Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 19 Мар 2010, 13:09

Istina u pozorištu!? Istina u glumi!? Mnogi bi rekli da je ta odrednica poprilično neodrđena. Od Stanislavskog preko Mejerholjda do Brehta pitanju istine se različito prilazilo. Meni je nekako najpribližnije viđenje Stanislavkog po kojem nije svaka životna istina, onakvu kakvu je znamo – sa kojom smo se suočili, dobra i u pozorištu. Plač, smeh, suze, nemoć, beda, strah, radost, tuga, ljubav, mržnja...sve su to istine o kojima glumci govore. Sve te istine, o kojima glumci pričaju na sceni, moraju da budu prave ničim se ne smeju ulepšavati ali isto tako one moraju biti i očišćene od svih suvišnosti, od svih nepotrebnih pojedinosti. Očišćene od „svakodnevice“, očišćene od efemrnih postupaka. Istina mora da bude realistična ali i umetnička, istina mora da bude proizvod stvaralačkog zanosa glumca. Razlika između životne i pozorišne istine je ista onakva kakva je razlika između fotografije i slike. Lakše je napraviti fotografiju od slike, ali slika više vredi.

April, 2002.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 20 Мар 2010, 12:33

DORUČAK SA ĐAVOLOM

Da se može neplanirani i nerado primljeni službeni put pretvoriti u prijatno vreme, potvrdio je i moj boravak u gradu Saratovu. Slučajno i ne svojom voljom obreo sam se u tom gradu na četiri dana. S obzirom da sam na taj put nerado krenuo, pretila je opasnost da se ta četiri dana pretvore u pravi košmar. Bio sam spreman na tako nešto. Tako je zapravo i počelo...Doduše i vreme je takvom stanju u velikoj meri kumovalo. Kiša, neki tamni i teški oblaci, kao i mučna tema razgovora sa potencijalnim investitorima uticali su na to da se na mom licu, u prva dva dana boravka u Saratovu, osmeh pojavljivao više kao posledica besa i očaja nego li kao posledica nekog dobrog emotivnog stanja. Na kraju drugog dana, nakon neuspelih pregovora odlučio sam da odem u jedno od pozorišta u ovom gradu i da odgledam neku predstavu. Deformacija iz mladosti je ponovo došla do izražaja...U traganju za tim šta bih mogao odgledati odlučio sam se, iako tekst nisam poznavao, za predstavu „Завтрак у предводителя“ od Turgenjeva u Saratovskom dramskom pozorištu. Inače kod nas se taj tekst prevodi kao „Doručak s đavolom“, sećam se da sam negde pročitao da je davne 1971 godine Mika Antić režirao film pod tim naslovom i napisao scenario za njega. Taj, naš prevod naslova me je zapravo opredelio za tu predstavu, hteo sam poput najvećeg mazohiste da kompletiram moje trenutno stanje prouzrokovano boravakom u ovom gradu.

U pozorište sam ušao nadrkan i bezvoljan, međutim...iz njega sam posle predstave izašao raspoložen i sa neviđenim optimizmom od kojeg me je počeo strah obuzimati. Te amplitude u raspoloženju mogu biti ponekada i neprijatne. Transformacija je nastupila poput Hudinijeve čarolije. Čarobni štapić novonastale čarolije je ležao u tome što sam prisustvovao jednoj urnebesnoj komediji koja me je prožela u potpunosti. Nisam ni primetio kad je grč nestao. Smejao sam se kao dete. Ovde je osmeh bio posledica prave duševne relaksacije. Vrcava, duhovita i neodoljiva igra glumaca na sceni, šareni kostimi, koloritna scenografija kao i vraški uhu prijemčiva muzika koja se sastojala od kompilacije violončela i harmonike doprineli su takvom stanju. Sve je bilo tako lepo upakovano. Delovalo je kao bajka. Ali kao bajka koja je pragmatična i ima pozitivan pogled na život. Daleko od toga da je ovo bila pučka predstava, imala je ona u sebi i duboku i veoma smišljenu poruku koju je reditelj, pročitah u afiši da se zove Igor Konjaev, briljatno osmislio. Ono što je Turgenjev opisao kao podelu imanja, reditelj je predstavio kao mapu bivšeg SSSR-a i njegovu podelu. Urađeno je to pametno i hladne glave, potvrđujući misao da distanca od nekih događaja mora da postoji u teatru.

Posle odgledane predstave promenio se i moj pogled na grad u koji sam došao a iz kojeg ću uskoro otići. Zapravo, ispred mene se pojavio prelepi grad u kojem sam video i nemački Saratov, i prelepu arhitekturu, i mnogobrojne spomenike kulture, i Volgu nebo plave boje, i most na njoj koji je ponos ovog grada, i video sam sve one lepote koje nisam video, a u koje sam gledao prva dva dana. Nikolaj Ivanovič Balagalaev u predstavi „Завтрак у предводителя“ kaže: „ Stanite, gospodo, slušajte...Izvinite, mislim da je u mojoj glavi vrtlog...“. Ja dodajem: ...idem u pozorište.

Maj, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 21 Мар 2010, 10:54

О ЗЛОЧИНУ И КАЗНИ...

