Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Ravens Daughter

Порукаод Ravens Daughter » 07 Јул 2011, 16:32

O beleške i manžetne! :D Drago mi je da ste opet s nama. Retko duševan muški zapis. Svidja mi se njegova melodija i ritam reči čak i kada se sa nekom (nestašnijom :san: )beleškom ne slažem.


Idemo! Pišemo! Forum pasti ne sme!:wink:



:mah

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 18 Јул 2011, 14:05

Noć je a noću se ništa ne događa. Čovek jednostavno poželi da spava. Juče sam imao naporan i veoma interesantan dan. Hteo bih da sve to što mi se izdogađalo pretočim u pisanu reč ali mi nešto ne ide od ruke. Ove večeri mi prazan list papira deluje tako zastrašujuće. Ne mogu se otrgnuti osećanju da sve to što bih napisao, napisao bih nekud u nepoznat prostor ljudima koje ne poznajem, nešto što uopšte nije važno. Odložiću olovku i ugasiti lampu to će svakako biti najbolje rešenje u ovom trenutku. Čekaću da mi u goste dođu senke prošlosti. Redovno dolaze. Imamo šta jedno drugom reći!

Jul, 2011.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 10 Сеп 2011, 14:54

Dan je i jedna iz svijeta nepoznata zagleda danima u ove strane s nadom da ce osvanuti neka prica...Onda sebi kazem da ti nije vrijeme i da ces pisati kada mrve sadasnjosti, naprave mjesta za one iz proslosti i otvore se dovoljno, da masta buducnosti, kao oblak misli krene da se pretace na papir...A kada krenes s pisanjem ti to onda kotrljas kao voda hiljade godina informacija sto sobom nosi...
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 11 Сеп 2011, 22:24

Traganje za izgubljenom srećom

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Ovom rečenicom je Lav Nikolajevič Tolstoj započeo svoj roman Ana Karenjina. Nakon upornog vraćanja ovoj rečenici prilikom svakog čitanja ovog dela, siguran sam posle svega da ovaj roman počinje jednom od najlepše napisanih rečenica u svetskoj proznoj književnosti. Dugo sam razmišljao zašto ta rečenica sa toliko puno nemira i toliko dugo odzvanja u mislima čitaoca. Nakon svega ne nađoh drugi odgovor na postavljeno pitanje sem tog da je u njoj na jedan neverovatano jednostavan način ispisana istorija svih porodica, gde god da se one nalaze i ma kakve god da su. Koliko je u ovoj rečenici sadržano životne istine možda najbolje pokazuje sudbina ruskih porodica koje se obreše u Vojvodini u vreme i nakon velike Oktobarske revolucije 1918. godine. Istorijski spisi kažu da je general Pjotr Nikolajevič Vrangel, mnogima poznatiji kao crni baron, put Srbije poveo preko 1.500 ljudi sa mnogih prostora nekadašnje velike ruske carevine koju uništiše boljševici i zlosutnost „Mrtvih duša”. Na tom putu bez povratka jedan deo emigranata je sa svojim porodicama našao, ili bar pokušao da nađe, svoj novi dom i u mom rodnom mestu. Od mnoštva porodica koje prođoše ovim područjem nekolicina je ovde ostala. Ovde su svoje novo ognjište svile porodice Mamuntov, Haspekov, Meljnikov, Hotomski, Kurkuzov… Sve one su nevoljno morale da napuste svoju rođinu i tihi Don, kao i beskrajne kozačke stepe, ali su ipak i povrh svega negde u dubini svoje duše i dalje u sebi zadržale sliku svog zavičaja. Sliku koju im niko i nikada nije mogao uzeti. Kako je svima njima bilo kada su došli ovde može se samo naslutiti. Međutim, jedno je sigurno – a to je da im nije bilo nimalo lako. Novi ljudi, novi običaji, neki novi sistem vrednosti, nova pravila. U novom okruženju srodnih duša je malo bilo, a valjalo je živeti. Svaka od tih, novopridošlih ruskih porodica, nosila je u sebi neki svoj pečat ličnog identiteta. Meštani su ih gledali istim očima, a opet svi oni su bili toliko različiti, toliko samosvojni, na momente čak i nedokučivi. Valjda zbog tog i takvog nerazumevanja od strane meštana u ono vreme danas u mom rodnom mestu postoji veoma malo pisanih tragova o životu ruskih emigranata u ovom mestu. Od svih osoba koje su u tim teskobnim i mutnim vremenima došli jedna je posebno mamila pažnju meštana. To je bila grofica Tatjana Kurkuzova. Upravo za nju je vezana i jedna priča koju sam relativno skoro čuo i koja je veoma interesantna, pa stoga zavređuje pažnju da ostane zabeležena kao jedan od mogućih tragova o sudbini nekih ljudi na ovim prostorima, koji su pak bili ruski emigranti.

