Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Феб 2012, 12:36

Котрљамо се, окрећемо се, клижемо се. Преблизу и присно се држимо, и брзо се окрећемо судбино моја. Плешемо валцер није нас стид.
Последње учитавање од Čičikov дана 01 Јул 2015, 11:15, учитано 1 пут укупно.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 23 Нов 2012, 22:18

Bio jednom jedan vajar. Tokom jedne od mnogobrojnih šetnji negostoljubivim prosotrima njegovog okoliša naiđe na jedan vrlo lep kamen. Odneo ga je u svoj atelje i počeo da radi na njemu. Klesao je kamen danima, mesecima, godinama i na kraju napravi skulpturu. Jednog dana njemu u posetu dođoše njegovi prijatelji i svaki od reda reče kako je napravio lep kip. Vajar ih na tren pogleda i reče: „Taj kip je uvek bio tu samo što sam sa njega skinuo višak.“

Novembar, 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 24 Нов 2012, 21:19

Upravo sam se vratio iz šetnje. U današnjoj šetnji sam otkrio nešto što mi je dugo vremena budilo znatiželju, ali je u meni u isto vreme probudilo i jedno sećanje koje sam svih ovih godina neopravdano potisnuo u sebi. Kad je znatiželja u pitanju nije to ona obična, pomodna znatiželja koja dođe i prođe, već je to ona znatiželja koja vas zbog osećaja divljenja i poštovanja prema nečemo što vidite tera da o njoj jednako razmišljate. O čemu se zapravo radi? U gradu u kojem živim kad god idem u šetnju uvek prolazim jednom malom ulicom. U toj ulici postoji jedna mala kuća, pre bi se reklo da je to kućerak, koja uprkos svemu izdržava nalete današnjice, koja jednako odoleva nadolazećim zgradama koje niču u njenoj neposrednoj blizini poput pečurki posle kiše. Ta mala kuća je uvek uredno okrečena, u beloj boji. Na njoj stoje dva mala prozora, od kojih je jedan kibicfenster, iza kojih se naziru bele čipkane zavese. U prozorima uvek stoje uredno poređane saksije sa cvećem. Vidi se da je cveće u saksijama uredno negovano. Vidi se to kada dođe vreme cvata cveća. Tada bogata koloritnost cvetnih boja jednostavno mami poglede prolaznika. Ispred kuće je uvek uredno počišćeno iako ispred nje, kao nemi stražari, stoje dva velika kestena. U vremenu kad se drveće sprema za zimski san, kao što je sad slučaj, kada ono sa sebe skida požuteli pokrivač od lišća to svelo i opalo lišće jednako je pokupljeno kako sa staze za pešake, tako i sa malenog travnjaka koji se prostire ispod njih. Uvek me je impresioniralo da je sve na i oko te male kuće tako uredno i čisto. Biće da ono što je staro, ne mora da bude i ružno. Kad god sam prolazio pored te male kuće uvek sam se pitao kako izgleda osoba koja tako vredno vodi računa o tome da starost ne bude teret sadašnjosti. Večeras sam to otkrio. Ne samo što sam otkrio, već sam doživeo nešto za šta sam mislio da u meni više ne postoji. Dok sam se u večerašnjoj šetnji, noć je već uveliko pala pa su ulične svetilje svojom svetlošću počele zamenjivati umornu dnevnu svetlost, približavao maloj kući ispred nje sam spazio jednu staricu koja je sa metlom u ruci laganim, ali pedantnim pokretima uklanjala poslednje ostatke odbačenog lišće sa drveta. Starica je bila ogrnutu u štrikani crni ogrtač a na glavi je imala crnu maramu. Staračke ruke su sporo, ali vredno radile. U trenutku kad sam došao do starice, iako je ne poznajem, rekao sam: „Dobor veče stara majko“. Starica je na trenutak zastala u svom radu podigla glavu i odgovorila: „Dobro veče drago moje dete.“ Ja sam nastavio dalje u svom koračanju, a starica je nastavila sa svojim poslom. Glas starice je bio topao i nežan. Upravo to što sam osetio u odgovoru starice vratilo me je u neko davno vreme. Probudilo je u meni jedno usnulo sećanje. To je sećanje na moju baku koja je svoju sveću života davno ugasila i preselila se na nebo. Posle toliko vremena ponovo razmišljam o njoj. Želim da verujem da je među anđelima.

