Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Авг 2010, 17:12

Ima na ovim mojim manžetnama i drugačijih bilježaka. Dovoljno je manžetne samo malo podvrnuti i bilješka se vidi...Nikako ne volim da se vraćam razmišljanju o odlukama koje sam nekada davno doneo, pogotovu ako sam svestan da je tada doneta odluka, ali sa ove vremenske distance, bila pogrešna. Svako prisećanje na to mi budi nelagodno osećanje, a samo sećanja poprima obrise upitanog saznanja „šta bi bilo, kad bi bilo?“. Impresivno je videti koliko u čoveku, negde duboko u podsvesti, čuči žal zbog donete odluke. Koliko čovek u sebi jedno takvo razmišljanje potiskuje negde u dubinu sosptvenih sećanja sa željom da ga večno sahrani. Međutim, dovoljno je samo malo pročeprkati i sasvim će se jasno osetiti ta žal. Upravo nešto tako mi se ovih dana dogodilo. Na intervenciju supruge, a radi uključivanja u neke nove-stare, fudbalske, tokove obratio sam se fudbalskim savezima u Zrenjaninu i Beogradu da mi izdaju potvrdu da sam bio fudbalski sudija. Odluku da predstanem sa bavljenjem tim pozivom doneo sam davne 1993. godine. Znači ravno pre sedamnaest godina. Dok sam razgovarao sa aktuelnim zvaničnicima saveza iz ova dva grada oni mi nisu ništa mogli pomoći, kažu da je vreme predugačko, i da su im arhive dosta siromašne. Oni se mene ne sećaju. Međutim, tada se pojavljuju oni drugi, bivši zvaničnici koji su sada u godinama, ljudi koji su u tim savezima dugo, ljudi koji pamte ta vremena i sve što su ta vremena sa sobom nosila. U razgovoru sa njima počela su prisećanja koja se mogu svesti na jedan jedini zajednički imenilac, iz njihovih usta izrečen: „Šteta što si napusti suđenje. Danas bi bio u samom vrhu, u to smo više nego sigurni.“ Kada sam doneo odluku da prestanem sa suđenjem, sećam se da sam duboko bio siguran da je odluka pogrešna. Ali, nisam hteo to sebi tada da priznam. Odluku sam doneo pod pritiskom sopstvene nedoraslosti životnoj dobi. Dugo sam posle donete odluke razmišljao o odluci. Tada sam sebe ubeđivao, i to dugo, da je odluka ispravna. Biće da sam pogrešio. Vreme je najbolji sudija čovekovog odlučivanja. Okrenuo sam se drugim stvarima, drugim ljubavima misleći da će te nove ljubavi izbrisati one stare. Greška! Prve, prave ljubavi se nikada ne zaboravljaju. Posle toliko godina, kada sam se ponovo suočio sa posledicama odluke više sam nego siguran da je ta odluka iz davne 1993. godine bila pogrešna. Šta bi bilo, kad bi bilo?!...Razmišljanje o ovom pitanju me poslednjih par dana baš onako poprilično muči. Zato ne volim da čačkam po sopstvenoj prošlosti. Prošlost se ne može ni vratiti, ni ispraviti. Ona postoji i to je dovoljno.

Avust, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 30 Авг 2010, 10:01

Borislav Pekić na jednom mestu u svom romanu „Zlatno runo“ kaže: „Boj se ovna, boj se govna ceo ti život u strahu prođe.“ Baš tako je u životu. Dugo sam u sebi vagao jednu odluku, čak šta više predugo sam vagao. Ovih dana sam samo razmišljao o tome; Šta činiti? Kupili su se ispisani redovi u dnevniku uvreda iz dana u dan, sve više i više pa se tako desilo da je knjiga bila ispisana. Sitno ispisana. Mesta više nije bilo. Da otvorim nove korice? Ne, na to nisam bio spreman. Zatvorio sam dnevnik, stavio tačku. Posle dvadesetčetiri godine bitisanja u pozorištu mog rodnog mesta rekao sam tom istom pozorištu zbogom. Rekao sam zbogom bez griže savesti, bez žala - jer ako se moram bojati ovna, zasigurno se ne moram bojati govna. Od ove odluke ne očekujem ništa drugo do da nađem, narušeni sopstveni mir i izgubljeno pozorišno spokojstvo. Očekujem da se opet mogu okrenuti samo pozorištu lišenog bilo kakvih mantri. Očekujem da se okrenem umetnosti pozorišnog stvaralaštva. Očekujem da opet pronađem ono što je voljom drugih i mojom slabošću bilo skrajnuto. Očekujem da ću opet uživati u umetnosti. Sve to očekujem onoliko koliko mi moj, nepotrošen, život dozvoli. Da se odreknem tog perioda ne mogu, i neću. Ne mogu zato što je on sastavni deo mog bića, moje ličnosti i mog identiteta. Neću da se odreknem tog perioda jer sam ponosan na njega, ponosan poput dečaka koji je na igralištu prošao sve prepreke i došao do cilja. Idem dalje lišen balansa koji me je u peslednjih dve godine više vukao nazad, negoli što mi je dozvoljavao da idem napred. Bio je to, povrh svega, idealni period u mom životu, a taj idealni period se mogao, s tim balasom, vrlo lako pretvoriti u blato. E to bi bila potpuna propast, a ja na to nisam spreman.

Avgust, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Сеп 2010, 10:28

Pre neki dan, bolje reći pre neko jutro, na mail sam dobio poruku od jednog mog poznanika. Namerno kažem poznanika jer je taj čovek baš to, poznanik ni više ni manje od toga. Poruka je glasila: “Želim ti uspešan i miran dan.” Međutim, to nije bilo sve poruka je sadržala u sebi i sledeću priču:
“Jednog je dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te ga upita: - Gospodine, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgledaju Pakao i Raj. Bog odvede sveca do dvoje vrata. Otvori jedna od dvoje vrata i dozvoli mu da pogleda unutra. Na sredini sobe, stajao je veliki okrugli STO. Na sredini stola, nalazila se velika posuda, s jako finom i mirišljavom hranom. Svetac oseti kako mu navire voda na usta. Osobe koje su sedele za stolom bile su izrazito mršave, ljubičaste boje i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnelo. Imali su kašike s jako dugačkim drškama koje su bile pričvrščene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir s hranom i uzeti malo, no kako je drška kašike bila duža od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta. Sveti se čovek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji. Bog reče: - Upravo si video pakao.
Bog i čovek se uputiše prema drugim vratima. Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovek ugledao bila je identična prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli STO, posuda prepuna fine hrane, koja mu je opet naterala vodu na usta. Osobe za stolom su isto imale kašike dugih dršaka, no ovaj su put, osobe bile dobro nahranjene i srećne te su razgovarale međusobno zadovoljno se smeškajući.. Sveti čovek reče Bogu:- Ne razumem! - Jednostavno je, odgovori Bog, sve zavisi o jednoj veštini. Ovi su naučili hraniti jedni druge, dok oni drugi ne misle na ništa osim na sebe same. Kada je Isus umro na krstu, mislio je na tebe.
Predviđa se da 93 % osoba neće sebe prepoznati u ovoj priči. Ja sam deo onih 7% i seti se da ću uvek podeliti moju kašiku s tobom!”

