristup pozorišnoj estetici.” Dugo sam razmišljao o pročitanom pokušavajući da odgonetnem suštinu izrečenog. Iskreno, nisam uspeo da dokučim o čemu se u tako iskonsturusanoj rečenici radi što svakako mogu pripisati svojoj intelektualnoj ograničenosti. Mogu pripisati svojoj neobrazovanosti… Razgradnjom tako lepo sklopljene rečenice ne otkrih ništa vredno u njoj…

U leksikonu stranih reči i izraza nađoh sledeće: “Estetika – nauka o lepom i vrednom u umetnosti. Bavi se suštinom umetničkog stvaranja i doživljaja umetničkog dela.” Znači subjektivni pristup je u pitanju. Propisivanje određenih normi, jednoobraznog pristupa teško da je moguće…Bar ja tako mislim. Pametni ljudi su rekli da jedno umetničko delo, da bi zadovoljilo estetske kriterijume, treba da poseduje: “sklad, stav, poruku, ideju, novinu i osećanja“. Ti kriterijumi važe i za pozorište u potpunosti i do kraja. Danas, zagovornici „novog pristupa pozorišnoj estetici“ zadovoljavaju se formom. Za njih je zadovoljenje perifernih čula postalo dominantno u donošenju nekog vrednosnog suda o nečmu ili nekome. Suština i doživljaj za njih više nisu bitni!? Govorilo se da je jedna predstava dobra ako je ona u isto vreme uzbudljiva, dinamična, razumljiva i osećajna...Danas je za ocenu uspešnosti jedne predstave dovoljno da je ona dinamična i uzbudljiva. Osećajnost i razumljivost više ne igraju nikakvu ulogu...Prema novom pristupu estetika se doživljava na kratke staze. Od danas do sutra bez želje za trajanjem. Lepo je odvojeno od vrednog. Prizvuk komercijalnog...Ne mogu se otrgnuti utisku da je ovakav stav zapravo produkt opšteg miljea u kojem danas živimo, egzistiramo. Negacija svega postojećeg je postala toliko izražajna da se usled njene zaglušujuće buke danas gubi svaki smisao umetničkog izražaja. Pozorište je, pod pokroviteljstvom gore pomenutog novog pristupa, postalo odličan poligon za prikazivanje ličnih frustracija izazvanih krizom sopstvenog identiteta, poligon koji je lišen umetničke inventivnosti. Što bezosećajnije to bolje. Negde sam pročitao, slažem se sa tom konstatacijom, da danas imamo „predstave krvi, sperme i nasilja“. Neki put mi se čini da se pozorište, kroz afirmaciju takvog pristupa koristi za iživljavanje i to ono najprimitivnije. Jedna vrsta terora...U tom teroru ne postoje nikakva pravila, ništa nije obavezujuće. Sve se shvata krajnje liberalno. Sve je dopušteno i sve je moguće...

Stav prema pozorištu sigurno više nije pitanje epohe već naše ličnost, našeg poimanja i razmišljanja...Našeg postojanja... Našeg senzibiliteta, naše percepcije...Traganja, razmišljanja, istraživanja su pozorišnoj umetnosti potrebna...Traganja da, tumaranja ne...Zaboravlja se da uz estetiku ide i etika. To su dva neodvojiva dela. Jedno bez drugog ne mogu. Zapravo mogu ali šta onda dobijamo...Bar ja tako mislim u ovoj svojoj gluposti, neobrazovanosti i zaljubljenosti u teatar... Mislim...Znači da postojim.

Oktobar, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 20 Апр 2010, 12:50

WHY?...

У смирај дана, уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником, редитељем да се предвече видимо „Код Руског цара“ на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником, одлучио сам се да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено, не размишљајући о ничему...Није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо који пролазник. Прија ми самоћа...Лепо је све уређено. Трава покошена...Скоро су је покосили јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима.

Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Ништа посебно..Али, ти младићи су стајали, правилно распоређени у троугао, и играли неку своју игру на простору који за то није превиђен. Стајали су на једној зеленој површини благо накошеној. Помислио сам зар је могуће да ти млади људи у себи носе толики немар и немир да се налазе тамо где не треба да буду, да се налазе тамо где чак ни деца несталног и немирног духа не иду. Међутим, то није био једини разлог због којег су ми ова три младића привукла пажњу. Они су нешто играли...Али шта...Моја знатижеља као и бучност игре коју су играли привукли су моју додатну пажњу па сам се због тог одлучио да се овој тројици непознатих младих људи приближим и да покушам да одгонетнем о чему се заправо ради. Док сам прилазио почео сам да разазнајем говор. Уследило је прво непријатно изненађење. Ти млади људи су странци...По језику којим су се споразумевали рекао бих да су из земље која припада скандинавском говорном подручију...Моја близина их није ничим омела, за њих сам био само ваздух. Чак ни осећај нелагодности нисам приметио код њих, с обзиром да их је посматрао човек који је на свом лицу имао јасну упитаност и једну врсту прекора; зар не видите да тај простор где се ви налазите није предиђен не само за игру него ни за шетњу...Искрено то моје не констатовање, с њихове стране, ме није толико погодило јер је такав однос у духу данашњег времена и поимања система вредности уопште. Човек се временом, додуше тешком муком, навикне на то... Али се навикне...Оно што је још интересантније, од некултуре, јесте игра коју су играли...Није требало пуно времена да закључим о каквој је игри реч. Цела игра се састојала у томе ко ће кога јаче да погоди тениском лоптицом!? Заправо, ко је колико спреман да поднесе, издржи бол задобијеног ударца? Ко ће дуже пркосити болу! Болне гримасе које су ти млади људи, након ударца, слагали на својим лицима су у мени изазивали сажаљње, али не због задобијеног ударца, претрпљеног бола већ сажаљење према њима као људима и њиховог односа према животу...Смислу живота...Стајао сам ту једно извесно време и немо посматрао слику жалосног призора. За мене је било жалосно...За њих сигурно не...Они су просто уживали у томе...Смех с призвуком плача...Игра је требала да буде доказ нечега...Чега?...Разлика између њих и мене је била више него приметна.