Novembar, 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Дец 2012, 12:02

Pao je prvi sneg i to obilno! Kažu stari ljudi da kod prvog snega valja pomisliti želju. Pomislio sam...I dok sam tako razmišljao o spoju prvog snega i svoje želje sa prozora stana na četvrtoom spratu gledao sam u belu boju čednosti. Lep prizor se pružao u pogledu...Ali tu je i naša svkodnevica. Ispred zgrade ljudi su pokušavali da iz okova beline oslobode svoje četvorotočkaše. Onaj ko se prvi latio tog posla zapravo je imao najmanje posla. Zašto? Zato što je sneg sa svog i oko svog ljubimca prebaciova na onog do njega i tako redom. Poslednji u nizu koji je želeo da stavi u funkciju prevozno sredstvo bez koga danas teško da se može imao je zapravo najviše posla. Gomila snega ga je čekala, jednim delom od Boga a mnogo većim od komišije. Brigo moj pređi na drugoga.

Decembar, 2012. godine
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Јун 2013, 18:59

Pre neki dan sam našao jednu svoju zabelešku. Ne mogu se setiti kad je ona tačno sačinjena ali mi je ponovono njeno čitanje pričinjavalo zadovoljstvo. Evo te beleške…

PRVI POLJUPCI, PRVE LJUBAVI

Postoje sećanja koja volimo i sećanja koja nas vole. Sećanja koja su nastala iz ljubavi i sećanja od kojih ljubav nastaje. Postoje sećanja zaljubljenih i zaljubljena sećanja. Sva ova sećanja u nama, ponekada postaju istovetna i u njima se na jedan veličanstven način neki naši događaji i doživljaji nastavljaju i traju uprkos protoku vremena.

Stapanje tih sećanja u jednu nepreglednu liniju života koja se čas udaljava čas približava vraćaju me u jedno vreme u kojem je tu u centru, kada krenete prema velikoj kafani između Doma kulture i prodavnice “Velebit”,se nalazila poslastičarnica koju smo svi mi zvali “Kod Abaza”. Tako je ja pamtim. Bila je to prostorija ne velika ali sasvim dovoljna, koja je unutra bila opasana ogledalima u kojima se, pored sebe, krišom mogao posmatrati neko drugi. Bila su četiri stola i devet stolica namenjenih onima koji su u nju svraćali da se odmore i zaslade. Naspram ulaznih vrata u dnu, stajala je rashladna vitrina i sto za osoblje koje je tu radilo. U rashladnoj vitrini stajale su i mamile sve one poslastice koje danas retko gde mogu da se nađu. Bile su tu kao za izložbu poređane tulumbe i baklave, ćeten-halva i kretoš, krempite i šampite, puding i sutlijaš posut cimetom ili čokoladom, čokoladne štanglice i orasnice, ratluk i žele spravljeni po tehnologiji starih majstora “slatkog” zanata. Bilo je u toj vitrini i šarenih lizalica različitih oblika i ukusa, žvaka u obliku cigarete i loptica sa gumicom za prst u kojima se krila ukusna bonbona. Gost je u ovoj poslastičarnici mogao da nađe i zimski sladoled, tek toliko da se pokaže da poslastičari mogu da doskoče i godišnjem dobu ali i jabuke prelivene crvenom slatkom glazurom. U letnjim danima dolazilo se u ovu poslastičarnicu da se rashladi uz dobar i kvalitetan sladoled od punča, čokolade, vanile, limuna, jagode. Pila se tu dobra limunada i boza. Jednom rečju bila je to slatka kuća u kojoj su vrata bila od čokolade a prozori od marmelade u kojoj se svet radovao. Sve je u ovoj poslastičarnici bilo pripremljano kao u domaćoj kuhinji. Trebalo je samo namamiti prolaznika da svrati, da sedne za sto i servirati mu slatke đakonije od kojih su ponekada trnuli zubi. Zvuk metalnih tanjirića u koje su vešte ruke poslastičara stavljale svoje đakonije namenjene novom gostu delovao je kao uvertira pred javom koja se sanja. Bilo je nezamislivo u dane vikenda posle šetnje da li do motela ili samo do igrališta, ne svratiti u ovu poslastičarnicu na kafu ili kakav slatkiš. Nekako su i opori i teški razgovori uz servirane poslastice bili podnošljiviji. U ovoj poslastičarnici su proradili mnogi “Plavi čuperci” i počele da padaju zvezde repatice. U njoj su deca počinjala da se vole jedući jednom viljuškom istu šampitu, ljubeći se preko jedne čaše limunade. Bila su to vremena kada su prvi sastanci uz tremu i pubertetsku zbunjenost zakazivani u ovoj poslastičarnici. Mnogi od nas su ovde upoznali neku svoju Anu iz IV2. Posle prvih sastanaka izlazilo se iz ove slatke kuće kao slep od prve ljubavi verujući u večnu ljubav ne znajući kada se to severnjača upalila a utihnuli petli. Dolazilo se u ovde i zarad prvih dokazivanja i opklada, koliko ko može pojesti tulumbi, baklava, krempita ili pak, šampita. Bilo je u tom dokazivanju i pobednika i poraženih, bilo je i likovanja ali se uvek kovala široka ljubav utkana u nove rime beskraja. U smiraj dana kada se umorno sunce povlačilo na počinak i kada su umesto njega zvezde poput lampiona obasjavale nebo počinjao je da živi korzo, počinjala je šetnja među oblacima. U takvom ambijentu nestvarne stvarnosti i ova poslastičarnica je sijala drugačijim sjajem i sama je postajala oblak po kojem se hodalo što drsko što bojažljivo.

