Beleške na manžetnama

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Beleške na manžetnama

Порукаод Čičikov » 02 Мар 2010, 18:21

SUDAR S REVIZOROM

U proleće 1836 godine sa scene se čula rečenica, više fraza: „ Ja sam vas pozvao gospodo, da bih vam saopštio neprijatnu vest – stiže nam revizor“. Revizor se pojavio i ruskom društvu priredio potpuni, nadasve uzbudljiv doživljaj i to onakakv kakave se obično „čuvstvuje“ u susretu sa velikim umetničkim delom. Novopridošli „Revizor“ je mimo, do tada, ustrojenih pravila iskočio iz svih pozorišnih očekivanja i navika. Publika se susrela sa nečim sasvim novim i neočekivanim.

Kako je proteko susret gledalaca i „Revizora“ može se samo naslućivati ali, ono što je interesantno je to da su sami glumci bili u nedoumici. Panaeva, ćerka poznatog i priznatog glumca, Aleksandrovskog pozorišta, Brjanskog piše:“ Svi glumci koji su učestvovali u predstavi su se izgubili, osećali su da su tipovi koje je uveo Gogolj u predstavu, novi za njih i da se ta predstava ne sme izvoditi na onaj način na koji su oni navikli da na sceni igraju svoje uloge, na ruski način sa francuski prevedenim vodviljima“. Ako tome dodamo i priznanje glumca Grigoreva koji je „Revizoru“ igrao ulogu sudije Ljapkina-Tjapkina onda je ilustracija potpuna. Grigorev piše: “ „Revizor“ Gogoljev je kod nas ostvario veliki uspeh! Gogolj se proslavio! Predstava je odlično prošla, samo ne znam da li će dugo opstati na sceni, ta je predstava za nas joč uvek zagonetka. Ona je još uvek nešto toliko novo, da mi još uvek ne možemo oceniti iz jednog ili dva izvođenja. A i kako bi! Pa ne može se sve odjednom!...“

Šta je to što je izazvalo veliku nedoumicu prilikom pojave „Revizora“? Strah od nečeg novog, nečeg što do sada nije bilo...Možda...Ne treba zaboraviti da se komedija Gogolja pojavila u vremenu kada su se po ruskim pozorištima masovno igrale predstave vodviljskog i melodramskog tipa. Sam Gogolj na jednom mesto, o vremenu kada se pojavio „Revizor“, piše: „ Ruska pozorišta su puna „svraćenih gostiju“ koji su preplavili scenu i prestonice i provincije“. Nova predstava, je nalagala i nove norme i nova shvatanja. Androsov kritičar „Moskovskog posmatrača“ piše: „ Da bi se tačno okarakterisala komedija takvog sadržaja, kao što je „Revizor“, kritici ne dostaju odgovarajući pridevi. Ako se pravila pišu od dela, a ako delo prikazuje društvo – onda je naše društvo nešto drugo, a ne ono kako su ga Ritoriki i Piitoiki sastavljali“.

Trebalo je da prođe pune 73 godine da bi se Gogoljev „Revizor“ okarakterisao kao novi tip drame. To je uradio, a ko drugi do, Nemirovič-Dančenko u svom, ne velikom, članku pod nazivom „Tajne scenske očaranosti Gogolja“. U tom svom članku Nemirovič-Dančenko primećuje da se prilikom analize „Revizora“ susrećete sa „radosnim izbezumljivanjem“.

Kada dođete u sudar sa „Revizorom“ otkrićete da postoje tri kamena na kojima počiva ova Gogoljeva komedija, a to su: umetničko dostojanstvo komedije, novina i originalnost. Smeli zaplet koji Gogolj uvodi je, na kraju to uvidite i sami, u harmoniji sa krajem predstave. Ma koliko puta se vraćao na ponovno isčitavanje kraja ove komedije, ne mogu se otrgnuti utisku da je to jedan od, možda, najbolje napisanih finiša scenske književnosti. Igrajući na kartu neočekivanosti on na kraju svoje komedije, u trenutku euforičnog transa, uvodi poštara koji saopštava svima prisutnima, da činovnik, koji je sa svim počastima primljen, zapravo nije revizor. Frazom započet zaplet, frazom završen zaplet. Briljantno, genijalno. Ruku na srce, „Revizor“ neće ostati zapamćen samo po sjajnom zapletu i raspletu već i po interesatnosti dramske građe koju Gogolj koristi. Doslednost priče smeštene u malom gradiću upotpunjena je širokom lepezom karaktera „ljudske duše“ sa svom svojom prostotom i primitivnošću.

„Revizor“ je došao i povrh svega ostao, kao originalnost umetničke misli sa zaprepašćujućom sveobuhvatnošću.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 03 Мар 2010, 11:55

Zanimljiva tema ...

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 03 Мар 2010, 13:13

ČUVSTVOVATI U BEZ DNU

Kao čovek koji je, poodavno, stupio na put kojim hode svi oni koji su postali poklonici “Talijinog hrama“ a šetajući, ne uvek svojom voljom, zemaljskim šarom imao sam priliku da, u potrazi za onim što se na tom putu zove „hrana za dušu“, posetim mnoga mesta i gradove i da u njima vidim „mnoga pozorišna čudesa“, za koja ne bih ni znao da su se desila, i da se dešavaju. Poput nevernog Tom, grešnog li mene, tražio sam uvek potvrdu onog što sam viđao. Izmeriti, ukalupiti, dati mu pravo ime, definisati. Može li se to, zapravo uraditi kada je pozorište u pitanju? Sve što sam stariji i sve što manje znam o pozorištu, sve sam više ubeđen da se ne može, jer je pozorišta umetnost neuhvatljiva, amorfna i ono što je najvažnije da je ona duboka, kao „bez dno“. Da je njeno shvatanje povezano sa onim što rusi nazivaju „čuvstvovanje“.

