Neki novi klinci...

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 18 Јун 2008, 16:04

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te


Matija Bećković

Слика
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 18 Јун 2008, 16:06

Odvedi me na ono naše mesto... ^78^
Hoću da te ljubim...

Слика
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 18 Јун 2008, 22:47

Trenutno... ^78^


Слика


You Are So Beautiful-Joe Cocker

You are so beautiful to me
You are so beautiful to me
Can't you see
Your everything I hoped for
Your everything I need
You are so beautiful to me

Such joy and happiness you bring
Such joy and happiness you bring
Like a dream
A guiding light that shines in the night
Heavens gift to me
You are so beautiful to me
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 19 Јун 2008, 14:45

O Bože...O Bože... :roll:
Kako su ljudi čudni..Vide tuđe greške,a svoje ne.
Pa došlo mi je da je zakucam u glavu,ali matora je kao Biblija...
Najviše mrzim kezavu decu koja plaču za svaku sitnicu,a još više mame,babe...i ostalu rodbinu
koje se sa decom svađaju!
Izašla žena da se bije,matene,sa decom jer je njen unuk smotan i navukao se na granu!
Pa su mu sad svi krivi jer ga je blam!
O ljudi moji,koje budale!
:evil:
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 19 Јун 2008, 15:06

Ja te volim...neću ti ništa...

Слика
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 18:00

Uuu- kad sam loša.loša sam...Nema pardona..
A ona me nagazila-i to je čačnula baš gde ne treba...
E keka,pa što ti je to trebalo!? :roll:
Sad ćeš ti mene da 'vataš na galamu! Kao ja sam ti neka od tvojih piljarica,pa ćemo se nadvikivati!
M'da... :cool:
Spusti loptu,udahni duboko i dobro razmisli o sledećem potezu... :wink:
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 18:33

Слика


Zemlja prašine

Malena. Minijaturna, a ipak zahtjevaš
potresima svojih kanjona i litica s golemim
spazmama kao da si sam centar svijeta
i magnet koji privlači i puni sva mora.

Tako mala. Kutak. Čak ni kutak.
Razbacane točke, prosute i zasipajuće linije
palih zidina, zidova kojima maštajući iscrtavaš
palaču jednom podignutu iz ove hrpe prašine.

Kako možeš sanjariti o staroj arhitekturi
danas kada se svaka struktura prokapa
kako bi dala mjesta novim oblicima?

Svaki te potres može zauvijek izbrisati i
nijedno oko neće ni trepnuti. Briga samo tvoja. Ali nada
- diže se poput sunca.
Prikupljaj se. Prašina se pretače u kamen.

Vahan Tekeyan
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 18:37

Слика


Ljubav na prvi pogled

Oboje su uvjereni
da ih je povezao iznenadan osjećaj.
Lijepa je takva sigurnost,
ali nesigurnost je ljepša.

Drže, budući da se prije nisu poznavali,
da među njima nikad ništa nije bilo.
A što bi na to ulice, stube, hodnici
na kojima su se mogli davno mimoilaziti?

Htjela bih ih zapitati
ne sjećaju li se –
možda u kružnim vratima
nekoć licem u lice?
neko «oprostite» u gužvi?
glas «pogrešno» u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sjećaju se.

Jako bi ih začudilo
da se već dulje vrijeme
poigrava s njima slučaj.

Još ne posve spreman
da se za njih prometne u sudbu,
približavao ih je i udaljavao,
presretao ih je na putu
i prigušivši hihot
odskakivao u stranu.

Bilo je znakova, signala,
pa što ako nečitkih.
Možda prije tri godine
ili u prošli utorak
neki je listić prelepršao
s ramena na rame?
Nešto se izgubilo i podiglo.
Tko zna, možda već lopta
u zelenilu djetinjstva.

Bile su kvake i zvonca
na kojima se preuranjeno
dodir stavljao na dodir.
Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.
Možda je neke noći bio isti san,
odmah poslije buđenja izbrisan.

Ta svaki je početak
samo neki nastavak,
a knjiga događaja
uvijek otvorena po sredini.