Kad sam priču pročitao razmišljao sam zašto ju je baš meni poslao? Drugovi nismo, prijatelji još manje. Da li samo poznanstvo može otvoriti i takav odnos…ne znam? Možda i može? A možda i ne? Ako je hteo da mi kroz tu priču nešto saopšti koji je razlog tome. Ako je hteo da me natera na razmišljanje gde sebe vidim u odnosu na ispričanu većinu ili manjinu, s kojim pravom me tera na takvo razmišljanje!? Neko će reći zašto jednostavno ne upitati tog mog poznanika zašto mi je poslao tu priču. Da, to bi bilo potpuno tačno da nije one svesne samokontrole kod čoveka koja ga tera da kontroliše svoje postupke i dejstva. Podsvesna reakcija je mnogo interesantnija. Sigurno da postoji razlog zašto je tu priču poslao baš meni. Dok ne odgonetnem na to pitanje ipak sam sebe uhvatio u razmišljanju prepoznajem li se u toj priči. Neki put mi se čini da sam u onoj nesrećnoj većini, a opet drugi put mi se neodoljivo podkrade osećanje one srećne manjine. Nekako mu dođe kao kao da sam u čardaku koji nije ni na nebu, ni na zemlji. Čovek teško može biti i tamo i vamo…Bez obzira na sve ipak valja o tome tome razmisliti. Ozbiljno tazmisliti!

Septembar, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 22 Сеп 2010, 22:31

Relativno skoro pročitah na jednom mestu jednu interesantnu izreku. Ta izreka glasi: „Život nije vreme koje prolazi, već dani koji se pamte.“ Biće da u toj izreci ima puno istine. Ako su naša sećanja bogata takvim danima, danima koje pamtimo onda sigurno možemo reći da smo život živeli. Da naše vreme života ne prolazi, i nije prošlo uzalud. Bez obzira na to kakvi su dani koje pamtimo, lepi ili ružni oni su definitivno svedok našeg življenja, našeg postojanja. Ne mali broj puta sam bio u situaciji da sam sebi kažem; s vremenom će sve proći, prepuštajući vremenu, tom neodređenom pojmu, da u njegovoj prolaznoti nešto zaleči, pohrani, sahrani u meni. Upravo u tim periodima, nekako se javljaju crne rupe u mom životu. Ničega se ne sećam, ništa ne pamtim kao da nisam ni živeo, a živeo sam. Biće da sam tada jedan deo svog života uludo protraćio. A čovek ima samo jedan život!

Septembar, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Окт 2010, 09:29

Ne volim da čačkam po sopstvenoj prošlosti! Ne volim a opet to radim. Odupirao sam se dugo ideji da se vratim nečemu za šta sam mislio da sam izbrisao iz svog sećanja, iz svojih misli. Vođen srcem a ne razumom raskrčio sam gusto trnje na zaparloženoj stazi koju sam davno napustio. Svaki trn koji uklonih me je ubo i načinio mi je bol. Bože, kako je teško da se ponovo vratim na stazu koju sam nekada davno napustio. Na stazu kojom sam tako rado hodio, a koju napustih pod pritiskom sopstvene nezrelosti. Da li se na takve staze uošte i treba vraćati pitanje je koje sebi uporno svih ovih dana postavljam? Pitam se i nisam siguran...Po povratku u isto vreme mi je i lepo, ali isto tako i bolno s obzirom da povratak na taj pit neminovno vodi suočavanju sa sopstvenom zabludom koja me je svih ovih godina pratila oličena u pravdanju svog davnašnjeg postupka. Sve je ovde nekako novo, a opet sve tako poznato. Delujem kao svoj na svome, a opet i kao potpuni novajlija. Iako sam živ, u sećanjima mnogih koji su nekada davno bili tu pored mene, dok smo zajedno hodali tom stazom, sam umro. Mrtav čovek hoda! Ne mogu se otrgnuti razmišljanju i saznanju da sam dosta davno kada sam zatvorio vrata tog puta učinio veliku životnu grešku bacivši pod noge nešto što je od Boga ili sudbine, ko će ga znati, bilo obeleženo kao put kojim treba da idem. A mogao sam na tom putu da mnogo toga postignem! U to sam sada potpuno siguran. E, da mi je ova pamet a one godine! Sve se vratilo na početak a u stvari nije pravi početak. U tome i jesta sva složenost povratka na nešto što sam nekada davno napustio. Biće da iskrena i prava ljubav prema nečemu nikada ne bledi, da ona ostaje uvek prisutna u čoveku sijajući istim žarom bez obzira na to koliko čovek svojim nepromišljenim postupcima pokušava da tu iskru u sebi ugasi. Prava ljubav se ne može kompenzovati nekom drugom ljubavlju. Pobeđuje u čoveku ona koja je jača! Noj se čovek ipak vraća. Nju, tu pravu ljubav, čovek treba samo da prepozna. Samo!?

Oktobar, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 28 Окт 2010, 08:49

Драги мој пријатељу,

Чим ме Ахмед Нурудин остави на миру и добијем могућност да нешто схватим омах ћу почети да се бавим оним питањем које си ми поставио кад смо се последњи пут видели.
Хтео сам ових дана да навратим до тебе, био сам близу те одлуке, али не знам због чега је у мени преовладало мишљење да те је тешко затећи код куће. Узгред буди речено, било би крање време да набавиш мобилни телефон. То је одвратна ствар, али понекада – неопходна.
Код мене нема ништа новог, ништа што већ не знаш. Нурудинови дани већ увелико теку. Заправо, отворени су оног тренутка када ми се Ахмед уселио у моје мисли и почео да ме прогања без милости. Најстаршније је што сам му са пуно усхићења дозволио да се настани у мени, а сада га хоћу као немилог госта истерати. Лицемерно с моје стране, нема шта. Упорно покушавам да се спасем беде на коју ме мој гост наводи али се са тим јако тешко борим. Желим да га сахраним једном за сва времена. Успем ли у томе бићу мирнији а људи око мене срећнији. Потпуно сам равнодушан према могућности да својим корацима могу да украсим Ахмеда Нурудина. Било би то једно ново ходање по стази препуној трања. Нисам сигуран да би постојеће, једва зарасле, ране ново крварење издржале. Овакав осећај ми се први пут појавио. Надам се да ћеш разумети ово о чему ти пишем. Сада су ми тишина и мир најпотребнији као и жеља за потпуним дистанцирањем од свега што ме може довести у предворје Талијиног храма. Све ово што ми се последљих месеци дешава неодољиво ме подсећа на ону народну пословицу: „Плати баба динар да уђе у коло, а сада би да плати два да из кола изађе“. Јесам у том колу провео дивне тренутке и тога, не да се не стидим, већ сам на њих изузетно поносан али сам се у том танцовању нагутао горчине и свакојаких понижавања да су ми сада ноге отежале и малаксале. На крају, нисам више ни тако млад за ту врсту игре. Гушим се! Молим судбину да са овим коначно завршим.
До нашег, надам се, скорог виђења топло те поздрављам.

Твој одани пријатељ...