Zašo je to „čuvstvovanje“ pozorišta toliko važno? Zato što jedino tako možete razumeti glasove koji dopiru do vas iz Talijinog hrama; Zato što jedino tako možete uživati u lepoti tog hrama, u lepoti njegovih hodnika, svečanih sala pa čak i najzabitijih njegovih mesta; Zato što će vas pomoću njega svetlost koja dopire iz hrama obasjati, a ne oslepeti; Zato što se pomoću njega nikada nećete izgubit u gustom lavirintu puteva koji krivudaju po njemu, otvarajući bezbroj otvora koji prete da vas odvedu u nepovrat; Zato što će te se pomoću njega odbraniti od svih glasova obmane koji vas, poput glasa „nimfi“, prizivaju da stupite svojom nogom u privid lepote; Ako uspete da u sebi razvijete takav odnos prema pozorištu, onda ste uspeli da stupite u red odabranih od mnoštva zvanih. Kada uspete, ako uspete, da sebe preobratite u red odabranih tada će te sami sebi reći, povrh svih godina gledanja u pozorište - koliko sam malo video i koliko sam željan pozorišta.

Nije uvek lako sa sebe zbaciti ne pozorišne haljine sa kojima ste se godinama ogrtali, nije nimalo bezbolno oprati svoje „Prljave ruke“ kojima ste, po pozorištu šarali, nije lako otrgnuti se od zabluda koje su vas godinama pratile, nije lako…Jer kad sve to uradite tada postajete, što bi rekao Meša Selimović „Go čovijek“. Taj osećaj slobode, sa kojim se odjednom suočite i koji vam u početku biva nelagodan i stran, će vam omogućiti da sasvim spokojno bez predrasuda i grča, i ono što je najvažnije sa uživanjem, budete u pozorištu. Tada se možete predati čarima lepote koju vam priređuje „Dobri čovek iz Sečuana“, shvatiti „Hamletovsku dilemu“ i „ Zapise iz mrtvog doma“ u sebi istinski poput Dostojevskog tragati za bogom i đavolom, saosećati sa „Poniženim i uvređenim“, razumeti “Braću Karamazov” i taktove “Mrtvačkog plesa", ostaviti na miru „Mrtve duše“, ne bojati se „Revizora“. Svi se oni zajedno, sa nebrojeno mnogo ostalima, nalaze u toj dubini u tom „bez dnu“. Sa takvim svojim „čuvstvovanjem“ pozorišta sigurno je jedno, da se više nećete uklapati u „svraćajuće goste pozorišta“ i uvidećete da iz „Proklete avlije“ ima izlaza.

Jedan moj poznanik sa kojim sam imao priliku i čast da jedno vreme sarađujem u pripremanju pozorišnih predstava, u jednoj od afiša za svoju predstavu je napisao: „...Pozorišna predstava je lov na leptira i zato, svako tumačenje predstave išlo bi na uštrb lepote tog lova“. Koliko istine u toj rečenici ima! Kao da je u njoj sažeta cela priča o „čuvstvovanju“ pozoričta. Moram priznati da tada, tako napisanu rečenicu nisam razumeo, nisam razumeo na pravi način. S protokom vremena i sa rađanjem osećaja da đavoslko ostrvo ne može biti moje ubežište, ta mi je rečenica postala jasna. Čudno, ali istinito! Zbog toga ako hoćemo istinski uživati u tom lovu onda se samo, bez bojazni i straha, treba prepustiti da nas pozorični jezičak iz „bez dna“, uhvati i uvuče u svoja njedra predstavljajući nam tamo sve lepote „Talijinog hrama“.

”Rekao bih, pozivajući za svedoka vreme, početak i svršetak svega, da…” nije svaki čovek uvek na gubitku.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 04 Мар 2010, 09:46

KAD UMIRE GLUMAC

U časovima dokolice listajući elektronsku štampu na internetu, sasvim slučajno, naišao sam na jednu rubriku koja je nosila naslov „Kviz iz kulture“. Prelistavajući sijaset pitanja koja su postavljena u tom kvizu u oči mi upade jedno sasvim obično ali, opet nekako neobično pitanje koje je glasilo: „Šta je zajedničko za likove Mitja Karamazov - Maršal Žukov - Ričard III – Rogozin – Antonije – Jegor Buličov – Cezar - Trubnikov“? Letimičnim pregledom ovih imena teško da bi se moglo odgovoriti na to pitanje, onako odmah i direktno, pod uslovom da od ranije ne znate odgovor. Kao i u svim kulturno sačinjenim kvizovima, tako i u ovom, za one koji se baš najbolje ne snalaze u tim vodama s jedne strane, a i radi provere već naučenog s druge strane, ponuđeni su i odgovori. Odogovor na gore postavljeno pitanje je sadržao tri reči Mihail Aleksandrovič Uljanov. Za istinske poznavaoce pozorišne umetnosti ove tri reči su dovoljne jer se iza njih krije „glumačka gromada“ koja je svojim radom u teatru obeležila ne samo jednu zemlju, već, zašto to ne reći, i istoriju pozorišne umetnosti. S obzirom da se „najstariji Karamazov“, pogasivši svetla svoje pozornice, preselio na mesto gde mu, nadam se da je tako, Heruvimi pevaju „Agios a theos“ na pamet mi pade naslov dramaskog teksta Mire Gavrana „Kad umire glumac“. Ne znam iz kog razloga ali mi pade, i to sa jakim akcentom na reč „Kad“.