Grofica Tatjana Kurkuzova je živela u kući koja se nalazila tu na uglu. Kuća u kojoj je grofica živela je srušena a na njenom mestu podignuta je nova stambena zgrada. Sama pojava grofice Kurkuzove u ono vreme je izazvala veliku pažnju svih meštana. Priča veli da su njena lepota i držanje bili, za ono vreme, pravo osveženje u ovoj sredini. Bila je to žena izuzetno lepog izgleda, kojeg su krasili osmeh koji je prosto plenio svakoga koji bi je video, crvene usne koje su poput najlepšeg pupoljka ruže bile želja mnogih muškaraca u ovom mestu, kosa crna kao zift mamila je ruke muškarcima da je pomrse, a koža bela kao najlepši saten izazivala je mušku požudu za čulnim dodirom. Zbog te svoje lepote i danas se, kada se želi ženi udeliti kompliment za njenu lepotu, u mom mestu može čuti izreka, koja je vezana za groficu Kurkuzovu: „Lepa kao grofica”. Međutim, kako to obično biva, nisu svi meštani jednako gledali na njenu lepotu. S jedne strane muškarci su uzdisali na samo pominjanje imena grofice, dok su s druge strane žene prema njoj upravo zbog te njene lepote osećale veliku ljubomoru, koja je rađala dva najgora čovekova osećanja: mržnju i netrpeljivost. Pored fizičke lepote groficu su krasili još i držanje i velika načitanost. Sistem vaspitanja i odrastanja je učinio svoje. S druge strane dostojanstven hod i pravi damski maniri koji su se sve ređe tada mogli videti na ulicama bili su još jedan od belega po kojem se ova žena prepoznavala. Svakodnevno doterana, sa velikim šeširom na glavi i dugačkom haljinom do zemlje koja je pratila i do nepogrešivosti isticala liniju njenog tela, grofica je izlazila na ulicu. Osmeh koji je sa sobom poput amajlije uvek nosila prilikom šetnje mnogi tada nisu razumeli. Iako je osmeh simbol sreće, kod grofice Kurkuzove taj osmeh je bio obojen melanholijom. Retki su bili trenuci kada je neko mogao da to stanje vidi na gorfičinom licu ili u njenom držanju. Ona je to smatrala svojom privatnošću, svojim ličnim usudom kojem se priklanjala samo u trenucima kada je bila sama, daleko od očiju drugih ljudi. Bili su to trenuci kada je ostajala sama u svom svetu u traganju za napuštenom zemljom i slikama prošlosti. Trenuci u kojem se melodramatičnost preplitala sa tragikom. Po dolasku u mesto novog življenja grofica Kurkuzova je svake subote u svojoj kući organizovala sedeljke, jednu vrstu prijema, za meštane sa kojima je pokušavala da sklopi novo poznanstvo. Na te sedeljke, nije izlišno reći, u većem broju su dolazili muškarci, dok su žene te pozive izbegavale, što nije bilo začuđujuće s obzirom kakva su osećanja spram grofice imale. Priča dalje kaže da je grofica prelepo pevala, a da je njena omiljena pesma bila „Летят утки”, koju je umela tako sugestivno da otpeva da su posle njene pesme kod slušalaca nastupali trenuci ćutanja dugački kao večnost. Kuću u kojoj je živela, grofica je preuredila po svom ukusu. Na zidu su bile okačene umetničke slike i gravire ruskih pisaca i kompozitora, a na komodama i stolovima poznate ruske relikvije. U isto vreme grofica je u svojoj biblioteci imala vrednu zbirku knjiga. Zapravo sve je u toj kući bilo onako kako se i očekuje da bude kod jedne žene iz takvog staleža. Prvi dani života u novom mestu grofici su se učinili izuzetno prijatnim i interesantnim.