Октобар, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 12 Јун 2011, 00:16

Meni nedostaju tvoje manzetne...Mir kojim pripovijedas i nacin na koji opisujes.Lijep pozdrav :)
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 20 Јун 2011, 10:55

I meni... :sad:

Слика
Слика

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Јун 2011, 10:57

Voleo bih da se ovaj autor vrati...

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Јул 2011, 12:09

PRIČA O TRI MOSTA

U vreme nakon što Mehmed Paša Sokolović, veliki vezir i vojskovođa osvoji Banat, vredne ruke neimara sazidaše, za tadašnje potrebe, tri mosta, koji po svom arhitektonskom rešenju liče jedan na drugi poput trojki. Mostove carski neimari sagradiše u tri različita mesta koja su u vreme kada su zidani pripadala jednoj državi, moćnom i velikom Otomanskom carstvu. Ti mostovi, evo i dan-danas, posle više od tri veka, stoje kao nemi ali pouzdani svedoci svih događaja što se desiše kroz vekove na ovim nemirnim i pustohvatnim prostorima. Jedan most je sazidan u mestu Fenj, koje se danas nalazi u Rumuniji, dok se ostala dva nalaze u Srbiji, u mestima Jaša Tomić i Šurjan. Mostove u Fenju i Jaši Tomiću, sem što su po svom građevinskom rešenju isti, spaja još jedna stvar, a to je činjenica da su podignuti na jednom istom kanalu, koji nosi malo neobično ime – zove se Jer. Taj kanal, i onda i sada, poput umiljatog mačeta lenjo krivuda, pitomim i oku milim banatskim prostranstvom, ne poznajući granice koje ljudi davno postaviše. S druge strane treći most koji se nalazi u Šurjanu podignut je na jednom drugom kanalu koji je, isto tako, poput Jera, pričao neke svoje priče o ljudima i događjima koje je voda svojim čas mirnim čas burnim talasima urezivala u njegove trošne i porozne obale.

Ta tri mosta nisu velika, svaki od njih dug je jedva nekih dvadesetak metara, ali se njihove prave dimenzije ipak najbolje mogu utvrditi korakom, kada čovek hodajući po njima oseti svu neprolaznost vremena. To osećanje ove mostove čini i dužim i većim no što oni zapravo jesu. Obale koje ovi mostovi spajaju su male, ali obale vekova kroz koje se oni svojim malim lukovima protežu su velike. Ipak, interesantnost ove tri građevine nije samo u njihovoj vremešnosti. Postoji još nešto, još interesantnije, što čoveku budi znatiželju kad su ovi mostovi u pitanju. S obzirom na svu njihovu jednostavnost, ono što je uvek bilo interesantno u vezi njih jeste pitanje: Kako je moguće da ti mostovi toliko liče jedan na drugi? Naime, izgledaju kao da su prosto preslikani. Ovo pitanje još više čoveku ne da mira ako se zna da ljudi koji zidaju mostove ne vole da ponavljaju ono što su već negde napravili. Svaki most, koliki god on bio, priča je za sebe, rešenje za sebe, svaki biva satkan od posebnog spoja pameti i znoja. Pisanog traga o tome zašto su mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu isti – nema. Međutim, ono što postoji i što je opstalo sve do danas jeste legenda o ta tri mosta. Ja sam tu legendu tek onomad čuo i veoma je interesantna, a možda se sem te njene kaže u njoj krije i odgovor na gore postavljeno pitanje. Možda?

Legenda glasi ovako: Jednom prilikom kada je beglerbeg Temišvarskog elajeta, idući iz Temišvara u redovnu vizitu sandžacima koji su pripadali ovom pašaluku prolazio ovim područjem, on primeti, u času kada je došao do Jaše Tomića (tadašnjeg Modoša), kako ne postoji siguran način da se na tom mestu pređe preko velikog kanala – današnjeg Jera – sem preko inprovizovanih drvenih prelaza, koji su bili i nestabilni i nesigurni. Nemala pratnja koja je išla uz beglerbega saopšti mu tom prilikom da je takva situacija primetna na skoro celoj dužini tog velikog kanala. Po dolasku u Segedinski sandžak, koji je imao upravu nad tim delom teritorije, beglerbeg naredi da se na tom kanalu podignu dva mosta, a da tačno mesto gde će oni biti sagrađeni odrede carski neimari. Odluku o gradnji mostova beglerbeg je saopštio za večerom, koja je bila priređena u njegovu čast. Nakon večere, ćehaja beglerbega, koji je bio u njegovoj pratnji, posavetova ga da bi, s obzirom na to da ovde živi dosta Srba, bilo dobro da se sagrade tri mosta umesto dva. Uporište u tom predlogu ćehaja nađe u priči o „svetom trojstvu“, koja je u ono vreme imala vidnog uticaja na stanje duha ovdašnjeg stanovništva. „Korist bi bila obostrana. Valja raju držat mirnom!“ – mudro je na kraju zaključio ćehaja. Nakon kraćeg razmišljanja beglerbeg, koji je inače bio prijemčiv spram laskanja, prihvati predlog i izmeni svoju odluku. Umesto dva imalo se sazidati tri mosta, koja su morala biti ista. Carski neimari se tada baciše na posao. Tražili su, saglasno odluci beglerbega, prava mesta na kojima će mostove podići. Nakon obilaska područja odlučiše da mostove podignu u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu, s obrazloženjem da kroz ta mesta prolaze carski drumovi, te da bi iz tog razloga mostove upravo tu trebalo sazidati. Odluka im je bila prihvaćena i radovi su otpočeli. Sva tri mosta su počela da se grade u isto vreme. Svi su očekivali, a naročito beglerbeg, da će gradnja biti brzo završena. Međutim, stvari se na terenu nisu tako odvijale. Svake večeri bi nadolazio veliki talas koji bi porušio sve ono što su neimari u toku dana sazidali. Niko nije znao odakle taj talas dolazi, niti šta je po sredi. Prvo bi se čulo jako hujanje, a potom bi nastupio strašan prasak koji je na građevini ostavljao pustoš. Neimari nisu mogli dalje. O tom je obavešten i sam beglerbeg u Temišvaru, koji je zbog svega bio veoma ljut. Otpuštao je zidare, zatvarao ih i proganjao, jer je mislio da je to jedna velika laž i sabotaža uperena ne samo protiv njega, već i protiv samog sultana u Carigradu. Međutim, gradnja nije napredovala ni za pedalj. Uvek isto i uvek iznova. Bespomoćnost obuze beglerbega, jer je ovom čudnom pojavom i njegovo ime bilo dovedeno u pitanje na carskom dvoru. Rešenja kao da nije bilo. Ali, jedne večeri, dok je ležao u svom krevetu razmišljajući šta da radi, u sobi se pojavi blještava svetlost. Beglerbeg je mislio da počinje da gubi razum. Međutim, svetlost je i dalje bila u sobi, da bi se u jednom trenutku iz nje začuo glas: „Ako misliš da ta tri mosta završiš, potrebno je da uradiš sledeće. Treba da u ta tri mosta uzidaš suze nesrećne ljubavi!“ – reče mu glas. Beglerbeg je zbunjeno progovorio: „Kako nesrećne ljubavi? Kako se suze mogu uzidati?“ Na to beglerbegovo pitanje glas iz svetlosti nastavi: „U ta tri mesta u kojima zidaš mostove postoje tri devojke koje boluju od neizlečive boljke, boluju od iskrene nesrećne ljubavi. Te devojke ćeš pronaći tako što će njihove suze na ruci čoveka ostaviti trag crvene ruže. Te suze koje devojke proliju pokupi u zlatne pehare obložene sedefom i uzidaj ih u mostove. Mesto gde će ti pehari biti uzidani moraju da znaju samo glavni majstori na tim mostovima i niko više. Jedino ćeš tako mostove završiti.“ Reče glas i nestade zajedno sa svetlošću. Beglerbeg ni časa nije časio, već je odmah, ne dočekavši zoru, u Fenj, Jašu Tomić i Šurjan poslao svoje izaslanike da pronađu te nesrećne devojke. Izaslanici su krenuli, ali sa osećanjem da niti znaju šta traže, niti hoće li to naći. Kad su došli u mesta gde ih je beglerbeg odaslao, izaslanici su krenuli u potragu za nesrećnim devojkama. Ali, kako to i biva, nesrećna ljubav se ne vidi, ona se oseća. Posle bezbroj neuspešnih pokušaja da pronađu ono za šta ih je beglerbeg poslao, izaslanike je obuzeo osećaj straha i očaja. Svaki od njih je znao da ih čeka surova smrt ako se vrate neobavljena posla. Oreol nesreće se nadvio nad njihovim glavama. I upravo tada ispred tri beglerbegova izaslanika u mestima gde su bili pojaviše se tri devojke. Svaka od njih je svom izaslaniku rekla da je ona ta devojka koju oni traže. Izaslanici nisu verovali. Svaka devojka je uzela ruku izaslanika koji je sedeo ispred nje i na nju kanula suzu koja joj je potekla iz oka. I gle čuda – na ruci svakog od njih je zaiskrila crvena ruža! Izaslanici kad to videše uzeše iz torbe zlatne pehare koje ponesoše sa sobom i postaviše ga svaki ispred svoje devojke. Dok su devojke pričale, svaka drugačiju, ali iskrenu priču o nesrećnoj ljubavi, suze su poput nepresušnih potoka kvasile njihova lepa lica i punile pehare obložene sedefima. Pehari su se suzama napunili, a devojke su, nakon ispričane priče, poput proletnje izmaglice nestale. Legenda dalje kaže da se sve to dogodilo uoči Velike gospojine i da su izaslanici pehare predali glavnim majstorima, koji su ih odmah uzidali u mostove, nakon čega se veliki talas više nije pojavljivao. Mostovi su bili završeni. Beglerbeg je napokon odahnuo. Devojke koje su svoje suze i svoju ljubav uzidale u mostove u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu su nedugo zatim umrle. Glavni majstori koji su jedino znali gde su pehari u mostovima uzidani izgubiše i vid i sluh, a izaslanici koje je beglerbeg poslao da pronađu nesrećne devojke nikada se nisu vratili svojim najmilijima. Danas, po ovoj legendi, postoji verovanje da će se u noći Velike gospojine svima onima koji su nesrećni u ljubavi kada izađu čistoga srca na jedan od ova tri mosta i požele svoju želju njihova želja i ispuniti. Čistota srca svakom ko stupi u to vreme na jedan od ova tri mosta otvara vrata da kada pogleda u nebo vidi na njemu od mlečnih zvezda satkan lik devojke čije su suze u taj most uzidane. Biće da i po ovoj legendi sreća dolazi preko nesreće. Da bi neko bio srećan, čini se, neko drugi mora pre toga svojom nesrećom da poploča put te sreće. Žrtvovanje!

Mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu stoje. Oni se mogu i videti i opipati. Njihovo postojanje nije sporno. S druge strane legenda koja je vezana za ova tri mosta živi svih ovih vekova. Koliko je ova legenda tačna to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Možda se odgovor na to pitanje krije u nama. Možda ćemo do odgovora na to pitanje doći ako u noći Velike gospojine čista srca dođemo na jedan od ova tri mosta. Možda ćemo tada na nebu videti lik devojke koja je svojim suzama popločala put našoj sreći. Možda?
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20457
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 05 Јул 2011, 12:25

Iskoristiću priliku da posetiocima pokažem tvoj blog.
To je jedan od najboljih blogova...
http://www.seton-zapisiuosami.blogspot.com/

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Јул 2011, 14:23

Hvala na lepim rečima ali...Eto, ne stižem ni taj blog da osvežim. Baš sam se ulenjio. :wink:
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 06 Јул 2011, 12:30

DUBOKI SU KORENI
Šapat molitve i zvuk razbijenog zvona

Uvek je čoveku milo kad se druži sa dobrom knjigom. Skoro sam pročitao Monografiju modoške parohije, koju je, pre skoro osam decenija, štampala Matica srpska, a koju je napisao prota Ivan Aleksić, paroh jašatomićki. Kao i svaka dobra monografija, tako i ova u čoveku uspeva da probudi neka interesovanja za koja čovek i ne zna da u njemu obitavaju. Izgleda da je spoznaja jedan od najugodnijih darova koje čovek može sam sebi da podari. U obilju podataka koje autor u monografiji iznosi postoje i mesta koja su obavijena nekim velom tajne, nekom nedorečenošću, koja prosto bude čovekovu radoznalost. Tako je bilo i sa mnom. Nakon što sam pročitao monografiju počele su po glavi da mi se roje mnoge misli, od kojih mi se jedna, upravo po svojoj nedorečenosti i po onome što sam u vezi nje imao prilike ranije da čujem, učinila posebno interesantnom.

Na zvoniku crkve Svetog oca Nikolaja u Jaši Tomiću stoji utisnuto – 1746. To je godina kada je ova crkva sazidana. Međutim, to nije jedini beleg vremena kojim je obeležen ovaj hram. Na njemu stoji još jedan takav beleg koji se nalazi u podnožiju zvonika, skrajnut od pogleda vernika i znatiželjnih ljudi. O čemu se zapravo radi? Radi se jednoj velikoj kamenoj ploči koja je uzidana u spoljni zid zvonika, a na kojoj su nevešte ali iskrene ruke uklesale: „OVDE POČIVA RAB BOŽIJI PROTOPREZVITER GAVRILO I JERIĐAKON STEFAN…1730. GOD.” Očigledno je da je ta ploča u stvari nadgrobna ploča, koja je stajala u porti stare crkve, a kojom je obeleženo grobno mesto gde su gore pomenuti ljudi sahranjeni. To neumitno vodi ka dokazu da je pravoslavni hram u ovom mestu postojao i pre nego što je nova crkva sazidana. Ali u isto vreme ta ploča je i svedočanstvo o tome koliko su duboki koreni pravoslavlja na ovim prostorima. Biće da su tvrdnje paroha Ivana Aleksića tačne kada kaže da je pravoslavlje na ovim prostorima bilo prisutno i pre nego što je Pećki Patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo Srbe u veliku seobu, koja, kao po nekom usudu, i dalje traje i kao da nema kraja. Postojanje najstarije knjige modoške parohije, Antologine, koja je pečaćena 1715. godine, svedoči da naslućivanja te vrste nisu puki plod ljudske imaginacije. Ta, evo skoro tri veka stara knjiga – siguran sam u to – krije u sebi odgovore na mnoge tajne vezane za tako daleku i nedovoljno poznatu, ali interesantnu istoriju ovog mesta.