Јутрос рано сам завршио поновно читање романа „Злочин и казна“ ( „Преступление и наказание“ ). С обзиром да је данас нерадни дан могао сам себи тако нешто приуштити, без бојазни да ће се то ноћно дружење с књигом лоше одразити на моје ангажовање на послу. Леп, и не тако топао летњи дан измамио ме је да одем у шетњу. Отишао сам у „Царицино“ по мени једно од најлепших излетишта у многомилионском граду. Размишњао сам о роману. Попут импресиониста који су ловили светлост, ја сам у тој шетњи ловио и бележио своје мисли о прочитаном, које су попут лептира нестално летеле...

Фјодор Михајлович Достојевски је, бар по мени, један од највећих мајстора психолошког романа, не само на руском језику, већ и у размерама светске књижевности. У свом друштвено-филозофскoм, психолошком роману „Злочин и казна" Достојевски обрађује различите филозофске теорије, пореди идеале, вредности живота. Родион Романович Раскољников - протагониста романа је бивши студент, приморан да напусти студије због недостатка новца, који живи у најсиромашнијим четвртима у Санкт Петербургу. Али, он је у исто време и интелигентан човек, личност способна да процени реални свет.

Потврђивање размишљања по којој постоје две врсте људи „они који имају право“ и „они који су гнусна створења“ просто провејава из овог романа. Подела на „обичне“ и „необичне“ људе. Обични њуди су они који су намењени репродукцији, умножавању света а необични су они који владају светом којима је све допуштено који су досегли висине и којима је допуштено на том путу униште све и сваког зарад својих циљева. Да ли је Раскоњников представник прве или друге групе људи? Одговор на то питање он може добити тек ако сам почини злочин убије криминалну старицу, лихварку. Жеља да себи и другима олакша живот. „За једну смрт сто живота у замену“ каже Раскољников. Све иде по плану сведока нема - сумња пада на другог човека. Али, људска природа га води. Савест почиње да мучи Раскољникова. Постаје раздражљив, сумњичав на ивици нервног слома.

Смрт старице није донела срећу ни њему нити некоме за кога је он мислио да ће донети. Почиње да развија терорију да треба да мрзи све оне које воли. Та теорија га почиње одвајати од људи. Грижа савест постаје тежа од најстроже казне за учињени злочин. Нечовечна идеја полако почиње да убија херојске мисли Раскољникова. Колапс теорије почиње да се догађа након састанка са Соњом. Након убиства старице целокупна његова суштина, његова добра осећања, као што су сасосећање, љубазност, брига о ближњем, дарежљивост су почели да протестују против злочина над његовим умом. Поносан, арогантан, одсечен од света, раскољников одлази тамо где је једино могао да и да оде и да повери своју тајну, одлази код Соње, жени блудници која је такође починила злочин али над собом. Међутим, Соња је духовно много већа од Раскољникова. Она у себи носи хришћанске идеје праштања и смирења. Носећи те идеје у себи она наговара Раскољникова да иде да се исповеди. Али исповест није теорија јунака и он више не може да прати Соњу. Коначан слом идеје дешава се у сну јунака, сну који негира поделу људи у две категорије. У последњем сну види сопствено уништење. Раскољников одлази у полицијску станицу и признаје злочи. Бива осуђен и послат на робију. Соња га прати и на том путу. У затвору се дешава морални препород јунака приче. Напушта своју теорију и враћа се хришћанским вредностима које проповеда Јеванђеље. Схвата да се срећа не може градити на злочину. У свом роману Достојевски није хтео да прикаже баналну причу о убиству већ је пишући своје дело стварао слику искуства и патњи учиниоца убиства. Достојевски за разлику од Толстоја, развија ликове у сталној потрази за смислом живота настојећи да кроз причу пронађе извор порекла оног нехуманог у човеку, онога што код човека развија нехуману теорију, да покаже све штетне последице такве теротије на људе. У свом психолошко-филозофско- социјалном роману „Злочин и казна“ Достојевски оштро критикује буржоазију која својим односом према човеку не ствара само видњиво зло, већ ствара много горе и дубње зло које се јавља у дибини људске свести. То се десило и са Раскољниковом. Убисто се претвара у бунт против стања, против сиромаштва, против беде у бекство из сандука у којем се људи, жељни живота, сахрањују. Жеља за променом свог живота, судбине мајке и сестре кроз промену целокупног постојећег поредка ствари. Ту лежи смисао протеста, ту лежи његов бунт. На ред су дошле неправде. Зато и убија старицу у којој је видео метафору таквог неправедног стања. Због племенитих намера постаје злочинац и и бива кажњен за злочине. Живот му нуди лекцију, која се састоји у моралној агонији коју је доживео после је почињног убиства. Достојевски истражује свести и подсвести јунака. Подсвест јунака приче каже да након убиства старих жена јунак почиње убијати сам себе, почиње убијати своју душу. Због изражајности ове идеје Достојевски у роману уводи снове и визије јунака. Зло никоме није дозвољено.