Poslastičarnica “Kod Abaza” se voljom ljudi ili nečeg drugog, ko će ga znati selila i zauvek nestala. Nema je odavno. Ostalo je samo sećanje i uspomena na tu slatku kuću.

“Lepoto isčezla, uspomeno setna.
Nijedno se sećanje ponoviti ne da.
Ništa nije tako kao što izgleda.
Prošla su veselja, tiha, nedostižna.”
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 08 Јун 2015, 14:51

KLUPE NA SOKAKU

Pre neki dan dok sam u smiraj vrele subotnje večeri sedeo sa jednim mojim poznanikom u jednom restoranu u misili mi dođeše neke davne slike života. Na te misli me je podstakla jedna rečenica koju je moj poznanik te večeri sasvim slučajno izustio dok je prepričavao događaje iz svoje rane mladosti. Postojalo je nešto što je mesta u Banatu činilo tako posebnim, tako ljudskim, tako neposrednim U koje god mesto tog dela Vojvodine da ste došli tu posebnost ste mogli jednako da primetite.To su bile klupe na sokaku. Da, klupe. Danas klupa na sokacima skoro da i nema, a ako se po koja i nađe onda ona deluje ili prazno i napušteno, ili na njoj sedi po koja usamljena duša koja zagledana u beskraj današnjice kao da lebdi između sna i jave.
Nekada nije bilo tako. Nekada su klupe bile sastavni, skoro neizostavan deo okućnice na kojima se rado sedelo i divanilo. Okupljanje na klupama je bio deo rituala koji se nije smeo propustiti. Ljudi su se na klupama družili. Neke od tih klupa su bile lepe i sređene, neke su bile napravljene onako jednostavno tek da mogu da prime svoje goste, dok su neke klupe vlasnici iznosili na sokak a po završenom divanu ih vraćali u svoje dvorište. Nije bio redak slučaj da je neki stari balvan bio korišćen kao klupa. Kada popusti letnja žega, kada se teški paorski poslovi pozavršavaju ljudi su izlazili na ulicu i sedeli na klupu. Na svoju, ili na komšijsku nije bilo bitno. Bilo je bitno da se uz koju reč pokaže da je čovek društveno biće. Tu su se vodili svakojaki razgovori. Tu se bistrila ozbiljna politika, vodili se razgovori o životnoj svakodnevnici, muški deo društva pričao je o sportu a ženski o ženskim poslovima, šalilo se na svoj i tuđi račun ali isto tako vodili su se i seoseki abrovi bez kojih jedno mesto jednostavno nije moglo da se zamisli. Sa tih klupa dok je razgovor tekao upitni pogledi okupljenih ljudi su kao po pravilu leteli ka prolaznicima iza kojih su se krila razna pitanja na koja su u isto vreme traženi i odgovori. Baš ti pogledi su umeli da budu nekada i smetnja prolazniku pogotovu ako je prolaznik mlađeg uzrasta bio, javljala se određena doza nelagodnosti zbog silnih očiju koji su ka njemu bili upereni. I baš tada se kao po pravilu kod prolaznika dešavao kakav peh ili maler što je mladalaču zbunjenost učinilo još većom a znatiželjne poglede skoro nepodnošljivim. Bilo je skoro nezamislivo da prolaznik prođe pored ljudi koji su sedeli na klupi a da se ne čuje „Dobar dan“ ili „Dobro veče“. Kućno vaspitanje se skoro svaki dan javno proveravalo. Stariji prolaznici su često koristili priliku da zastanu i da se bar nakratko priključe razgovoru koji se vodio na klupi. Da kažu svoje mišljenje ili da čuju nešto što već nisu imali priliku da ranije čuju. Čak ni uporni i dosadni komarci nisu mogli da te razgovore završe pre nego što to nisu hteli da učine sami akteri druženja. Kada su se razgovorili za taj dan istrošili ljudi su se povlačili u svoje kuće i prepuštali klupu nekom drugom.
Kada je mesto tonula u san a noćni život počinjao da se budi i tada su klupe imale svoje goste. Tada su po pravilu gosti na tim klupama bili predstavnici mlađe generacije. Tada su se na klupi šapatom vodili sasvim drugi razgovori. Na mnogim klupama su počinjale, ali i završavale se ljubavi. Mnoge klupe su pod plaštom noći sakrivale mladalačke tajne, prikrivale mnoga mladalačka razočarenja, mnoge poljupce učinile skrivenim od strogih očiju javnosti. Isto tako bile su klupe i mesta na kojima su se kovale nekada naivne a nekada ne, male ili velike mladalačke pakosti i osvete. Kada je razgovor iz šapata prelazio u zvonak govor nije bio redak slučaj da se iza otvorenog prozora od spavaće sobe oglasi domaćin ili domaćica kuće strogim glasom „Ajte deco bešte odatle!“. Bio je to nedvosmisleni znak da se ode sa klupe. Tad bi se mladi svet nevoljno povlačio sa tog mesta vidno nezadovoljan što se razgovor tako grubo prekida, mrmljajući sebi nešto u bradu.
Život na klupama prestajao je tek u ranim jutarnjim satima kada su prvi petli nagoveštavali dolazak novog dana. Tada bi se zapravo celo mesto napokon odmorila od svih dešavanja koja su se u njemu tokom dana desila. Tih dešavanja je baš bilo. Međutim, sa novim danom dolazila su nova druženja i novi razgovori. Klupe su čekale nove, stare goste nove, stare razgovore. I tako u krug sve dok ne počnu prohladni i sumorni kišni, jesenji dani. U tim danima kao i u vreme zime klupe su bile mesto na koje se nije svraćalo. Jedino tada razgovora na njima nije bilo. U to vreme i klupe su tonule u zimski duboki san sve do proleća i prvih suncem okupanih prolećnih dana.
Danas u banatskim mestima retko gde možete videti ne samo da ima klupa ispred neke kuće nego retko možete videti da ljudi sede ispred kuće i da razgovaraju. Tek, tek ponegde možete videti nekog starca ili staricu kako sami sede i misli o Bog će ga znati o čemu. Izgleda da je novo vreme sa sobom donelo novo ponašanje i nove odnose. Da je novo vreme donelo i probleme koji su postali jači od čovekove želje da pokaže da je društveno biće.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 17 Јун 2015, 00:01

прелепо .... вратио си ме, баш тамо, на клупу.... хвала :mah
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Re: Beleške na manžetnama