Дуго сам после тога размишљао о ономе што сам видео. Више нисам примећивао лепоту окружења, већ сам испред себе, у мислима, имао увек изнова та три младића. Та три странца! Шетња се не својом вољом претворила у размишљње и упорно трагање за одоговором на питње: Зашто?...Насиље и бол под ореолом среће и задовољства... Не...Привид...Можда...Немоћ...Да....Изопштење...Свакако...Ако младост подразумева лудост те врсте, онда се добром сигурно не можемо надати. Будућност...

Јул, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 21 Апр 2010, 18:48

PRVI SNEG…

Sredina novembra. Rusija. Jekaterinburg. Pao je prvi sneg. Panaorama koja se jutros pružala iz mog stana bila je prelepa. Mraz je na prozorima načinio svoje šare i učinio lepši ugođaj oku. Ruska zima. Minijature od ljudi su se, poput mrava, kreteale širokom ulicom. Za danas sam bio dogovorio viđenje sa Dmitrijem Vasiljevičem Šćerskim, mladićem sa kojim sam se sasvim slučajno upoznao tokom jednog poslovnog razgovora…Radi se o veoma interesantnom čoveku koji je u sebi uspeo na pravi način da spoji školovanje i lično obrazovanje. Rusi imaju jednu poučnu i lepu poslovicu koja kaže: “Čovek se prima po odelu, a ispraća po pameti”. Upravo tako smo, nakon prvog našeg viđenja, jedan drugog ispratili. Kasniji naši susreti su bili svaki put sve sadržajniji i zanimljiviji tako da su oni na kraju bili više od druženja, a manje od prijateljstva. Dogovorili smo se da se nađemo u Kamernom teatru muzeja pisaca Urala. Interesantno je da je mesto našeg novog susreta bio njegov predlog. Ja sam to oberučke prihvatio, nisam imao ništa protiv.

Nakon jutarnjeg rituala koji se sastojao u ispijanju dve velike šolje kafe, pojedenih nekoliko cigareta i telefonskih razgovora sa meni dragim osobama koje su daleko od mene, uputio sam se na zakazani sastanak. Iako je mesto sastanka podosta udaljeno od mog stana nije mi teško palo da se uputim ka njemu. Čak šta više prvi sneg mi je šetnju učinio još prijatnijom. Na vreme sam krenuo pa sam na vreme i stigao. Dmitrij je već bio tamo. Čekao me. Naručio sam čaj. Ruski. Crni. Dok smo ispijali topli napitak razgovarali smo o sveu i svačemu, onako opušteno-neobavezujuće. U jednom trenutku dotakli smo se Čehova. Podsvesno kroz svesno rekao bi Konstantin Sergejevič. Dmitrija ta tema nije iznenadala, naprotiv vrlo rado ju je prihvatio. Započeti razgovor smo nastavili u prirodi u parku koji se nalazi između Eparhijskog dvora i Uralskog univerziteta. Oko nas je bilo puno sveta…Rusi vole zimu…Osećao sam se isto onako kao kad je Ljevin u “Ani Karenjinoj” došao na klizalište da se vidi sa svojim poznanikom Stivom Oblonskim Baš tako…Slika kao preslikana…U toj našoj šetnji i razgovoru bili smo meta poneke dečije grudve iza koje se krio veseo dečiji pogled željan igre. Shvatajući dečiju želju, jer sam i sam otac, i ja sam - tu i tamo grudvom otpozdravo deci, na njihovo opšte odobravanje, jer za njih je ovo pravi raj. Na kraju ja još u svom životu ne videh mirno dete i lepu babu. Da je suprotno ne bi bilo dobro…Šetnja je trajala, zimu nismo osećali…Graja oko nas…Započeti razgovor smo, s ne dugim prekidima, nekoliko puta nastavljali. Na moju opasku da u Čehovljevim delima kao što su “Galeb”, “Tri sestre”, “Višnjik”, ima dosta nerazuljivog i nejsanog Dmitrij mi je odgovorio:” Ne dragi moj, kod Čehova nema ničeg nejasnog. On je savršeno jasan. No, da bi razumeo ono o čemu on piše moraš razumeti ovaj narod, moraš razumeti senzibilitet njegom, njegova osećanja, njegove strahove, njegova nadanja Bez te spoznaje nećeš razumeti ni Čehova….”. Dok je Dmitrij to govorio primetio sam devojku koja je lagano šetala i čitala knjigu. Hod joj je bio odmeren i ženstven. S vremena na vreme bi podigla glavu kao da je želela da vidi nešto…Prelepo izgleda…Sama je. Imala je obučen dugački crni kaput sa plišanom kragnom. Na glavi je imala kapu a oko vrata šal boje trule višnje. Lice belo, nežno prošarano rumenilom koje je izazavano mrazom. Usne…Ruke su se sakrile iza rukavica ali, pomislih i one moraju biti iste kao…Telo…Na licu joj je stajao blagi osmeh. Lagano je hodala i išla nama u susret…Dimitrij je nešto govorio ali ga ja više nisam čuo…Lepota viđenog me je zaslepela. Pomislio sam moramo se mimoići. Putevi će nam se sresti…Moja ušeprtljanost i požuda otkrivali su moj nemir…Trenutak našeg prolaza se približavao brže nego što sam i sam na to bio spreman…Dok smo se mimoilazili podigla je pogled i uperila ga poput strele ka meni. Oči – lepe, krupne crne kao zift skamenile su me…Blagi osmeh se lagano raširio po njenom lepom nežnom licu. Odejdnom toplota…Ja sam zastao i samo treptajem oka otpozdravio. Trenuci kao večnost….Njen na ternutak usporen hod, trebao je nešto da znači, ali se onda nastavio isto onako kao i pre. Odmereno i dostojanstveno… Dmitrij je u svojoj priči već podosta odmakao od mene, a ja sam ostao na mestu nemog mimohoda nemajući hrabrosti da se okrenem. Krenuo sam ka svom sabesedniku, koji se na moju zastalost samo šeretski osmehivao…Krenuo sam dalje sa osećajem pogleda neznanke na meni.

