Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Јул 2010, 12:00

Знао сам да ће тај дан доћи. Тако мора бити. Две ћерке више нису са мном. Одвезао сам их назад, мајци. Сваки наш растанак је јако тежак. Те емоције, које попут немира полете високо у васиону на растанку, разарају ми тек успостављени, крхки мир душе моје. Тако је увек. Сваки пут. Пред очима ми стоји слика нашег растанка...Не, нећу да пишем о томе...Не, не могу да пишем о томе...Сад су ми хартија, перо и мастионица зли дуси...Нећу да пишем јер ме свако написано слово боли...Нећу...Најрадије бих иза свог имена ставио црни крст али, не могу. Не могу због њих, али и због моје најмлађе ћерке која је ту поред мене....У мени су помешани осећаји туге и радости...Неподношљива комбинација с којом морам да живим!

Јул, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 23 Јул 2010, 13:32

Uh... :?
Mislim da bilo šta drugo reći je suvišno....Izvini za upad u dnevnik...
Pozdrav i budi jak.... :mah
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29348
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Јул 2010, 15:45

Čičikov пише:Најрадије бих иза свог имена ставио црни крст

Јул, 2010.


:ne

Слика
Казачий романс
Не для меня

Не для меня придет весна,
Не для меня Дон разольется.

Там сердце девичье забьется
С восторгом чувств — не для меня
И сердце девичье забьется
С восторгом чувств — не для меня.

Не для меня цветут сады,
В долине роща расцветает,
Там соловей весну встречает,
Он будет петь не для меня.

Не для меня журчат ручьи
Текут алмазными струями,
Там дева с черными бровями,
Она растет не для меня.

Не для меня цветут цветы,
Распустит роза цвет душистый
Сорвешь цветок, а он завянет
Такая жизнь не для меня.

Не для меня придет Пасха,
За стол родня вся соберется
«Христос Воскрес» — из уст польется —
Такая жизнь не для меня.

А для меня кусок свинца,
Он в тело белое вопьется
И слезы горькие прольются
Такая жизнь, брат, ждет меня.

^78^
Слика

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Јул 2010, 17:30

Напарвићу један изузетак па ћу писану реч у овим мојим белешкама употпунити музичким записом песме "Не для меня". То чиним само зато што ме је моја драга Мустра на то понукала поставивиши у овим мојим белешкама речи те песме. Хвала ти драга моја. ^78^ Ко послуша ову песму знаће зашто сам је поставио. Коме се не свиди нека не замери. Држим се драга Елкрис, држим - а докле ће то бити, то ти не смем обећати... :mah Хвала ти...

http://www.youtube.com/watch?v=7q2qXz-PM3Q

Јул, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 24 Јул 2010, 13:10

Kasno sinoć sam pod pritiskom nespokoja i ophrvanošću slovesnkom melanholijom izašao na obalu reke. Melanholije koja je u meni probuđena, voljno il' nevoljno tek tu je, jednim slučajnim činom…Dugo sam sedeo na obali reke. Sedeo sam skrajnut od pogleda slučajnih prolaznika. Bio sam sam. Društvo mi nije trebalo. Sedeo sam i gledao tamnu noć čiji su se odsjaji prelamali na nemirnoj površini vode. Sedeo sam i razmišljao…Sedeo sam i prisećao se proživelog života. Setio sam se mog, sad mi se čini tako davnog boravka u Rostovu i vožnje po Donu. Sva čula, poput nemirnog leptira su ustreptela. To sećanje je proželo celo moje telo…Setio sam se ljudi, muzike…Setio sam se svega…Ne znam zašto čovek u takvom stanju uvek razmišlja samo o jednom. Razmišlja o smrti!...Volim tu slovensku melanholiju, ali sam posle njenog pohoda mojim telom - slomljen…Na licu su se pojavile i suze. Ne stidim se da to napišem. Zašto bih se stideo? Te suze, poput nemog sveodka svedoče da u meni još negde, posle svega. duboko postoji, živi čovek. U to ime živeli!...На здорове!