Порукаод Čičikov » 30 Дец 2016, 23:17

У СЕНЦИ ВЕЛИКОГ ДУДА

Кажу људи да од многих врста дрвећа које расту на овим нашим просторима дрво дуд може дуго да живи, а да исто тако уме дуго и да памти. Изгледа да се ово дрво упркос свему као мало које до краја прилагодило поднебљу које овде влада. Ни оштре зиме ни врела лета нису могли да науде том дрвету. Исто тако ваља рећи да није реч о обичном дрвету, већ о ономе које има и плодове, које су пак многи од нас јели у својим дечачким данима – онда када смо седели у сенци овог дрвета бежећи од врелог сунца. Тамно-плава боја око усана одавала је сваког од нас понаособ. Пастел тамних боја на нашем лицу је непогрешиво говорио ко је од нас дечака жељу за слатким утолио у малим, али слатким плодовима дудовог дрвета. Они старији су имали и прилику више – могли су да пију ракију од дуда, додуше мало опору, али поприлично питку. Данас је у Војводини мало места која имају дудов дрворед. На жалост, много је више оних места која су га некада имала. Јаша Томић је својевремено имао два таква дрвореда. Један, на сву срећу, још увек постоји и он се налази на путу ка мотелу. Међутим, онај други, већи и занимљивији дудов дрворед, више не постоји. Он се простирао главним друмом који је од Јаше водио ка Штефансфелду, данашњем Крајишнику. Био је то по причи мештана дрворед какав се само могао пожелети. Засађен бог ће га знати када и од кога, овај дрворед се развијао и растао. Због своје старости тај дудов дрворед памтио је много тога из историје овог места. Густо засађена дрва дуда с обе стране друма су у лето, онда када су њихове крошње у пуном сјају листале и спајале се при њиховом врху, путнику који је ишао тим друмом пружале јединствен угођај. Путник као да је путовао кроз тунел, којем је свод уместо неба било зелено лишће и чијом се целокупном дужином неодољиво ширио мирис белих и црних дудиња. Путник је у исто време једнако могао чути цвркут птица, што је многим путницима пролазак тим путем чинило изузетно пријатним. Био је тај дрворед права мала – заправо велика – оаза. Но, како то обично бива у нас, тешко да нешто што је лепо може дуго да траје. Велики дудов дрворед је посечен некако одмах после Другог светског рата. Зашто је то урађено тешко да ико на то питање може дати разуман одговор. Оно што није успела да уради природа током многих година урадио је човек, веома брзо. Изгледа да је неко мислио да је дрво дуд изашло из моде и да његова сведочења више никоме нису била потребна. Мислио и погрешио. Управо за тај нестали дрворед из времена када је Други светски рат био на самом крају, везана је једна интересантна и необична прича.

Након што су војници велике и славне Црвене армије у ноћи између 28. и 29. септембра 1944. године дефинитивно ослободили Јашу Томић у месту је наступило велико славље. На улице места су изашли сви мештани, и млади и стари, и мушко и женско. Све што је могло да хода и да се миче желело је да удахне новопридошли дах слободе. У тим тренуцима по улицама Јаше једнако су се могли чути и српски и руски и мађарски и бугарски језик. Сви су говорили својим језиком и сви су се међусобно разумевали. Дотадашњи господари људских судбина – немачке окупационе власти – побегле су главом без обзира, заједно са многим немачким породицама чији су се чланови током рата борили у немачкој