После убиста Раскољников је константно изложен физичким и психичким болестима. Понекада не може из кревета да устане. Експеримент је био узалудан, потврда његовог оправдања није дошла. Он схвата да експеримент није успео. Покушај, да се докаже да су Наполеон и Месија једно те исто, није добио портврду. Тиранин и добротвор не могу бити у исто време у једној особи. Он схвата колико је његова идеја неисправна, па сам закључује да је за почињени злочин добио казну али, да та казна не може да га ослободи моралне патње због почињеног убиства. Раскољников напушта своју антиљудску, антихуману теорију покушавајући да се окрене новом животу али, како каже Достојевски - то није крај приче. Дакле, писац у свом роману поручују да ма колико год намера била племенита не умањује тежину злочина. Неприхватљиво је људском друштву да развија теорију по којој ће се нешто рушити тако што ће се појединцу ускратити право на живот, право да постоји.

У хватању лептира нисам ни приметио да је сунце већ поодавно променило свој положај на летњем небу. Да ли сам успео да ухватим лептира не знам...Сутра је нови дан...Сутра почиње нови лов.

Јул, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 22 Мар 2010, 10:45

Sinić sam usnuo jedan san. Čudan san! Sasvim ga se dobro sećam. Kažu da su snovi podsvesna reakcija na svesne događaje. Biće da je tako. Upravo radim jedan pozorišni projekat. Radi se o predstavi “Na pučini” Slavomira Mrožeka. Mučim se…Ne ide onako kako sam mislio da će ići. Imam osećaj da se ponekada, tokom rada, izgubim ko magare u magli…Bauljam…Izgleda da bunar polako presušuje…Možda će mi tumačenje sna pomoći da dođem do rešenja…Plovio sam u snu morem, beskrajnim - modro plavim…Plovio sam na jednoj dasci lepo obučen, isto onako obučen kao što se ljudi oblače za venčanja ili sahrane…

Biti na splavu znači suočiti se sa sopstvenom suštinom. Kad se čovek nađe na splavu, našao se u jednoj potpuno ogoljenoj situaciji u kojoj ON ratuje sa sudbinom, koketira sa životom i kocka se sa samim sobom. Splav je jedno opšte izopštenje. Na splavu laganja nema. Tri osećanja su dominantna: USAMLJENOST, GLAD i NADA. Sva tri čoveka koja su se našla na splavu su gladna. Pojeli bi i galeba i poštara i lakeja. Sve političke aluzije koje provejavaju iz teksta su proizvod malaksalosti tri izopštenika. Oni su na splavu sami, svedeni su na suštinu. Kanibalizam! Da li su ta tri čoveka na splavu zato što ne mogu da se dokopaju kopna ili je splav njihova odluka o izopštenju iz sveta ili su izopšteni havarijom broda ili će se dogoditi da su izopšteni havarijom broda – pa onda u jednom momentu neće da se vrate na kopno iako mogu…Halucinacija!...U svetu ljudske usamljenosti caruju svi oblici gladi. U takvom svetu nema nade za male! U takvom svetu mali kumuliraju i generišu patnju koja će ih dovesti do katarze, do prosvetljenja i spoznaje. Koja će ih dovesti do izlaza, spasa. Nekrofilija?! Fizičko i psihičko očišćenje. I upravo zato…I upravo zato…I upravo zato…Oni su srećni!

…i ja sam, sećam se, na kraju sna bio srećan.

Maj, 2009.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 29 Мар 2010, 10:40

КАРАМАЗОВИ

Као велики поклоник руске драмске и прозне књижевности, поготову дела Достојевског, дао сам себи у задатак по доласку у Москву да мој боравак у овој метрополи не сме проћи а да не одем да погледам представу „Карамазови“ која се даје у театру Мајаковски. Међутим, требало ми је дуго времена да задато спроведем у дело. Боље речено, нисам се дуго усуђивао да одем и погледам ту представу. Плашио сам се да је нећу разумети с обзиром да је за њено, и не само њено, разумевање потребно да претходно упознате дух руског народа, а ја сам још, као новопечени придошлица по својим осећањима и поимањима, био у овом простору са којег сам дошао. У једно сам сигуран, а то је да кад почнете да упознајете сензибилитет и карактер народа који овде живи, кад почнете да схватате атмосферу која овде влада, онда се можете дрзнути да одете и одгледате представу. У супротном присуство представи ће се претворити у пуко гледање без осећаја и осећања. Као да миришете најлепше цвеће са маском на лицу! Због тога сам пре одласка у било које позориште све своје слободно време проводио у шетњи овим градом, у разговору са људима без обзира да ли сам их познавао или не. Били су то понекад чудни, спонтани сусрети после којих сам се и сам осећао чудно, после којих сам носио у себи један велики немир. Дешавало се да после таквих сусрета дуго ћутим не осећајући потребу да било шта кажем.