Jul, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 25 Јул 2010, 14:06

Ovih dana sam, šetkajući po netu, pročitao veliki broj interjua koje su dali dramski pisci. Radi se o savremenim dramskim piscima, piscima srednje i mlađe generacije. Posebnu pažnju sam obratio na njihovu priču o tome kako stvaraju svoje delo. Interesantno je zapažanje do kojeg sam došao. O čemu je zapravo reč? Reč je o njihovom odnosu spram psihologije stvaralačkog procesa. Stičem utisak da se tom procesu od strane gore pomenutih dramskih pisaca posvećuje, rekao bih, dosta mala pažnja. Kao da im je to pitanje nebitno. Možda je i nebitno, mada nisam baš posve siguran u takav stav...U neku ruku mogu da razumem zašto je izuzetno složeno razmatrati taj proces. Verovatno da to prolizilazi iz velikih različitosti kod samih pisaca prilikom pisanja dramskog dela, zbog čega je nemoguće do kraja i precizno uvesti nekakve formulacije ili pak zakonitosti. S druge strane sam proces nastajanja nekog dramskog dela često je, ne mogu se otrgnuti takvom utisku, nerazumljiv i samim piscima. Primetio sam da većina pisaca može samo da ispriča šta oseća kada stvara, ali da nisu u stanju da objasne taj proces, da ga mirno raščlane, shvate njegovu suštinu. Takvo zapažanje me navodi na misao da je stvaralački proces kod savremenih dramskih pisaca do te mere neposredna funkcija naše svesti, da postaje samim tim neuhvatljiva i za same nosioce. Svim dramskim piscima, čije sam intervjue pročitao, postavljeno pitanje o suštini stvaralačkog procesa učinilo se iluzornim. Iz tog odnosa proizilazi da nam oni ništa neće ispričati o tom procesu. Neće, ne znaju ili ne mogu, tek pitanje ostaje. Ne bih želeo da ispadnem kao neko ko je zatočenik konzervativnog, tradicionalnog pogleda na teatar, ali stičem utisak da su dramski pisaci, koji sada već spadaju u klasike, taj proces jasnije uočavali i bili su spremni na dublja poniranja u suštinu stvaralačkog procesa. Do toga zaključka dolazim analizirajući njihove priče o tome kako su svoja dela pisali. Bilo kako bilo, načeh jednu zanimljivu priču. Siguran sam da ću joj se ponovo vratiti.

Jul, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 27 Јул 2010, 14:37

РОЂЕНИ ГЛУМАЦ

Доста давно сам имао прилику, сасвим случајно се она указала, да упознам једног човека који ми се и после свих година нашег познанаства једнако чини занимљивим и интересантним. После свих година познаниства и дружеља не могу рећи да ми је тај човек пријатељ, нити ће ми то икада бити. Он ће заправо увек остати мој познаник, али ми то нимало не смета да о њему ипак размишљам.

Тај човек се бави позориштем, глумом и то веома дуго. Стичем утисак док разговарам с њим да он заправо сем глуме не познаје, и не признаје ништа.Док говори о позоришту, глуми, ликовима које тумачи речи су му неповезане а мисли растрзане. Међутим, на сцени тај мој познаник делује сасвим супротно од онога како своје мисли речима уобличује. За њега је глума више од глуме. Она је за њега смисао живота, разлог његовог битисања. Не могу - ајде што ја не могу, него и он сам не може – докучити нити дати одговор на питање; На шта би његов живот изгледао да нема глуме? Он није професионални глумац али му то нимало не смета да тај свој пасионирани хоби ради толико добро и сугестивно да се тај професионални недостатак ни не осећа. Он тај недостатак надомешћује огромном љубављу. Баш тако огромном љубављу! Љубав према глуми је код тог мог познаника толико снажна и толико јака да он, кад се суочи са ликом на сцени, губи сваки вид комуникације са спољним светом који га окружује. Пада у једну врсту, зашто не рећи, глумачког транса. Интересантно је да се он икада у свом, сада већ изузетно дугогодишњем раду, није бавио Станиславским, Мејерхољдом, Брехтом...Чак шта више сигуран сам да их није ни читао, али му ни то није сметало, нити му смета, да на сцени делује тако супериорно и ауторитатвино. Његова глума је невероватно изражајна а јунаци које тумачи толико су оригинални да се стиче утисак као да је са њима раме уз раме проживео цео живот. Када поведемо разговор на ту тему он не уме да ми објасни тај феномен. Не зна да га објасни. Биће да је то оно што се зове белег од рођења, биће да је то таленат. Све више сам склон да поверујем, док га гледам на сцени, да његови ликови настају најпре од неке речи коју је он чуо или геста којег је видео, а после тога се он „удубљује“ у своје јунаке, штедро им додавајући нове црте, размишљајући у њихово име. Нисам сигуран да није и разговарао с њима – чак и буквално. На тај начин, тај мој познаник, ликове које тумачи уводи као живе личности у свој живот. Јунаци га потпуно освајају. Он се преображавао у њих. Њему је тада лепо и он у томе ужива. Тако нешто може да уради само неко ко у себи дубоко осећа шта значи глумачка изражајност. Људи који га окружују нису баш спремни да му изразе јавну захвалност. Често пута умеју да се, на доста груб начин, нашале с њим. Кажу да ће похвала њему његову сујету, иначе велику, још више распламсати па ко ће то да издржи. Чудна изрека. До сада нисам имао прилику да упознам неког глумца, а упознао сам их доста, а да није сујетан. У позоришту једно с другим иде, руку под руку. Што је глумац бољи и сујета је јача, и обратно. То је закономерност која постоји у театру од када је света и века. Међутим, он се на то не осврће. Подноси тај мој познаник све то. Како се осећа то само он зна, али подноси и ради.