Dok se ta knjiga ne otvori i sve ono što je u njoj zapisano o ovom mestu ne protumači, ostaju nam jedino sećanja na priče o nekim davnim vremenima, događajima i ljudima, koje su se kroz vekove prenosile sa kolena na koleno. Takav je slučaj i sa starom pravoslavnom crkvom u Jaši Tomiću, nekadašnjem Modošu. Priča o sudbini te crkve je do mene došla dosta davno, da bi se u meni ponovo probudila onda kada sam pročitao monografiju prote Ivana Aleksića. Priču sam sasvim slučajno čuo od jedne čestite starine, koja je opet sve to čula od paroha koji je nekada službovao u ovom mestu. Stara crkva se, po priči, nalazila na istom mestu gde se danas nalazi crkva Svetog oca Nikolaja, samo što je po svojim dimenzijama bila neuporedivo manja od današnje. Bila je napravljena od drveta u vreme kada je uticaj Otomanskog carstva na ovim prostorima počeo da slabi. Turske vlasti su dozvolile da se jedan takav objekat podigne, ali uz određene uslove. Jedan od tih uslova je bio da na službama prisustvuje predstavnik vlasti za kojeg nisu važila pravila crkvenog ponašanja i koji je mogao da službu prekine kad god je to hteo, ukoliko bi tek i posumnjao da se to mesto koristi za blaćenje najviših carskih velikodostojnika, ili za ugožavanje carskog poretka. Ni tako ponižavajući odnos turskih vlasti nije mogao da poljulja veru koju su meštani u sebi nosili. Veru u Hrista spasitelja, svedržitelja, tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. Teško da bi se za takvu crkvu danas moglo reći da je to hram Božiji, ali tada on je to uistinu i bio. Krstovi u toj crkvi jesu bili od drveta, ali je vera ljudi koji su u hram dolazili bila zlatna. Zvonik je bio izmešten van crkve. Radilo se zapravo o dva drvena stuba koje je povezivala prečka, na kojoj je bilo okačeno malo zvono – malo, doduše, po svojim dimenzijama, ali koje je tada u srcima meštana odzvanjalo jače nego li sveukupni poziv na klanjanje svih hodža sa minareta carigradskih. Predstojeća politička događanja na ovim prostorima odredila su sudbinu stare crkve u Jaši Tomiću. Kada je vojska princa Eugena Savojskog krenula u oslobađanje ovih teritorija od Otomanske vladavine, bilo je jasno da će Turci uništiti za sobom sve ono što se uništiti može. To se desilo i sa ovom crkvom. Uoči napuštanja ovih teritorija Turci su crkvu spalili. Planula je kao kutija šibica. Međutim, tu nije bio kraj. Turci su kao znak sopstvene nemoći i očajanja svoj bes iskalili i na u to vreme viđenijim meštanima. Na udaru turskog gneva bili su protoprezviter Gavrilo i jeriđakon Stefan. U smiraj dana vezane su ih doveli ispred crkve. Terali su ih da gledaju kako azapi, uz zurle i talambase, skrnave i pogane hrišćanska obeležja. Piru ludila kao da nije bilo kraja. Priča dalje veli da su Turci nakon toga crkvu zapalili. S druge strane protoprezviter Gavrilo i njegov učenik jeriđakon Stefan nemo su posmatrali zastrašujući prizor, jednako u sebi ponavljajući molitvu za spas duše, no isto tako moleći Boga da bogohulnicima koji upriličiše ovakvo svetogrđe oprosti sve ono što počiniše, jer ni sami ne znaju šta čine. Ta mirnoća koja je poput dara sa nebesa prekrila njihova lica još više je razbesnela Turke. Na kraju su osakatili i protoprezvitera Gavrila i jeriđakona Stefana, obojici uzevši očni vid. Zvono sa zvonika su razbili i bacili ga, a na mesto zvonika su naglavačke obesili ova dva mučenika da vise, naslađujući se onako kako samo nesoj može da radi, mukama kojima su oni bili izloženi. Đavolja igranka je bila završena tek pred zoru, kada su u osvit novog dana pod naletom nove vojske Turci ovaj prostor i napustili. Jutro koje je osvanulo bilo je mirno. Nad tadašnjim Modošem se bila spustila neka gusta magla, koja kao da je svojim prisustvom želela da prikrije stravičan prizor koji su iza sebe Turci u ovom mestu ostavili. Miris gareži se poput mirisa tamjana neodoljivo širio ovim mestom. Tada, priča dalje kaže, na zgarištu crkve je došla jedna žena sa svoje dve kćeri. Skinuli su onesvešćena, ali i dalje živa tela protoprezvitera Gavrila i jerođakona Stefana i doneli ih u svoj, više no skromni dom. U njemu su ih te mironosice negovale i vidale im rane lekovitim travama i napicima sve dok oni nisu povratili snagu. Protoprezviter Gavrilo i jerođakon Stefan su poživeli još koju godinu. Očni vid nisu imali, uzet im je, ali su dobili duhovni vid kojim se može i dalji i dublje videti. Kojim se može proniknuti u sve tajne ljudskoga života. Za sve to vreme koliko im je bilo ostalo još od plama sveće života oni su jednako molitvom i postom bili privrženi veri, zbog koje su i nastradali.Upokojili su se tiho i mirno, isto onako kako su ostatak života proživeli. Meštani su ih sahranili u blizini crkve koje više nije bilo. Pored ostataka crkve kojoj su bili do kraja svog ovozemljakog života verni. Nadgrobnu ploču, koja i danas postoji kao svedočanstvo, meštani su im podigli 1730. godine.

Gde su tačno u krugu porte nove crkve Svetog oca Nikolaja u Jaši Tomiću sahranjeni protoprezviter Gavrilo i njegov učenik Stefan niko tačno ne zna. Predanje o tome nisam čuo. Možda postoje pisani tragovi, ali na njih još nismo naišli. Međutim, posle svega iznetog siguran sam u jedno: u to da svako onaj ko sa čistom, nepatvorenom verom kroči u krug porte crkve u Jaši Tomiću može sasvim jasno čuti šapat molitve koju su ovi stradalnici izgovarali, isto onako kao što može čuti i zvonjavu malog razbijenog zvona, koja se uprkos svemu, evo već više od tri veka, jednako čuje. Zbog toga, dragi moji, kada uđete u krug porte crkve u Jaši znajte da ne koračate po pustoj zemlji, već da hodate po tlu u kojem su zasađeni duboki koreni našeg postojanja na ovim prostorima.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 06 Јул 2011, 14:27