Međutim, kako to obično i biva, posle jednog izvesnog vremena počeli su problemi za groficu. Na te probleme su, svakako, uticali kako muškarci tako i žene. Muškarci, jer su pod naletom strasti u grofici gledali ženu koju bi voleli da imaju samo za sebe, ali ne onako kao što muškarac voli ženu, nego više kao da im bude njihova naložnica, dok su s druge strane žene upravo zato što je u njima razvila osećaj mržnje želele da u njoj ubiju sve ono što muškarce tako očaravajući privlači njoj. Bila su to opasna preplitanja najprizemnijih ljudskih osećanja. Ma koliko da su se muškarci trudili da grofici priđu više nego što je pristojnost nalagala, ona je znala da takvo držanje prepozna i da napravi odstupnicu od njih, što je u velikoj meri počelo da nervira muškarce. Svi su pokušavali joj priđu bez obzira na starost i status, ali ona je jednako uspevala da snagom pameti takve pokušaje porazi. Pošto njenu ljubav nije uspeo niko da osvoji, bar ne onako kao što je ona očekivala da bi trebalo da bude, po mestu su počele da kolaju raznorazne priče o grofici. Umesto pričama o iskrenoj ljubavi muškarci su se hvalili lažima o tobožnjem intimnom odnosu sa groficom. Svakim danom je dolazila jedna priča više, jedna laž više. Rezultat takvih intriga je bio taj da je grofica Kurkuzova posle jednog izvesnog vremena počela da prima preteća pisma u kojima je pored toga što je vređana najpogrdnijim psovkama – onako kako to može da rade samo osobe koje su duboko zatrovane zlobom – u tim pismima obećavano i da ća zažaliti što je uopšte došla da živi u ovo mesto. Grofica se na ta pisma nije puno osvrtala, bar ne tako da to javnost vidi, međutim, nije joj bilo svejedno. Ona je, ipak, u ovom mestu bila neko ko je došao na tuđu zemlju, bez igde ikoga. Kada su pisma počela bivati učestalija grofica se počela polako povlačiti iz javnog života. Nije imala od koga da potraži zaštitu, zbog čega su je ljudi sve manje počeli viđati na ulici. Ali to retko pojavljivanje grofice Tatjane Kurkuzove nije umanjilo količinu laži o njoj i njenom intimnom životu kod meštana. Naprotiv, laži su bivale sve veće i veće. Jedne večeri, dok su kasni sati već uveliko izbijali sa obližnjeg crkvenog tornja, a dok je grofica sedela u svojoj kući, začulo se kucanje na ulaznim vratima. Dok je bojažljivo prilazila vratima razmišljala je šta da čini. Na njeno pitanje ko je, začuo se dečiji glas: „Grofice, poslali su me da vam predam jedno pismo.” Detinje reči su delovale onako kako one mogu samo da budu naivne i doroćudne. „Ostavi pismo ispred vrata i možeš da ideš” odgovorila je grofica. Nakon toga grofica je još jedno vreme nemirno šetala po svojoj kući, da bi u jednom trenutku odlučila da otvori vrata i vidi o kakvom je pismu reč. U trenutku kad je otvorila vrata odjednom su iz mraka nagrnule crne senke. Bile su to četiri osobe koje su bile preobučene u crne odore sa kapuljačama na glavi. Uletele su u grofičinu kuću. Nju su grubo gurnule i oborile na zemlju. Lica im se nisu videla. U jednom trenutku ispod jedne kapuljača začuo se ženski glas: „Sad ćeš, kurvo, dobiti ono što ti sleduje.” Uzele su makaze i počele bez ikakvog reda da seku kosu grofice Kurkuzove. Ona je plakala i preklinjala da joj to ne rade, ali njene apele žene nasilnice nisu htele da čuju. Ženskom piru nije bilo kraja. Potom su joj haljinu u kojoj je bila obučena rastrgli, a njeno belo lice nožem unakazili. Nakon takvog đavoljeg šenlučenja četiri žene su otišle i ostavile groficu u stanju kakvog bi se svaki normalni ljudski rod postideo. Priča na kraju kaže da je nakon toga grofica zapala u veliku, nikad izlečenu depresiju, a od njene spoljne lepote nije ostalo ništa. Nigde nije izlazila i umrla je u bedi i siromaštvu. Sahranjena je na mesnom groblju, a gde se tačno njen grob nalazi teško da iko zna.

To je melodramatična priča o tragičnoj sudbini grofice Tatjane Kurkuzove. Ženi koja je nevoljno napustila svoju domovinu i tihi Don i došla na ove nemirne i pustohvatne prostore u kojima je uporno za života tragala za izgubljenom srećom. U tom teškom i tegobnom traganju beli cvet je uvenuo, njegove latice su drugi otkinuli.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Сеп 2011, 18:55

ŠESTORICA VELIČANSTVENIH
Ključari naših srca

Nekada je, ne baš tako davno, na ovom brdovitom Balkanu postojala država koja se zvala SFRJ. U toj državi su bili štampani geografski atlasi u kojima su među mnoštvom strana postojale stranice na kojima su bile ucrtane sličice koje su označavale po čemu se određeno mesto prepoznavalo, po čemu je bilo poznato. Šta putnik namernik, ukoliko se zadesi tu, može videti, čemu se nadati kada dođe u to mesto. Na mestu gde je bilo upisano ime mog mesta stajala je sličica tri muzikanta. Činimi se da je kao malo gde upravo ta sličica u potpunosti i do kraja, rekao bih čak i zauvek, ovekovečila postojanje nekih davnih pesama koje su nam svirali i pevali Pajica, Paja, Toni, Franja, Ivan i Turde. Neki su ih zvali muzičari, neki muzikanti a ja bih najkraće rekao šestorica veličanstvenih.