армији. Ћурак среће се окренуо. Ловац је постао ловина. Долазак совјетских трупа донео је једну нову врсту живота и узбуђења у ово банатско место. Многи мештани никада до тада нису имали прилике да виде совјетске војнике, што је њихово појављивање учинило још више интересантним. С обзиром да су о тим војницима у оно време колале разноразне приче – почевиши од тога да су велике кавгаџиије и швалери, па преко тога да воле алкохол више него жену, а на крају и до тога да су велики романтичари и сањари – ово је била јединствена прилика да се изблиза све те тврдње провере. Као што у таквим ситуацијама и бива, за неког су после блиских контаката црвеноармејци били ослободиоци, а за некога су постали окупатори.

Елем, у Јаши Томићу је дуги низ година радила фабрика ликера. Пун назив ове фабрике је гласио Творница племенитих ликера, брендија и цеђених сокова „КЕЛИКО”, чији је власник био Михаел Кеселринг. Власник ове фабрике је отишао из овог места заједно са окупационим властима и оставио је капије фабрике, што би рекао наш народ „на извол’те”. Свако онај ко је иоле познавао менталитет људи који су били у саставу совјетски војске могао је претпоставити да ће управо та фабрика бити место које ће посебно привући војнике Црвене армије. Тако је било и овог пута. Прича каже да су се војници по ослобађању Јаше и након сазнања да се у овом месту налази таква фабрика одмах обрели у њој. Био је то за њих нека врста празника. Гостили су се свим могућим алколхолним пићима који су се нашли у подрумима ове фабрике. Наздрављали су што су још живи, захваљивали свевишњем што што им још није угасио свећу живота у тој кланици од рата. Плакали, смејали се, радовали, туговали. Подруми те фабрике, које поодавно више нема, били су тада сведоци преплитања свих могућих човекових осећања без икаквог реда и резона. За време док су у њима војници боравили једнако се из њих чула песма. Певало се соло у двогласу у трогласу, са или без музичке пратње. Многе песме су тада биле певане али је једна посебно била интересантна. Била је то песма Партизанка молдованка која је због своје мелодичности будила једну посебну врсту емотивног стања не само код војника, него и код самих мештана. Међутим, Јаша Томић је била само једна мала успутна станица Црвеној армији. Ваљало је ићи даље, али се појавио проблем како војнике натерати да изађу из фабричких лагума. Пошто молбе и претње нису уродиле плодом, главни официр, видно изнервиран насталом ситуацијом ушао је у подрум фабрике и испалио читаве шаржере у велике бачве пуне алкохола и све то запалио. Пожар који је наступио приморао је војнике да онако пијани, полупијани и мамурни изађу напоље. У том пожару је изгорела цела фабрика. Циљ је постигнут – војници су поново били спремни за полазак. За даље гоњење непријатеља. Војници Црвене армије на челу са својим официрима упутили су се главним друмом ка Штефансфелду. Управо је то био пут који се налазио у шпалиру дудовог дрвета. Иако је био крај септембра месеца дан је био за то време више него топао. Михољско лето је било наступило. На дрвећу је још остало лишћа, што је мамурним војницима и те како пријало. Хладовина коју су правиле крошње дрвећа била им је сасвим добродошла. Ходали су лаганим корацима, не слутећи да ће, оно што ће ускоро уследити, за многе од њих бити и крај животног пута.