LANENI POKROV I ŠAKA PESKA ZA FANI SINGER

O sudbini Jevreja u Jaši Tomić manje-više sve se zna. Poznato je da je srez u Jaši, racijama i akcijama koje su sprovele nemačke vlasti tokom avgusta meseca 1941. godine, „očišćen od Jevreja“. Nemci su tada govorili „Judenrein”. Jevreji iz ovog mesta su, deportovani u Petrovgrad, današnji Zrenjanin, a odatle dalje za Beograd. Nakon tog pogroma u Jaši Tomić nije bilo više Jevreja. Imovina im je konfiskovana, imena izbrisana. Urađeno je sve da se stekne utisak kao da taj narod nikada nije ni živeo na ovim prostorima. Sve ono što bi na bilo koji način moglo da podseća da je ova zajednica ikada živela u ovom mestu imalo se uništiti. Čak se išlo i do toga da se i sećanja na njih imaju zaboraviti, voljno ili nevoljno, ali se imaju zaboraviti. Tokom svih ovih godina prilike i ljudi u ovom mestu su se menjali tako da je sećanje na njih i njihov život u Jaši Tomić potpuno zamro. Danas, veoma mali deo populacije u Jaši Tomić zna da su nekada Jevreji živeli, i ne samo živeli u ovom mestu već da su bili i nosioci njegovog razvoja. Međutim, kako to obično biva ono što je Bog stvorio teško da ljudska zloba može da uništi, u ovom mestu je povrh svega opstao trag o nekadašnjem postojanju ovog naroda. Taj trag je jevrejsko groblje, koje se nalazi u ovom mestu, na putu ka Busenju. Zapravo ono se nalazi tik uz glavni put koji vodi ka tom mestašcu koje je isključivo naseljeno mađarskim življem.. To groblje, zapravo ono što je još ostalo od njega, je nemi svedok životnih priča o ljudima koji su svoj mir našli na ovom parčetu zemlje.

Priču o postojanju jevrejskog groblja u mojoj Jaši čuo sam, i pored toga što već uveliko gazim petu deceniju života, tek pre par meseci. Osećanja zbunjenosti i neverice u istinitost te priče su bila dominantna nakon onoga što sam čuo. Valjalo je to sve proveriti i uveriti se koliko je sve to istinito, a koliko plod ljudske mašte i populizma. Dok sam se žurnim koracima približavao mestu na kojem je po priči smešteno jevrejsko groblje razmišljao sam o tome šta ću tamo zateći? Pomislio sam da bi bilo možda najbolje kada ga ne bi ni našao, kada bi se ispostavilo da je sve to još jedna,u nizu, ljudskih laži. No, šta ako ipak postoji? U tim i takvim razmišljanjima došao sam do mesta gde bi po priči trebalo da bude to groblje. Ispred mene se prostiralo nepristupačno šipražje gde je bilo prosto nemoguće išta primetiti. Počeo sam da tražim ali, bezuspešno. Ništa nisam našao. Već pomiren sa mišlju da tog groblja nema razmišljao sam da se vratim sa definitivnim saznanjem da je cela priča izmišljena. U tom trenutku u susret mi je prilazio čovek u plavom mantilu i velikim štapom u ruci. Bio je to meštanin Busenja, kasnije u toku razgovora saznao sam da se radi o Danilu Živanovu, koji mi je na moje pitanje, koje je u sebi krilo tonove razočarenja jer sam se pomirio sa tim da je moj pohod bio jalov; da li ovde postoji jevrejsko groblje, potvrdno odgovorio i uputio me gde da idem. Nakon takvog, iznenađujućeg, odgovora osećanja radoznalosti, isčekivanja i straha su sve jače počela da me obuzimaju. Zajedno smo otišli do tamo. Interesantno je da sam pored tog mesta, gle čuda, prošao dok sam ovamo dolazio i ne znajući da je to ono zbog čega sam ovamo došao. Dok smo prilazili jevrejskom groblju Danilo Živanov mi reče da u to groblje odavno nije niko stupio i da po onome što ona zna u njemu je ostalo još malo spomenika. Mnogi spomenici su porušeni a nemali broj je odnet, ukraden i ko zna gde se sada nalaze. Melodramatična priča primerena mestu ka kojem idemo i sudbini ljudi koji su tu sahranjeni.

Mesto, gde se nalazi jevrejsko groblje je kao poput priče iz bajke o Trnovoj ružici. Prekriveno je gustim divljim bagremom čije veliko i oštro trnje kao da želi da sačuva ono što je u tom groblju još ostalo. Celo mesto kao da je posuto prahom sna da se više ništa u njemu ne dira i da se po njemu ne rade više nikakva skrnavljenja. Šta ću pronaći u njemu pomislio sam? Sa osećajem strahopoštovanja kročio sam u to groblje krčeći guste naslage debelog bagrema podnoseći bol uboda oštrog trnja. Dok sam se probijao uz zvuk polomljenih grana u glavi su mi počeli odzvanjati taktovi Balaševićeve pesme: „Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih moraju mi jednu tajnu, zlatnu kao dukati čuvati…“ Možda su to odzvanjali taktovi pesme, a možda su bili i glasovi onih čiji se mir, posle toliko vremena, mojim prisustvom poremetio. Ono što je bilo zaboravljeno i utihnulo, kao da se u novom strahu probudilo. Boreći se protiv od prirodne satkane zaštite došao sam do mesta koje kada sam ugledao u meni je probudilo osećaj neverice i tuge. Mnoštvo grobnih mesta prekrivenih mahovinom zaborava. Grobna mesta bez spomenika koji su, vidi se to golim okom, otkinuti isto onako kao kad se otkinu latice cveta od svoje stabljike. Ružno i bolno! Pomislio sam kakvi su to bili ljudi koji su mogli tako šta da urade? Da li se oni mogu uopšte nazvati ljudima, ili je taj žalosni prizor upriličio sam đavo prerušen u ljudske oblike? Od celog, biće ne malog, groblja ostala su samo tri spomenika koja i dan danas traju. Kao da prkose. kao da se ne daju. Na njima su obeležja koja su karakteristična za narod kojem ovde sahranjeni ljudi pripadaju. Na prvom spomeniku, uklesana Davidova zvezda ali, nema mermerne ploče koju su neljudi odneli, ukrali. Ko je tu sahranjen? Na drugom spomeniku stoji uklesano na hebrejskom jeziku sve ali, toliko izbledelo da se jedva može nešta razaznati. Ko si ti čije ime ne mogu i ne znam da pročitam? Na trećem spomeniku stoji ime i prezime koje se sasvim i pored svega, može još uvek jasno pročitati. Fani Singer! To je ono čega sam se najviše plašio. Da ću naći spomenik na kojem ću moći da pročitam ime i prezime. Čovek kada pročita kako se neko zove onda, kao po nekom unutrašnjem nagonu, u svojoj glavi počne da razvija film sa hiljadu pitanja. Kao da poznaje takvu osobu. Tako sam i ja počeo sebi postavljati pitanja; Ko je Fani Singer? Kakva je sudbina bila te osobe? Kako se ta osoba obrela u Jaši Tomić? Kako je ta osoba živela? Koga je imala? Kada se radovala a kada pak, tugovala? Da li ima danas nekog od dalekih rođaka? Ako ima, znaju li oni da ona leži ovde, na zapuštenom groblju u Jaši Tomić? Kako je umrla? Ko je prisustvovao njenom ispraćaju? Zapravo javilo se mnogo pitanja, a nije bilo nijednog odgovora. Dok sam, tako nemo stajao i gledao u izbledela slova na spomeniku, s dubokom verom u postojanje vaskrsenja, sa osećanjem da duh te osobe negde tu oko mene lebdi u misli mi dođoše Tagorini stihovi. Parafrazirajući te stihove kao da čujem – Ko si ti posetioče, koji posle toliko vremena dolaziš u posetu meni? Ne mogu ti poslati nijedan cvet od proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore. Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu. U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre mnogo leta. U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra, šaljući svoj veseli glas pre mnogo leta- Osećanja su posle svega bila pomešana. Nisam znao ni šta da mislim, ni šta da kažem. Sve što bi čovek želeo ovom prilikom reći bilo bi suvišno. Slika viđenog govori više nego hiljadu reči. Lagano sam napuštao to zaboravljeno mesto sa iskrenom željom da u znak poštovanja Fani Singer, osobi koju ovde, od tolikih, jedino upoznah a o kojoj ništa ne saznah podarim, bar u mislima, laneni pokrov i šaku peska.

