Izdavaštvo, čitalaštvo... i još ponešto

Naša osećanja, dnevnici...
Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 17 Феб 2012, 12:34

Madam,
niko na ovom svetu neće vam zadati više bola od mene. I niko vam neće podariti više života. Kad sve ovo prođe, ja ću nestati iz vašeg života, nikada me više nećete videti. Proklinjaćete me, poželećete da me nikada niste upoznali, i govorićete da je bolje da ste umrli nego sve ovo što ste doživeli sada. I negde u dubini sebe, bićete mi zahvalni što uživate u životu. Život je zid ispred svakoga od nas. Želimo da udarimo glavom u njega, da nas nema. Ali, i laktovima i kolenima i zubima i noktima, težimo da ga preskočimo. Preko tog zida je nada, ovde je beznađe. Lagaćete i sebe i druge da vam ta nada nije bila potrebna. Ostaviću vas nekim drugim zidovima, i nekim drugim ljudima. Život je okean suza, i tek poneka topla vibracija u nama. Plivaćemo u tom okeanu, a živećemo zbog te vibracije. Razumna ste žena, pametna, obrazovana, znate o čemu govorim.

Корисников грб
Shushu
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4736
Придружен: 11 Феб 2006, 23:16

Порукаод Shushu » 18 Феб 2012, 15:48

Sky Seeker пише:Madam,
niko na ovom svetu neće vam zadati više bola od mene. I niko vam neće podariti više života. Kad sve ovo prođe, ja ću nestati iz vašeg života, nikada me više nećete videti. Proklinjaćete me, poželećete da me nikada niste upoznali, i govorićete da je bolje da ste umrli nego sve ovo što ste doživeli sada. I negde u dubini sebe, bićete mi zahvalni što uživate u životu. Život je zid ispred svakoga od nas. Želimo da udarimo glavom u njega, da nas nema. Ali, i laktovima i kolenima i zubima i noktima, težimo da ga preskočimo. Preko tog zida je nada, ovde je beznađe. Lagaćete i sebe i druge da vam ta nada nije bila potrebna. Ostaviću vas nekim drugim zidovima, i nekim drugim ljudima. Život je okean suza, i tek poneka topla vibracija u nama. Plivaćemo u tom okeanu, a živećemo zbog te vibracije. Razumna ste žena, pametna, obrazovana, znate o čemu govorim.




:D

Ako ovo nije s primjesom ljubavi ... :mah
U svakom slucaju dobra vibracija.
Ljubav radja ljubav / Tolstoj

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 12 Мар 2012, 09:51

Pored svih gluposti koje sam doživeo u pokušaju da bar nešto objavim, lep je osećaj kad na ovako nešto naiđem...


http://www.poezija.com.pl/

Kažu mi da nemam čega da se se stidim zbog onoga što radim.
Ali ja se ipak stidim - ali ne onoga što radim...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Мај 2012, 16:56

Samo da znate da je Izdavačka kuća XXX na izdisaju usled nedostatka para...

A danas, vidim, objavili novi roman...
Ma, nema veze!

To svaki put kažem sebi, i opet...
:sad: :sad: :sad: :sad: :sad:

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 18 Мај 2012, 17:46

Sky Seeker пише:Madam,
niko na ovom svetu neće vam zadati više bola od mene. I niko vam neće podariti više života. Kad sve ovo prođe, ja ću nestati iz vašeg života, nikada me više nećete videti. Proklinjaćete me, poželećete da me nikada niste upoznali, i govorićete da je bolje da ste umrli nego sve ovo što ste doživeli sada. I negde u dubini sebe, bićete mi zahvalni što uživate u životu. Život je zid ispred svakoga od nas. Želimo da udarimo glavom u njega, da nas nema. Ali, i laktovima i kolenima i zubima i noktima, težimo da ga preskočimo. Preko tog zida je nada, ovde je beznađe. Lagaćete i sebe i druge da vam ta nada nije bila potrebna. Ostaviću vas nekim drugim zidovima, i nekim drugim ljudima. Život je okean suza, i tek poneka topla vibracija u nama. Plivaćemo u tom okeanu, a živećemo zbog te vibracije. Razumna ste žena, pametna, obrazovana, znate o čemu govorim.




ps:nista lepse nisam procitala,poslednjih dva meseca,bar ...
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 31 Јул 2012, 13:55

Već mi je muka od ovih što "žive od pisanja" a nikad nemaju para.
A tek ovi što žive od tuđeg pisanja, a još više nemaju...
:cool: :cool: :cool: :cool: :cool:

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 30 Дец 2012, 17:38

Sve najbolje,najlepše na svim zivotnim poljima,u Novoj 2013,od srca i s ljubavlju,zeli ti Nadja



Слика
Niko nije tako lep dusom kao jednostavan covek

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 12 Јан 2013, 10:06

U mom naselju Medaković, u prodavnici novina danas je stiglo deset besplatnih primeraka više, a juče pet primeraka manje, nego što je prijavljeno. Za besplatnu knjigu morate da budete registrovani, kako bi svih 20 članova dobili svoj besplatan primerak. Nije daleko dan kada ću za čitanje knjige morati da vadim izvod iz matične knjige rođenih. (Za pisanje knjige nije obavezno - to danas može svako). A kad me policajac sretne sa knjigom u ruci, biće obavezan da me legitimiše.
Jedna žena je uzviknula:
„Zašto je tako tanka, i šta ima u njoj?“
Prisutni nisu umeli da joj odgovore.
Još samo da napravimo tačnu definiciju:
Šta je to knjiga i čemu služi?