Bez obzira gde su svirali da li u hotelu, na motelu na kraj sela u čađavoj mehani, gde su svoju umornu dušu uz tamburu odmarali njihova je muzika bila začarana i volšebna. Poput magije. Otisnula bi se njihova pesma u bezdan a slušalac bi svoje ime u tom volšebnom zanosu zaboravio. Uz njihove pesme voleli smo i nisko nebo i malo sunce. Voleli smo oblake i kišu. Pristajali smo, i ne znajući, na šetnju kroz prošlost i to bez zadrške koja je u nama budila ljubav kao usud. Nije bilo moguće zamisliti proslavu, ni boemsko veče, ni sasvim obično veče u kafani a da šestorica veličanstvenih nije bila tu. Bez njih je delovalo tako prazno i pusto. U časovima kada je oko njih sve letelo, što od meraka što od očaja, oni su stajali u vlastitoj senci mirni i sigurni uprkos nerazumevanju vremena i ljudi. Sad, posle toliko vremena, kada bolje razmislim bio je toj čudan spoj šest ljudi kod kojih su se na jedan nadasve čudan način ljubav i smrt doticali u ime života. Čak i u trenucima kada bi svoju pesmu radije zamenuli za plač a muziku za tišinu, oni su i dalje pevali i svirali i kroz to nam tiho šapatom govorili Daj nasmej se brate, ne posustaj istu muku volimo i zbog toga istu pesmu pevamo. To se mora a što se mora nije teško. Znaj ne mogu nas od iskona odvojiti. Čudili smo se ako kroz pesmu ne poznaju naše srce, govorili smo im u trenucima sreće da ćemo im podmetnuti sunce i sa njima pokriti nebo, preklinjali ih da nam odaju svoje male tajne, šaputali im da niko ne čuje naše boli, ljutili se na njih kad su odlazili, vređali ih u trenucima svoje nemoći. A oni – oni su sve to kao nestalna reka i varljivo sunce sa osmehom prihvatali. Smejali se plačući. Lomili se sa osmehom na licu. Bili su to muzikanti koji su, kao malo koji, osećali duh kafanskog života. Bili su svesni da u kafani punoj dima uvek svega ima – i kelnera potrkuša, i žena namiguša, i loma, i vina, i radosti i tuge, i bola i veselja. Umeli su kroz svoju pesmu i da rastuže i da razvesele. Imali su ključ od svakog ljudskoga srca. Čudan je to neki ključ bio. Sada sam spreman reći da takvih ključeva više nema jer nema ni takvih ljudi. Pevali su i svirali ne samo za novce već i za turu pića, za pare na crtu, za prazna obećanja. Što bi rekao Đole Balašević, Širok osmeh, zlatan zub ajmo još jedan krug.

Pišući o njima pojavio mi se blagi osmeh neverice na licu. Da! Znao ih nisam, a upoznao ih jesam. Tek uspomena, sećanje dovodi me njima u ovaj prohladni suncem obasjan jesenji dan. Zaboravljeni i skrajnuti oni ipak čuvaju neke daleke i drage uspomene ovog mesta kojeg danas povratnik prepoznati ne može. A to je njihovo, moje, naše mesto. U znak sećanja na ove divne ljude, na šestoricu veličanstvenih, počeću iako bez sluha uz nadu da mi neće zameriti tiho da pevušim pesmu Bele ruže, nežne ruže a oni nek nastave u svom samo njima znanom stilu… Želeo bih da još jednom osetim taj nestali ključ. Bili su to naši muzikanti… ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 13 Окт 2011, 12:27

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=oa9_bw24NFw[/youtube]

^78^
Слика

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 26 Окт 2011, 11:15

" Sakriti mrznju je lako , ljubav tesko , ravnodusnost najteze.
Ravnodusnost je paraliza duse , prevremena smrt." ...Cehov...


Pise na jednoj od mnogobrojnih knjiga u ovoj kuci. U decembru je ,u Burgovom pozoristu , premijera " Rat i mir " . Nemoj me pitati zasto , ali ja sam pomislila na tebe. Ne dozvoli skromnosti ,koje si pun , da utisa ruke koje tako lijepo pisu. Pozdrav :)
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 04 Јан 2012, 10:31

BELA LAĐA
Trag zvezdane prašine

Zahvaljujući sećanjima danas sasvim sigurno mogu da tvrdim, ne bojeći se greške i svoje lucidnosti, da je moje rodno mesto imala prozore koji mame, zidove koji čuvaju tajne, tavanice prepune zvezda, slike na zidu i senku meseca koji prede. Imalo je to mesto svoj ringišpil sna, zvižduk vozova i dečje glasove, muziku koju smo preboleli i muzikante koje smo rado slušali, svoju reku i svoju “Belu lađu“.