Освануо дан кад сам скупио храбрости и осмелио се да одем у театар Мајаковски и погледам преставу. Осећао сам велику напетост и узбуђење. Одлучио сам да идем сам. Друштво и пратња ми не трбају. Тешко да у то ико може поверовати, али је просто тако. Док сам ишао ка позоришту, а ишао сам тихо и свечано, преслишавао сам себе разним питањима...Да ли ћу успети да разумем сваког од браће Карамазов – њихове личности, њихове жеље, њихва надања? Да ли ћу успети да осетим емоције беса и освете које је немогуће контролисати а које сваки од њих у себи носи попут крста? Да ли ћу успети да схватим мотив бруталног убиства којег извршавају синови над „поквареним“ оцем? Да ли ћу закорачити на пут трагања мистерије суштине људских борби и грехова? Да ли ћу разумети причу која открива велику енигму која покушава да урони у пориве људске душе и схвати право значење људског егзистирања? Да ли ћу...И...Десило се управо оно што сам прижељкивао да се деси, десило се оно због чега сам страховао да ли ће да се деси! Цео спектакл је био величанствен у сваком погледу. Понесен емоцијама осећао сам као да лебдим а не да седим. Било је величанствено. Присуствовао сам једној „симфонији страсти“ која ме је дуго, дуго држала, после које сам био као омађијан. Са сцене је у поставци редитеља Сергеја Арцибашева кроз ликове, говорио сам Достојевски. Сва питања која сам себи, долазећи овамо, постављао, налазила су одговоре – размишљања су налазила потврду или оповргавање. Размишљања, размишљања, размишљања...Моје знање о позоришту је толико мало да се не усуђујем да ишта друго кажем о виђеном сем да је ово „позоришна чаролија“...Ипак сам ја срећан човек!

Мај, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 30 Мар 2010, 12:08

SMRT I PLES

Posle nekoliko pokušaja započinjanja ali ne i završetka čitanja Strinbergovog “Mrtvačkog plesa” uspeo sam da sebe dovedem u takvo psihičko stanje da čitanje mogu i okončati. I…Drago mi je zbog toga…Čovek se, ipak, mora pripremiti za čitanje s interesovanjem…Moram priznati da odavno nisam bio impresioniran nekim klasičnim dramskim delom, a da ne potiče sa ruskog govornog područja, kao što mi se to dogodilo nakon čitanja ovog dela. Iako je ovo delo u osnovi naturalističko, primetna je velika alegorija zbog čega mi se u toku čitanja desilo da imam osećaj da u stvari čitam delo koje naginje ka dramskom simbolizmu. Nije mi to smetalo. Naprotiv, čitanje mi je učinilo prijatnijim. Davalo mi je vremena da u toku čitanja predahnem ali, isto tako i da ostanem u sferi naturalističkog. Sama fabula dela je dosta jednostavna, odnos između muškarca i žene, ali ono što je veoma interesantno, bar meni, je to da je Strinberg u stvari kroz prizmu tog odnosa dao jedanu izuzetno snažnu, do temelja uzdrmavajuću, kritiku građanskog braka. Činimi se s punim pravom! Brak i sve zarad braka, rađa jednu ničim izazvanu mržnju koja pritome, s protokom vremena, postaje izuzetno jaka. Edgar i Alica, glavni junaci ove drame besomučno se mrcvare, dok jedno drugo potpuno ne unište a da zapravo niko od njih ne želi to uništenje. Smisao života? Borba se nastavlja i posle njihovog nestanka a nju nastavljaju njihovi potomci. Sin i ćerka. Dajući, od strane pisca, tom muško – ženskom odnosu van vremensku dimenziju, da se zaključiti da ta borba polova traje i da će trajati sve dok postoji ijedna jedina muška i ženska jedinka. Ta se borba prosto ne da prekinuti. Tu ni smrt ne može ništa da promeni. Takvom zaključku i mom impresumu pročitanim sigurno doprinosi i naslov drame koji spaja dve, naoko, nepomirljive reči. Smrt i ples! Reči koje se toliko dobro nadovezuju na priču, da i same postaju deo priče. U samom naslovu intrigantno, nema šta!

Septembar, 2004.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 31 Мар 2010, 13:09

Pravilno misliti, logično hteti, dosledno težiti, ljudski delovati! Kako je to lepo i lako reći a neviđeno teško na sceni sprovesti. Ko se sa tim nije uhvatio u koštac teško da može razumeti o čemu govorim. Ni sam se poneki put ne snalazim u toj priči…U trenucima nemoći počinjem da verujem da tako nešto nije ni potrebno. Ali onda, negde u dubini duše vera u sebe objavljuje pobedu. I tako u krug, svaki put vaznikne isto pitanje i isti odgovor…Spoljašnje prezentovanje umetnički oblikovanog emotivnog stanja…Treba prepoznati ono u šta možemo da verujemo ali isto tako i ono što ne treba da vidimo…Učesnik oseća svedok saoseća… Ispada da je gluma, slatko mučenje sebe samog!

April, 2002.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 01 Апр 2010, 12:31

ВОСКРЕСЕНЬЕ

Данас сам током шетње Москвом, а у трагању за интересантним дошао до једног места које је у мени изазвало велику радост и срећу. У шетњу сам кренуо опуштено и, оно што је најважније, у најлепшем друштву које сам могао само пожелети. Друштво су ми правиле моје две ћерке, које су дошле да један део летњег распуста проведу са оцем. Ваљда због њиховог присуства свих вих дана, од како су овде, осећам се невиђено срећним и задовољним. Ништа ми није тешко...Како ће ми бити кад се оне врате и кад поново останем сам, на то не смем сад ни да помислим... Нећу ни да мислим о томе иако ми мисли упорно ка томе лете. Никада човек не може до краја бити срећан!...Оно што ме у налету таквих, депресивних мисли успокојава је сазнање да ће ми ускоро у посету доћи трећа ћерка...али и она ће отићи и опет...Но, оставићу та размишљања постарни а сада ћу размишљати о данашњој капљици среће.