Dok sam pripremao ovaj tekst čuo sam jednu zanimljivi priču o jevrejskom groblju u Jaši Tomić. – Pre mnogo godina u Jaši je živeo jedan čovek. U smiraj jednog zimskog dana prolazeći pored groblja on primeti u njemu jedno veliko bagremovo drvo. Čovek reši da to drvo poseče, pomislio je da se od njegovih cepanica može dobro i dugo kuća grejati. Drvo je posekao i odneo kući. Posle nekog vremena čovek se razboleo. Crni, bolni prištevi su poskakali po njegovom telu. Nije mogao ništa ni da jede, ni da pije. Ništa nije pomagalo. Stanje se svakim danom sve više pogoršavalo. Niko nije znao od čega taj čovek boluje. Jedne večeri. dok se molio bogu da mu ovaj dušu uzme i da ga spase muka, na prozor od njegove sobe sleti beli golub. Gledao je čoveka, gledao i odjednom progovorio: „Ako misliš da se spaseš tih muka potrebno je da odeš na groblje na kojem si posekao drvo i da na tom istom mesti zasadiš novo drvo bagremovo. Ali, pazi – reče golub – novo drvo moraš zasaditi sa osećajem iskrenog pokajanja zbog onoga što si učinio. Da li si tako uradio ili ne, znaće se po tome da li će se mlado drvo primiti ili neće. Ako se primi bićeš spašen.“ Beli golub to reče i odleti. Sledećeg jutra s prvim zracima novog dana čovek, teškom mukom, ode do groblja i na onom istom mestu gde je posekao bagremovo drvo zasadi novo, mlado drvo. Vrati se kući i legne. Posle nekog vremena crni prištevi su počeli da se povlače sve dok se skroz nisu povukli a bolest nestala. Kažu, da tada zasađeno drvo i dalje stoji u ovom groblju. Ka zna da li je ova priča tačna, možda jeste a možda i nije. Ko će to znati?!

Posle svega jedno je sigurno jevrejsko groblje u Jaši Tomić postoji. Postoji kao svedok, isto onako kao što su postojali, živeli i svojim radom svedočili Jevreji u ovom mestu, koji su nekada bili naše komšije a kojih više nema tu pored nas. Njih više nema u našem mestu ali, je zato ostalo groblje kao znak neotuđivog sećanja na njih.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 07 Јул 2011, 14:39

SLAVUJ, PTICA SREĆE
Ljubav se ne uzima, ljubav se daje

Postoji jedno sećanje koje volim i kojem se uvek rado vraćam. To sećanje u meni jednako budi davno usnulo dečačko hodanje po oblacima, hodanje u kojem se lepota novog dana udisala punim plućima. Sada, posle toliko godina, kad razmislim – bila su to neka lepa vremena. Valjda zbog tih osećanja koja me vežu za ta vremena, svaka pomisao na njih u meni budi osećaj ugodnosti. Kad god me ona ophrvu, misli mi počnu jednako leteti ka jednoj zgradi koje više nema, ali koje se i danas sasvim jasno sećam. To je zgrada „Male škole”. Ona se nalazila na gornjem obodu parka, na mestu gde su danas smeštene klupe i kratke staze za šetnju novoizgrađene Osnovne škole „Stevan Aleksić”. Ta „Mala škola”, kako smo je svi zvali, dugo je odolevala naletima vremena, skoro nepuna dva veka je stajala prkosno svedočeći o mnogim događajima koji se odigraše na ovim prostorima, da bi na kraju umorna i trošna ustupila mesto novom objektu, mireći se na taj način sa svojom sudbinom da će definitivno otići u zaborav.

U vreme kada su mnoge generacije išle u „Malu školu” u Jaši Tomiću, za njih je to bila samo zgrada škole i ništa više. Danas, posle svih ovih godina, ta zgrada koja je ostala samo još u sećanjima jednog broja meštana budi jednu dublju znatiželju, koja ide mnogo dalje od pukog saznanja da je u ovoj zgradi dugi niz godina bila smeštena „Mala škola”. Ta je zgrada pre nego što je postala školom imala jedno drugo značenje i funkciju. To zdanje je podigla katolička crkva 1792. godine i u njemu je bila smeštena uprava zagrebačkog Kaptola. To se desilo u vreme kada je Kaptol na ime oduzetih imanja na području Karlovačke vojne granice dobio imanja u Banatu. Istorijski spisi kažu da se to odigralo 1781. godine. Novosazidana zgrada u kojoj je bila smeštena uprava trebala je da obezbedi nesmetan uticaj na širenje i odbranu interesa zagrebačkog Kaptola na ovim prostorima. Ta misija je bila poverena sveštenicima i kaluđerima Benediktinskog reda. Tek posle nekoliko decenija zgrada je postala školski objekat. Zgrada je po svojoj spoljašnjosti bila jednostavna. Karakterisali su je ravni spoljni zidovi i krov na četiri vode. Takva nenametljiva arhitektonska rešenja su, svakako, bila primerena prvobitnoj funkciji koja je bila namenjena tom objektu. Zgrada je imala jedan sprat ka kojem su vodile drvene stepenice, koje su, dok ste hodali po njima, proizvodile nekakav čudan zvuk, koji je bio nalik glasu mačeta koje tek što je ugledalo svetlo sveta. U prizemlju zgrade među nekoliko soba postojala je jedna mala prostorija. U periodu kada je ovaj objekat bio škola u toj prostoriji se držao ugalj za grejanje učionica. Ta mala prostorija je imala samo jedna vrata, koja su bila starinska, s opšivima od kovanog gvožđa, na kojima je na vrhu stajalo prozorče sa rešetkom u obliku krsta. U toj prostoriji nije bilo prozora niti bilo kakvih drugih otvora, što je kada bi kročili u nju stvaralo osećaj čudne tajanstvenosti satkane od gustog mraka i teškog vazduha. Sećam se da je taj mali deo mistične tame u meni uvek izazivao jednu vrstu straha i rađao osećaj da će neko ili nešto iz tog mraka da iskoči. Upravo za tu prostoriju iz vremena kada se objektom u kojem je ona bila smeštena širilo ono apokrifno Domine Deus salutis meae, in die clamavi, et nocte coram te, vezana je jedna priča, koja evo svih ovih vekova traje. Priča je veoma interesantna, pa stoga zavređuje pažnju da se još jednom čuje.

