Cekajuci

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Pandora
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4071
Придружен: 28 Мај 2006, 20:08

Cekajuci

Порукаод Pandora » 28 Сеп 2008, 14:59

Чекајући

Наслоњена на мермерну оградицу очерупаног дрвета у испрљаном улазу на железничку станицу, она је чекала. Људи су пролазили испред ње баш као и задњих месец дана којег је красио дан потпуне екстазе када су се тобоже опуштено чули, и потпуне монотоније свих осталих 29 дана који су се патуљасто вукли и прескакали једни друге у некој непознатој журби.
Није јој било дозвољено да га воли. Себи је забранила, дописала нови члан у Закону противпожарне заштите, како би себе заштитила од самосагоревања. Али данас, данас је било другачије. Данас је смела да га воли, допустила је себи један дан посвећен себи, дан у коме нико и ништа не би могао да је омете да га проведе како жели, како је већ дуго желела - уз њега.
Док се она топила у мислима и замишљеним сценаријима попут сваке заљубљене шипарице, пред очима јој је прелетала њена светла будућност: он и она заједно завршавају факултет, купују мањи стан на периферији града, она баца букет и погађа неку тетку у главу, он у рукама држи прелепу девојчицу што има татине очи... Очи. Неко је сакрио очи испод сиве кукуљице, дубоко укопане у сенку.
У градској вреви непознати је безочно прелазио улицу, док је бела жица плејера нестајала негде испод капуљаче. Црвено светло је трепнуло, и за једно ''Бип!'' је открио своју браду. Немогуће. Позвала га је у неверици на шта је он сличних осећања одговорио. Од свих људи, неколико милиона чак шта, од којих је пар хиљада било у овом крају, баш је он, њена прошлост, налетео на црвено светло.
Док су се светла семафора мењала, она је и даље чекала. У благо напетом разговору је раскрштала са својом прошлости, објашњавала због чега није добро да се врати назад. Она ју је мило гледала својим тамним очима, варљиво као поподневно сунце једног касног септембарског јутра, али она је знала да се саобраћај одвијао у једном правцу, док је чекала своју будућност. Запањило ју је сазнање да је и она била нечија прошлост. Како нефер, како тужно смо мењали улоге остављача и остављеног, док нисмо окусили слатко-горку промену животних путева.
Вративши се у реалност, на железничкој станици удављена у површан разговор две озлеђене странке, рекла му је кога је чекала. На екрану телефона су севнула слова његовог имена, прекинувши мучан дијалог. Брзо је спустила слушалицу и у делићу секунде, сивило на њој и у њој оцртано на образима је победио талас радости озаривши јој образе док је готово олимпијски полетела у загрљај будућности.
''Ти тако лепо миришиш. Миришиш на себе'', објаснила му је, а он је зарио своје лице у њену косу, њено чело, очи... Сваки делић, моменат времена је био мало мање важан на овом свету. Људи су успорили свој ход, сунце је лењо залазило на неком другом крају планете, склапале су се очи оних који су чекали али своје никад нису дочекали. Тако захвална на његовом постојању, на овом блиставом тренутку радости, чврсто се ослонила на будућност. Кренули су ка излазу док је мирисна кожа његове руке красила њено раме попут ордена...

Септембар 28, 2008.
Видим.