Kažu da kad ugledate prvi sneg valja pomisliti želju. Jutros kad sam ugledao sneg želju nisam pomislio…Ili je Bog tako hteo, ili prst sudbine…Kako god okreneš jedno kajanja čoveku u životu ne gine!

Novembar, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
čincija
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2192
Придружен: 21 Јун 2009, 16:52

Порукаод čincija » 22 Апр 2010, 09:43

Baš nešto razmišljam....možda je i ona, isto ovako, danas ili juče ili ..., opisala snažan dodir tvog vrelog pogleda, rekavši nam/im šta si imao na sebi, kakvim koracima si lomio kamenčiće pod sobom, kakva ti je boja glasa, kose, stasa....I sve to...i njeno i tvoje, samo lebdi u zraku kog udišu neki drugi, ali opet ima, neobjašnjivu snagu.

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 22 Апр 2010, 12:02

Može biti da je tako...Razmišljao sam o tome...Ljudska ćud je čudna rabota.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 22 Апр 2010, 12:07

МИНУТА БИЋА А ВИЈЕЧНОСТ НИШТАВНОСТИ

Дуго сам се припремао за један позоришни подухват али никако нисам успевао да га реализујем. Ради се о монодрами коју је за сцену уприличио Гојко Шантић. Зборење, опроштајно поведаније једног од најмудријих Петровића. Нисам имао храбрости да се раније ухватим у коштац са таквим подухватом. С друге стране ни животно искуство ми није дозвољавало да се латим тог посла...Заправо, све треба радити у своје време. Мислим да сада имам довоњно животног наученија за тако што, па самим тим ми се и кураж појавила. Једно с другим иде... Изазов је велики. О обавези да и не говорим...Режија је поверена жени. Ово је први пут да радим са женским редитељем. Једном је и то морало да се деси. Према женама немам никаквих предрасуда...Али ми није било свеједно. У почетку је било не баш угодно, али је временом све дошло на своје место. Сарадња је више него добра. Почели смо да се јако добро разумевамо и да не сметамо једно другом, а опет да идемо заједно ка циљу. Верујемо једно другом!

Иако је рад на представи ђаволски тежак и исцрпљујући у исто време је и неодољиво пријатан. Пробе су невероватно напорне...Тешке...Али ипак уживам...Волим кад глумац размишља о ономе што изговара. Кад је активан...Кад у изреченој реченици проналази смисао и суштину изреченог...Кроз овај текст покушавам да пронађем одговоре и на сопстева животна питања и дилеме...У овом тексту је тога на претек. Дуго сам се, као припрему за рад на овој представи, бавио текстом „Луча микрокозма“. Јако дуго...Не жалим због тога. Мислим да ми је то помогло да одгонетнем на многе непознате које сам текст, који сам на даске претакао, у себи носи. Колико фолософије али и истине у себи носи мисао: „Ја сам минута бића а вијечност ништавности. Ако сам уистину немирни атом трунака занијешен из некаквог вишег свијета, зашо сам онда том ништавношћу заробљен...Зашто...“. Мислим да сам одговор нашао...Види се на сцени...Како рече један мој познаник: „Види се спој бола и стамене туге али и жеље за животом“. И редитељ и ја осећамо да смо на правом, добром путу. У томе су нам помогли људи добре воље и искрених осећања. Хвала им од срца на томе! Интересантно је да неки људи који су око нас са страхом исчекују како ће „представа испасти“. Разумем их...Боље речено трудим се да их разумем...Неки од њих су дубоко емотивно везани за једног од најмудријег Петровића...Страх од разочарења...Страх од неуспеха...Недостатак поверења...У томе лежи још већа драж...А ја осећам да ће после свега бити задовољни и срећни. У ову представу сам унео целог себе, сву своју љубав и веру, а то су речи које отварају врата успеха. Вјерују јер у себи пронађох и упалих искру ...Малену искру...