Doplovila je ta “Bela lađa“ u ovo mesto ko zna odakle i ko zna kad. Doplovila i spustila svoje sidro, onako nečujno, odmah tu iza ćoška u ulici JNA zamenivši tamo, tada već svojom sudbinom umornu, kafanu “Kod Mrkšića“. Mnogi koji su svojom nogom kročili u tu lađu, da li sasvim slučajno ili namerno, postali su zaljubljeni u muziku koja se u njoj čula i iz nje rasipala poput zvezdane prašine. Mnogi su u njoj isprepleli zvuke od vina što je u ustima gorelo duboko u noć uz otvorene bačve sve dotle dok se novi dan ne bi probudio. Oči ljudi, koji su iz nje izlazili a koje su gledale čas vrh neba čas podno biljke bile su iskusnije od uličnih svetiljki. U toj lađi gde se um pomerao i zagonetke cvetale izoštravale su se slike ovoga sveta. Mnogi stolovi u njoj bili su porodični. Negde tiha mala svečanost, a negde graja i pesma jaka. Onako, svako za svoju dušu. Po ćoškovima ove lađe sedeli su ljudi kojima su zvezde lukavo kapljale iz očiju. U njoj su se nove ljubavi rađale i uz vino i razbijenu čašu najavljivale a neke su se ljubavi uz mešavinu vina i suza gasile. Ljubavnici su se krišom posmatrali i poput nemuštog jezika dogovarali o novoj ugaženoj travi. Bilo je na ovoj lađi mesta i za one koji su umorni od noćnog života tražili svoj kutak tišine, tražili svoje mesto pod kapom nebeskom da predahnu i razmisle o putu kojim su krenuli. Svraćalo se u “Belu lađu“ i da se raduje i da se pati. Neko se rodio, neko se vratio, a neko otišao da se ne vrati. Bilo je i takvih koji su hteli pod njenim okriljem da zaustave vreme, da boravak u njoj bude večnost. Na tom putu ploveći “Belom lađom“ od sumraka do svitanja i nazad, gde su bila i bleda jutra i neprespavane noći i umorni dani, mnogi su meštani proživeli svoju mladost, svoja razorenja, u starom kaputu dočekali starost, beležili podvige svojih leta.

“Bele lađe“ više nema. Otplovila je. Otplovila je na neko drugo mesto. Spustila je svoje sidro ko zna gde i svoju zvezdanu prašinu, valjda, negde drugde širi, negde gde je umorna od duge vožnje i gostiju zauvek svoje vreme pretvorila u večnost. I danas posle toliko vremena, kada prođem pored mesta gde je nekada bila kafana „Bela lađa“ kao da čujem zvuk čepovanja piva, oštar i kratak zvuk bilijarske kugle, nasmejane i vedre glasove njenih gostiju, duboki uzdah starog muzikanta koji lagano i setno izgovara:

“Svršeno je, prošlo je naše,
umorni druže sagnimo glave,
šta će nam zanosne žudnje i slave
kad srca zvone ko prazne čaše.
Ostaše samo senke tmurne.
Od svake varke jedna bora,
i uspomene, nesigurne,
od mnogih snova, mnogih zora.
Prolaze dani i noći brze.
Boli bez leka. Mrtve staze.
Jedni nas vole, drugi nas mrze
a svi nas, druže, jednako gaze.
Kako je divno kod ovog stola.
Ciganska pesma. Svetlost plinska.
Suze u grlu. Smeh sred bola.
Plaćena sreća, radost vinska.
Da nam se vrate još jednom prve
ljubavne veze i đačke strave,
a posle nek nas kidaju, mrve,
žrvnjevi teški sutrašnje jave.
Hej, svirke, svirke. Jeknite žice.
Igrajte žene. Zvonite čaše.
Ti ljubiš nebo
Ja volim tebe.
Ti ljubiš…
Ljubim?
Prošlo je naše!”

Eh! ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Јан 2012, 20:14

Ноћ. Магла. Обала велике реке. Ваздух осветљен уличним светиљкама мутан је и непокретан. Ходам и ћутим. Речи ми нису ни потребне. Поглед говори више од хиљаду речи. Застао сам код једне гвоздене ограде. Иза те ограде налази се провалија обавијена маглом, нешто безоблично из чега извирује велика кућа на чијим се разбацаним прозорима виде слабе и непокретне мрље светлости. Док стојим поред мене пролазе слике саткане од дана, месеци, година. Сваки тај период је оставио трага. Трудим се да памтим само лепе дане али, ту је моја душа мој верни пратилац да ме подсети и на оно друго. У њеним очима дубоким као без дно као да читам, све је било, и није било ништа. Биће да је тако. Док ходам често осећам мирис парфема. Ко на тој мојој стази, на том мом тајновитом месту мирише на парфем? То убице миришу на парфем? Моја ноћ увире, а ја нисам одсањао ни један сан.