Poznavaoci Mihajila Uljanova bez ikakvog zastajkivanja, kada govore o njemu, ističu da kada je on bio na sceni delovao je superiorno i uzvišeno. „Kralj među kraljevima, car među carevima“. Svaki njegov lik koji je tumačio sijao je najlepšim pozorišnim sjajem. Sjajem koji je dugo ostajao i posle gašenja svih pozorišnih svetala. Sjajem koji je zaslepljujuće ostajao dugo na licima gledalaca. Svi u glas spominju čuveni monolog o lepoti „najstarijeg Karamazova“ upravo na taj način ilustrujući priču o neprolaznosti sjaja ovog glumca. Njegov glas na sceni imao je prizvuk pozorišne molitve i odjekivao je jačinom i snagom kao sva zvona „Novodevičkog manastira“. Njegove kolege, glumci kada su bili sa njim na sceni znali su da će uz njegovo „maršalovsko“ komandovanje i autoritet za primer, epilog svake predstave biti završen poklicima publike: Bravo, bravo! Koliko god su mu, ti poklici puno značili Mihajil Uljanov se nije zadržavao na njima, imao je običaj da kaže „Kako je meni nije bitno, bitno je da se gledaoci prijatno osećaju. Ja sam tu zbog njih, a ne oni zbog mene.“ Zbog toga ne treba da čudi njegova želja da se kroz predstave pruža još više i bolje od prethodnog. Ono što je najinteresantnije je to, da se on te svoje krilatice držao do kraja svog, ovozemaljskog, života. Koliko su mu saradnici verovali svedoči i to da mu je povereno da, u jednom ne kratkom periodu, bude prvi čovek pozorišta imena Vahtangova.

S druge strane kada je bio samo Mihajil Uljanov, kada nije bio ni car ni kralj, ni maršal ni činovnik, ni vitez ni baron, ni oficir ni sluga, kada nije bio na sceni i tada je bio veliki. Kao da se rukovodio onom narodnom „ Prvi u pomoći, poslednji u odlasku “. Veliki je broj onih koji su osetili ovu blagodet Mihajla Uljanova. S druge strane ruski narod, za kojeg je govorio „moj narod“, znao je to da ceni. To se najbolje i najdirljivije videlo krajem marta 2007. godine kada je na poslednji pozdrav i poklonjenje glumcu nepomućenog sjaja došlo toliko običnog sveta, njegovog naroda, da se protezala kolona koja je merena kilometrima. Tu je bilo naroda koji je došao iz cele, inače mnogo velike zemlje, Rusije. U trorednim kolonama stajali su rame uz rame i mladi i stari, i muško i žensko kao da su čekali da još jednom čuju neki od njegovih monologa koje je izgovarao i čiji je sjaj, poput netaknutog morskog bisera, ostao. Evo kako je ruska štampa objavila vest o smrti Mihaila Uljanova: „ Odlazak Mihaila Uljanova i taj gubitak se ničim ne može nadomestiti ni u umetnosti ni u životu. On je veliki glumac ali u ovom slučaju iz našeg života odlazi nešto neizmerno više važno – odlazi čovek kome smo verovali.“

Polazeći od toga šta sam pročitao o ovom velikom glumcu i čoveku, a pri tome imajući pred očima sliku, sa poslednjeg oproštaja, koja će mi ostati urezana u pamćenju kao trajni beleg mog divljenja onim što sam video, na postavljeno pitanje „Kad umire glumac“, sa jakim akcenotm na reč „Kad“, odgovor bi po svim božijim i ljudskim zakonima i pravilima morao biti - NIKAD!
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 05 Мар 2010, 09:37

GOGOLJEV BULGAKOV

Kada je počeo rad na roman-poemi “Mrtve duše“ Gogolj je svojevremno zapisao: „ Cela Rusija će biti u njoj“. Sa koliko ozbiljnosti se Gogolj pripremao za pisanje ovog dela svedoči i to da je kao pripremu za rad pristupio izučavanju istorije ruskog naroda, od samih početaka. Rezultat takvog rada pretočio se u živu, poetičnu formu romana „Mrtve duše“. Ni na jednom svom delu koje je napisao, računajući i komediju „Revizor“, Gogolj nije radio s takvom verom u ono što stvara, kao što je to radio u pisanju „Mrtvih duša“. Ni jednom svom drugom delu on nije posvetio toliko dubokog stvaralačkog razmišljanja, vremena i napornog rada.

Osnovna tema poeme-romana je Rusija. Njena sadašnjost i budućnost. Njena sudbina. Strasno verujući u bolju budućnost Rusije, Gogolj bespoštedno kritikuje „seoski život“, smatrajući sebe jednim od nosilaca visoke istorijske svesti i tvorca duhovnih vrednosti. Način pisanja potvrđuju gore izneto: junaci poeme nisu toliko ništavni, koliko predstavljaju otelovljenje moralnih čudovišta. Sama tema – kupovina i prodaja mrtvih duša - dozvolila je piscu da pored koloritnog oslikavanja unutrašnjeg sveta aktera priče, oslika i njihove karaktere, njihove crte kao i duh epohe. Oslikao je tadašnju Rusiju ne ostavljajući nikoga po strani. Niko nije ostao pošteđen njegovog oštrog pera.