„Ево слабе и малене искре
међу сунца пламтеће свјетове
што богатством лучах бесмртнијех
потапају простор и мирове!
Да, искра је свјетлост породила,
океан су капље саставиле;
свети творац величеством сјаје
у искрама како у сунцама,
у смртнима ка у божествима -
све му скупа свемогуће слави!“

Август, 2005.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Апр 2010, 11:48

NEUSPEH

Neuspesi mi jako teško padaju. Teško se mirim sa njima, a bilo ih je...Svaki neuspeh ostavlja biljeg na duši...Ožiljak koji je posledica spoznaje i sučeljavanja sa njim. Saznanje o neuspehu deluje poražavajuće za čoveka, pogotovu ako je neuspeh skopčan sa čovekovom velikom ljubavlju. Ne pamtim da sam toliko bio poražen, pogažen kao sada. Na početku sam mislio da će biti drugačije....Postojala je i volja i želja...Ali...Radio sam tekst Pjera Korneja o iluzijama pozorišnim i na kraju završio u off-u. Toliko mučenja, traganja ali bez uspeha. Strašno...Ništa mi nije polazilo za rukom. Ama baš ništa! Sve se završavalo prisilom nad samim sobom. Mučenje...Gluma bez igre...Telo bez duše...Sve je bilo kao jedno veliko ništa! Sve se pretvorilo u jednu veliku besmisao. Biti bez smisla na pozorišnim daskama je isto kao živeti život bez smisla. Znači, lutanje bez cilja. Besciljni život je neživot. Besciljna gluma je profanacija umetnosti...Verni sluga Talijinog hrama izneverio je svoga dobrog gospodara. Analogija između glume i života je više nego očigledna....Pokušavam da osećanje neuspeha sahranim negde duboko u sebi. Zaboraviti ga ne mogu....On je deo mene. Nemi svedog moje nemoći pred samim sobom. Teško mi je da o ovome čak i pišem. Ali moram zbog sebe! „Ono što moram to i hoću“.

Mart, 2006.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 26 Апр 2010, 13:35

БЕКСТВО

Јутрос сам се осећаo посрамљено и прљаво. Осећао сам срам према себи самом. Постао сам жртва сопствених чула и то оних најприземнијих. Нагон... Грех наспрам жене која није ту али, коју волим и која мене воли!

У фирми где радим упознао сам Свјету, право име јој је Свјетлана, девојку из Хабаровска. Примио ју је газда да ми буде секретарица. Одмах на први поглед ми је привукла пажњу. Има изглед који, сигуран сам у то, ниједног мушкарца не оставља равнодушним...Веома комуникативна девојка...Непосредна... Професионалац у послу... Али, девојка која спољашњим изгледом мами мушке погледе и уздахе...Након почетног мог привикавања на ново окружење и постепеног упознавања са колегама уследило је интезивније дружење, нас неколико. Она, Зоран, Ирина, Мики, Ира, ја...Од првог нашег сусрета Свјета је у мени пробудила мушку пожуду. Мисли су биле једне те исте...Није први пут да се то осећање у мени јавља, али сам свих ових година у мојим путешествијама то успевао да умирим, отклоним...Међутим, овај пут нисам баш сигуран да сам успевао да тај нагон чула држим тако да се не дају приметити, мада сам се трудио. Знао сам, просто осећао да то не сме бити али џаба...То је постајало све јаче и јаче...Обузимао ме свих ових дана исто онај осећај који је савладао Комаровског у „Докору Живагу“ у односу према Лари...Моја пожуда, њена доброта; мој положај, њена нужност; мој безобразлук, њено трпљење; мој немир, њена мирноћа; мој поглед пун чежње, њен благи осмех пун жеље; моја помоћ, њена захвалност; мој бес, њено праштање...Увек исто...Као зла коб прати ме из дана у дан, нарушавајући мој душевни мир....Било је дана када сам намерно затварао врата од свог кабинета само да је не видим...Више нисам сигуран у ништа. Данас се указала прилика да напокон ставим тачку на сво то мучење. Од кад је наше друштво почело међусобно да се дружи обично смо слободан дан користили да највећи део дана проведемо заједно...Били су то лепи кружоци... Опуштени...Међутим, данас од свог друштва слободни смо, без неких обавеза остали само она и ја...Прст судбине...Сви су отишли неким својим послом. Пошто је дан био прелеп договорили смо се да идемо у шетњу Москвом. Тако је и било. Шетали смо, разговарали и смејали се...Спорадични, несмотрен или намеран додир који се у тој шетњи јавио изазивао је у мени праву буру. У смирај дана кад смо се вратили у Гостиницу Еридан, где смо сви били смештени, у ресторану који држи наш човек испили смо још по два пића и упутили се свак у свој стан. Док сам у свом стану разишљао о данашњем дану и још једној пропуштеној прилици да једном за сва времена ставим тачку на бујање мојих чула, одједном се зачуло звонце на вратима. Одсутан и замишљен отворио сам врата а на њима је стајала Свјета...Држала је у руци две бутилке пива...На себи је имала мајицу која је у мени постојећи немир учинила још већим...Коса увезана...На лицу осмех...Пламен страсти...Ништа нисам рекао само сам се, као егзекутор склонио у страну и пропустио је да уђе. Сели смо на фотеље и гледали се. Нити је она шта говорила нити ја...Имао сам потребу да јој кажем да то тако не иде....Да то не може бити....Да у мом животу постоји жена коју...Али...У таквим треницима речи се губе....Остају негде у грлу...Не излазе као да постају сувишне. Непотребне. Све што сам и мислио да кажем нисам рекао. Уследило је оно што је морало да се деси као резултат мог нагона и њене жеље...