Москва је данас била прелепа. Летње сунце измамило је доста људи на улице - у шетњу. Чиними се да никад више осеха нисам видео на лицима пролазника као данас. Као да су сви решили да на „воскресенье“ све оно што је лоше оставе кући, а да на улицу изнесу само радост и смех. Куполе од православних храмова којих овде има јако, јако много, а које су свака за себе посебно уметничко ремек дело, пресијавале су се на летњем сунцу па се стекао утисак да је данас небо над Москвом препуно сунца. Шетали смо дуго, упорно - лагано корачајући. Нигде нисмо журили. Шетњу смо претворили у ритуал. У тој шетњи, између улица Б. Димитровка и Тверская, наишли смо на Камергерский переулок. У тој попречној улици налази се зграда која је означена под бројем 3С24. Тај податак никоме ништа не значи па самим тим човек се према њему односи крајње равнодушно. Међутим, оно што је интересантно је то да је у том здању је смештен МХТ им. Чехова. Морам признати да сам се осећао поприлично збуњено али и задовољно након овог открића. Дуго сам већ у Москви, и о овом позоришту сам поно чуо и прочитао, али сад сам први пут дошао до њега и то случајно, шетајући. Чудан је осећај да стојите испред позоришта којег су основали Станиславски и Немирович-Данченко. У којима су играли Станиславски, Мејерхољд, Вишњевски, Качалов, Леонидов, Москвин, и многи, многи други великани руског театра. Фасцинантн је осећај био...Моја најстарија ћерка и сама је констатовала лепоту виђеним, али у модерном сленгу, изговоривши: Уау...beautiful! Млађа је само ћутала али јој је поглед говорио да је и њен осећај исти као и наш. То се просто осетило. Споразумели смо се погледима...Испред позоришта је била прелепо уређена тераса са цвећем, чија је колоритност по овом летњем времену још више давала лепоту простору на којем се оно налазило. Музика која се чула је била примерена месту. Руски цигани! Столице које су биле на тераси су биле велике и направљене од бамбусове трске. Оаза у сред града... С обзиром да смо имали среће, један сто је био слободан, одлучили смо да ту седнемо и уз ручак се одморимо. Док смо се одмарали ћерке су максимално користиле свој фото апарат, а ја сам дубоко утонуо у мисли о овом позоришту као и о свему ономе што сам о њему имао прилике да чујем...Мислим...

Некада је и капљица среће довољна!

Јул, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Апр 2010, 11:47

MRTVI DOM

Put me je naneo u Toboljsk, stari carski grad u Sibiru. Ovde se nađoh ne svojom voljom ali ne ni protv nje. Prihvatio sam ponuđeno iz čiste radoznalosti i umetničkog avanturizma. Da nema tog avanturizma život bi bio monoton i dosadan...Čuo sam da u ovom gradu postoji tvrđava koja je nekada davno bila carski kazamat ( Rusi kažu ТЮРЬМА ) i da ona, na onoga koji je poseti, deluje u isto vreme i impresivno i zlosutno. Hteo sam da je vidim...Prilika se ukazala zašto je propustiti. Siguran sam da normalnom čoveku tako nešto nebi nikada palo na pamet, ali s obzirom da sam ja u pitanju sve je moguće...Zapravo hteo sam da sprovedem jedan eksperiment...Lucidno...Skoro sam završio čitanje romana „Zapisi iz mrtvog doma“ i biće da su me razmišljanja o tom romanu odvela na put koji malo ko može da razume. Može li ambijent pomoći da se bolje razumeju Aleksandr Petrovič Gorjančikov, Akim Akimič, Gazin, Sirotkin, Dutov, Orlov, Nurra, Alej, Isaj Fomič.... Svi oni koji se se našli u kazamatu? Može li čovek pomoću svoje uobrazilje postati deo te družine? Ruku na srce šašava zamisao ali za ljude nemirnog duha vrlo interesantna i intrigantna. Zbog toga sam zamolio ljubazne domaćine da me odvedu u tu tvrđavu. Blago je reći da su bili iznenađeni mojim zahtevom...Nisam ni tražio da me razumeju već samo da mi udovolje želji. I udovolji li su. Našao sam se tamo gde sam želeo... Tražio sam da ostanem sam...Strah je počeo polagano da me obuzima, i moja uobrazilja je poprimila jasne obrise osećaja „Da, to je to“…Bože šta se iza ovih zidina može videti? Ništa! Čak ni ptice, onim delićem neba koje se otvara iznad tebe, ne proleću. I njih je strah tuda da lete. „I taj krajičak neba visoko nad zemljom, iza i ispred, dan i noć, razilaze se stražarnice, i pomislih kako će proći čitave godine, a ti ćeš sigurno isto tako proći i gledati u taj krajičak neba, ali ne onog neba nad tamnicom, već nekog drugog, dalekog, slobodnog neba.“ Knjiga koju sam sasvim slučajno dobio od jednog, isto tako nesrećnika kao ja, na putovanju za tjurmu bila je jedina moja veza sa spoljnim svetom i ja sam je grčevito stezao na svoja njedra plašeći sa da mi i taj deo mene ne uzmu. Pomislih - treba vremena da se čovek privikne na život u novoj okolini. Da treba vremena da bi se čovek saživeo, ali kako prihvatiti uvredljive pojave novog života? „ Pomiriti se sa takvim životom bilo je nemoguće, a prihvatiti ga za savršenu činjenicu odavno je bilo vreme. Sve nedorečeno koje je ostalo još u meni, potopio sam unutar sebe što sam mogao dublje. Nisam više tumarao tamnicom kao izgubljen i nisam pokazivao svoju tugu. Divlje radoznali pogledi zatvorenika se nisu više tako često zaustavljali na meni i nisu me sledili sa tako izraženom naglošću. Ja sam se takođe, očigledno, primicao njima i to me je radovalo.“…Glasovi...A onda, taj osećaj radovanja, koji je u meni probudio ogroman strah a koji me je odjednom obuzeo izazivajući u meni duboki nemir, jer u ogledalu vidite nekog drugog vama strnog, predstavljao je ujedno i kraj moje spremnosti da budem neko drugi, neko ko nije ja. Ono što je ostalo kao trajno u meni je utisak: težak, jednolik, smarajući.