Wisława Szymborska
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 18:45

Слика



Čežnja za tobom



Darujem se noćas
kroz ustreptale misli zvijezdama
Poljupcima noći prekrivam sve staze
do užarenih visina strasti
Uzavrela krv struji
kroz nabacane riječi
kojima me želiš slomiti
Ne dam se vjetrovima ljutnje
što teku sa usana
I ne marim što me zapljuskuju
kapi ledene kiše sa trepavica
Ne bole me ni tragovi tuđih koraka
što gaze mi po uspomenama
Samo ponekad osjetim
u dubini srca
dah tvojih misli
I iznova se slomim
u čežnji za tobom.

Evica Kraljić
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 18:47

Слика


Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Željko Krznarić
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 19:01

Слика


Susret


Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

Dragana Konstantinović
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 21:15

Слика


...

Odlučio je, stoga, da povede Unu na put. Putovali su odvojeno, kao zaverenici: on avionom, Una vozom, i nalazili se u hotelima gradova u kojima ih niko nije poznavao. Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa — inače, ilegalnog ljubavnika koji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kućnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezan u tome" — govorio je profesoru — "da se sastajem samo sa nepoznatom osobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanalizaciju! To je tajna moga dugog uspeha!"

Njihova putovanja trajala su dan-dva, ponekad čak i tri, i izgledala su im kao potpuni mali životi, proživljeni od početka do kraja; kao mali brakovi, u kojima bi im se za nekoliko dana događalo sve ono što se ostalom svetu dešava za dvadeset i pet godina zajedničkog života. Proživeli bi, u stvari, sve; prvu bračnu noć u nepoznatoj hotelskoj sobi, ljubav do potpune zasićenosti i blage otupelosti, prvu svađu oko neke sitnice, umor, navike, razočarenja, rastanak... Prilikom ovih putovanja, profesor je gajio i tajnu nadu; pošto još uvek nije mogao da se oslobodi ljubavi prema svojoj mladoj prijateljici, nadao se da će zajednički život (ma koliko kratak) ipak otupeti oštricu tog, za njega opasnog osećanja. Ako ništa drugo, nekoliko dana provedenih od jutra do jutra oslobodiće Unu njene tajanstvenosti, koju joj je, kao posebnu privlačnost, poklanjala zabranjena veza. Trudio se stoga da je pažljivo posmatra i hvata u greškama, otkrivajući jedan po jedan nedostatak, i da se tako oslobodi zavisnosti u koju je zapao. Upoznao joj je navike, gledao je kako doručkuje, kako se budi, kako spava, kako pokazuje razmaženost i dosadu; postaje prgava i svadljiva, kako se duri, kupa ili raduje nekom izlasku, video je čak i kako sedi na klozetskoj šolji i posmatra ga sa osmehom, kao kakva beba. No, najviše su mu smetali njeni predugi boravci u kupatilu. Verovao je da joj mladost daruje lepotu čim otvori oči posle sna, ali ne, Una je trošila začudnu količinu dodatne energije da od svog lika šminkom i češljem istera neki, samo njoj poznati ideal. Po sobi su se na sve strane vukli komadići vate i flašice sa lakovima za nokte, boce acetona; saplitao se o gajtan fena za sušenje kose — iz čitavog tog haosa Una je izlazila savršeno doterana na svoj način, kao katedrala koja je upravo stresla sa sebe mrežu skela. Primetio je, takođe, da je sa sobom uvek vukla golemi neseser — pravi priručni kozmetičarski salon! Jedno je bilo — nalaziti se sa njom na nekoliko, uvek teško izborenih sati, skrivati se i hraniti vezu tom tajnom igrom, a sasvim drugo — proživeti do kraja te male trodnevne brakove, kada im nije pretila nikakva opasnost, a dosada i zasićenost vrebali iz vaze sa cvećem na stolu za kojim su ćutali, ne znajući više šta da kažu jedno drugom. Vraćao se sa olakšanjem kući sa tih putovanja, ljubeći rasejano Unu na rastanku ("Javiću ti se ovih dana!"), ubeđen da se, najzad, zauvek oslobodio njene vlasti, ali već trećeg ili četvrtog dana njihova poslednja hotelska soba počinjala je da mu liči na izgubljeni raj, a on bi planirao novo bekstvo, nadajući se da mu je potrebno samo kao konačno oslobođenje od Une — opsesije. I sve bi počinjalo iz početka.