Јутрос кад сам се пробудио она је лежала ту поред мене. Заправо припијена уз мене. Осећао сам је...Устао сам и скувао њој и мени кафу....Испили смо је немо.Само смо се гледали. На њеном лицу је стајао осмех исти онакав какав је био кад сам је први пут угледао...Нежан...Знао сам да после свега неће и не може бити исто као и пре. На одласку ме је... Опет се јавио пријатан осећај... Не...Овако више не иде...Морам отићи одавде јер моје срце припада другој жени.... Бекство...Прихватићу понуду...Тако мора да буде. Тако је најбоље. Тако ће и бити!

Август, 2007.
Последње учитавање од Čičikov дана 28 Апр 2010, 08:09, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 27 Апр 2010, 12:17

УРБАНИЗАЦИЈА БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ

Представа „Бановић Страхиња“ у извођењу Народног позоришта из Суботице у режији Адраша Урбана је, још једна у низу представа, која недвосмислено показује да је данас у нашем театру све дозвољено, све могуће. Такав либералан став спрам театра је последица општег стања у нас. Рекао бих помодарства...О томе сам раније негде већ нешто и забележио...Али оно што је битно јесте то да такав став у својој основи не мора бити рђав, под условом да у себи носи, има елементе позоришне конструкције а не деконструкције. Овде намерно рекох позоришне, јер се расчлањавање текста подразумева код се ради поставка једне представе.

Елем, код Урбановог „Бановић Страхиље“ имамо један позоришни парадокс. Редитељ није радио декомпозицију текста, текст је остао у огромној мери интегралан, већ је посегнуо за разградњом позоришта доводећи у питање с једне стране појам естетике у театру, и с друге стране његову етику као човека из света позоришта. Комплетна прича о Бановић Страхињи према виђењу Андраша Урбана почела је од интригантног, а доведена је до вулгарног дотичући рубове увредљивог. Овде се више не ради о спорењу око позоришног аксиома по којем је доживљај представе лична перцепција онога који гледа у односу на оно што види, већ о спорењу око осећања која у нама буди оно што видимо и чујемо поготову ако је оно што гледамо дубоко повезано са национом којем припадамо. Значи једна, изузетно осетљива димензија. О Михизовом тексту „Бановић Страхиња“ се нема шта ново рећи. О њему су мого паметнији људи довољно тога рекли а и сам Михиз кроз текст. Постоје довољно добре смернице куда и како треба ићи када се овај текст користи као драмски предложак за једну представу. Љубав, политика, историја, религија, породица....Толико великих области овај текст дотиче да се чини као непресушан извор за његову инсценацију позоришну, филмску или било коју другу. Области су толико велике и емотивно дубоке да њихово просто сценско збрајање у једно јединствено виђење, просто не бива. Међутим, да би се те непресушне теме могле обрадити постоји један услов без којег се не може. Не бар код овог текста...А то је да народ којег је Михиз у свом тексту „Бановић Страхиња“ анализирао, дајући широку лепезу ликова и карактера, морате добро познавати. Овом тексту „морате“ приступати без икаквих предрасуда у односу на народ о којем Михиз говори, пише. Овде осећања играју веома важну улогу. Разлика између пљувања у вис и пљувања у лице и те како постоји. Осети! У том односу вис – лице у Урбановој поставци „Бановић Страхиње“ видео сам следеће: Сцену попут ринга мада ме је више подсећала на простор предиђен за борбе паса; Југовиће као младе крвожедне псе лишене сваког емотивног осећаја жељни крви и свежег људског меса; Старог Југ Богдан ноторног алкохоличара који се ниједног тренутка не одваја од чаше који је далеко био од карактерне смернице која се намеће кроз текст који изговара, да се ради о човеку који више разуме него што може; Црвене и црне фантомке у камповима за обуку где се учи како се справља Молотовљв коктел; Цара Лазара са фантомком на глави који чита, боље речено сриче „Симбол вере“ на староцрквеном језику; Неписмену и некултурну српску властелу; Страхињину мајку са језиком змије и погледом злобнице; Мајку Југовића која по Урбану представља персонификацију сентенце - „небески народ“; Двор српске властеле на којем се одржавају баханалије и којекакве мантре и у којем се уместо плеса види „глуво гламочко“ које у складном ритму одзвања, попут ратних бубњева; Влах Алију, одметника и безбожника, који делује неупоредиво културније у односу на Југовиће; Жену Страхињину изгубљену у простору и времену код које је црта женске тајновитости, мистичности и личног незадовољства скрајнута; Бановић Страхињу....њега овде скоро да није ни било нормално гледано у целини. Опрост, кључни камен овог текста сведен је на бесконачну малу величину. Све у свему видео сам урбанизованог „Бановић Страхињу“ у којем вулгарност сценског приказа, ипак, није успела да убије лепоту овог Михизовог текста.