Нећу нимало погрешити ако напишем да је он живи пример функционисања „Система“. Управо та способност за преображавање и снага виђења су најизражајније црте овог мог познаника. Сигуран сам да је та, подсвесна моћ оличена у снази виђења тог измишљеног света овог мог познаника довела у позориште. Снага која га је за сва времена оковала оковима глумачке имагинације. После свега сасвим је природно то што се овај мој познаник обрео у позоришту. Другачије није могло ни да буде. Јер он је рођени глумац.

Јул, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 28 Јул 2010, 13:38

NESREĆNA LJUBAV MLADOG SLIKARA

Danima pokušavam da pronađem jedan zapis koji sam sačinio boraveći u Rusiji, prilikom moje posete gradu Jaroslavlju. Prevrnuo sam sve moje beleške, prevrnuo svaki kutak za koji sam mislio da može biti mesto gde zapis može biti pohranjen i ne nađoh ga. Nikako ne volim kad mi se zapisi zagube. Nikako! Sećam se da sam ono što sam tada čuo zabeležio na karo papiru, u jednoj gostinici, sedeći u društvu sa nekolicinom mojih tadašnjih domaćina koji su mi celu priču i ispričali. Pošto originalnog zapisa nema ovu ću belešku sačiniti onako po sećanju, ili bolje rečeno sačiniti na osnovu onoga što je ostalo od sećanja...

Priča je bila vrlo interesantna, onako prava ruska – melodramatična primerena slovenskoj melanholiji, o jednom mladom umetniku, slikaru koji je zarad ljubavi sve izgubio i na kraju ostao bez igde ičega. Rasprodao je sve što je imao. Prodao je svoju malu kuću u kojoj je živeo, prodao je svoje slike i krenuo u Moskvu za devojkom, koju je voleo. koja se tamo sa roditeljima odselila. Otišao je put ljubavi i nikada se više nije vratio. Govorili su mi da je to bila velika, ali tiha ljubav. Mladić je bio tih i miran, naočit i veoma talentovan slikar ali dosta siromašan. Imao je samo majku, otac mu je umro dok je bio još mali. Imao je i starijeg brata, koji je bio njegova sušta suprotnost. Brat mu je krajem devedesetih godina otišao iz Jaroslavlja u Amerku, otišao u pečalbu – trbuhom za kruhom. Posle toga ga nikada niko više nije video. S druge strane devojku su pratile tri strašne stvari. Prva je bila njena lepota, druga strašna stvar je bila ta da je bila jedinica i treća da su joj roditelji bili novokomponovani bogataši. Sećam se da su mi moji domaćini govorili da su se njih dvoje ipak voleli, ali da je njihova ljubav bila zabranjena. Uspevali su povremeno krišom da se vide, onako da niko ne zna. Ali džaba, sve je bilo prekinuto - ispostaviće se na kraju da je ta ljubav, jednom prekinuta, bila prekinuta za sva vremena. Devojka se sa roditeljima odselila. Ubrzo posle devojkinog odlaska mladićeva majka je umrla. Ostao je sam. Rešio je da proda kuću i sve svoje slike i da se uputi ka Moskvi da pokuša da otpočne novi život, ali u isto vreme i da bude što bliže devojci koju je voleo. Od toga ništa nije bilo. Planovi o sreći se nisu obistinili. Nedugo po odlasku iz Jaroslavlja našli su ga u Moskvi mrtvog ispod „Velikog kamenog mosta“ koji premošćuje reku Moskvu. Bio je decembar mesec. Kažu da je umro od zime. Našli su ga sklupčanog kao da spava. U rukama je grčevito držao ogroman buket crvenih ruža među čijim laticama je stajala cedulja sa posvetom, bez adrese. Na posveti su bili ispisani stihovi jedne pesme od Jesenjina. Bila je ispisana cela pesma, ali se ja, sada, ne mogu setiti nje cele. Na originalnom, zagubljenom, zapisu bila je ispisana cela pesma. Ono što se sećam, što mi je ostalo urezano u pamćenje, jeste da su stihovi na posveti počinjali ovako:

„Я помню, любимая, помню
Сиянье твоих волос.
Не радостно и не легко мне
Покинуть тебя привелось...“

Momak je sahranjen na jednom groblju u Moskvi. Sahranjen je onako kako se sahranjuju beskućnici i siromasi. Buket crvenih ruža sa posvetom nikada nije došao u ruke onoj kojoj je bio namenjen. Devojka zbog koje je nesrećni mladić tako skončao svoj život...o njoj mi moji domaćini nisu znali ništa reći. Posle svega ostala je ova priča o nesrećnoj ljubavi. Parafrazirajući početne reči iz romana Ana Karenjina mogu napisati; Sve srećne ljubavi su jednako srećne, svaka nesrećan ljubav nesrećna je na svoj način.

Jul, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 29 Јул 2010, 12:27

ЛОМАЧА

Пре неки дан био сам на путу. Ништа ново, за човека немирног духа као што сам ја путовања су сасвим нормална појава. Дакле, на том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила велику неверицу и тугу О томе и сада размишљам.

Возећи се ка мојој, за тај дан одређеној, коначној дестинацији возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је нити мало – нити велико. На крају, уоште није битно како се то место зове. Није битно само зато што тих и таквих сцена има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу написати у овим мојим белешкама. Неупоредиво ме више заинтригирао сам чин, од места чинодејствија. Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околиш, пушио цигарету и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру - боље речено бацали су нешто у њу. Нашто су спаљивали. Ватра и дим су били више него видљиви. Моја радозналост је опет ступила на сцену. Ђаво ми није дао мира па сам под притиском моје радозналости пришао сасвим близу том месту да боље видим о чему се ради. На моје огромно изненађење та два човека су, тешко ми је да ово и напишем, спаљивали књиге. Износили су књиге из куће и бацали их на, за њих припремљену ломачу. Нисам могао да верујем да присуствујем једном таквом скарадном чину. После неколико тренутака мог немоћног ћутања, преко ниске ограде, упитах једног од двојице егзекутора шта то раде. Наметнути разговор један од присутне двојице је прихватио, док ме је други с неповерењем гледао.
„Чистимо кућу од ђубрета“ следио је одговор.
„Па зар су књиге ђубре?“ упитах ја даље.
„Шта ја знам...Тако је газда наредио. Њему те књиге не требају. Купио је ову кућу и хоће да буде све чисто. Хоће да је реновира“ одговори мој саговорник и у исто време наставио даље „А што ти мене то питаш?“.
„Ако му књиге не требају, могао их је некоме поклонити“ одговорих му ја. Не чекајући одговор наставио сам даље: „Ко је живео у тој кући?“
„Неки брачни пар. Учитељи су били. Умрли су, а деца кућу продала“ одговори вредни радник који је бришући зној са лица мало поћутао па уз осмех рече: „Тај што је купио кућу...том не требају књиге. Он зна да чита само бројеве. Он има толико пара да може и тебе и мене и све ове књиге да купи и то заједно на камару“.
После ових речи све ми је било јасно. И ко је у питању и какав је човек тај који је наредио прављење ломаче за писану реч. Сваки даљи разговор ми се учинио сувишним. Пре него што сам се окренуо да се вратим ка аутобусу јер је пауза била готова замолио сам мог саговорника да ми да једну књигу са тог стратишта. Са чуђењем ме је погледао, али је удовољио мом захтеву. Узео је једну нагорелу књигу са обода ватрене стихије. Прилазећи огради на коју сам био наслоњен, радник је о своје ноге ударао књигом како би ухваћени жар на књизи угасио. Дао ми је књигу у руке и рекао:
„Ти мора да си неки писац кад се толико интересујш?“.
Узео сам књигу из његових гаравих руку и одговорио му: „Не. Нисам писац, али јесам неко ко воли књиге“.
„Нека ти је са срећом“ рече, окрете се и пође назад на посао.

