Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 21 Јан 2012, 23:04

Osvanulo je još jedno bledo jutro. Iza mene je ostala još jedna neprespavana noć. Jutarnji vazduh je neokaljan i čedan, grebe me po očima koje su krvave od duvanskog dima i umorne od suznih pogleda. Osvanuo je dan vedre samoće. Koračam pustim ulicama velikog grada i smejem se. Smejem se jer sam proveo noć uz pesmu, vino i društvo dama sumnjivog morala, a sve je oko mene tužno i sumorno bilo. Bilo je to još jedno noćno priviđenje. Idem u svoj mali stan da legnem, da zatvorim oči i da prespavam nadolazeći dan.

Janura, 2012. godine.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Јан 2012, 19:41

Pozajmljena priča:

U „mojoj galeriji“ od misli spremam se za veliko „mentalno spremanje“. U toj galeriji ima „malo mene, mnogo tebe“. Kad bolje razmislim posle svih ovih godina delujem kao „čopora predvodnik“ iza kojeg su uvek koračali neki „novi klinci“. Satkao sam moj galeriju od misli sa željom da posle svega mogu reći „meni sam lek, tebi sam lek dovoljno za ceo vek“. U meni su duboki „nemiri“. Ko razume, shavtiće ovu „psiho-perverzomaniju“. Voleo bi da „kad sve ovo bude juce“, bude jedna „pesma života“. Ipak, ovo je „samo reč“, i ništa više „moj kutak“ u borbi „protiv negativnog“.

Januar, 2012. godine.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 01 Феб 2012, 23:06

Ми Срби за себе сматрамо да смо веома религиозан народ и да нам у тој религиозности, у тој нашој вери у Бога, нико не може ништа пребацити. Међутим, живот тај сурови потказивач људског понашања и људске ћуди показује нешто сасвим друго. Показује да ми или нећемо, или не желимо да схватимо на чему почива истинска вера у Бога. Због тога смо спремни да судимо и пресуђујемо другима у име Бога, а да нам то право нико није дао. Узимамо без имало страха оно што нам не припада. Није ретка појава да тако схваћену веру, иза које се увек попут највеће пошасти крије лично тумачење које је мотивисано личним интересом, злоупотребљавамо на најгрубљи могући начин. Спремни смо да у изрицању суда о некоме, или нечему посегнемо и за паганским обичајима. Божије заповести нису дате људима у руке да они по њима другим људима суде и пресуђују. Не. То никако не може бити. Божије заповести су људима дате као смернице за вођење чистог, световног живота сваког од нас понаособ. У зависности од тога колико се тих заповести у свом животу придржавао у тој мери ћемо са страхом пред Богом изаћи, који једино има право да нам суди.

Јануар, 2012. године
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 02 Феб 2012, 16:12

ВИКЕНД У ГОРНОСЛИНКИНУ

Зима која је ових дана опсано загосподарила овим нашим просторима, за коју кажу да је сибирска, у мени је пробудила једно сећање на догађај којег се и поред протока времена једнако сећам као да је јуче био. У средишту тог мог топлог сећања је зимски викенд, не тако давне 2007. године, проведен на викендици мог познаника Александра Фјодоровича и његове љупке супруге Маше Николајевне у селу Горнослинкино које се налази северно од града Тобољска у којем сам једно кратко време боравио. Тај викенд којег се радо сећам заправо је представљао зимску идилу у свом њеном правом сјају баш онаквом како само може да буде руска зима. Лепа и носталгична.