S obzirom na nesporni kvalitet ovog Gogoljevog romana, spada u sam vrh ruske i ne samo ruske klasike, ne čudi želja mnogih pisaca i dramaturga da se isti pretoči u dramski tekst. Jednu od naboljih, ako ne i najbolju dramatizaciju Gogoljevih „Mrtvih duša“ uradio je Mihail Afanasjevič Bulgakov. Zašto sam sve ovo napisao? Zato što se ta dramatizacija i dan danas koristi kao predložak za inscenaciju ovog dela; Zato što je Bulgakov bio do kraja posvećen i prvržen svojoj dramatizaciji; Zato što je prilikom dramatizacije pažljivo i detaljno proučavao tekst poeme „Mrtve duše“; Zato što je prilikom dramatizacije koristio i drugi priručni materijal kao što su Gogoljeva pisma i dela nekih Gogoljevih savremenika; Zato što je aktivno učestvovao u postavljanju predstave u kojoj je predložak bila njegova dramatizacija. Jednom rečju Bulgakov je razumeo na pravi način sve ono o čemu je Gogolj u svojoj poemi-romanu pisao! Koliko je Bulgakov težio da se njegova dramatizacija „Mrtvih duša“ pravilno isčita između ostalog svedoči i pismo koje je uputio Vladimiru Nemiroviču-Dančenku. U tom pismu Bulgakov između ostalog piše:“...Naknadna analiza moje dramatizacije, a naročito scene sa Pljuškinom, pokazala je da se može pokušati da se uloga Prvog u predstavi proširi kako bi se organski uklopila u sve scene predstave i kako bi se Prvi u pravom smislu reči učinio voditeljem predstave“. U tom pismu Bulgakov dalje nastavlja“...Već sada počinje da biva jasno da se ova izuzetno teška uloga može konačno formulisati tek za vreme proba...Valja dodati da će, po svoj prilici, drama dobiti u značaju ako se uvede uloga Deklamatora ili Prvog, ali pod neizostavnim uslovom da Deklamator, pošto otvori predstavu, neposredno i živo povede radnju zajedno sa ostalim likovima, to jest ako učestvuje ne samo u „deklamovanju“ nego i u razvoju radnje.“ Ono što je veoma interesantno je to da Bulgakov nije bio ravnodušan ni prema podeli uloga koja se pripremala za njegov tekst. Čak šta više imao je običaj da i sam kroz sugestije i primedbe utiče na nju. Tako npr. u pismu Nemirovič – Dančenku Bulgakov piše: „...Povodom Gripkova u ulozi Mižujeva: dodeljujući Gripkovu tu ulogu, reditelji su izvanrednoprecizno imali na umu okolnost da će Nozdrjova igrati Moskvin. Izgled Ivana Mihajloviča je takav da je, po mišljenju reditelja, za njega nezgodno da njegov bliski partner bude visok ili nezgrapan. Okolnosti, koje u predstavi vezuju Nozdrjova i Mižujeva su sledeće: svojom voljom Nozdrjov guši volju Mižujeva, vuče ga svuda sa sobom. Samo se po sebi nameće da je Nozdrjov krupniji od Mižujeva. Rediteljima se čini da je Ivanu Mihajloviču za partnera potreban upravo komičar manjeg rasta i bogate tehnike (Gripkov). I.M.Moskvin deli ovo mišljenje. Možda ćete naći za shodno da još jednom razmotrite ovo pitanje Mižujeva, uzevši u obzir razloge koji su ovde naloženi. Zaboravio sam da dodam da je pri podeli uloga umetnički savet vodio računa o Gogoljevoj instrukciji (plavokos, visok – Mižujev ), ali da se pribojavao ponavljao Hlinova ( junak drame A.Ostrovskog „Strastveno srce“) i Gospodina s brcima. To je važan razlog.“ Koliko je Bulgakov ozbiljno shatio šta znači dramatizovati Gogoljeve „Mrtve duše“, kao i to kakve zamke taj prozni tekst u sebi nosi prilikom njegovog pretakanja u dramski tekst, najbolje svedoči pismo koj je uputio Pavlu Sergejeviču. U tom pismu Mihail Afanasjevič piše „...“Mrtve duše se“ ne mogu dramatizovati. Primite to kao aksiomu čoveka koji dobro zna to delo. Izvestili su me da postoji 160 dramatizacija. To možda nije tačno, ali se u svakom slučaju „Mrtve duše“ ne mogu igrati. A ja sam se toga ipak prihvatio?“. U istom pismu Bulgakov na kraju konstatuje: „...Stvar je u tome što su za prikazivanje Gogoljevih čarobnih fantazmagorija u Teatru potrebni reditelji talenti“. Koliko je Bulgakovu stalo da predstava „Mrtve duše“ uspe svedoči i pismo koje je uputio Stanilavskom nakon prisustva na jednoj od proba. U tom pismu on između ostalog piše: „...Cilj ovog nezvaničnog pisma jeste da Vam izrazim oduševljenje koje me obuzima svih ovih dana. Za tri sata Vi ste na moje oči onu ključnu scenu, koja je zamrli i nikako nije išla pretvorili u živu. Ipak postoji pozorišno čarobnjaštvo. U meni to pobuđuje najbolja nadanja i daje mi snagu kada mi klone duh...Ne brinem za Gogolja kad ste Vi na probi. On će doći kroz Vas. On će doći u prvim slikama predstave – kroz smeh, a u poslednjoj će otići, prevučen pepelom dubokih razmišljanja. On će doći.“

Ova i mnoga druga pisma u kojima Bulgakov iznosi svoja viđenja oko samog posla dramatizacije „Mrtvih duša“, njegove strahove i nadanja kao i slaganja ili neslaganja po pitanju rada na predstavi gde se kao predložak koristila njegova, ipak urađena, dramatizacija govori o njegovom dubokom poštovanju prema onome što je Gogolj uradio, kao i želji da se cela priča iz poeme-romana na daske pretoči u punom sjaju, onakvom kakvim sija ovo prozno delo. Populizmu, izobličavanju, proizvoljnom tumačenju ili bilo čemu drugom, u inscenaciji „Mrtvih duša“, nije bilo mesta. Prošlo je skoro 80 godina od kad je dramatizacija urađena. Njen sjaj je ostao netaknut sve do danas. Zbog toga neka mi bude dopušteno da kažem, svestan da možda neću biti pravilno shvaćen, da kad govorimo o dramatizaciji „Mrtvih duša“ da tada govorimo o Gogoljevom Bulgakovu.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 08 Мар 2010, 09:26

April, 2006.

