Nemiri...

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 10 Јун 2011, 12:55

Nemiri, nemiri, nemiri...

Слика
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 10 Јун 2011, 12:58

Nemir пише:Nemiri, nemiri, nemiri...

Слика



AHAAAA :wink:

Lutka

Порукаод Lutka » 17 Јун 2011, 16:43

Nemir пише:
Lutka пише:Imas neku esarpu na zajam? :wink:


Ja sam pasionirani kolekcionar. Moraću samo da ti uzem meru. :D :P





Слика

Zahvaljejem,odgovara u potpunosti,

svojski si se potrudio
:cool:

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 17 Јун 2011, 23:41

Слика

Ne umem da volim. Suviše sebe dajem. Nekontrolisano iskazujem emocije. Tako bar kažu..
"Nikako da naučiš da i sunčeva svetlost opeče ako je ima previše.."

Znači da ne valjam u velikim količinama, da sam najbolji kada sam doziran, u malim dozama, na kašičicu.
VAŽNO UPOZORENJE: Za sve neželjene efekte, ili konzumiranje količina većih od propisanih, obratiti se vašem lekaru ili farmaceutu. ;)
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 18 Јун 2011, 10:37

Farmaceut mi kaze da

je najbolja dnevna doza

pre dorucka,

posle rucka

i dva sata pred spavanje.

:wink:

Ja mu verujem,ozbiljan neki covek :D
Слика

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 18 Јун 2011, 10:45

Lutka пише:Farmaceut mi kaze da

je najbolja dnevna doza

pre dorucka,

posle rucka

i dva sata pred spavanje.

:wink:

Ja mu verujem,ozbiljan neki covek :D


Da, to su te male doze... Inače se pod kožu uvučem. :P :mrgreen:
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 18 Јун 2011, 10:50

Nemir пише:
Lutka пише:Farmaceut mi kaze da

je najbolja dnevna doza

pre dorucka,

posle rucka

i dva sata pred spavanje.

:wink:

Ja mu verujem,ozbiljan neki covek :D


Da, to su te male doze... Inače se pod kožu uvučem. :P :mrgreen:




o.o.u!

Слика :wink: :cool:

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 19 Јун 2011, 18:18

Слика


Jezikom po nepcu ispisujem slova tvoga imena.
Tu si, a nisi.
Ne izbijaš mi iz misli.
U naručju te nosim do reke, spuštam.
Gledamo se u oči.
Toliko blizu da trepavicama upijam svaki tvoj dah.
Grlim te, smejemo se, ljubimo...
Usnama sakupljam sve kapljičaste tragove,
Kapi vode koje ti se sa pramenova vlažne kose
razlivaju po obrazima, vratu, ramenima, grudima.
Ljubim te i grizem usnama.
Ispijam svaki kapljičasti delić i ne umem da stanem.
Vrti mi se u glavi.
Toplo mi je... Hladno mi je...
Ježim se.
Smeje mi se... Plače mi se.
Usne mi bride po taktu tvoga srca,
po uzavrelom strujanju tvoje krvi.
Prstima ti mrsim kosu, češkam,
uzimam dah, a bojim se
da te već u sledećem udisaju celu ne progutam...
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 20 Јун 2011, 12:42

Zelim da me volis tako da to bude osecaj

koji ne prepoznajes odmah kada ga dozivis,

nego mnogo posle,kada ga se iznenada setis

nakon sto si nekoliko minuta zaustavio disanje

u bazenu svakodnevnice,roneci ka cistom vazduhu,

razocaran jer u karmickom frizideru nisi nasao nista,

ni jednu flasu hladne,egzistencijalne mudrosti

koja bi ti razbila mamurluk,posle celonocnog cupanja

zadnjih osecaja iz vlastitog tela zatrovanog smecem

koje si tamo odlagao,misleci da se radi o sastavu

za organsko recikliranje,a u stvari se radilo o

staklenoj basti za vestacko odrzavanje zudnje za zivotom.