Држао сам у руци књигу и размишљао о томе колико је људских душа у том пламену изгорело...Мирис гарежи је био јак. Током путовања књигу сам листао. Читао сам је само онолико колико ми је угашена ватра, која ју је оштетила, дозволила. Књигу сам донео у свој стан и ставио такву, ватреним језичцима оштећену у своју библитотеку. На спашеној књизи је писало „Не тугуј бронзана стражо“ издање 1968. Година мог рођења.

Јул, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 29 Јул 2010, 21:33

Ove godine se navršila sedamdesetgodišnjica od smrti jednog od najvećih pisaca prve polovine 20. veka, Mihaila Afanasjeviča Bulgakova. Tačnije rečeno godišnjica njegove smrti je bila desetog marta ove godine. Primetih da nijedno pozorište, nijedna kulturna ustanova koja se bavi pisanom rečju, nije obeležila godišnjicu. Ovom spisku svakako treba dodati i medijske kuće i njihove programe, ako izuzmemo emisije "Dogodilo se na današnji dan". Interesantno je da svi oni ne samo što nisu obeležili, nego se na godišnjicu čak nisu ni osvrnuli. Ne znam šta je po sredi?...Bulgakov je duboko u sebi verovao da je svaki Rus po prirodi mističar i da borba protiv religije, po njegovom mišljenju, lišava ruski narod njegove „srži“, zbog toga je smatrao da je njegova dužnost da u ruskom narodu ponovo probudi religiozna osećanja. To je on u svojim delima i činio. Sličnosti između nas i Rusa su brojne i mnogostruke pa čak i po pitanju religioznih osećanja. S obzirom na stanje duha u našem narodu i pomodnog stava u nas da se religiozna osećanja stave na periferiju našeg naciona onda, možda. i ne čudi što smo (ne)svesno na ovog pisca zaboravili. Ako pak govorimo o teatru, onda nešto razmišljam de se tako nešto možda i ovde moglo očekivati s obzirom da se dela ovog pisca već poodavno ne izvode na scenama naših pozorišta. Tu i tamo su u poslednje vreme bili sporadični pokušaji, ali su se svi oni završavali dosta neuspešno. U neka davna, prošla vremena situacija je bila sasvim drugačija. Ali ta vremena su prošla...Jedine svetle tačke, naše današnjice po tom pitanju su bili RTV koja je u dva navrata prikazivala serijal „Majstor i Margarita“, kao i neki internet portali koji su na dan smrti ovog vrsnog pisca na svojim stranicama pisanom rečju to obeležili. To je sve!...S obzirom na to kakva nam je „srž“ s jedne strane, i kuda ide naš teatar danas s druge strane, onda je i to dosta. Sve u duhu one narodne; Od koga je, dosta je.

Jul, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 30 Јул 2010, 19:36

Otvorio sam na ovom forumu jednu, bar za mene interesantnu temu Tema je „Pozorišna kritika“. Otvorio sam ovu temu samo zato što sam nailazio na veoma interesantne članke koji je obrađuju. Ovde ne govorim o skribomanima, već o ljudima koji se pozorišnom kritikom istinski bave. Namerno se, prilikom postiranja članaka, ne osvrćem na konkretne kritike koje kritičari iznose o nekoj predstavi mada se i one moraju uzeti u obzir. Izuzetak je, zasada, bila samo kritika moskovskih pozorišnih kritičara u vezi Milorada Pavića. Tu je dat zbirni prikaz svega onoga što su tamošnji kritičari rekli a što je u velikoj meri odgovaralo onome što mene interesuje. A mene više interesuje naličje bavljenja pozorišnom kritikom...Kad god počnem razmišljati o ovoj temi u misli mi dođu replike iz Ljosine drame „Lepe oči, ružne slike“. Toliko istine ima u tim rečima. Možda je reč istina prejaka, možda bi se pre moglo reći da reči iz tog dramskog teksta teraju na razmišljanje. Prevedeno na jezik teatra, parafraziraću neke od misli iz ovog Ljosinog teksta...Kritičar se postaje eliminaciojm ili impotencijom; Kritičari su ljudi bez talenta za ono što vole; Nijedan kritičar nije sanjao da postane kritičar, već je sanjao da postane umetnik; Pisanje kritike ne može nadomestiti, izlečiti nedostatak talenta; Nedostatak talenta i postojanje ogromne ljubavi spram pozorišta stvaraju kritičara; Pisanje kritike o tuđim stvarima stvara lažnu nadu, iluziju onome koji piše kritiku da je umetnik...Stičem utisak da se većina pozorišnih kritičara, pišući kritiku bori u sebi. Bori se kako da istinski zavoli ono što ne poznaje. Kritičari se rukovode razumom i intelektom, a istinski umetnik koji stvara on teži ka mnogo višem od toga. On ide ka htenju za istinskim umetničkim doživljajem. Dostojevski na jednom mestu kaže: „Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem." Zbog toga sam sve više ubeđen da se iza velikog broja napisanih ili, pak izrečenih kritika krije neistinoljubivost, krije se neiskrenost. Šteta je što za ljude koji se bave pozorišnom kritikom ne postoje neki specijalni testove, koji bi mogli da odrede autorovu istinoljubivost i iskrenost. Loše bi se mnogi kritičari proveli pred detektorom laži. Na stranu svi njihovi izleti u psihologiju i estetiku: o mnogim stvarima oni čak ni ne slute, iako pretenduju na ulogu kreatora dobrog ukusa.