Dugo posle toga razmišljao sam o onome što mi se desilo u Toboljskoj tjurmi. Prikupivši ponovo hrabrost da se suočim sa onim što se dogodilo, nađoh i opravdanje za nagli prekid svoje uobrazilje…Ne treba govoriti o pojedinostima, neka one ostanu deo nedovršene priče. Priče koja se zove....

Avgust, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 10 Апр 2010, 11:46

После толико година бављења и занимања позориштем, ушао сам у један пројекат због којег сам у исто време и срећан и узбуђен. Прихватио сам да учествујем у позоришној представи која се ради по тексту руског класика. Кажу да је први пут најтеже. Знам да је тако, али је ово сада једна нова ситуација за мене. Нова је у том смислу што сам дубоко свестан, на основу свега онога шта сам све видео и прочитао, да је врашки тешко играти руске писце. Поред осећаја среће обузео ме је и осећај страха да нећу успети. Да ћу се као велики поклоник руске књижевности управо ја огрешити о све оно о чему сам свих ових година толико размишљао и стремио. Да ћу својом игром бити у супротности са оним о чему сам говорио, са оним што сам заговарао. Да ћу се саплести као дете кад почиње прве кораке да чини у животу...Сама помисао на тако нешто ми уноси страшан немир...Језив осећај. Има ли у мени, после свега, довољно снаге и умешности да то изнесем онако како мили Бог заповеда?! Редитељ представе осећа тај мој страх, зна о чему размишљам па ме и не притиска. Чак шта више својим коментаром „ Не сумњам ја да ћеш ти то урадити како треба“ још више ми ситуацију чини тежом а страх новог изазова чини јачим. Верује у мене а то је још једнао бавеза више...Ух...Упорно развијам руски филм сећања о људима и догађајима трагајући за „горушичиним зрном“ које ћеме одвести на пут осећаја спознаје...Читам моје белешке на манжетнама ...Присећам се...На моменте ми делује да је то тако лако, да је то ту јер ме тај осећај прпадности том миљеу потпуно обузме, прожме ме а онда, опет, кад се појавим на сцени некако све то почиље да бледи попут старих фотографија. Решење мора да постоји...Треба направити отклон од садашњости и бити у прошлости, треба се препустити да ме лепота минулих времена, проживљеног живота по Русији води попут звезде водиље...Љубав и жал за прошлим временима...Тим путем ћу кренути...Елегија...

«Безумных лет угасшее веселье
Мне тяжело, как смутное похмелье.
Но, как вино - печаль минувших дней
В моей душе чем старе, тем сильней.
Мой путь уныл. Сулит мне труд и горе
Грядущего волнуемое море.

Но не хочу, о други, умирать;
Я жить хочу, чтоб мыслить и страдать;
И ведаю, мне будут наслажденья
Меж горестей, забот и треволненья:
Порой опять гармонией упьюсь,
Над вымыслом слезами обольюсь,
И может быть - на мой закат печальный
Блеснёт любовь улыбкою прощальной.»


...Где ћу стићи не знам. Молим се Богу!

Januar, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30171
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 12 Апр 2010, 10:09

cicikov пише: „ Не сумњам ја да ћеш ти то урадити како треба“


Ni ja.
Srecno druze! :duga
Слика

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Апр 2010, 11:19

Hvala ti. Mislim da sam uspeo u tome. ^78^ :mah
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Апр 2010, 11:25