Voli me tako da kada te se setim, pozelim da sam hirurg

koji ce da zasije tvoj rasporeni horoskop.

Zelim da me volis,ali da mi nikada ne otkrijes zasto bas ja;

zelim da me progonis svojom ljubavlju,a da nikada

ne shvatim zasto patim,zasto strepim pred svakom

novom srecom;

zelim da me volis,ali da mi nikada ne priznas

da sam toliko mocna da smem da prezrem ceo svet.


Voli me tako da to ne bude iskustvo,

nego prorocanstvo u koje ne zelim da poverujem.
Слика

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 28 Јун 2011, 14:24

Слика

Ne daj mi se!
Ne daj mi se dok te mislima ujedam i grizem.
Uguši krik ugrizom za moje rame,
i dok misli vrište,
pronađi sve neizgovorene reči ispod kože.
One odzvanjaju najjače u meni.
Slomi me!
Slomi i sebe u meni,
da krvarimo večno ovako
zadihani, vreli, jedno drugim isprepleteni.

U smiraju strasti,
u sinhronim otkucajima srca,
dok kroz kožu osluškujem kako dišeš,
dok mi za vratom prepoznatljivo mirišeš,
možda ćemo zaustaviti mahnito vreme.
Za nas lude, čulne, nesputane, divlje, smele,
za nas što imamo želje i snove,
što imamo noći, a nemamo jutra,
što imamo danas, a nemamo sutra...
"Vitez od Nemira!"

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 01 Јул 2011, 15:03

Слика

O perverznjacima, švaleraciji, moleraju... Za svakoga po nešto. Uglavnom, ne može da škodi! :P




- Opet si nervozan. Nije te valjda sve to baš toliko pogodilo?

- Perverznjak jedan. Joj, što obožavam te što virkaju preko plota, načulje uši kada prolaze pored prozora. Komšiluk im je duševna hrana.
Iznerviram se kada pročitam tako neku glupost, pa mi posle ceo dan presedne.
Ali za mene je lako, ja sam bar perverznajk u „srednjim godinama“.


- Iskustvo je to, ne potcenjuj ih. Znaju šta se vidi kroz čiji prozor,
A ne ti što ne možeš bez merdevina.


- Meni merdevine ne trebaju! Ja idem, ali bez merdevina, konopca, bez ikakvih pomagala...
Dokle god mogu rukama da se popnem na drvo, ili terasu na prvom spratu.
Kad mi budu za to zatrebale merdevine, onda u švaleraciju više ne idem.
Onda ću znati da sam skroz ugasio.


- I to što kažeš, nije švaleracija moleraj, pa da ti trebaju instrumenti (merdevine)!


:ha:ha :ha:ha :ha:ha
!!!!!!!!!!!!!!**((($%$%$ %$n !!!!!!!!!!!!!!**((($%$%$


Kakva kraljica, ulepša mi dan sa ovim molerajom. :mrgreen:
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 01 Јул 2011, 17:23

Srce,pobedio Nole,

kreni da stignemo na finale,

dolazi i Rafa :wink:


P.S.Prelaz preko Beške,hahaha

Корисников грб
Nemir
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 5103
Придружен: 09 Мај 2006, 00:25

Порукаод Nemir » 02 Јул 2011, 17:37

Слика

Ne umem rečima kao ti.
Reči su tvoje perle oko vrata,
Nemirna podvezica
što zavodljivo ispod haljine viri,
kap parfema među grudima,
reči su tvoja magija!

Umem osmehom, prstima, usnama.
Osmehom da otkopčam dugme na košulji,
Da grudi zanosnije mirišu, slobodnije dišu.

Prstima da te čvršće pribijem uz sebe.
Grudi uz grudi, srce uz srce,
ljubav uz strast, razum uz ludost,
nemirnu reku uz talasasto more,
crno uz plavo oko garavo.
Oči u oči, pogled u pogled...
U nedogled.