Izgleda da sam stvarno poludeo! Uradio sam adaptaciju Mihizovog teksta „Banović Strahinja“. Adaptaciju sam uradio za tri dana. Tri dana! Na kraju nije loše ispala. Čak šta više, svidelo mi se kako sam je uradio. Tekst sam sveo na sadržinu, razgolitio sam ga. Štrih je bio smeo i surov. Kao da je rađen u besu. Tekst sam lišio istoricizma i politike. Sveo sam ga običnu životnu priču. Na priču o muškarcu i ženi. O voljenju i trpljenju. O mržnji i nadanju. O praštanju. Dok sam radio štrih, u glavi mi je odzvanjala samo jedna rečenica iz teksta, ona mi je bila zvezda vodilja. Oko te rečenice sam sve gradio i temu i ideju. Ta rečenica glasi „ Kad se nešto mora, onda nije teško“. Više me je interesovala psihologija dvoje ljudi u ludim okolnostima od fenomena mase. Problem mi je predstavljao Jug Bodan...Kako njega da rešim...Najcrnje boje kojima je naslikan posvetlio sam. Tako sam odlučio. Tekst sam poslao nekim, meni dragim, ljudima da ga pročitaju. Reagovanja su bila različita. Tibor i Branko su mi odgovorili da je tekst dobar. Darko mi je napisao da je tekst „sladunjav“ i da ga podseća na neku „latinoameričku seriju“. Dobro je da su svoje mišljenje iskazali otvoreno i direktno; samim tim, razume se, dali su mi za pravo da postupim na isti način. Iskoristiću to pravo kada budem imao priliku. Tekst sam ostavio u arhivu. Ne verujem da će ikada ugledati svetlost pozorišnih reflektora. Ludilo nema kraja!
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 09 Мар 2010, 14:17

SJAJ I BEDA SUVIŠNOG ČOVEKA

Juče sam gledao Oblomova. Iako je Ivan Aleksandrovič Gončarov svog Oblomova napisao jako, jako davno – druga polovina XIX veka - priča je i dalje aktuelna i atraktivna. Univerzalnost na delu. Potvrda da „rukopisi ne gore“. Zapravo, pre bi se moglo reći da se sinoć radilo o scenskom uprizorenju Oblomova koji već svojim naslovom, „Tužna komedija“, preispituje literarni žanr romana. To preispitivanje mi nije smetalo. Čak šta više, delovalo je uverljivo i dobro. Dotaklo me. Sinoć je kompromis sa samim sobom, u pravom smislu te reči, bio na delu. Možda je razlog zbog čega je utisak, onim što sam sinoć video i doživeo, bio jak i upečatljiv povezan sam tim što je reditelj, uvažavajući sve tokove koji postoje kod Gončarova, postavio predstavu kao "vojvođansku priču". Možda?

Gledajući ovakvog Oblomova otvorila su se ona ista pitanja koja su se nametnula i prilikom čitanja ovog proznog dela. Pitanje „suvišnog čoveka“, njegov idealizam i skepsa. Pitanje „kako živimo“ se dopunjuje jednim još složenijim pitanjem „zašto živimo“? Odgovor na ovo pitanje sigurno nije u sistemu samoobmanjivanja koji karakteriše lik glavnog junaka! Možda se odgovor krije u odustajanju od nametnutih modela. Možda i u osvešćivanju svoje nemoći. Možda?! Aluzije na našu svakodnevicu su i velike i brojne. Svi mi smo pomalo zatrovani „oblomovštinom“. Hoćemo da postignemo pasivno oduhovljenje života vršeći nad sobom neprijateljski i necivilizacijski čin...Odbacujemo ljubav koja nam se nudi radi, neke, večne ljubavi...Hoćemo san a ne javu...Hoćemo da osluškujemo život oko sebe ali, ne i da ga živimo...Hoćemo da budemo drugačiji...Hoćemo da ne ličimo ni na koga...Hoćemo da se ne uklapamo...Hoćemo da, za razliku od drugih, ne verujemo u iluziju da se svet može promeniti...Sve to, što hoćemo i odbacujemo, izgleda tako istinito, tako ljudsko da nam se neki put čini da je „oblomovština“ slika ljudskosti. Ona to i jeste ali ona nije slika plemenitosti jer plemenitost postoji, egzistira. Zbog toga nam se ponekada čini da oni koji nas posmatraju sa strane i koji tu plemenitost vide, svojim dobrim namerama kao da hoće da nas unište. Na delo stupa naša nespremnost za surovi, životni realizam. Sa blizinom kraja javlja se osećaj griže savesti zbog promašenog života. Ali, tada se ništa više ne može promeniti. Teško da bi nas iko prepoznao u masi sličnih. Za takvim nečim nema ni potrebe jer "leka nema". Strašno, smešno i psihološki zamršeno!

Mart, 2005.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 10 Мар 2010, 08:32

MAJSTOR LJUBIMOV

Biti u Moskvi, a sebe smatrati za ljubiteljem pozorišta i ne otići odgledati predstavu „Majstor i Margarita“ u Teatru na Taganjki je tolika greška da će te se zbog nje celog života kajati, bez obzira da li volite Bulgakova ili ne, bez obzira da li ste čuli za Jurija Ljubimova ili ne. Zašto? Zato što je ta predstava postala sinonim, zašto ne reći u svetskim okvirima, za pozorišni spektakl u pravom smislu te reči. Ako tom aksiomu dodam da sam, kao što jesam, rusofil kada je u pitanju kako prozno, tako i dramsko rusko stvaralaštvo, onda bi greška bila nenadoknadiva. Pošto sebi ne bih mogao da oprostim takvu grešku otišao sam da pogledam ono što je, kako su ga ruski mediji nazvali, „patrijarh ruskih reditelja“ uradio. Otišao i posle viđenog danima nisam znao šta da kažem. Ostao sam nem pred onim što sam video. Mom prijatelju Darku, inače velikom pokloniku Bulgakova nisam mogao, bolje rečeno nisam umeo da prenesem sve te utiske koje sam poneo sa predstave „Majstor i Margarita“. Za ovu belešku sam smogao snage da je napišem tek nakon nekoliko dana od kad sam predstavu odgledao bez pretenzija da ću u njoj nešto pametno reći, već samo kao jedan mali pisani trag o onome što sam video, doživeo.