У Горнослинкино смо дошли у петак касно увече. Викендица, или како руси за такав објекат кажу дача, заправо је била брвнара уређена у класичном руском етно стилу. По пространству је била комотна имала је три собе, кухљу, предсобље, оставу и купатило. Прозори на брвнари су били мали двокрилни који као да су направљени тако да кроз њих спољна светлост може да прође до вас таман толико колико треба, да вас обасја али да вас не заслепи. Но, праву лепоту овог објекта сам увидео тек кад је свануло и кад је што од зимског сунца, што од белине снега који се простирао свуда у около сама викендица била обасјана неком чудном белином која вам је стварала осећај да се пре налазите међ облацима а не на земљи. Прву ноћ у викендици мојих домаћина сам преспавао мирно. Дуг пут до Горнослинкина као и мирис који се ширио собом у коју сам био смештен а који ме је вратио у период заборављеног дечаштва утицали су на то да сам се са сном без проблема брзо спријатељио. Наспаван и одморан устао сам доста касно. Пришао сам прозору кроз којег је допирала бљештава светлост. Обрисах с његових малих стаклених очију орошену завесу и тада спазих две велике леденице зимског витеза које се спуштаху са крова. Било је више него очигледно да је напољу и поред сунчаних зрака велика студен. Кад сам крочио у дневну собу у њој ме је дочекала топлина која се ширила од каљаве пећи али и весела лица Маше Николајевне и Александра Фјодоровича, док је на столу био сервиран тек скувани руски црни чај и завтрак који се састојао од кришки батончика, џема од малине и домаћег маслаца. Уз крајње пријатењски и топао разговор првео сам доручак крају док се Маша Николајевна све време трудила да се осећам као свој на своме. Након доручка Александар Фјодорович ми је предложио да одемо у шетњу како би боље упознао село у које сам се обрео што сам ја оберучке прихватио. Добро смо се обукли и кренули. Село Горнослинкино је мало, не знам да ли има више од петсто душа. Налази се на благој узвишици док се око њега наизменично смњују доље и блага узвишења. Док сам гледао околиш овог села велики снег, који овде не мањка, стварао је осећај велике беле усталасане непрегледне површине. Брезе којих у овом селу као и њговој околини има губиле су се у снежној белини. У селу је владао неки чудни опуштајући мир. Сад после свега кад боље размислим био је то мир у часу милом. Дрвене куће и уске улице у Горнослинкину давали су један посебан чар шетњи која је и поред оштрог мраза и зубатог сунца пријала. У селу постоји црква посвећена Светом Николи. Мала је то али изузетно лепа дрвена црква на коју су мештани, тако ми је рекао Александар Фјодорович, веома поносни јер су је подигли сами без ичије помоћи. Док смо корачали лагано ослушкујући шапат снега испод наших ногу зачуо се иза нас, прво пригушено а потом све јаче и јаче, звук прапораца. Померили смо се у страну. Иза нас су биле саонице које су вукли два коња из чијих је ноздрва куљао бео ваздух. Кочијаш је познавао мог домаћина па је из тог разлога на тренутак застао поред нас да нас поздрави. Након краћег разговора Александара Фјодоровича и кочијаша мој домаћин ми предложи да се провозамо саоницама, не далеко можда једну или две врсте даље од Горнослинкина. Кочијаш је био више него рад да се у његовим соницама провозамо а ја нисам имао ништа против такве неочекиване мини екскурзије која се не указује човеку тако често. Сели смо у други део саоница покрилисе дебелим декама док је кочијаш, којег је Алексанад Фјодорович ословљавао као Митја, завитлао бичем изнад глава коња који су појурили право пут белине која као да је нас чекала. Била је то јединствена и непоновљива вожња руском двојком. Дан је већ увелико био на измаку кад смо се вратили. Но, док смо ми уживали у чарбној руској зими Маша Николајевна је била вредна. Онако промрзле али поврх свега срећне на столу нас је дочекао сервиран ручак и нормално насмејано лице ове дивне жене. На столу је био сервиран боршћ, печена ћурка са гарнирунгом од поврћа, зимска салата која се састојала од туршије. Ту је обавезно била вотка али и ликер од малине иначе руку дело Маше Николајевне. На укус вотке сам већ увелико био навикао, али ликер од малине је био посебан. Тад сам га први пут пробао и морам рећи да је имао укус којег и сада могу да осетим у својим устима. Био је то укус који попут женског осмеха може да опије сваког мушкарца. Уз разговор, добру храну и капљицу уз звуке балалајке, коју је попут виртуоза вешто користио Александар Александрович, које је допуњавао чаробан глас Маше Николајевне дочекали смо дубоку ноћ...

Ех, кад се само сетим како је то био леп, једном речју незабораван викенд. Да ми је да још једном тако нешто доживим па нек онда иде све бестрага.

Фебруар, 2012. године.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 02 Феб 2012, 23:47

SPIRALA ISTINE I ŽIVOTA

Ponovo sam pročitao roman Dostojevskog “Poniženi i uvređeni“. Posle svega ne mogu tačno reći zašto toliko volim ovog ruskog, zapravo svetskog klasika. Možda zbog jezika kojim piše, možda zbog filozofskih misli, možda zbog oba ta elementa. Međutim, jedno je sigurno volim ga zbog pravog života u njegovim delima. Volim ga zbog istine koja izvire iz skoro svake njegove rečenice. Istine koja i ubija i vaskrsava, istine koja je i suze i smeh, istine koja je jedinstvena i čista poput netaknute kapi jutarnje rose. Volim Dostojevskog zato što u njegovim delima nema laži i licemerja. Za sve ovo što napisah možda je najbolji primer upravo roman „Poniženi i uvređeni“. Sve ono što je Dostojevski u ovom romanu opisao možete prihvatiti kao svoje. Kao svoje poniženje, kao svoju uvredu, kao svoju nepodnošljivu bol, kao svoju veliku tugu, kao svoje traganje za srećom i radošću. Ono što je najinteresantnije je to da čitalac jednako diše i živi sa glavnim junacima ovog romana zaboravljajući na sebe. Ako se čovek lati da pročita roman „Poniženi i uvređeni“ onda to mora uraditi do kraja ne sme stati, ili ne treba uopšte da započinje čitanje ovog dela. Metaforički rečeno ili će čitalac živeti život San Peterburga, ili ga neće uopšte živeti. Pitanja na koja čitalac tokom čitanja romana „Poniženi i uvređeni“ traži odgovor su: Šta je ljubav? Šta je strast? Šta je oprost? I svako ima svoje odgovore. Ne samo pisac i njegovi likovi, već i čitalac. Ovaj roman je pravi klasik književnog opusa. Dok čitate ovo delo iz vaših očiju neće suza kvasiti vaše obraze. Neće zato što u romanu nema poziva na tako nešto, na to vas ništa neće podstaknuti, nema dozvole. Zašto je to tako? Zato što je to spirala istine i života.