A usnama?
Usnama da te ispijam i lomim,
topim led i palim vatre,
duvam vetar u raskomadana jedra,
odvezujem čvorove kojima vežeš,
grizem uzdahe kojima stežeš.
Usnama da ti po leđima šapućem snove,
sa vrata spiram brige i probleme,
nad jastukom bdim i čuvam te od zla.

Za osmeh u očima...
Za ljubav u noćima...
Za sanjiva jutra..
Za bolje sutra!
Za mene u tebi...
Za tebe u meni...
Za pesmu na sav glas...
Za nas!
"Vitez od Nemira!"

Lutka

Порукаод Lutka » 11 Јул 2011, 18:07



Naći mir


Naći sopstveni mir,

tako što ćete svakog jutra,

ili večeri, odvojiti nešto vremena za sebe,

šetati uz reku, čitati knjigu,

ili prosto biti sam sa sobom,

a živeti u šizofrenom sistemu vrednosti ostatak dana,

je kao da dva sata dnevno ne pušite,

ne pijete, hranite se zdravo,

a ostatak dana živite kao herionski ovisnik na džank fudu.
Слика


Lutka

Порукаод Lutka » 28 Јул 2011, 11:05

Priča za jednu retku dušu...




Bio jednom jedan jogurt.

Prvu svetlost dana ugledao je u IMLEK-ovoj fabrici mlečnih proizvoda.

Kada je otvorio oči, video je oko sebe gomilu ljudi.

Svi su bili odeveni u iste uniforme,

i cirkulisali su tamo-amo bez prestanka.

A on je ležao go u ružnom metalnom loncu.

I bilo mu je hladno.

Zbog toga je u startu osećao netrpeljivost prema odevenim ljudima.

Ali, posle nekog vremena, primetio je da sve jogurte oblače

u lepe uniforme.

Nije bio dovoljno blizu da dobro vidi njihov dizajn,

ali je znao da će i on biti obučen u jednu takvu uniformu.

To se ubrzo i dogodilo.

Konačno je otišao iz onog odvratnog lonca.

Odeven je u lepu rozikastu odeždu sa kravicom na prednjoj strani.

I konačno se ugrejao.

Uniforma je postala sastavni deo njegovog života.

Tako je on proveo jedno kratko vreme u jednoj prostoriji

u okviru fabrike, zajedno sa hiljadama drugih jogurata

koji su bili odeveni isto kao on.

U toj prostoriji su se rodila njegova prva prijateljstva,

prvi kontakti, bezbrižne dečije igre kakve igraju svi mali jogurti.

Ostavljeni na miru, sami u svom svetu, ne misleći na spoljna dešavanja.

A onda su jedne noći ušli ljudi.

Odnosili su jogurte u grupama, u nepoznatom pravcu.

Jogurti nisu znali šta se dešava.

Samo su plakali.

Ali ljudi nisu čuli.

Nisu marili.

Došao je red i na naš jogurt.

Nabacili su ga na kolica sa grupom drugara i odveli ga iz sobe.

Pustivši suzu, okrenuo se poslednji put ka svom domu,

ka svojim prijateljima koji su još bili unutra, znajući

da neke od njih više nikad neće videti.

U tim trenucima tuge zbog razdvajanja prvi put u životu je spoznao

jedno još jače, još starije osećanje

– zaslepljujuću mržnju.

Kotrljao se on tako par minuta, da bi na kraju zajedno sa ostalim

saputnicima bio bezosećajno ubačen u veliki kamion.

Još nije stigao da se sabere i osmotri situaciju,

a vrata su se zatvorila.

Mrak.

Strah.

Gde ga vode?

Šta će da mu rade?

Zbijen u mraku, potpuno nemoćan, zbunjen i uplašen,

samo je ćutke stajao čekajući da ugleda svetlost dana.