Šta sam te lepe majske večeri video? Video sam prepuno pozorište uprkos činjenici da je premijera predstave bila, sada već sasvim davne, 1977. godine. Video sam predstavu uz koju odrastaju nove generacije. Video sam teatar koji je prvi postavio ovo Bulgakovljevo delo. Video sam slikovitu priču iz romana koja je pretočena na scenu, i ne samo to već predstavu u kojoj su heoroji bili i sam autor i njegov roman. Video sam predstavu koja je trajala kratko, iako je trajala skoro četiri sata, možda i više. Časovnik ovde ne igra ama baš nikakvu ulogu. Video sam kako se cela sala pozorišta pretvara u jednu jedinstvenu scenu zajedno sa akterima na sceni. Video sam, u punom sjaju vrednom divljenja, rusku školu glume koju su predvodili Šćerbakov, Kolpikova, Staburov, Rižkov, Visockij, Lukin...Video sam zašto je predstava ostala i opstala na repretoaru pozorišta uprkos svemu, prenoseći se sa ekipe na ekipu kao zaveštanje kao amanet. Video sam umetničku grandioznost od koje zastaje dah, pred kojom ste nemi. Video sam, sada već vremešnog Ljubimova sa šeširom, šalom i sedim vlasima koji poput „anđela čuvara“ bdi nad ovim pozorištem prkoseći vremenu i godinama. Video sam da je za prikazivanje Bulgakovljevih čarolija potreban „talentovan, božijim darom darivan reditelj“. Video sam puni sjaj estetike i pozorišne etike.Video sam legendu o kazni Hrista i tragičnoj sudbini Majstora. Video sam zašto je stvaralačka misao besmrtna. Video sam da se „pozorišna čuda“ mogu desiti, pogotovu ako su tvorci tog čuda Ljubimov i Denisov. Video sam umetnost! Osetio sam takvo uzbuđenje viđenim da više nisam bio siguran da li sanjam ili sam i sam, kao gledalac, postao akter cele te priče.

Posle svega viđenog i doživljenog osetio sam neodoljivu potrebu da budem sam. Da ćutim. Trebao mi je, preko potrebni mir. Te večeri sam, posle predstave, dugo skoro do pred zoru šetao gradom, koji inače živi svih 24 sata, i ponovo odmotavao filmsku pantljiku sećanja svega doživljenog i viđenog. Stigao sam i do Presnenskog reona, do Patrijaršijskog ribnjaka. Dosta dugo sam tu sedeo, valjda očekujući da ću sresti Mihaila Aleksandroviča Berlioza i Ivana Nikolajeviča Ponirjova. Nisam razgovarao sa nepoznatima. Praznina je bila prisutna. Kao da me je jedan deo, mene samog, napustio i otišao zajedno sa legenom koju sam video. Nije mi žao. Za tako nešto vredi živeti, vredi „ljubiti“ pozorište.

Maj, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 11 Мар 2010, 14:46

Septembar, 2007.

Nedelja. Osvanu je lep, iako je početak septembra po bojama u prirodi, rekao bih jesenji dan. Danas se spremam da idem da pogledam Šekspirovog “Hamleta” u Koljada teatar. Kartu mi je obezbedio jedan Rus, poznanik Zapravo, kartu mi je poklonio kao izraz njegovog, kako reče "divljenja prema mojoj ljubavi za pozorište". Lepo i dirljivo... Ili mi se samo tako čini s obzirom na moje emotivno stanje ovih dana. Uostalom nebitno je...Režiju predstave je potpisao sam Koljada. Moram priznati da sam dosta uzbuđen. Uzbuđenje dolazi od toga što ću posle dužeg vremena ponovo, u jednom profesionalnom pozorištu, gledati predstavu koja je urađena po Šekspirovom tekstu ali isto tako i od toga što sam imao priliku da u lokalnim novinama, koje se zovu “Ural žurnal”, pročitam šta je sam reditelj o svojoj novoj predstavi rekao. Po onome što sam pročitao jedno je sigurno da ću danas, zasigurno, videti jednog novog, drugačijeg, Šekspira u odnosu na dosada viđeno. Ne sumnjam da će postavka biti orginalana, ali da li ću tu originalnost razumeti to već ne znam…U svakom slučaju biće interesantno videti kako, danas, Rusi čitaju i razumeju Šekspira. S druge strane, danas ću prvi put kročiti u Koljada teatar, pored koga sam, od kako sam došao u Jekaterinburg, par puta prošao i bio iznenađen saznanjem da je u toj “kući” smešteno to pozorište. Zapravo radi se o starom, drvenom zdanju, spomeniku kulture, sagrađenom u ruskom stilu ispred kojeg se, u prostoru koji bi treba da bude baštica za cveće, poput kakvog spomenika nalaze, u kupu nabacane, stare drvene stolice. Očigledno da taj improvizovani drveni spomenik nešto znači, nešto simbolizuje. Orginalno nema šta! Možda će mi poći za rukom da odgonetnem smisao njegovog postojanja? Uostalom kao i smisao same hamletovske dileme. Nadam se...
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 11 Мар 2010, 16:21

Volim kad se raspises druze :)===0
Слика

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 11 Мар 2010, 17:52

Ljubav prema nekome ili nečemu je uvek bila nepresušna inspiracija za pisanje. Svako od nas nešto ili nekog voli...nekog ili nešto je voleo...nekog ili nešto će zavoleti. :D :wink:
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 12 Мар 2010, 09:57