Јануар, 2012. године
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Јан 2012, 23:05

Noć je već uveliko pala. Sanak neće na oči. Ležim i odmaram. TV sam isključio. Tišina je. Spolja dopire svetlost ulične svetiljke koja na plafonu pravi odsjaj u obliku blago ustalasane vodene površine. Razmišljam...Po vodi se ne može hodati, niti živeti sa senkama prošlosti. Valja gledati napred ma gde god to napred bilo. Ukoliko čovek prezire hleb kojeg mu budućnost nudi, ješće mrvice sa trpeze prošlosti...San.

Januar, 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Јан 2012, 12:08

Koliko malo znamo o ljubavi. Mislimo da sve znamo o njoj, a ono ispada da nam ništa nije tako nedokučivije od nje same. Šta je zapravo ljubav? Ljubav je poput ptice, voli slobodu. Ali u toj slobodi ona može i da odleti daleko, daleko od nas. Stavimo li je u kavez da bude samo naša, onda to više nije ljubav, nego robija. Mnogo pitanja, a malo odgovora.Traganje za zlatnim runom.

Januar, 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 15 Јан 2012, 12:31

Ili... :D :wink:

Слика
Слика

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Јан 2012, 14:06

U tome i jeste tajna ljubavi. :D
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Јан 2012, 19:38

“VELIKI SALAŠ“ KOJI POLAKO NESTAJE

Na putu koji spaja Banat i Bačku, u sred banatske ravnice, između Novog Bečeja i Bečeja skrajnut s puta stoji jedan šumarak. Međutim, to nije običan šumarak. U njemu se, sakriven od oka prolaznika, nalazi dvorac „Sokolac“, dvorac kome je sudbina dodelila tužnu ulogu da propada i da polako odlazi u zaborav iako je dobio status spomenika kulture. Deklarativno, svi su spremni da kažu kako taj objekat treba sačuvati od propasti ali, konkretno na tome se ništa nije radilo. Zbog toga ovaj dvorac polako umire i u takvom je stanju u kakavom jeste – tužnom i ružnom. Velika ulazna kapija je zatvorena, prosto rečeno okovana velikim lokotom i debelim lancem. Dvorac nije otvoren za posetioce. No, sećam se sasvim jasno mog prvog susreta sa ovim dvorcem, bilo je to 2000. godine negde u kasno leto. Ono što sam tada video, čuo i doživeo evo drži me jednako upečatljivo sve ove godine.