Потпуно се слажем са свима онима који кажу да редитељ ради представу онако како осети текст који користи као предложак...Такав став, бар за мене, није био никада предмет расправе...Међутим, оно над чим никада не остајем равнодушан је покушај да се из текста извуче, исцеди као из суве дреновине, нешто што текст у себи не носи. Или оно што је још горе када се ефемерне појаве, нуспродукти текста прикажу као доминантне. Андраш Урбан јесте редитељ посебног сензибилитета, представник једног сасвим другачијег погледа на театар на његову улогу и функцију. Ради се о човеку који на свет и људе гледа једном посебном, њему својственом визуром....То је његово право које му нико не може оспорити...Постоје људи који такав став одобравају, који на њега гледају са одушебљењм и одобравањем....Али, ипак слобода редитеља није да није ничим одређена. Окретање текста на главачке...Нико се не може некажњено бавити кажњавањем!

Април, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 28 Апр 2010, 11:29

Jedva skupih snage da se latim pera da zabeležim svu teskobu koja me je proteklih nedelja pratila poput zle kobi nedajući mi mira. Moram to zabeležiti kao dokaz neljudskog čina i ljudske nemoći. Valjda u životu to tako ide, kada se najmanje nadaš postaješ žrtva sopstvene zablude o ljudkoj dobroti. Stravična opomena koja ostavlja duboki ožiljak na ljudskoj duši. Sve vreme, bezuspešno pokušavam da odgonetnem zašto? Zašto baš ja!? Odgovora nemam. Poražavajući je osećaj da čovek mora dokazivati svoju nevinost...Da ste bez krivice krivi...Da su u vaša usta stavili reči koje ne da niste izgovorili, nego čak ni u najvećem magnovenju i bunilu pomislili. Uporno odmotavam pantljiku sećanja na kojoj su zabeležene scene života, izgovorene reči....Prelistavam, pregledavam, analiziram...Ništa ne nađoh. Neki put zatvorim oči i poželim da je to samo jedan ružan san. Da se to dešava nekom drugom a ne meni. A onda kad ih otvorim vidim da je ipak sve to jedna grozna java sa kojom se sve teže i teže nosim. Teško je nosim ali je podnosim.Sve to jako boli....Jako....Pravde nema, jer da je ima pokazalo bi se da je sve to što je u moja usta na silu ugurano proizvod obične fantazmagorije zla čoveka u zlo vreme. Pravde nema, jer da je ima ne bi morao otvarati dnevnik uvreda. Pravde nema, jer da je ima kukolj bi bio odvojen od žita i uništen - a on se i dalje širi. Pravde nema, jer da je ima ne bi morao nositi slovo srama na sebi. Pravde nema...Bezbroj puta sam pomislio šta da radim? Da li se protiv laži može čovek boriti? Kako lepo zvuči misao po kojoj pravda i istina uvek pobeđuju...Samo zvuči...U meni pčinje da se javlja osećaj mržnje i besa. Još jedan problem. Ali, to je sad samo moj problem sa kojim se moram izboriti. Ne smem dopustiti da mi ta osećanja preplave srce. Ne smem! Ako tu bitku, bitku sopstvenih osećanja izgubim, onda ću postati ruina...Trpim i čekam. Čekam da zvona istine i pravde počnu da zvone i najave pobedu. Tešim se izrekom „Strpljen spašen“...Umoran sam od svega.

Septembar, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 29 Апр 2010, 08:49

КОЛЯДА

Danas sam imao poseban dan. Da, baš poseban…Bio sam miljenik boginje Fortune. Uspeo sam da napravim interju sa Nikolajem Vladimirovičem Koljadom. Priznajem bilo je lakše nego što sam mislio da će biti u pripremi našeg razgovora. Očekivao sam raznorazne izgovore ali ništa od toga nije bilo. Ako se po jutru dan poznaje onda je dobro počelo. Priliku koja mi se ukazala jednostavno nisam smeo propustiti jer je pitanje da li će se ikada više pružiti. Mada u životu nikada ne recite nikada ali…Sve je počelo molbom meni dragih ljudi da za potrebe jednog pozorišnog festivala i njegovog biltena sačinim neku reportažu vezanu za pozorišni život u Rusiji. S obzirom na saznanje do kojeg sam došao da u gradu u kojem sam živi i radi Nikolaj Vladimirovič, smatrao sam da je neuporedivo interesantnije, zanimljivije napraviti intervju sa njim od bilo kog mog pisanija. Usledili su kontakti i dogovori sve dok nismo uspeli da utanačimo vreme i mesto gde ćemo intervju napraviti. Razgovaraćemo u njegovom teatru. Danas je taj dan…