Sa četrdeset i četiri godine, profesor Babić je već znao da nije tako mlad kao što se često oseća. No, nikada to nije doživeo na tako očigledan način kao one noći kada se, izvevši Unu u restoran hotela "Esplanade" u Zagrebu, iznenada setio Sanje. Rezervisao je iz sobe diskretan sto. Na ulazu u polutamni restoran, u kome su se kroz austro-ugarsku izmaglicu, obogaćenu interkontinentalnom higijenskom perfekcijom, iskrile čaše i srebrne posude za hlađenje belih vina, dočekao ih je šef sale i poveo prema postavljenom stolu za dvoje u dubini, ispod jedne palme. ("Zagreb," kazao je Uni, "to je jedna udobna stara fotelja sa pogledom na Evropu!") Uživao je u svojim mekim crnim mokasinama koje su nečujno tonule u debeli sag, i u maloj promeni kostima koju je privremeno izveo obukavši blejzer i sive hlače od flanela, umesto uobičajenog džinsa; uživao je u sigurnosti sa kojom je primao zavidljive poglede svojih sredovečnih ispisnika, što su sa divljenjem odmeravali Unu koja je korakom klizačice pretvarala plesnivu "Esplanadu" u modnu pistu. Uživao je u odabiranju jela, radujući se unapred ponovnom susretu nepca sa lagano-reskim "Laškim rizlingom". Uopšte, tu su bili gotovo svi razlozi za potpunu sreću; Una, polaskana i vidno uzbuđena njegovim pozivom da ga prati u Zagreb, gde je trebalo da održi dva predavanja u Studentskom kulturnom centru ICF-u i na tribini "Forum", pristala je da svoju namerno zarozanu odeću zameni za ovu priliku diskretnijom garderobom mlade dame (jednostavna svilena ljubičasta haljina i tamni sako, od pliša). Izvrsno spravljeni puževi na žaru i teleći odrezak u limunovom soku, tiha muzika što svojim kalodontski otegnutim i bezličnim zvukom opušta napeta čula, dogovor da se oko ponoći dugo izležavaju u kadi sa penom, sve to, pa ipak neki mutni nagoveštaj tuge kvario je ovaj isuviše izaranžirani provod sa sigurnim bludnim ishodom. Dok je Una blistala zbog poklonjene pažnje, on je, tonući sve dublje u opojnu suštinu rizlinga, kopao po naslagama šezdesetih godina, sve dok ispod tresetišta vremena ne počeše da se pojavljuju obrisi ljubavne tvrđave koju su Sanja i on davno podizali i uspeli da podignu, i posle, da sruše; sa svim svedocima koji su prisustvovali toj pompeanskoj ljubavnoj gradnji, a koji su sada okamenjeni, zasuti lavom, zaustavljenih pokreta, onako kako ih je zatekla smrt; za stolom ili u postelji; jedan čak i sa podignutom rukom, kojom je pokušavao da se odbrani od nevidljivog vremena. Sanja sanja. Sanja sanja...

Mislio je sada na nju: živela je sa sestrom, negde pri vrhu Voždovca, u kuhinji i takozvanoj devojačkoj sobici od neke mizerne penzije svoga oca, koji je nestao, bio ubijen, pobegao ili zarobljen, živ ili mrtav", ko to zna (Sanja nije znala). Uglavnom, kada je jedna sestra izlazila da se nađe sa nekim mladićem, druga je morala da ostaje u kući te večeri, jer su imale samo jedan pristojan kaput i samo jedne pristojne cipele. Male Antigone. Svaki njihov izlazak bio je tako, na izvestan način, sudbonosno ulaganje u budućnost. Šta je mogla da očekuje od njega, kome nije padalo na pamet da se ženi i da se bori da bi je izvukao iz one bedne kuhinje i odveo tamo gde zaista pripada rođenjem; da je okruži dostojnim prostorom, skupocenim mirisima, krznom, probranom hranom, pažnjom, zaštitom, zanimljivim svetom? Ne, nikada nisu spavali zajedno! To ne bi mogao da zaboravi da se zaista dogodilo. Nije. Nije se dogodilo. Mučili su se satima dirajući jedno drugom tela, ali Sanja nije htela — njeno devičanstvo trebalo je da bude najvažniji ulog u lutriji, čiji je glavni zgoditak trebalo da je spasi one vlažne kuhinje; nije, zaista nije mogla da mu ga pokloni tek tako, mada je želela i otimala se kao luda kada bi prišla opasnoj granici da izgubi glavu. Sada je to sve prilično smešno (ko je još imao nevinu devojku a da se dobro proveo?), ali u to vreme nevinost je još imala visoku cenu. Kako se svet brzo menja! A onda se pojavio taj diplomata, koji je sve ono što je Sanja priželjkivala u dugim zimskim noćima, pokrivena zimskim kaputom i prašnjavim tepihom — sirotinjski snovi — bacio jednim jedinim gestom na gomilu, nasred srede kuhinjskog stola, koji je u tom trenutku osvetljavala sijalica bez abažura: moć, uticaj, putovanja, bezbednost, Mercedes, život u inostranstvu, a kad je u zemlji, vilu na Neimaru, pa je Sanja poslednji put pokušala da čuje šta o tome misli on, Mišel Babić, a on joj je ostavio odrešene ruke u svakom pogledu: mislim da to treba prihvatiti, kazao je, takva prilika se ne pruža svaki dan. Jedino što je strašno star... Koliko ima godina?