MAGILA

Juče sam sasvim neplanirano, poslom, doputovao u Sankt Peterburg. Na dva dana sam došao. Posao je obiman, rok kratak kasno predočen. Ništa gore. Odličan recept za dobijanje stresa...Nemam puno vremena za sebe. Žalosno je, ali istinito da ne mogu otići ni u jedno ovdašnje pozorište. To dođe kao neka kazna za neki zločin. Ali, što ne mogu otići u pozorište, već što ne mogu napraviti ni progulku po ovom prelepom gradu. Voze me autom s jednog na drugo mesto kao mečku po vašaru. Uspevam da ukradem deo lepote bivšeg carskog grada, onako kradomice kroz prozore automobila. Sreća je što su dani dugi...Strašno...To prokleto vreme...U smiraj drugog dana a uoči našeg povratka nazad za Moskvu, uspevam da ukradem, teškom mukom, deo vremena i da odem do Aleksandro-Nevske Lavre do Tihonovskog kladbišća. Neko bi mogao pomisliti da sam taj deo ukradenog vremena mogao bolje iskoristiti od posete groblju ali, za mene kao strasnog ljubitelja ruske književnosti ta poseta ima poseban značaj. Zapravo za mene je to događaj i doživljaj. Na tom groblju je sahranjen Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Otišao sam da se poklonim tom velikanu svetske književnosti...Dok sam tražio magilu osećao sam se čudno, nestvarno. Kao da letim a ne da hodam...A onda odjednom, posle neme šetnje i nedugogog traganja, ispred mene se ukazao veliki spomenik sa krstom na vrhu i lovorovim vencem na dnu tog krsta. U podnožiju spomenika poprsije velikog pisca...Ispred spomenika pregršt cveća...Ćutao sam u mislima. Nisam znao šta da mislim. Tišinu je jedino remetila pesma jednog slavuja tu negde blizu mene...Stajao sam i nemo posmatrao spomenik ispred sebe. Bojažljivo sam položio cveće. Osećaj ponosa, divljenja, poštovanja preplavio je moje telo koje kao da je počelo da gori. Kao da me je obuzeo plamen ali ne onaj običan već onaj Bulgakovljev. Usudio sam se da dodirnem spomenik. Bio je hladan...Kažu da duh preminulog posle nekog vremena izlazi i da lebdi iznad groba. Verujem u to.... Piščev duh i ja na jednom mestu licem u lice. Nedostojan sam ja toga....Nedostojan jer ne verujem u dobru prirodu čoveka.... Nedostojan jer nisam odgonetnu veliku misteriju koja se zove čovek, pa samim tim ni misteriju koja se zove Bog....Nedostojan zato što ne verujem da će ljudi u sebi uspeti pronaći duhovnu vrednost i na taj način približiti se Bogu...Nedostojan jer me obuzimaju strasti na koje ne mogu uticati već im se priklanjam...Nedostojan sam...Fjodore Mihajloviču, voleo bih da kao Knez Miškin u sebi pronađem hrišćansku ljubav, da pronađem veru u veliku snagu čovečijeg srca...Tragaću za tim malim, a u stvari velikim, delom sebe u sebi...Tragaću i tražititi... Počivaj u miru Fjodore Mihajloviču i hvala ti na zvezdama vodiljama...Nebo prepuno zvezda obasjava put...

Pišem, razmišljam i tragam!

Avgust, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 13 Апр 2010, 12:29

ZLATNA PTICA SREĆE

Dok sam boravio u Rusiji imao sam priliku da čujem nekoliko bajki. Rusi ih veoma vole. Među svim tim koje sam čuo, bajka o zlatnoj ptici sreće nekako mi je ostala duboko urezana u pamćenju. Kao i sve bajke, tako i ova, ima lep i srećan kraj kao i bogatu koloritnost…Za razliku od bajke, priča o zlatnoj ptici sreće “života” je surova stvarnost u kojoj se java pretvara u snevanje, u kojem čovek otkriva svu poraznost ljudsku.

Šta je zlatna ptica sreće? To je prijateljstvo, ljubav prema drugome…Koliko li sam samo puta, u svom životu, pomislio da sam uspeo dosegnuti do samih visina i popeti se na krila zlatne ptice, prepuštajući se da me ona odnese u svet vere. U svet koji će mi biti pamćenje, koji će biti pečat mog postojanja. Koliko li sam samo puta bio spreman da kažem, ne krijući svoja osećanja, „Moj prijatelj je isto što i ja“. Koliko li sam samo puta bio u prilici, radosnim pokličem, reći za nekoga da mi je najbolji prijatelj. Jedini! Mnogo! Nebrojeno mnogo puta sam, ili rekao ili pomislio ovako nešto i to samo zato što sam pomislili, čak šta više bio uveren, da sam našao zlatnu pticu sreće i da me je svetlo vere obasjalo svim svojim sjajem, da sam uzeo ono što mi je ponuđeno. U takvim trenucima bivao sam opijen srećom.

A onda...Hodeći životnom stazom na kojoj ima i pobune i ispovesti; i gaženja i bekstva; i nagodbe i jadikovanja; i radosti i tuge otkrio sam da, ipak, ništa od mene ne zavisi. Otkrio sam da ono što sam smatrao svetlom vere je zapravo oholost i obmana, zbog čega sada osećam stid. Odjednom sve ono što je bilo na meni, spalo je kao krpa, kao oklop - ostalo je ono što je bilo i pre, go čovek. Zapitanost, koja me je obavila poput čalme i koja me poput vernog sluge prati, biva iz dana u dan sve dublja, a odgovor na mnogobrojna pitanja – NEMAM. U takvim trenucima osećao sam da treba nešto da kaže i da to što želim reći nikada nije bilo važnije, a opet s druge strane znam i osećam da time, što ću reći ništa ne mogu postići ni promeniti. Bio sam užasnut nad tim osećanjem bespomoćnosti. Pomislio sam da bi mržnja bila izlaz iz tog stanja, ali kako to da uradim i da li uopšte mogu nešto tako uraditi jer ja nemam dva srca; jedno za ljubav a drugo za mržnju. Jedino što mi je palo na pamet, kao odgovor na sva pitanja, jeste taj da ću, za sve što sam uradio, odgovarati pred bogom i svojom savešću.“Daj bože snage da ne klonem od bola, i da se ne otrujem mržnjom. Daj mi snage da oprostim. Zaboraviti ne mogu. Posle toga biće ono što mora biti, a moja je krivica da sam ono što sam, ako je krivica.“