U Koljada teatar sam stigao nešto ranije od prediviđenog. Koljadu sam zatekao u njegovoj nevelikoj kancelariji. A u njoj…Sto na kojem je kompjuter i pegršt ispisanih papira i novina. Velika polica na zidu sa knjigama. Oblepljeni zidovi sa plakatama od predstava. Na podu bez nekog naročitog reda poređane knjige, novine, pozorišni tekstovi. U ćošku stočić i dve stolice. To je sve što ovaj poznati drmski pisac ima oko sebe ovde. Skromnost izbija u prvi plan. Srdačan susret…Prijateljski stisak ruke uz osmeh za početak lepog ugođaja. S obzirom da su naši raniji kontakti bili opterećeni vremenom ovo je bila jedinstvena prilika da sa ovim čovekom provedem duže vreme. Dok sam čekao da započeti posao završi, slao je odgovor, svoje mišljenje jednom mladom dramskom pisu o tekstu kojeg mu je ovaj poslao da pročita i da da svoj komentar, pogledom sam šarao po prostoriji u kojoj sam. Biće da je istina da veliki pisci imaju skromne prohteve. Po završenom poslu predložio je da odemo do bifea i da tamo razgovaramo. Nisam imao ništa protiv. Bife je sasvim jednostavan, ničim poseban. Bio sam ovde već dva puta. Naručili smo piće i razgovor je počeo…Dok smo razgovarali posmatrao sam ga sa izrazitom znatiželjom. Privid smirenosti koji odmah upada u oči kad ga pogledate ipak krije u sebi jedan izuzetno nemirni duh i jak temperament. Oči umorne ali i tužne. Glas miran malo hrapav ali siguran. Pokreti odmereni i bez velikih gestikulacija dok o nečemu govori. Osmeh se retko na licu ovog čoveka pojavljuje, ali kad se pojavi onda je on iskren i topao. Dok govori o pozorištu, o svojoj velikoj ljubavi, priča sa takvim zanosom da je to fascinantno. Ali, isto tako je fascinantno sa koliko prezira i besa govori o skrnevljenju pozorišta o ljudskoj izopačenosti u njemu. Uvrede koje na njegov račun stižu, kako kaže, teško mu padaju ali ih podnosi Osetljiv je na gluposti i na svaki oblik pomodarstva zbog čega njegove reči umeju ponekada da budu veoma direktne i oštre, umeju da budu van klišea. Priznajem da sam zbog toga par puta u toku razgovora bio zatečen onim što sam čuo. Međutim, mogu da ga razumem zašto tako reaguje. Koljada je čovek koji u sebi nosi ogromnu ljubav. Ljubav prema čoveku. O svom narodu govorio je sa ponosom i divljenjem, ali i sa dubokim razočarenjem i bolom kada se prisećao devedesetih godina prošlog veka za koje kaže da su bile godine “poniženja ruskog čoveka”. Pogađaju ga ljudske sudbine, zato se u svojim delima, kaže bavi pojedincom i njegovom sudbinom. Slovenska duša…Prema zapadu ima krajnje kritičan odnos. Smatra ga licemernim i dvoličnim. Neiskrenim. Za njega je zapad oličenje iskrene ne brige prema čoveku. Boli ga što ruski reditelji danas trče na zapad, a onda po povratku jeftine fazone koje su tamo naučili prodavaju ruskom narodu….Dok sam slušao sa koliko poštovanja govori o narodu kojem pripada o njegovim ponižavanjima, kroz koje je taj narod prolazio, onda nije ni čudo zašto njegova dela “Poloneza Oginjskog” i “ Murlin Murlo” imaju takav prizvuk kakav imaju, dok ih čitate. Sebe smatra iskrenim čovekom pozorišta i velikom radilicom. Da, takav utisak stičete o njemu dok sa njim razgovarate. Ogromna energija, i to ona stvaralačka, pokretačka, čuči u tom čoveku…U Srbiji je dva puta bio. Jednom u Novom Sadu na premijeri predstave “Murlin Murlo” u SNP, a drugi put u Beogradu kao član žirija na BITEF-u. Kaže, da ukoliko mu se ponovo ukaže prilika da će vrlo rado doći….

Razgovor je trajao mnogo duže nego što smo objica milsili da će trajati. On je posle razgovora otišao u redakciju časopisa “Ural žurnal” u kojem je urednik, a ja sam se uputio ka svom stanu. Na rastanku čvrst, prijateljski stisak ruke uz želju da se ponovo sretnemo...Želja...Namerna sam krenu pešice treba mi vremena da sredim sve utiske. Koračao sam sporo…Razmišljao sam o tom čoveku…Da, Nikolaj Vladimirovič Koljada jeste posebna vrsta ljudi, specifičan ali pravi i iskreni pozorišni čovek. Definitivno on spada u red onih koje je Talija od mnogo zvanih, odabrala..

Septembar, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 30 Апр 2010, 09:51

Не паметим да сам се осећао пријатније након неког обављеног посла као што ми се то догодило након завршетка рада на представи „Таленти и обожаваоци“. То моје задовољство дубоко је повезано са оствареним ликом којег сам тумачио. Повезано са оним како су други тај лик видели. Кад то кажем не мислим на то каква је била глума, већ како су други доживели лик којег сам тумачио. Препознато је оно ка чему сам стремио, оно што ми је била звезда водиља. Препознато је оно од чега ме је био страх да се неће препознати. Да се неће видети...Констатација која је изречена о томе да су на сцени видели „руског човека“ за мене је награда која ме је дуоко емотивно прожела. То сам желео, то сам и остварио. Осећам невиђено спокојство и неизмерну срећу...Спољни ефекти глумачке игре нису ми били кључни, бежао сам од готове форме. Форма и ја смо се све време борили...Жеља ми је била да прикажем оно што се налази дубоко у човеку, што се не види али осети. Жеља ми је била да живљењем лика, не глумљењем лика, дочарам дух једног народа, једног времена. Уложени труд ми се вратио на најлепши могући начин. Начин који се само могао пожелети. Најлепше и, с обзиром на мој однос према руском национу, засигурно најдраже признање. Признање које ће попут нетакнутог, мени сада најдражег, бисера обогатити мали мозаик глумачке сујете.