Februar, 2012. godine.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Феб 2012, 22:32

Čovek se rađa sa jednom količinom sreće. To je božiji dar koji je kod nekog veći, kod nekog manji. To je prva stvar koja ljude čini različitim, koja deli ljude na one srećne i na one manje srećne. No, koliki god bio taj dar treba biti umešan i pametan pa tu količinu ravnomerno rasporediti u svom životu. Ukoliko čovek taj dar potroši brzo, uludo, glupo ili nepromišljeno ostatak života će provesti kao prosijak tražeći mrvice sreće sa trpeze drugih. To je druga stvar koja ljude čini različitim, koja deli ljude na one srećne i na one nesrećne.

Februar, 2012. godine.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 04 Феб 2012, 19:33

Касно синоћ сам поново погледао прве две епизоде серијала „Браћа Карамазови“ у режији Јурија Мароза. Ову серију сам неколико пута погледао и тек сам сад приметио један интересантан детаљ. Ради се о Ивану Карамазову. Редитељ је овај лик доделио глумцу лепог изгледа (игра га Анатолиј Бјелиј) док у роману Достојевски нигде није дао опис Иванове спољашњости, иако описује изглед свих главних ликова овог романа. Није то Достојевски случајно урадио. Писац је код Ивана Карамазова посегао за уметничким подстицајем. Ако нема спољашњег игледа шта је онда то? Дух?! Ако је дух, онда је његова појава мисаона. Ако је мисаона онда све оно што се дешава око њега не односи се само на њега већ на већу целину. Биће да је Достојевски кроз лик Ивана Карамазова описивао стање људске душе у датим околностима. Иван Карамазов је заправо људска душа која се налази у вечитој борби змеђу добра и зла, која трага за Богом бежећи о Ђавола, која тражио смисао живота. Метафизика. Такав утисак сам стекао док сам читао роман „Браћа Карамазови“, али док сам гледао екранизацију овог дела ова мисао ми није била у глави. Ивана Карамазова сам сасвим другачије доживео. Чудно је то како људски облик може да одвуче пажњу човека у другом правцу. У томе је суштинска разлика кад читате једно прозно дело и кад гледате његову екранизацију.

Снежне вечери фебруара месеца 2012. године.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Феб 2012, 14:08

Парафразираћу једног мог познаника – Кад ме обузме оно бесциљно тумарање, она језовита одбојеност од света тада побегнем у један део себе где ми је лепо, где сам свој. Побегнем у своја сећања.
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:16, учитано 2 пута укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Феб 2012, 20:47

Kažu da slike govore više od hiljadu reči. Verujem da je tako.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=l6-dFqJJfhk&feature=youtu.be[/youtube]
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 05 Феб 2012, 23:57

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=wOtMOaKg4kc[/youtube]
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 06 Феб 2012, 20:13

Skoro mi jedan moj drugar reče: „Znaš druže, ljubav to je samo reč i ništa više.“ Razmišljao sam o tako hladno izrečenoj konstatciji o ljubavi i posle svega ne mogu se složiti s njom. Iza takvog poimanja ljubavi krije se maska i to maska Stanislavskog, po kojoj su ljudi skriveni iza maske i samo u retkim trenucima pokazuju šta stvarno osećaju. Ljubav jeste neodređena, jeste nešto što mislimo da znamo šta je a opet nam je toliko nejasna i bojimo je se. Valjda ta nejsanoća i bojazan dolaze od te njene snage koja je oku nevidljiva, ali srcu i duši i te kako vidljiva. Snage koja može sa čovekom da uradi šta god joj je volja. Može čoveka da razveseli, ali i da ga rastuži. Može čoveka da podigne u neslućene visine, ali i da ga unizi. Može čoveka da usreći, ali i da ga unesreći. Može da od čoveka napravi heroja, ali i kukavicu. Može da čoveka učini spokojnim, ali isto tako i nespokojnim. Zapravo, ljubav može mnogo toga da uradi sa čovekom a da joj se on zapravo ne može suprotstaviti. Jedini način da se čovek odbrani od ljubavi, ako je to uopšte odbrana, jeste da učini teror nad samim sobom.