PRIJATELJ: Jutros je stigao glas.
JA: U vezi čega?
PRIJATELJ: U vezi tebe.
JA: U vezi mene?
PRIJATELJ: Da. U glasu je naređenje.
JA: Kakvo?
PRIJATELJ: Katul-ferman za zlatnu pticu.
JA: Znači li to da ćeš je ubiti?
ON: Hoću. Pronađi novu.
JA: Nema je.
ON: Mnogima si pomagao, mnogi su ti govorili jedini. Čovek si koji se ne plaši da to bude.
JA: Živi ama baš ništa ne znaju. Kako se ona može ubiti bez straha, ili bar bez užasa? Ubiti zlatnu pticu je besmisao kao i život bez nje.
ON: Bili smo nekada prijatelji. A eto sudbina hoće da to više ne budemo.
JA: Sudbina?
ON: Da, sudina…Šta ću, beda i oholost ljudska me naterali. I znaj da mi je žao. Mnogo si mi pomogao. Hoćeš li da se poljubimo?
JA: „Grdna si varka zlatna ptico sreće!“

April, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3774
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 14 Апр 2010, 13:43

СПОРЕЊА ОКО ЧОВЕКА

Завршио сам поновно читање драме Максима Горког „На дну“. Латио сам се поновног читања овог дела пошто сам скоро имао једну расправу с једним мојим познаником управо на ту тему. Расправа је била изузетно интересантна и отворила је нека нова питања, неке нове погледе. Та расправа ме је и понукала да се латим поновног читања ове драме. С обзиром да на маргинама текста бележим, обично, утиске о прочитаном, увидех читајући те белешке да су моја запитаност и размишљања остала иста као и код првог читања. Ова драма је настала пре више од осамдесет година и за све те године њеног постојања није престајала да изазива полемике. Можда ту полемику могу објаснити проблеми, које је сам аутор поставио, а који у разним етапама историјског развоја друштва имају нову актуелност. То објашњава и сложену, противуречну позицију самог аутора. Философски недорађена идеја писца невероватно је добро упрошћена практиком. Крилатица „Човек...то звучи гордо“, узета је из званичне пропаганде времена у којем је писац живео и стварао. То време је прошло али...Данас се ово дело дефинитивно може читати на нови начин, са новим погледом на његову персонажу, пажљиво размишљајући о речима и поступцима који из дела произилазе. У томе и јесте драж данашњег изазов бављења овим текстом.

Централно питање драме „На дну“ није човекова судбина, већ судар идеја, спор о човеку, о смислу живота. Упоредо са тим проблемом иде и проблем правде и лажи, живљење живота таквог какав јесте са свом својом безизалжношћу за људе са „дна“, или живота са илузијама у свакојаким формама у којима је представљен. Већ на самом почетку драме избија у први план проблем о којем драма говори. Квашњаја теши себе илузијом да је она – слободна жена а Настја машта о великим осећањима. У старту имамо лажи живота. Све се то после надовезује и надограђује уласком Луке и остаје све до краја. Лука теши људе...Али, како се могу утешити људи који су избачени из живота, који су опустошени, који су на дну, који се не могу више ничему добром надати у животу. Како их је могуће утешити? Лажима! Управо Лука томе и прибегава, као наркотику као безболном средству. Он тачно осећа, зна шта је коме потребно рећи. Какву илузију треба пружити човеку. Чак његово играње са људима иде до тих граница да Ани обећава спокој на оном свету, а пропалом уметнику, алкохоличару бесплатно лечење од алкохолизма. Као да нечастиви говори из Луке, као да он својим обманама искушава људе. Потврду такве тезе нашао сам у смрти уметника. Многи ће лик Луке окарактерисати као негативан. Да, у околностима кад је драма писана то је неспорно...Јер, спасилачка лаж никога не може спасити, нити ишта спашава. Око ове мисли се не споре само Лука и Сатин, већ и сам аутор драме. Порука је јасна: немогуће је вечито живети у илузијама јер то неминовно води трагичности. Живећи у таквом утешитељном свету маште, уљуљкивајући се у свету обмане губи се веза са реалношћу... Међутим, из данашње перспекиве лик Луке се може и текако другачије тумачити...Може јер су и историјске прилике другачије...Интелектуална мекоћа лишена револуционарног авантуризма...Борба за јасну и светлу будућност...

Како год било да било драма „На дну“ Максима Горког представља трагичану слику која би се могла сасвим слободно назвати и „Дно живота“. Било би веома добро кад би се овим тексом и практично, на сцени могао позабавити. Можда једног дана?!

„Лаж – религија робова и сељака...Истина – бог слободног човека!“

Мај, 2008.
"Artem non odit nisi ignarus."