С повлачењем немачких окупационих снага и одласком великог броја немачких породица из Јаше нису нестале и емотивне везе тих породица и њихових чланова са овим местом. Постојао је велики број младих Немаца који су били рођени и живели су у овом месту, а које је животна странпутица и идеологија одвојила од овог места. Прича вели да је један такав био и Фриц, младић који је слепо веровао у нацистичку идеологију и политику супериорности аријевске расе. Овај млади немац се на самом почетку рата добровољно обрео у немачком ратном ваздухопловству, у Луфтвафе. Пред сам крај рата стациониран је био у Београду. Отишао је из родног Јаше почетком 1940. године. У своје родно место је долазио ретко, онолико колико му је то војска дозвољавала. Пошто је те 1944. године било сасвим јасно да ће Трећи рајх потпуно пропасти, Фриц је одлучио да још једном погледа своје родно место, па макар то било и из авиона. Кренуо је у извиђање терена, да по наређењу команде погледа како се крећу трупе Црвене армије. Одлучио је да бар на кратко надлети Јашу. Док је летео ка овом месту у сећању су му дошле приче које му је док је био сасвим мали причао његов деда.

Причао му је о великом дудовом дрвореду, о сенци великог дуда у којој је након гажења црном банатском земљом проналазио хлад за фруштук и одмор од тешког паорског живота. Причао му је о слатким плодовима црног и белог дуда, о песми птица коју је у тренуцима одмора слушао. Док је о томе свему размишљао са осећањем носталгије, Фриц је дошао и до Јаше надлећући дудов дрворед. Још док се приближавао дрвореду видео је на главном друму међу крошњама дуда војнике Црвене армије како се лагано крећу. Осећања беса и мржње су опхрвала младог Немца. Одлучио је, без икаквог права, да казни све оне који иду дудовим шпалиром, којег је сматрао својим. Отворио је ватру на војнике Црвене армије. Војници, још неотрежњени од ноћивања у фабрици ликера, нису знали шта их је снашло. Рафали из авиона су косили редом војнике Црвене армије. У том метежу, који је настао одједном попут најгорег кошмара, војници су почели да беже са друма. Почели су да се крију у сенкама великих дудова у којима су проналазили спас од митраљеских куршума распомамљеног младог Немца. Сенке многих дудова су тада пружиле спас многим војницима Црвене армије. Они војници који се тих сенки нису докопали скончали су свој живот на макадаму главног друма који је водио за Штефансфелд. Када су се након почетног шока, који је трајао као вечност, војници Црвене армије прибрали, почели су да отварају ватру на немачки авион. У тој размени ватре неколико куршума је погодило авион. Прича каже да се авион срушио тик поред једног великог дуда и изгорео.У пламену срушеног авиона смрт је нашао и млади Фриц. Можда је то управо оно место о којем му је његов деда причао док је овај био још сасвим мали. Ко зна?

Великог дудовог дрвета који је био уз главни друм пута за Штефансфелд више нема. Нема више ни макадама на том друму. Данас тим путем пролази један други пут, који прича неке друге људске судбине. Оног што некад беше више нема. Остала су само сећања и прича. Због тога, драги моји, када прођете путем који данас води за Крајишник сетите се да су покрај тог пута стајали, попут немих сведока, велики црни и бели дудови чије су сенке као по неком усуду једнако пружале некоме тренутке одмора и среће, некима спас од сигурне смрти, а некима пак биле последња станица никада мирног и тихог животног пута. Сетите се када путујете тим путем да је људска судбина једна велика и никада докучива животна тајна.
"Artem non odit nisi ignarus."