Srećom, to se ubrzo dogodilo.

Vrata su se otvorila i prvo što je ugledao bili su ljudi.

Neki drugi ljudi, ali su nosili iste one uniforme.

Jednako ih je mrzeo.

Odmah su strpali njega i još dvadesetak drugova

u neku korpu i odneli ih u samoposlugu.

Otvaranjem ovih vrata ušao je u jedan novi svet,

za kakav nije ni znao da postoji.

Hiljade raznih vrsta svega i svačega ispunjavalo je prostoriju.

Ali svi su delili istu sudbinu – ropstvo u službi čoveka.

Bilo je dovoljno jedno susretanje pogleda sa bilo kojim

od ovih artikala da se osećanje teškog života

i sapatnja jednostavno uobliče u zagušljivom vazduhu.

Odveden je u frižider u uglu dijagonalno od vrata,

tako da je usput mogao lepo da osmotri celu prostoriju

i sve njene stanovnike.

Frižider je imao staklena vrata.

Ispunjavale su ga razne vrste jogurata,

a na poslednjem spratu su stajala mleka.

Naš jogurt je postavljen na drugi sprat, na kome su se nalazili samo

jogurti od njegove vrste.

Bio je srećan što su bar neki njegovi drugari ostali uz njega.

Ali bilo mu je hladnije nego ikada ranije.

Vreme je prolazilo, a on se polako adaptirao na klimatske uslove.

Počela je da mu se vra]a volja za životom,

postajao je sve rasterećeniji, uostalom kao i svi njegovi drugovi.

Bezbrižne igre iz fabričke sobe su ponovo oživele.

A onda se desilo nešto što mu je potpuno promenilo život.

Neko je greškom pored njega stavio jedno mleko.

Imalo je uniformu dizajniranu isto kao njegovu, samo plave boje.

Bila je to ljubav na prvi pogled.

U tom trenutku njegov život je ponovo dobio potpun smisao.

Svaki trenutak tog perioda bio je ispunjen srećom i ljubavlju.

Nije mario ni zašta drugo.

Nije više mario ni za svoje drugove.

Bio je iskreno srećan, ali i vrlo nepažljiv.

Drugovi su počeli da ga posmatraju sa zavišću,

koja je kod pojedinaca prerasla u zlobu,

da bi na kraju potpuno prestali da obraćaju pažnju na njega.


I onda je, isto tako iznenadno kao što je rodjena,

njegova ljubav prekinuta.

Njegovo voljeno mleko je vra]eno tamo gde pripada

– na poslednji sprat.

Bila je to ljubav prožeta rasnim razlikama

koja prosto nije mogla da opstane.

Ostao je sam u gomili, medju nekadašnjim prijateljima,

koji više nisu imali razumevanja za njegove probleme.

Hteo je da iskoči iz svoje uniforme.

Njegovo mleko postavljeno je tako da nije mogao da ga vidi.

Zaklanjala su ga druga mleka, naizgled ista,

a ipak bezdušna i ružna.

Gledala su ga sa visine sa podsmehom.

Ona su bila potpuno ista i jednoobrazna,

smatrala su se višom rasom.

A šta je on bio – jedan običan melez koji žudi za ljubavlju.

Mrzeo ih je više nego što je ikad mrzeo ijednog čoveka.

Ova agonija je trajala neko vreme.

Ali i njoj je došao kraj.

Jednog dana je naprosto izvadjen iz frižidera i odnet na kasu.

Dok se udaljavao od frižidera, doživljavao je deja-vu rastavljanja

od drugova iz fabrike.

Samo, ovaj put uopšte nije gledao u drugove.

Gledao je u poslednji sprat.

Opazio je svoje voljeno i nikad prž`aljeno mleko

u samom uglu kako ga netremice posmatra,

pokušavajući da to sakrije od drugih mleka.

Uverio se u ono što je osećao u dubini duše – da ga još voli.