Март, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Мај 2010, 12:19

MOLITVA

Nakon nedeljne službe, laganim koracima, zadovoljan što sam bar na kratko utekao iz ovoga grešnoga sveta, napuštao sam Hram pokrova presvete Bogorodice. U hramu je bilo neopisivo mnogo sveta. Pomislih danas nije nikakav praznik, nikakav svetac, svi ti ljudi koji su tu oko mene, u hram su došli iz istih razloga kao i ja. Da u molitvi nađu svoj davno narušeni mir, da se pomole za svoje najbliže i najdraže, da prikupe snage da odole novim iskušenjima koja će im, koliko već danas, život prirediti. Izlazeći iz porte, kao u špaliru poređani, nailazio sam na mnoštvo siromaha i bogalja, koji su molili za koju rublju. Svi ti, ubogi, ljudi u svojim očima su pokazivali neizmernu zahvalnost za svaku, položenu rublju u njihove male činije, koje su za njih predstavljale riznicu, koja će ih danas korom hleba nahraniti i čašom vode napojiti. Svi oni su svoje crno polje života, ne bez terete, ali sa osmehom nosili…Još pod utiskom molitve koju, sam, koliko pre desetak minuta, upućivao Bogu a poražen onim što sam tik uz gvozdena vrata porte video svoj lagani korak s nedeljne službe pretvorih u beg uz želju da mi što pre iz vidokruga nestanu ti, Bog će znati zašto, tako obeleženi ljudi. Nisam imao hrabrosti da se okrenem sve dok nisam bio siguran da tu sliku žalosnog prizora neću više videti.

Vidno uznemiren prizorom a uz želju da predahnem posle bekstva, iskoristih priliku da svratim u neki prostor koji bi po svemu što u njemu ima, bolje rečeno po ostacima koji su se tu nalazili, trebalo da bude dečije igralište. Prepodnevno sunce tek što je uspelo da probije guste krošnje drveća i da jednim delom svojih zraka obasja pojedine delove ovog mog ubežišta. Sedoh na nešto što je ranije očigledno bila klackalica i htedoh se presabrati od svega što mi se jutros desilo, kad preko puta od mene čuh dečije glasove. Da, ispred mene su sasvim mirno i spokojno čučali, i nekim štapićima šarali po zemlji, dečak i devojčica. Ne stariji od sedam godina. Moje prisustvo ih ničim nije poremetilo, ja sam za njih bio samo vazduh a oni će za mene postati moj nemir. Osvrtah se oko sebe da vidim hoću li ugledati njihovog pratioca sa kojim su izašli u jutarnju šetnju, ali nikoga nije bilo. Odeća koju su imali je bila...Odjednom poče razgovor između njih:
„Hajde da se igramo!“ kaže dečak, prestavši da šara po zemlji.
„Šta da se igramo?“ odgovori devojčica ne podigavši glavu na svog malog sagovornika.
„Princa i princeze“ radosno odgovori dečak, koji je sada svoj položaj pretvorio u klečenje na zemlji.
„Neću!“ odgovori devojčica, dosta ljutito, kao da ju je to pitanje povredilo.
„Zašto?“ molećivim glasom priupita dečak.
„Zato što ta igra nije za tebe i mene. Tu igru, nastavila je devojčica, mogu da igraju samo dobri dečaci i devojčice, a ja i ti to nismo“.
Dečak je bio zbunjen ovim odgovorom, a ja kao nemi posmatrač velike drame, ostao sam bez daha. Imao sam osećaj da moje ubrzano disanje i lupanje srca odzvanja toliko jako, da se ono moglo sasvim komotno čuti na par metara od mene. Osećaj nemoći, bola, tuge ….Dečiji dijalog se nije prekidao.
Dečak je sada već tužnim glasom pitao, „Zašto nismo dobri?“.
Na ovo pitanje devojčica je zastala kao da je tražila odgovor, a onda se podbočila svojim rukicama na kolena, i posle kraće pauze reče „Zato što su nas mama i tata ostavili i zato što nemamo nikoga. Dobru decu mame i tate ne ostavljaju. Razumeš“.
Nakon ovih reči dečak je ućutao, svoju glavu je uvukao u mala ramena i počeo tiho da jeca. Valjda shvativši svu surovost izgovorenih reči, devojčica je prišla dečaku i svojom rukicom ga je nežno pomilovala po glavi. Sva toplota njenog dodira, poput jarkog sunca, prožela je moje nepomično telo. Posle duge pauze, duge kao večnost, sa čednim osmehom na svom licu izgovorila je „Ali zato imaš mene i ja imam tebe“.
Tako izgovorene reči, sa toliko topline i iskrenosti one detinje čiste i nepatvorene, su imale ogromnu snagu i moć da su vratile osmeh na lice dečaka.
Brišući krajevima rukava svoje uplakano lice dečak napokon prozbori „Ja sam gladan“.
U tom trenutku htedoh ustati, da ih povedem, da ih nahranim, da ih obučem, ali me devojčica neverovatnom brzinom preduhitri rečenicom: „Idemo ispred crkve, ponesi svoju činijicu“. Glas mi je zastao u grlu, a suzne oči su samo nemo otpratile trk dečaka i devojčice u pravcu iz kojeg sam ja begom došao.

Dugo sam ostao nepomičan i bespomoćan. Dečaka i devojčice više nije bilo tu. Oni su sada na drugom mestu, otišli su u onaj špalir da u svoju riznicu prikupe koju rublju…U sebi sam dugo posle toga ponavljao molitvu za to dvoje bezimenih mališana, moleći Boga da ne budu više „Na dnu“ i da im da mira i spokoja, da u nekoj njihovoj „Kući!...“ mogu da se igraju princa i princeze.

Jul, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."