Bog će ga znati zašto mi je prva asocijacija kada sam ugledao ovaj dvorac, dok sam išao u susret mom dragom prijatelju Saletu koji me je dočekao, bila vezana za stihove Balaševićeve pesme „ Znatel’ priču o Vasi Ladačkom?“ Evo, ni sve ove godine ne nađoh odgovor na to pitanje. Možda je to bila moja uobrazilja, ili nešto sasvim drugo. Ne znam. Na kraju nije ni bitno. Rekoše mi da je dvorac sagrađen krajem XIX veka, a da je njegovu izgradnju finansirao Lazar Dunđerski. Nekada se ovaj kompleks zvao „Veliki salaš“. Po prostranstvu koje je obuhvatao, a obuhvatao je i beskrajne paorske brazde, biće da mu je to ime bilo primereno. Nakon izvesnog vremena Dunđerski je dvorac dao kao miraz njegovoj ćerki Emiliji Ivanović. Dvorac po stilu gradnje spada u klasične poljske dvorce toga doba. Njegova arhitektonska rešenja su sasvim jednostavna ali, upečatljiva. Sećam se da se oko njega nalazilo puno zelenila što je sasvim jasno ukazivalo da je njegov okoliš bio park čije su se konture mogle, i pored toliko vremena, još uvek prepoznavati. Ne postoji u spoljašnjosti ovog dvorca ni jedan elemenat koji je tako upečatljiv, koji se po nečemu posebno izdvaja a opet dok dok sam ga posmatrao imao sam neki čudan osećaj nekako nesvakidašnji, jednom rečju kao da je u njemu sadržana sva ona tišina, ali i mukotrpnost koju u sebi nosi život banatske ravnici. Dok sam stajao ispred dvorca i šarao pogledom po njemu i njegovoj okolini, u misli mi dođoše reči zdravice od Crnjanskog: „Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim i ja. Prospem li vino po vašem belom čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg na žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu…” Baš tako! Možda je upravo ta svedenost arhitektonskih rešenja, kojima se mir banatske ravnice ne remeti, uticala na buđenje tih i takvih osećanja. No, kada sam ušao u dvorac ono što mi je zapalo za oko jeste velika balska dvorana. Nalazi se u centralnom delu dvorca. Stilski isto tako ne nametljivo ali, izuzetno upečatljivo rešena sa mnoštvom visokih prozora. Akustika za pozavideti. Na trenutak sam ostao sam u toj dvorani. Dok sam sedeo na jednoj od stilskih stolica koje se su se tu nalazile pomislio sam kako li tek ovde čarobno zvuče taktovi valcera, polke i mazurke, ili pak zvuk, znojem i krvlju natopljenih, banatskih gajdi. Siguran sam da lepo zvuči! A i kako bi drugačije moglo da zvuči svoje na svome. U dvorcu se nalazila i soba u kojoj je obitavala, kad je ovde dolazila, Lenka Dunđerski. U toj sobi je stajao njen veliki portret kao i nameštaj koji je odgovarao onom vremenu. Dok sam posmatrao portret te devojke pomislio sam da nije ni čudo što je Laza Kostić napisao pesmu „Santa Maria della Salute“. Lepa pesma za lepu devojku. Opet, drugačije nije moglo ni da bude. Ima u tom dvorcu još mnoštvo odaja svaka od njih je pričala jednu svoju priču ali, sve one su nekako nebrigom poružnele, po njihovom lepom licu iznikli su čirevi iz kojih se širio nesnosni vonj ljudske nebrige. Tužno i ružno! Nakon razgledanja dvorca seo sam sa mojim prijateljima, Saletom, Pejkom i Vlado ispod Portika kojeg nose četiri velika stuba a preko kojeg prolazi kolski prilaz. Seli smo i uživali. Duboka noć nas je uveliko zatekla u druženju. Tek tada čovek do kraja oseća svu čarobnost koju ovakva mesta u njemu bude. Dok smo sedeli malo mezetili, malo razgovarali, malo pevušili, normalno uz hladno pivo i rumeno vino, čuo sam legendu koja je vezana za ovaj dvorac. Legenda ko legenda, može da bude, ali ne mora da znači. Međutim, legenda je toliko lepa da ću je ja ovom prilikom ponoviti, iako je već dosta poznata: „Vlasnik dvorca Lazar Dunđerski kao strasni kockar jednog dana je na kartama izgubio i dvorac i imanje koje se nalazilo oko njega. Čovek koji je na kocki uzeo imanje i dvorac bio je voljan da to povrati Lazaru Dunđerskom ali, pod jednim uslovom. Taj uslov je bio da Dunđerski iz pištolja pogodi jabuku koja se nalazi na glavi njegove supruge. Iako je pretila opasnost da Lazar Dunđerski izgubi i imanje i suprugu pristao je na ponudu. Sigurno da mu nije bilo lako. Dunđerski je nanišanio i opalio. Ruka mu nije bila zadrhtala, pogodio je jabuku na glavi svoje supruge. Jednim hicem povratio je i imanje i dvorac.“ Kako se njegova supruga u tom trenutku osećala nije poznato ali, je sigurno jedno da joj nije bilo nimalo prijatno. Šta mu je posle toga rekla ni to nije poznato ali neka to ostane tajna. Na kraju našeg druženja satkanog od blagosti sreće i zadovoljstva, biće da su se treći petli već uveliko oglasili, Milenković je uzeo harmoniku i lagano, za laku noć i dobro jutro odsvirao pesmu po mojoj želji „Znatel’ priču o Vasi Ladačkom?“…Mislim da je znam.

Želeti nije greh. Ako je neko poželeo da ima konje vrene po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salašem, njive rodne, vinograde blagorodne, karuce i u njima pregnute čilaše. Ako je neko želeo da očuva sećanje na Šustera Proku Naturalova i sve nam to ostavio onda je želja takvih ljudi naš amanet koji nam je ostavljen na uspomenu i sećanje. Ostavljen na očuvanje. Dvorac „Sokolac“ upravo sve to objedinjuje u jedno. U njemu su sve te želje sadržane kao u jedno. Parafrazirajući Crnjanskog mogu reći da dvorac „Sokolac“ predstavlja vez naših predaka pun šara naše krvi. U kakvom je stanju ovaj dvorac danas, biće da smo sve to bacili pod noge!
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 17 Јан 2012, 01:10

ŠETNJA MEĐU OBLACIMA

Ako vas kojim slučajem put nanese u Rusiju u bilo koji grad ove zemlje, tada ćete imati priliku, koju svakako treba da iskoristite, da na licu mesta vidite nešto što objektivno malo gde možete videti. Hodajući širokim ulicama videćete čudan spoj savremenog i tradicionalnog, onog što se još može nazvati „izvorno rusko“. Na svakom koraku taj čudan spoj je vidljiv. Nemojte se iznenaditi ako šetajući ruskim gradovima između ogromnih savremnih zdanja koja blistaju mermerom, tamnim staklima i mesingom vidite malu kuću sačinjenu od drveta sa svom onom ornamentikom koja je karakteristična za rusku arhitekturu s početka XIX veka. Mnoga takva zdanja koja i danas imaju svoje stanare, što je veoma interesantno, dobila su ovde status spomenika kulture. Te male kuće koje vas prosto vraćaju u neka davna vremena, isperd kojih po pravilu stoje bele breze, daju jedan poseban šarm ruskim gradovima i čine da vam ugođaj prilikom boravka u njima bude prijatan. S druge strane, ako vam se posreći da prilikom boravka u ovoj zemlji posetite jednu takvu kuću onda ćete doživeti jedan neponovljiv osećaj šetnje među oblacima.