Jul, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 02 Авг 2010, 10:06

Juče, kasno popodne, u trenucima nedeljnog odmora zazvonio mi je mobilni telefon. Na moje veliko, i prijatno, iznenađenje s druge strane je bio jedan moj poznanik sa kojim sam dugo godina zajedno radio u jednoj firmi u Beogradu. Dugo se nismo čuli…Prošla je što se kaže, ciganska godina, od kad smo se poslednji put čuli…Zapravo, poslednji put smo se videli 2005. godine i to sasvim slučajno u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu…On je ostao veran poslu kojeg radi. Nalazi se u inostranstvu, u Irskoj. Kaže da se dosta često priseti mene pa me je zbog toga nazvao. Lepo s njegove strane. Razgovarali smo dugo o svemu i svačemu, a ponajviše o zajednički provedenim danima u istoj firmi. Kaže da se uvek seća kada sam mu bio u komisiji za polaganje pripravničkog ispita i moje opaske koju sam mu uoči ispita rekao: “Kakvo pečenje, takvo i rešenje.” Ha-ha-ha…bože dragi čega se sve on nije setio. Na kraju me je priupitao da li se i dalje bavim glumom. Odgovorio sam mu da se bavim, ne više sa tolikim žarom kao pre, ali se bavim. Na taj moj potvrdni odgovor moj poznanik izusti: “Jooooj druže, ne znam odakle ti posle svega toliko energije da se još i time baviš?” Da, dobro pitanje…Dogovorili smo se da se ponovo čujemo, a kada dođe u zemlju da se i vidimo. Da li će se to desiti, to ne znam. Posle završenog razgovora razmišljao sam o tom mom drugaru, a ponajviše o njegovom poslednjem pitanju…U tom razmišljanju setio sam se jedne anegdote koju je svojevremeno govorio, i o kojoj je pisao Midorag Ilić. Anegdota je iz vremena dok je bio upravnik BDP-a. Ona ide ovako: “Jedne večeri pre početka predstave Krležine drame “ U agoniji “ Miodrag Ilić je u salonu kraj pozornice sreo Pavla Bagatinčevića, koji je u toj drami igrao baruna Lembaha, u geroku s belim rukavicama na rukama i cvetom u reveru, našminkanog i spremnog za izlazak na scenu. Bio je uzbuđen, nekako drugačiji, taj otmeni gospodin srpskog glumišta. Videvši upravnika prišao mu je i kiselim licem izustio “Ne znam da li da se smejem ili da plačem, upravniče?”. Upravnik je bio zbunjen jer nije znao o čemu je reč, a Pavle je nastavio “Znate li šta mi se maločas dogodilo? Pozvali su me hitno na telefon i ja čuh mog kuma, poznatog advokata koji živi u Knez Mihailovoj ulici. Rekao mi je: “Dođi, Pajo, moja Mica ispekla uštipke!” Ja mu objasnih da ne mogu, jer za nekoliko minuta počinje predstava. “Ajde, more, i to mi je neki posao! Ostavi sve i dođi dok se uštipci nisu ohladili!”...Molim vas lepo, to kaže jedan advokat, Beograđanin! Za njega je ovo ovde benavljenje i gubljenje vremena.”. Obojica su se nasmejali, ali je Miodragu Iliću ostala neka duboka gorčina u duši.” Tako sam se i ja nakon poslednjeg pitanja mog poznanika u vezi glume, kiselo nasmejao a u duši mi je ostala, sasvim sam siguran u to, prisutna oporost…O tom pitanju i sam veoma često razmišljam. Tražim odgovor...A, odgovora nema!