Februar, 2012. godine
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:16, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Феб 2012, 10:50

Ponovo sam odgledao film „Montevideo, Bog te video“ i utisak je ostao isti kao i posle prvog gledanja. Nakon završetka filma osetio sam ogromnu količinu pozitivne energije koja kao da se uselila u mene. Ima sam želju da plačem kao dete, ali od sreće. Nakon što sam sredio emocje razmišljao sam zašto ovaj film u meni jednako budi isti osećaj. Osećaj sreće i zadovoljstva. Biće da se odgovor na ovo pitanje krije u konceptu filma. Sasvim je jasno, bar iz mog ugla, da su ljudi koji su radili na ovom filmu imali jasno izgrađen stav šta žele filmom postići. Očigledno je da se ovim lepim filma želeo akcenat stavi na lepotu forme, a ne na neku jaku dubokoumnu stvarnu snagu koja obasjava i preporođuje celokupan naš rod. Zbog toga mi je veoma, veoma drago što se u našoj kinematografiji pojavio film koji je pobegao od grube i prizemne savremene umetnosti koja čoveka često uvlači u mrak i brige svakodnevne, s ponekad nejasnom željom da prosveti taj mrak, da ublaži te brige. Film "Montevideo, Bog te video“ gledaoca odvlači od svakodnevnog mraka i raznijeh zala koja se nalaze u i oko našeg roda. Ovaj film uznosi gledaoca u svet umetnosti koja razgaljuje svojim vedrim slikama. Valjda iz tog razloga sam imao želju da posle gledanja filma zaplačem kao dete, ali od sreće.

Februar 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Феб 2012, 16:22

Док сам боравио у Русији није био редак случај да ми саговорници буду улични просијаци за које би многи рекли да су најгори људи из простог народа. То моје дружење с таквим људима почело је сасвим случајно у Москви на Прашком риноку, да би касније оно било све учесталије. Разговарајући с тим људима спознао сам да они, тако као најгори, чувају у себи оно што су најбољи људи из реда интелектуалне елите изгубили. Чувају у себи веру у Бога и свест о сопственој грешности. У исто време од тих људи сам научио да је свака лична, својом руком написана правда једна велика лаж, а да је покушај човека да такву лаж неметне другима злочин.

Фебруар, 2012. године.
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:16, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 08 Феб 2012, 19:32

"Čovek je tajna i zagonetka, i ako čitav život provedeš u njenom odgonetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek."

F.M.Dostojevski
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:17, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 11 Феб 2012, 11:25

Sinoć sam šetao gradom onako neobavezno, čisto da smirim nemir koji se tokom dana pojavio u meni. Šetnja ume da umiri čoveka. Šetao sam bez cilja, onako nasumično prolazeći iz ulice, u ulicu. Razmišljajući o minulom danu zastao sam na jednom semaforu čekajući da se upali zeleno svetlo kako bih mogao da pređem put. Dok sam tako stajao, odmah tu do mene je zastala i isto to čekala jedna devojka. Pogledao sam je. Bila je neobično lepa. Nije imala više do dvadesetak godina. Imala je čedno lice čiju lepotu satkanu od beline nije mogao ni veliki crni šal da sakrije. Bila je osrednjeg rasta. Na glavi nije imala kapu. Dugačak crni strukirani kaput poput najboljeg slikara je isticao lepe crte tela neznane devojke. Kosa koja je bila rasupuštena i slobodno padala preko leđa bila je, bar se meni tako pod uličnom svetiljkom učinilo, boje kestena. Dok smo stajali lovio sam joj pogled, kažu da su oči ogledalo duše. U jednom trenutku čekanja pogledi su nam se susreli. Imala je zelene oči koje su odisale velikom toplinom, ali isto tako i velikom setom. Pomislih, šta je to što je setom ophrvalo dušu ove devojke? I pored te sete njene zelene oči su neobično, poput kristala, sijale. Lepe su to oči bile. Prisutno rumenilo na obarzima izazvano mrazom još više je podvlačilo izrazitu crtu ženske lepote. Zeleno svetlo se upalilo i mi smo prešli ulicu ona je žurnim koracima otišla u jednom pravcu, a ja u drugom. Okrenuo sam se za devojkom. Pomislih kako je tačno to da žensku lepotu nikada i niko neće dokučiti. Zbog toga pred tom lepotom treba ćutati i u trenucima kad se ukažu u njoj treba uživati.

Februar, 2012. godine.
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:17, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."