Sredinom devedesetih godina XVIII veka, kada su migracije ljudi bile skoro usud, a uticaj Kaptola značajan, u Modoš se doselila jedna slovačka porodica. Čovek i žena koji su se doselili u ovo mesto imali su ćerku jedinicu, koju su između ostalog krasili fizička lepota i smernost. Priča veli da je lepota te devojke odmah privukla pažnju tadašnjih meštana. Niko spram devojčine lepote nije mogao da ostane ravnodušan. Nesrećna devojka kao da je bila svesna da je lepota strašna, užasna stvar, pa se klonila čestog izlaska iz kuće, misleći da će na taj način poštedeti i sebe i svoje roditelje raznih neprijatnosti. Izlazila je tek toliko koliko je to bilo neophodno. Međutim, kako to obično i biva, ono što je nedokučivo i intrigantno, ono što budi maštu i požudu ne može ostati neprimetno. Devojka je zapala za oko tadašnjem modoškom vlastelinu Jozefu Keresturiju, naoko prijemčivom, ali po karakteru naopakom čoveku, koji je kada ju je prvi put ugledao jednostavno poželeo da je ima. S obzirom na njegovo bogatstvo ostvarenje te želje mu nije predstavljalo problem. Naredio je svojoj straži da mu dovedu tu devojku u njegove odaje. Kada su stražari došli do kuće u kojoj je devojka živela i saopštili njenim roditeljima zašto su došli bol i očaj su se poput ptice-zlosutnice nadvili nad njima. Otac i majka su preklinjali stražare da ne odvode devojku, da je ona još mlada – tek je bila napunila sedamnaest leta – ali vajde nije bilo, devojka je morala u ruke vlastelinu Keresturiju. Za sve to vreme devojka je bila u kući i slušala šta se napolju dešava. U trenutku kada su stražari počeli da primenjuju silu, besomučno udarajući njene roditelje, ona je istupila iz kuće. Izašla je obučena u dugu, belu haljinu, sa raspuštenom, uredno očešljanom kosom koja je padala preko nedara i leđa. Devojka je hodala tako dostojanstveno da bi joj na takvom držanju i mnoge kraljice mogle pozavideti. U tim su trenucima njena lepota i odvažnost još više došli do izražaja. Svojom pojavom je razoružala raspomamljene stražare. Pogledala ih je i rekla: „Vodite me vlastelinu”. Dok su stražari odvodili devojku ona se okrenula ka svojim tugom ophrvanim roditeljima i sa blagim osmehom na licu prošaputala: „Ne očajavajte. Tako mora biti. Što se mora nije teško”. Put do vlastelinovih odaja više je ličio na mimohod, čuli su se samo potmuli zvuci koraka i šuštanje devojčine haljine. Devojka je u odaje vlastelina Keresturija ušla isto onako kao što je iz kuće i izašla. Dostojanstveno i hrabro. Njeno lice kada je ugledala vlastelina delovalo je strogo i bez straha. To je veoma iznenadilo Jozefa Keresturija, jer je očekivao nešto sasvim drugo. Dugo je posmatrao devojku, a ona je jednako stajala mirno. Posle nekog vremena neprijatne tišine vlastelin Keresturi je progovorio: „Stvarno si lepa”. No ni to laskanje nije promenilo devojčin stav, naprotiv, nakon te rečenice u njenim očima se mogao videti prezir prema čoveku koji je tada imao veliku moć. Kako je vreme više odmicalo požuda je sve više osvajala Keresturija, gubio je moć samokontrole po kojoj je inače bio poznat. Iako se trudio da svojim držanjem opravda zvanje koje je imao vlastelin to nije uspevao, jer ga je svaki trenutak proveden u prostoriji sa devojkom gurao ka ambisu niskih strasti i želja. U jednom trenutku kada su ga one sasvim ophrvale odveo je devojku u svoje odaje. Devojka, em što nije ništa progovarala, em što nije dopuštala da je emocije savladaju. Suza jedna nije kanula. Jednako je bila hladna i mirna što je dodatno samog vlastelina izbezumljivalo. Kao da je nekome dala zavet ćutanja. Vlastelin Keresturi je devojku smestio u jednu sobu i obasipao je raznoraznim darovima kad god joj je pod naletom strasti dolazio. Čak je, što nije bilo karakteristično za tog čoveka, pred njom i njenom lepotom pokazivao znake slabosti i nespokojstva. Čak ni grubosti prema devojci nisu mogle da prekinu taj strašni zavet ćutanja. Devojka je uvek ostajala ista kao kada je prvi put kročila u dvore Jozefa Keresturija. Vlastelin je polako počeo da gubi razum. U jednom trenutku je, kada su ga nemoć i očajanje savladali, potražio pomoć od prepozita koji je bio na čelu uprave zagrebačkog kaptola u Modošu. Prepozit je smatrao da je devojka pod uticajem đavoljih čini i da bi je iz tog razloga trebalo dovesti i zatvoriti tri dana u jednu ćeliju koja je namenjena za pročišćenje grešnih. Tri dana bez hrane i bez vode, u carstvu mraka. Vlastelin je nevoljno pristao na taj predlog i devojku je doveo u upravu kaptola. Kaluđeri su u prisustvu prepozita i vlastelina devojku zatvorili upravo u tu malu prostoriju sa jednim vratima i malim prozorom na njima. U smiraj trećeg dana pun nestrpljenja i nade Jozef Keresturi je došao po devojku. Kaluđeri su vrata od ćelije otvorili, a tada je umesto devojke iz prostorije izletela slavuj ptica. Izletela i odletela put neba, put slobode. Kada su kaluđeri i vlastelin ušli u ćeliju zatekli su tamo samo obuću i haljine devojke koja je tu bila zatvorena. Na zadnjem zidu ćelije bilo je ispisano bojom sunca sledeće – Ljubav se ne uzima, ljubav se daje. Vlastelin Keresturi je toliko bio ljut da je prepozita koji mu je predložio da devojku treba zatvoriti kako bi se očistila od đavoljih čini zadavio golim rukama. Veliki vlastelin Jozef Keresturi posle toga se nikada nije oporavio. Ostatak života je proveo u dubokoj tuzi i nesreći, zatočen mislima o devojci čija je lepota i odvažnost ostala za njega velika, nikada razjašnjena tajna. Razmišljao je o devojci koju je voleo, ali koja nije volela njega. Razmišljao je o devojci koje više nije bilo tu.

Priča dalje kaže da su se dugo posle toga reči koje su bile ispisane na zidu mogle videti. Sve intervencije uprave Kaptola, a potom i škole da se tragovi tih reči prikriju ostali su bezuspešni. Te reči su se jednako pojavljivale probijajući sve postavljene naslage zaborava, sijajući jednim čudnim sjajem koji je mrak pretvarao u svetlo. Zato, dragi moji, kada u smiraj dana dođete u krug osnovne škole u Jaši Tomiću na mestu gde se nekada nalazila zgrada „Male škole”, dok šetate uređenom stazom ili pak sedite na klupi, dobro oslušnite cvrkut ptica koji se čuje sa obližnjeg drveća. Možda ćete u toj ptičijoj pesmi prepoznati pesmu slavuja koja je davno ispevana. Možda ćete u toj pesmi naći odgovore na pitanja koja su samo vaša i na koja, hodajući nemirnim stazama ljubavi, uporno tražite odgovor. Možda.
"Artem non odit nisi ignarus."