Avgust, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Авг 2010, 20:01

Најпријатније моје успомене у последњих неколико дана везане су за Русију. Једно време сам био поштеђен тих сећања...Везане су за лежање у смирај дана под тремом даче мог познаника Едуарда Крајева и испијање чаја са земичкама. Делује шашаво, али истинито! Много бих дао када бих поново бар на два дана могао тако да прилегнем, напивши се чаја, и ни на шта да не мислим. Толико се осећам уморно. Боже: пишем некуд у непознат простор људима које не познајем, нешто што у суштини није важно, нешто што никога не интересује. Пада ноћ, а ноћу се ништа паметно не дешава. Сан!

Август, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 16 Авг 2010, 16:57

U petak sam prisustvovao otvaranju jedne likovne kolonije. Radi se o jednoj, rekao bih, dosta reprezentativnoj koloniji koja je ove godine okupila veliki broj slikara i skultora iz zemlje i inostranstva. U masi ne malog broja učesnika i gostiju video sam mog nekadašnjeg profesora likovne umetnosti akademskog slikara Mirka Trimčevića iz Beograda. Nisam ga video jako, jako dugo. Zapravo ne mogu se setiti kada sam ga poslednji put video. Dve godine me je, sada već vremešni čovek ali vitalnog duha, učio lepoti likovne umetnosti. Malo je reći da sam se iskreno obradovao kada sam ga ugledao. Razlika u odnosu na davna, prošla vremena kada mi je bio profesor je ta da su sada njegova kosa i brada beli kao sneg. Ta belina njegovom mirnom i tihom temperamentu daju jedanu posebnu crtu duhovnosti, i mudrosti. Zašto ne reći, sa takvom razbarušenom kosom delovao mi je kao Raspućin. Normalno, on mene nije prepoznao i to je manje bitno, zapravo to je potpuno nebitno ono što je neuporedivo važnije je to da sam ja njega prepoznao. Dok sam ga gledao dok je razgovarao sa njegovim kolegama slikarima prisećao sam se prošlih vremena...Sasvim sam se jasno sećao njegovog crvenog Volvoa beogradskih registarskih tablica, njegovog smirenog - laganog hoda dok se približavao učionici, njegovog tihog glasa koji nikada nije prelazio jačinu koja je uhu podnošljiva, njegovih predavanja u kojima je uspevao da učenicima približi nešto što nam je u ono vreme bilo tako strano i daleko, njegove naravi da od predmeta kojeg predaje učeniku ne napravi bauk shvatajući da je samo mali broj onih koji likovnu umetnost osećaju i vole, njegove potrebe da u svemu onome što je učenik uradio pronađe nešto lepo i plemenito, mnogo toga sam se setio dok sam ga posmatrao...Posle mog prilaska njemu i njegove iskrenog radovanja da se neko njega seća iz tog vremena seli smo i dugo razgovarali u bašti hotela. Razgovarali smo o mnogim stvarima, o školskim danima, umetnosti, kulturi, životu, ljudskim sudbinama...Baš nešto razmišljam, šta ti je sudbina...godinama nekog ne vidiš, čak o njemu i ne razmišljaš i čini ti se da ti je ta osoba potpuno iščilela iz glave, kad ono desi se neko čudo i biva dovoljno da tu osobu samo na kratko vidiš i da se film sećanja na tu osobu počne nepogrešivo tačno odmotavati čak i do najsitnijih detalja. Prijatan je osećaj kada čovek može tako nešto da uradi. Prijatno je kada čovek može da pronađe u sebi nešto lepo ma kad god da se to lepo dogodilo.

Avgust, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3751
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 17 Авг 2010, 18:58

НЕПОЗНАТО О ПОЗНАТОМ

О смрти Николаја Васиљевича Гогоља мање-више све се зна. Познато је да је овај велики светски писац у тридесетој години свог живота оболео од маларије и да је болест изазвала оштећења на музгу писца. Чести напади проузроковани болешћу утицали су на Гогољеву неурачунљивост што је резултирало тиме да је овај писац у неким од напада уништио, спалио неколико поглавља другог тома његове поеме „Мртве душе“. Често се може прочитати да је Гогољ био изложен „верском лудилу“ што се баш не може узети као тачно јер Гогољ није у правом смислу те речи био верски човек. Пре би се могло рећи да се радило о човеку који је гајио у себи аскетски начин живота. Гогољ је умро 1852. године.