„RASPUĆIN“

Kasno je. Noć je uveliko već pala na ovaj veliki grad.Jedan, sasvim novi život počinje u njemu da se živi. Život pun uzbuđenja i doživljaja. Sam sam. Sedim u restoranu „Raspućin“, pijem dobru rusku vodku i razmenjujem koketne poglede sa damama sumnjivog morala...Ruskinje su izuzetno lepe žene a pri tome imaju jednu neverovatnu sposobnost, kao malo koje, da muškarcu uđu pod kožu a da on to i ne oseti. Možda se toj ženskoj sposobnosti ne treba opirati? Treba uživati i prepustiti se prstu sudbine...Muzika koja se čuje u restoranu uopšte mi ne smeta, naprotiv čak šta više, prija mi. Oko mene je puno ljudi...I osećam se kao Raspućin. Ispred mene je pored nekoliko praznih čašica od ispijene vodke i pregršt salveta, kao sneg bele boje. Na njima ću da pišem... Papir sam zaboravio, imam samo olovku. Obećao sam jednom mom, mnogocenjenom poznaniku, da ću mu poslati završnu priču o moskovskim pozorištima. Treba priču sročiti da stane u dve novinarske šlajfne...Kakva glupost!...Kako to uraditi? Kako na jednom malom prostoru napisati svoja osećanja o moskovskim pozorištima? Kako na jednom parčetu papira napisati sve utiske viđenim, doživljenim? Kako, kad su oni poput pustinjskog peska nepresušni? Nemoguće! Ali, dao sam reč, a data reč obavezuje! Sve ovo pišem kao uvod, kao podstrek svojoj inspiraciji ili možda, kao kritiku sopstvene lakomislenosti zbog onoga što sam obećao?! Ovi redovi će ostati zapisani u dnevniku kao svedočanstvo jednog trenutka ili kao svedočanstvo jedne nemoći? Upravo se čuje muzika, instrumental pesme „Podmoskovske večeri“...Toliko mi je lepo da želim da ovo osećanje blaženstva večno traje...Mislim da me je ophrvala ona, slovenska melanholija. To osećanje je lepo ali isto tako i opasno...Jedan moj poznanik, Rus, jednom prilikom, u jednom od mnogobrojnih naših razgovora, mi je rekao „da kad počne ono besciljno tumaranje, ona jezovita odvojenost od sveta da tada ode na jedno mesto gde mu je lepo, gde se oseća prijatno, gde je svoj. Ode u pozorište“. Da, tim citatom ću završiti obećanu priču, a počeću je ovako...

Jun, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 15 Мар 2010, 10:40

VUČJAK U KIKINDI

Ne znam da li postoji bolji, ali u isto vreme i rizičniji način da se napravi uspešan repertoarski zaokret u jednom pozorištu od postavljanja Krležinog „Vučjaka“. Upravo jednog takvog, rizičnog poduhvata, latilo se Narodno pozorište iz Kikinde i stičem utisak da je uspelo u tome. Napravilo je repertoarski zaokret poštujući načela pozorišne estetike i etike. Ključ uspeha, činimi se, treba tražiti u tome što je ansambl pod rediteljskom palicom Anđelke Nikolić uspeo da u umetnosti pronađe i shvati ono što je lepo, ono što umetnost čini tako uzvišenom, što pleni čovekovo srce i dušu, pri tome izbegavajući jeftino koketiranje sa publikom ne dodvoravajući joj se i ne štedeći je.

Šta sam zapravo video ove zimske večeri na sceni Kikindskog pozorišta? Scenografiju koja je nenametljiva ali primetna, koja je hladna, moderna i krajnje funkcionalna koja kao da me priprema za priču čiji ću svedok biti.Znači, taman toliko koliko treba ni puno ni malo. Zima oko srca. Muzika sa početka predstave, bolje rečeno muzički efekti upotpunjuju osećanje koje me je obuzelo kad sam ugledao scenografiju, roto-mašine u štampariji neodoljivo me podsećaju na neki „vražiji mehanizam“ čija tačnost u radu, zimi dodaje elemenat duševne napetosti i nelagodnosti. Stekao sam utisak da reditelj sve ovo smišljeno radi kako bi stovorio dobru podlogu, ambijent za početne akorde glumačke igre. Iza slike, koja se otvorila predamnom, u simboličkom smislu, mora da se nešto krije! Da, krije se ambijent jedne društvene truleži u kojoj čovek ne može biti svoj, već se utapa u njega funkcionišući po taktu onog istog „vražijeg mehanizma“ koji čovekovu dušu razara i ništi. U jednom takvom ambijentu, društvu u kojem caruju laži, intrige, obmane i zavere počinje donkihotovska borba pojedinca sa društvom, ali i sa samim sobom. Pokušaj bekstva iz jednog okruženja u drugo, u znak revolta i iskonske želje za očuvanjem sopstvenog identiteta pokazao se nemogućim. Zašto? Zato što razlike između urbane i ruralne sredine nema, samo je forma drugačija dok je suština ista. Obe te sredine su deo jednog velikog i tako strašnog „vražijeg mehanizma“. Ima li izlaza, spasa ili je to začarani krug u kojem se čovek vrti u kojem teror društva nad pojedincem prerasta u teror pojedinca nad samim sobom. Metaforički, začarani krug postaje Gordijev čvor kojeg čovek ne može razvezati već samo odseći kao bolesno tkivo koje čoveka razara sve dublje i dublje do potpunog uništenja. Vredi li živeti ako ne možeš biti svoj?!