Ono što trebate da znate prilikom planiranja posete domaćinu takve kuće jeste to da nikada nećete biti sigurni kako će taj susret proteći i kakav ćete osećaj nakon tog susreta poneti. Nakon dolaska odmah tu na ulaznim vratima sasvim je moguće da će vas dočekati hladno i ozbiljno, ali veoma ljubazno lice lakeja Ivana. U ruskom maniru i uz prijatnu dobrodoslicu vaš prvi sagovornik će vas zamoliti da osobu zbog koje ste načinili vizitu sačekate u dnevnoj sobi. Dok vi laganim, bojažljivim koracima poput Raskoljnikova prolazite hodnikom, gezeći po tepihu zagasito crvene boje, na čijim su zidovima okačene umetničke slike čija koloritnost vam prosto mami pogled, iza otvorenih vrata u susednoj sobi koja je povezana sa hodnikom vrlo verovatno da ćete na kratko videti ili Čičikova koji prebrojavajući „Mrtve duše“ sa svojim slugom razgovara o bekstvu i spasavanju gole kože, ili braću Karamazov kako razgovaraju o lepoti kao užasnoj stvari. Sa početnom zbunjenošću i zapitanošću u dnevnu sobu stupićete svečano i tiho. Odmah ćete osetiti da u njoj sve odiše nekom čudnom očišćenom atmosferom nad kojom sija uzvišeni oreol duge, najviši ruski simbol izmirenja. Piano koji je postavljen tu odmah do vrata, koji zbog svog gabarita ne može biti neprimećen, kao da čeka Henrija Tilea da na njemu zasvira „Pseći valcer“. Nasuprot piana na malom ovalnom stolu koji je prekriven čipkanim stolnjakom stoji posuda sa čokoladnim bombonama i šoljice za čaj koje čekaju svog novog domaćina. U isto vreme osetićete miris dunja koji se poput neodoljive arome širi sobom u kojoj ste. Po zidovima, bez nekog naročitog reda, okačene su stare umetničke slike i fotografije ljudi vama potpuno nepoznatih. Poput nagle vrtoglavice uređaji koji spadaju u poslednju reč tehnike koje ćete spaziti u jednom od uglova sobe vratiće vas u sadašnjost, da bi vas odmah zatim postavljena stilska vitrina sa pregrštom knjiga starih izdanja kao i trošni radni sto iza kojeg se smeši fotelja koja je očigledno odolela zubu vremena ponovo vratili u neko međustanje, neki međuprostor vama toliko nepoznat i stran. Na radnom stolu sasvim je izvesno da ćete moći videti staru stonu lampu sa kićankama, a iznad stola na zidu okačen monokl. U toj atmosferi u kojoj su pomešani i sadašnjost i prošlost, kada više niste sigurni gde se završava san a gde počinje java, definitivno će vas pritiskati vaša zbunjenost jer iz vrta prema kojem gledaju dva velika prozora do vas mogu dopreti smeh i glasovi Jelene Andrejevne i dr Astrova koji će vašu već primetnu zbunjenost dodatno učiniti još većom. Svaki korak u takvoj sobi učiniće vam se pre kao traganje za svojom poslednjom istinom negoli kao koračanje tako da više nećete znate da li se krećete, ili pak stojite na jednom mestu. Posle svega što vam se u tom kratkom vremenu izdešavalo više nećete biti sigurni koga ćete ugledati na vratima dnevne sobe. Da li će se na vratima pojaviti vaš domaćin koji vas je ljubazno pozvao da mu učinite vizitu, ili će se na njima pojaviti možda grofica Tverska, ili Marija Aleksandrovna Moskaljova, ili neko sasvim drugi, neko ko pripada nekom drugom vremenu i nekom drugom svetu.

Posle svega jedno je sigurno, a to je da će to putovanje u prošlost koje ste doživeli šetnjom među oblacima, na vas uticati kao opijum od kojeg će vam biti neverovatno lepo i koji će u vama probudio osećaj sreće što ste bar za trenutak pod dejstvom vaše uobrazilje bili svedok nekih davnih već zaboravljenih vremena, vremena za koja ste poželeli da budu vaše svekoliko osećanje.
"Artem non odit nisi ignarus."