Након смрти посмртни остаци великог писца пребачени су у Русију и он је уз дужне почасти сахрањени на гробљу Даниловског манастира у Москви. Ваља напоменути да је овај манастир у својој дугој и богатој историји био седиште Руских патријарха. На том мести Гогољеве мошти су почивале пуних осамдесет година. Након велике октобарске револуције и успостављања совјетске власти у Русији су се десиле велике промене. Почетком тридесетих година прошлог века совјетска власт је покренула опсежну кампању против религије. Срушен је храм Христа спаситеља, а исто тако одлучено је да се Даниловски манастир затвори као и гробље које је било у његовом склопу. Монаси из манастира су били протерани, а манастир је променио своју намену па је тада постао место за пријем напуштене деце. Цео посао био је поверен агентима НКВД-а. Међутим, приликом спровођења партијске одлуке појавио се један проблем, а то је шта урадити са Гогољевим посмртним остацима. Чак ни совјетска власт није могла да оспори квалитет овог писца. Респект је постојао. Одлучено је да се посмртни остаци пребаце на гробље Новодевичког манастира. Почело се са отварањем крипте. Када је ковчег из крипте извучен агенти НКВД-а су га отворили. У ковчегу је стајао скелет обучен у сиву хаљину, кости рука су биле савијене на грудима, на ножним костима су стајале чизме, али главног дела скелета није било. Није било лобање. Агенти су брзо почели да истаружују и утврдили су да је Гогољ сахрањн са главом на раменима. Мистерија је настала. О овоме је одмах обавештен Стаљин. Одговор из врха је стигао да све мора остати велика тајна јер совјетска власт не признаје постојање вандализма. Наређено је да се спроведе опсежна истрага о томе шта се заправо десило. Лобања великог писца се треба наћи!? Од тог момента мистерија око нестанка Гогољеве лобање обилује контрадикторностима. Од свих прича које колају најупечатљивија је следећа. Агенти НКВД-а су почели опсежна испитивања свих монаха који су богу служили у том манасиру. Изузетака није било. Није био поштеђен ни сам игуман. На основу сазнања до којих су агенти дошли, утврђено је да су приликом обележавања стогодишњице од Гогољевог рођења на гробљу спровођене активности око уређења гробља које су указивале на могућност да је тада гроб овог писца похаран. Заправо тада је крипта гроба ојачавана, што значи да је постојала могућност да је сандук са посмртним остацима отваран. Цео посао реконструкције финансирао је извесни Бахрушин, познати московски милионер, војни лиферант и велики колекционар. У оно време Бахрушин је био екстравагантна личност Москве. Радило се о човеку пуном енергије, ерудити који је имао циничан поглед на свет и људе, а при томе је био и страсни колекционар. Опсесија му је била скупљање позоришних реликвија. Та страст га је гонила на спремност на свакојака дела, чак и на светогрђе. Хиљаде и хиљаде јединствених позоришних реликвија се налазило у његовој колекцији. Сумња је после свега пала на њега. Све је указивало да је неко је за њега оскрнавио леш Гогољев и украо лобању. Прича се да је Бахрушин лобању чувао у једној кожној, само за ту прилику скројеној опреми међу медицинским инструментима, желећи на тај начин да је заштити од случајног открића. Међутим, Бахрушин је умро 1929. године и са собом у гроб однео тајну о томе где се тачно налази Гогољева лобања. Након октобарске револуције Бахрушину је наређено да све реликвије које има преда совјетској власти. Све је реликвије предао без поговора али је ону највреднију сачувао, оставио ју је некоме или као аманет, или као проклетство. Од прикупљеног материјала совјетска власт је отворила музеј којег је лично отворио Лењин. Данас се на том мести налази Позоришни музеј са преко милион експоната и преко 60.000 позоришних свезака.

Мистерија око нестанака Гогољеве лобање није добила епилог. Како то обично бива приче и дање колају. Можда садашња власт зна где је лобања, али се о томе још увек ћути. Нико не зна зашто? Било како било посмртни осакаћени остаци Никлаја Васиљевича Гогоља пренети су на ново место. Сахрањен је труп без главе. По личном Стањиновом наређењу направњен је нови споменик у облику попрсја док је стари споменик у блику крста на којем је писало „Голгота“ бачен. Ипак, тај стари, бачени споменик и данас живи. Не у целини, али једном добром својим делом, да. Неко други сe са њим покрио.

Август, 2010.
"Artem non odit nisi ignarus."