Time je njegova tuga bila veća.

Proveo je par trenutaka na kasi,

da bi završio u kesi zajedno sa jednim belim hlebom.

Neki krupni čovek ga je nosio u nepoznatom pravcu.

Bio je u kesi sa za njega zastrašujućim stvorenjem,

duplo većim od njega, nije mogao da diše.

Kao i onomad kad su ga ubacili u kamion,

nije imao pojma šta ga čeka.

Ali, ovaj put mu je bilo svejedno.

Akutno ose]anje potištenosti zbog mleka učinilo ga je potpuno

ravnodušnim prema budućnosti.


Put do njegovog novog doma trajao je svega nekoliko minuta.

Kada je izvadjen iz kese, našao se na jednom kuhinjskom stolu.

On i njegov saputnik hleb stajali su sami, svako je gledao svoja posla.

Posmatrao je okolinu, znajući da neće dugo ostati na tom mestu.

Nije imao mnogo toga da vidi – sterilni beli zidovi, sudopera,

vrata i ružne žuto-crvene tapete u pojedinim delovima.

Onaj čovek se brzo vratio i uzeo ga u ruku.

Pošao je ka kraju kuhinje najdaljem od vrata.

Jogurt je stajao na stolu tako da nije mogao da vidi ono što

će mu biti prebivalište.

Frižider.

Ponovo frižider.

Ružniji nego onaj iz samoposluge.

Ali, šta će – izgleda da mu je to sudbina.


Kada su se vrata od frižidera zalupila,

shvatio je da su bela i neprozirna.

On je postavljen na njihov najviši sprat,

tako da je imao odličan pogled na unutrašnjost frižidera.


U svoj novi dom ušao je pun predrasuda.

Nije hteo ni sa kim da priča.

Na njegovom spratu stajao je parmezan i dva jajeta.

Sprat frižidera u njegovoj ravni bio je potpuno prazan.

Uop[te nije obraćao pažnju na svoje sustanare,

nije želeo da zna od kakve su fele.

Neprestano je gledao u prazno.

Bilo mu je veoma hladno, iznad njega se nalazio zamrzivač.


Dugo je samo tako stajao i zurio ni u šta, potpuno rezigniran.

A onda su došle nove namirnice.

Novo tuce jaja smešteno je na njegov sprat.

Tu za njega više nije bilo mesta.

Premešten je u sam ugao najvišeg sprata frižidera,

zatrpan raznim kesama.

U jednoj od tih kesa ugledao je nekoliko istih onakvih mleka

kakvo je bilo njegovo iz samoposluge.

Kako ih je ugledao, skrenuo je pogled i počeo da plače.

Plakao je dugo, bez prestanka, sam u nepoznatom okruženju,

u hladnoći, zaboravljen.


Duboko utonulog u letargiju, prožetu konstantnim osećanjem tihog

prezira prema svemu, onaj čovek ga je jednog dana izvadio iz frižidera,

na njegovo veliko iznenadjenje.

Skinuo je čep sa njegove glave i otvorio ga.

Jogurt je dočekao svoj sudnji čas.

Čovek ga nije čestito ni prineo ustima,

a napravio je grimasu gadjenja i vratio mu čep na glavu.

Potpuno je istrulio iznutra.

Čovek je krenuo ka kanti za smeće.

Jogurt je znao da je ovo kraj.

Dobro, bar mu više neće biti hladno.

Jogurt je slušao razne priče o životima svojih predaka,

ali sve su imale isti završetak.

Oni su završavali u ljudskim utrobama, gde su se njihova bića

integrisala sa raznim drugim tvorevinama,

izlazeći u vidu izlučevina.

Ali to nije bila i njegova priča.

Umesto toga, završio je u kanti za smeće,

tamo gde završavaju pokvareni i truli jogurti, zli po rodjenju.

Ali on nije bio takav.

Bio je samo neshvaćen....