Dok sam gledao predstavu stekao sam utisak da je reditelj pokazao očiglednu spremnost da se nosi sa ovakvim, ne baš pozorišno popularnim tekstom, tačno znajući šta hoće. Rediteljski pristup Anđelke Nikolić odiše autentičnošću i inspirativnošću, mada ne uvek i jednostavnošću. Modernost u rediteljskom promišljanju ovde je shvaćena u pravom smislu te reči i nije zamenjena, poistovećena sa aktuelnošću zbog čega mi je veoma, veoma drago. Cela postavka Krležinog „Vučjaka“ nije išla na uštrb umetničke vrednosti teksta. Rediteljska doslednost priče je bila jasna, pri čemu je reditelj procenio do kojih granica se može ići a da se ne naruši pozorišna estetika. Možda se u tome moglo ići još dalje? Ne znam...U pitanju je subjektivni osećaj koji ne mora da bude tačan. Što se tiče glumaca, oni su polazeći od rediteljskih datih okolnosti na sceni svojom igrom uspeli sukobiti vertikalu ljudskih osobina – lica koja su tumačili, sa njihovim osećanjima, mislima i htenjima. Koristili su stišnjen, intezitetom pun emotivni naboj, pri čemu su išli ka unutrašnjoj drami koja je svoj epilog, kao krajnji oblik, dobila u fizičkoj radnji na sceni koja me nije ostavila ravnodušnim. Dočaravanje duševnog stanja likova kao i izraziti valeri u dramskoj igri predstavljali su, bar se meni tako čini, ugaoni kamen glumačke igre koji je trebao da pruži punu koloritnost likova u predstavi. Možda je šteta što ti valeri nisu do kraja uvek izvedeni, jer ostaje utisak da je bilo mesta za jačom i dubljom glumačkom igrom. Stekao sam utisak kao da je osećaj istine i vere u mogućnost istinskog postojanja takvog sveta i života na momente gubio umetničku snagu. Upravo iz tog razloga pojedini delovi u predstavi su varirali u ritmu i tempu, činimi se bez puno opravdanja, narušavajući, na momente, život ljudskog duha priče. No i pored toga ostvarena reljefnost likova kao i pouzdanost u tumačenju ovog Krležinog dela kako od strane reditelja tako i od strane glumaca stvaraju osnov da mogu slobodno reći da se ove zimske večeri u Kikindi desilo pozorište. Napravljena je predstava za pozorišnu publiku koja će predstavu i slušati i gledati, a ne samo gledati. Predstava posle koje će se gledalac zapitati - „Koliko je zapravo svoj“?

Decembar, 2005.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 16 Мар 2010, 10:58

POMIRENJE SA BREHTOM

Sinić sam se, posle dugogodišnjeg ćutanja, pomirio sa Brehtom. Pomirenje je bilo spontano i tiho. Odigralo se u Teatru na Taganjki uz obilatu, slobodno mogu reći presudnu, pomoć „Dobrog čoveka iz Sečuana“ i Jurija Ljubimova. Najbolja i najlepša pomirenja su ona koja se dogode slučajno, koja dođu kada se najmanje nadaš za koja se ne pripremaš, koja dođu onako iz kontrapunkta. Napokon smo se razumeli Breht i ja. Zapravo, počeli smo da se upoznajemo i razumemo. Ja sam razumeo njegovu osobenost, originalnost a on moja osećanja. Odjednom mi se sve ono, što sam okarakterisao kao „brehtovsko“a prema čemu sam imao odbranbeni stav sve ove godine, učinilo normalnim, prijatnim preko potrebnim ne samo teatru već i čoveku. Pozorište je mnogo više od prostog zbira pojedinaca. Jedna zabluda manje...Te večeri smo on i ja dugo ćutali, reči su bile nepotrebne. Umesto nas govorili su "Dobri čovek iz Sečuana" i Jurij Ljubimov. „Ljudi se sporazumevaju rečima a vole ćutanjem“.

April, 2007.
"Artem non odit nisi ignarus."

Корисников грб
Čičikov
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3829
Придружен: 19 Мар 2006, 23:10
Место: Parnas
Контакт:

Порукаод Čičikov » 18 Мар 2010, 10:21

Brbajući po svojim zapisima o pozorištu naišao sam na jednu belešku koju sam sačinio, sad se ispostavlja,. dosta davno. Iskreno zaboravio sam da i postoji. Beleška je napisana 1996. godine kada sam bio u Rusiji i u gradu Kazanju. Tada sam otišao da pogledam predstavu „Bankrot“ od Ostrovskog u Ruskom velikom dramskom teatru koji nosi ime po Kačalovu. U toj belešci je ostalo zapisano sledeće:

Gledao sam u našim pozorištima dosta predstava koje su urađene po delima Ostrovskog. Neke od tih predstava su bile dobre neke ne. Ali, ono što sam sinoć video prevazilazi sva moja očekivanja i nadanja. Takvog Ostrovskog još nisam video! Spektakl napravljen oko jedne sasvim obične priče...„Bankrot“ je priča o vispremnom starcu (Самсон Силыч Большов) koji je, kako bi izbegao obaveze da plati robu koju je uzimao i čijom prodajom je dosta para zaradio, smislio lažno bankrotstvo. U tom svom naumu on odlučije da svu svoju imovinu prepiše svom knjigovođi (Подхалюзину), smatrajući ga glupim i ništavnim, i ne samo imovinu već mu daje i svoju kćer (Липочку). Međutim, i sam knjigovođa lošeg karaktera i naopakih namera lažno bankrotstvo pretvara u pravo. Bumerang efekat. Cela postavka je urađena neverovatno dobro, živopisno i nadasve prijemčivo oku gledaoca. Dijalozi su toliko dobro rešeni, toliko verodostojni da sam i sam imao želju da se u njih uključim. Reditelj se toliko dobro snašao u ovom tekstu da su asocijacije na sadašnju Rusiju velike, mnogobrojne. Zbog toga me uopšte ne čudi reakcija publike u toku i nakon završetka predstave. Smelo, intrigantno, hrabro! Impresivno je bilo videti sa koliko umešnosti se jedna priča koja je nastala davne 1850 godine, može toliko približiti sadašnjem čoveku, uz punu meru za pozorišnu estetiku, da je vi prosto oseća kao svoju. Ali i dalje je to bio Ostrovski sa svim onim njegovim osobenostima koji su ga činili jednim od najboljih ruskih dramskih pisaca! Imao sam osećaj, dok sam gledao predstavu, da sam pre pola sata u nekim novinama pročitao jednu takvu novinarsku storiju koja se eto, sad ispred mene odigrava. Izbledele i požutele slike prošlih vremena sjajnim rediteljskim retušem postaju slike današnjice. Staro verovanje, mladalačka drskost, pohlepa i neprincipijelnost su osobine kojima se Ostrovski podsmevao pre vek ipo. Danas, talentovani reditelji otkrivaju nove poglede na te osobine i poručuju – komedija se nastavlja. Ako bih morao jednom rečenicom da kažem svoj sud onda bi ona glasila: Staro kao svet, aktuelno kao nikada.

Oktobar, 1996.
"Artem non odit nisi ignarus."