— Trideset i osam...

— Jezivo! — kazao je. — Ako dočekam tridesetu, sam ću se ubiti!

— Stvarno, misliš da to treba prihvatiti?

— Nisam posednik.

— Stvarno, misliš?

— Da. Mislim. Ne znam. Uradi kako hoćeš.

Tri puta ga je pitala da li da se uda, i tri puta nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. I tako je diplomata sleteo u njihovu bedu, poput državnog anđela sa sedam pečata.

— Udaj se — kazao je — pa ćemo varati starog diplomatu!

I udala se. Ali ga nisu varali. Ni tada, ni posle. Niti ikada kasnije. Jamais. Jedina konačna i nepopravljiva reč!

— Molim? — upita Una, koja se zabavljala izvlačenjem puževa iz ljuštura dvokrakom viljuškom.

— Volim reč: jamais? — rekao je.

— Jamais?

— Znači nikada, na francuskom.

— Aha.

Patio je kao ubogi skot. Zaspao bi sklupčan kao čovek sa spletenim crevima; držao se sa obe ruke za stomak i stenjao od bola što je Sanja odvedena, što se smeje dok negde igra sa svojim diplomatom, što se svlači, što se budi u ružičastoj posteljini, što, možda, pokatkad misli na njega dok se tuca i gleda razrogačenih očiju u tavanicu, ako joj još, uopšte, pada na pamet. Abdomen. Zašto boli uvek tu? Zar ne boli srce ili nešto slično? Jedanput, mnogo vremena posle svega, kada je Sanja bila samo izgubljena sen, a on mislio da čvrsto drži svoj život u rukama (nikad ne reci nikad), pitao je neuropsihijatra Draškovića zašto ljubav boli baš tu, u abdomenu? Ne seća se više tačno njegovog odgovora, ali zna da je psihijatar pominjao to mesto kao predeo splanchnicusa, gde se granaju i ukrštaju nervni putevi koji u grču daju podsticaj nadbubrežnoj žlezdi da luči adrenalin i da stresom odbrani ugroženi organizam. Tako nekako. Hteo je da zna. Mrzeo je tog diplomatu koji je imao trideset i osam godina i bio za njega, koji je tada imao dvadeset, pravi starac. Sagradio je čitavu strategiju mržnje prema vršnjacima svoga suparnika, prema čitavom tom svetu koji može da plati ono što želi i da to dobije, bez obzira što su izmišljene tolike bajke u kojima se dvoje, na kraju krajeva, uvek pronađu, i filmovi, oni filmovi sa srećnim završecima gde mlada beži ispred oltara u poslednjem trenutku, ne mogavši da preko bledih usana prevali reč — da. Vetar luduje u nevestinskom velu dok trči preko ulice između automobila da se baci u zagrljaj onome koga odistinski voli, onome kome zaista pripada. Mrzim te starce od trideset i osam! Mrzim ih, mrzim ih...


Una-Momo Kapor
Последње учитавање од El дана 20 Јун 2008, 21:26, учитано 1 пут укупно.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 21:22

- Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo.

- Ljubav... Ona je teška kao bolest, i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u odredjeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali....

- Zašto je bio protiv ljubavi? Zbog toga što u njoj nikada nije bilo ravnopravnosti. Uvek je neko voleo manje, a neko više, i taj oštećeni partner zano je dobro da se mora krvavo boriti za predmet svoje ljubavi; morao je trpeti ponoženja ljubomore i posedovanja, bivao je isteran iz mira - na kraju, bio je u tudjoj vlasti i samo je od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće.

- Umesto toga, bio je upleten nevidljivim nitima u ponižavajući položaj, ko me, i pored tog ašto je znao uzrok i umeo sam da odredi dijagnozu i lečenje, suštinski nije mogao ništa, jer je, očigledno, bio stariji od razuma.

- Una - potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne pomaže ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poniženja na koja je osudjen čovek koji voli.


Слика



- Prisustvovao sam , dakle, svojoj biografiji samo kao svedok

- Smejao se izreci svog starog prijatelja, fotografa - inače, ilegalnog ljubavnika kjoji je varanje svoje dosadne supruge smatrao "kućnim pokretom otpora". "Toliko sam oprezanu tome" - govorio je profesoru - "da se sastajem samo sa nepoznatom osoobom, u vreme koje nije unapred dogovoreno, na nepoznatom mestu, s tim da ta nepoznata osoba dolazi na sastanak preko krovova, a ja kroz kanaliizaciju! To je tajna moga dugog uspeha".

- ... može li jedna savršena skulptura voleti svog nesavršenog, privremenog vlasnika, kada nije bila zaljubljena ni u majstora koji je izlio?

- Tog poslepodneva u šest sati, gotovo da je mogao napisati preciznu formulu poraza: to je kiselkasto-gorak ukus metala, izmešan sa lakom vrtoglavicom i klecanjem kolena.

- Postali smo jedno. Njegov miris upio mi se u kožu. Počinjem da upotrebljavam njegove reči, uzrečice, konstrukciju rečenice. Postala sam njegov medijum. Može slobodno da me izvede pred, evo, ovu istu publiku, da mi položi potiljak na naslon jedne, a pete - na naslon druge stolice, pa da me pretesteriše ili nešto slično. Izgubila sam sve stvari koje sam pre njega volela. Učinio je smešnim moje noćne vožnje na motorciklu sa klincima; za knjige koje čitam - rekao je da su smeće; za najbolje drugarice da su male kurvice; za rolšue koje vozim po Ušću, da su egzibicionistička infantilnost; za moju "Babetu" - da na njoj zujim zbog toga da pokažem dupence i da pod pikicom osetim nešto čvrsto; za kraj u kome živim - da je sumoran kao i njegovi stanovnici; za hak i marihuanu, da im pribegavam jer nemam razvijen un utrašnji život, pa tražim bilo kakvu zamenu; za diskoteke - da su mesta na ko jima se skupljaju mladi malogradjani, koji nisu imali hrabrosti da postanu profesionalni igrači, pa se iživljavaju u svojim oskudnim, amaterskim koreografijama; za moju odeću, da je pametnom čoveku danas jedini cilj da prodje što neprimetljivije ulicom, dok ja činim obrnuto - privlačim pažnju pod svaku cenu; za tucanje, da to radim mehanički, jer sam videla da svi to čine; za moj život, da nema nikakvog cilja, jer nisam vezana strasno ni za jedan posao... Jedanput sam čitala o seljacima koji nacrtaju u prašini krug oko kokoške, koji ona ne sme da predje. I kokoška ga, zaista, nikada ne prelazi, mada je oko nje čitavo dvorište! E pa, Mišel je nacrtao oko mene taj krug i, što je najgore, ja viš ene znam kako da se vratim u svoje ranije društvo. Istrčim iz njegovog kruga, otimam se i ko prcam, a onda se sama vraćam. Zašto? Uvukao mi se pod kožu. Da li je to ljubav?

- I dok gledamo u tavanicu prateći dim, obećavam Nobelovu nagradu onome ko izmisli lebdeću pepeljaru za ljubavnike.





- Pokuša da spreči nalet drhtavice, trudeći da mu lice ostane spokojno osmehnuto, kao kod gladijatora koga upravo čereče.


- Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izadje iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dodje. I to je dobro. Inače bi se čega se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika je, šta? Neka vrsta smrti.



- Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u "Esplanadi".
Posle ljubavi ostaj eobičaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka "?" i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." I: - "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..." Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudji gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?".
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu n ikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem "Cabochard" na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli ("Hvala što ne pušite!" - a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povredjena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.
Sranje.

- Nije istina da čovek uvek nosi sa sobom i svoje probleme, ma kuda krenuo! To su, kao utehu, izmislili oni što retko izlaze iz soba.

- Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se dogadjalo.


- U ljubavi, naime, ne postoji nikakva logika. Ljubav je potpuno iracionalna.


Una-Momo Kapor
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 21:33

Слика


Trebalo mi je dosta vremena da shvatim odakle je dosao. Mali princ, koji mi je postavljao mnogo pitanja, kao da nikad nije cuo moja. Reci izgovorene slucajno, malo-pomalo su mi sve otkrile. Tako, kad je prvi put spazio moj avion (necu da crtam svoj avion, te je isuvise tezak crtez za mene) on me upita:
-Kakva je to stvar?
-To nije stvar. To leti. To je avion. To je moj avion.
Bio sam ponosan da mu ispricam kako letim. Tada on uzviknu:
-Kako! Ti si pao sa neba!
-Da, priznadoh skromno.
-O! Kako je to cudno...
I mali princ se nasmeja grohotom, sto me je mnogo naljutilo. Zelim da ljudi ozbiljno shvataju moje neprilike. Zatim on nastavi:
-Znaci da i ti dolazis sa neba! Sa koje si planete?
Tracak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, te ga upitah iznenada:
-Ti, dakle, dolazis sa neke druge planete?
Ali on ne odgovori. Klimao je lagano glavom gledajuci moj avion:
-Da, zbilja, u ovome nisi mogao doci iz velike daljine...
I on utonu u sanjarenje koje potraja dugo. Zatim, izvadi iz dzepa moju ovcu i predade se posmatranju svoga blaga.
Mozete zamisliti koliko je radoznalosti probudilo u meni to polupoverljivo saopstenje o "drugim planetama". Nastojao sam da o tome saznam sto vise:
-Odakle dolazis, malisa? Gde je to "kod tebe"? Kuda hoces da odneses moju ovcu?
On mi odgovori posle dubokog cutanja:
-Kutija koja si mi dao ima tu dobru stranu sto moze nocu da joj posluzi kao kuca.
-Naravno. I ako si dobar, dobices i konopac da je danju vezes. I kocic.
Izgleda da je taj predlog zgranuo malog princa:
-Da je vezem? Kakva cudna misao!
-Ali ako je ne vezes, odlutace, pa ce se izgubiti...
Moj prijatelj prasnu u smeh:
-Ali kud hoces da odluta?
-Ma kud. Pravo ispred sebe...
Tada mali princ primeti ozbiljno:
-Nista ne mari, kod mene je sve tako malo!
I sa malo tuge, mozda, dodade:

-Pravo ispred sebe daleko se ne stize...
Последње учитавање од El дана 25 Јун 2008, 15:45, учитано 2 пута укупно.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 20 Јун 2008, 21:35

I sada, naravno, prošlo je šest godina... Još nikad nisam pričao ovu priču. Kad su me drugovi ponovo videli, bili su veoma zadovoljni što me vide živog. Bio sam tužan ali sam im rekao: "To je od zamora..."
Sad sam se malo utešio. To jest... ne sasvim. Ali znam da se on vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo. To nije bilo tako teško telo... A ja volim noću da slušam zvezde. Kao pet stotima miliona zvončića...
Ali, evo, događa se nešto neobično. Na brnjicu, ko ju sam nacrtao za malog princa zaboravio sam da stavim kožni kaiš! Nikada je neće moći da namesti svojoj ovci. I ja se pitam: "Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? Možda je ipak ovca pojela ružu..."
Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezda se smeju umiljato.
Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..." Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...
Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo sve jedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...
Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije? I videćete kako se sve menja...
I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!


Слика

Ovo je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu. To je isti predeo kao i na predhodnoj strani, ali sam ga ja jos jednput nacrtao da bih vam ga dobro pokazao. Eto tu se mali princ pojavio na Zemlji, zatim je iščezao. Gledajte pažljivo ovaj predeo nebiste li bili sigurni da ćete ga prepoznati, ako jednog dana budete putovali po Africi u pustinji i, ako vam se desi da prolazite tuda, preklinjem vas ne žurite se, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada pride neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosu, ako ne odgovara kad ga čovek pita, pogodićete odmah ko je. Budite onda dobri! Ne ostavljajte me tako tužnog: pišite mi brzo da se on vratio...

Za sve Male Prinčeve i Princeze...
Последње учитавање од El дана 21 Јун 2008, 23:14, учитано 1 пут укупно.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...