PS. Svi likovi i događaji su stvarni.
Ko se prepozna neka prijavi najbližoj stanici milicije.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Феб 2013, 11:46

Znaš šta, prijatelju!
Rekli su mi o tebi svašta - ja im nisam verovao.
A sad im verujem i ono što mi nisu rekli!!!

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 08 Мај 2013, 12:06

Juče sam bio loše volje, nisam imao živaca da ti kažem šta mislim o tebi; danas sam dobre volje i nemam srca da ti kažem šta sam ti juče prećutao...
Sutra idem na put, pa ću ti mobilnim telefonom reći to što mislim o tebi...
To sam hteo da uradim i prošli put, ali nisam imao kredita u telefonu...
Kako ti imaš sreće sa mnom...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Мај 2013, 17:13

KOCKAR
U zadimljenoj sali hotela visoke A katerogije čula se tišina kako odzvanja o zidove. Kelneri su hodali na prstima.
Profesor matematike, gospodin Pavlović, imao je ispred sebe gomilu para i žetona. U ruci je držao tri keca. Nadao se ili fulu ili pokeru, mada je i ovakav triling već obećavao dosta. Novac je bacan na sredinu stola punim šakama. Niko nije pokazivao bilo kakvu emociju. Dugogodišnji pokeraši su ćutali i stavljali velike uloge. Probili su sve limite u visini uloga. Karte su podeljene. Gospodin Pavlović je spustio četiri keca na sto. Dva keca su bila u hercu. Svi su to videli i svi su ostali mirni, bez i najmanje promene na licu. Pravili su se da ne primećuju. Baš kao što su se pravili da ne znaju da je spavao sa učenicama da bi ih pustio da prođu na ispitima kod njega. Znali su da je bio umešan u najmanje pet ubistava, a neke je možda i sam počinio.
Sada je sedeo tu sa njima, jer ga je bilo stid da im traži novac za bolesnu ćerku. Imala je 14 godina i neku bolest koja se mogla izlečiti samo u inostranstvu. Novac zarađen na drogi, prostituciji i švercu oružja mogao je to da podmiri, ali se bojao da se ne potegne istraga, a onda bi se brzo saznalo za njegove zločine. Ne bi mu dozvolili da ga upotrebi za lečenje ćerke. Tako mu se činilo. A on je uvek govorio kako živi skromno. I živeo je skromno za spoljni svet. Onaj svet u njemu je bio bogato ispunjen. Sada se to bogatstvo pretvorilo u svoju suprotnost. Igrao je tek da prikrije zlo za koje su svi potajno znali. On je bio igrač, oni su bili gledaoci. Na sceni je bilo i ono što je mislio da će ostati iza zavese. Jedino što ga je istinski zabolelo bilo je to što nije mogao da im se nasmeje u lice. A spremao se da im kaže kako su glupi i naivni, kako ih je nadigrao.
Ušli su već u osmi sat kako igraju. Da ne bi posumnjali kako vara namerno je sve izgubio. Počeo je da potpisuje menice i čekove. Namerno je ulazio u dug jer mu se činilo da će tako biti manje sumnjiv kad im bude zadao smrtonosni udarac. Preko lap-topa je skinuo veliku svotu i pozvao ih da igraju na sve ili ništa. „Sada su oni bili puni para, to će ih povući“ - mislio je u sebi.
Opet je imao tri keca. Ali ne više i one u rukavu, jer je špil bio promenjen, a on je insistirao da svi prethodni špilovi budu spaljeni, odmah tu, na licu mesta, da ne bi bilo sumnje.
Dobio je par kraljeva i par kečeva. Odličan polaz za ful.
Igrači su bacali karte jedan po jedan. Odustajali su.
Poslednji igrač je spustio četiri dvojke. Dve su bile u trefu. Krenuo je da se pobuni ali se suzdržao. Tog momenta mu je bilo jasno da su i oni znali za njegove skrivene karte, ali da su namerno ćutali. Prethodni špilovi su bili spaljeni, ne može im ništa ako im kaže da varaju. Čovek koji je delio karte izvadio je ispod stola pet kečeva. Ništa nije govorio, samo ih je tajno stavio u rupe na njegovom kaputu iz kojih ih je profesor izvlačio prilikom deljenja.
Znali su sve. Sekund pre njega.
Stari kockar i veliki prevarant je ovoga puta bio nadmudren.
Za manje od jednog minuta više nije imao novac za lečenje svoje bolesne ćerke. Nije imao novac koji nikad stvarno nije ni imao. Jer, čim se sazna da ga ima - prestaje da bude njegov. Preznojavao se. Sad nije mogao da ustane i da ode. Došao je da ih zgromi, ako ustane otići će kao prašnjava pročitana knjiga.
Tišina je i dalje bila gospodar u prostoriji.
Tek sad nije moralo ništa da se kaže. Sve je bilo jasno.
Čovek koji je delio karte, bez reči mu je doneo poslužavnik. Na njemu je bio konopac, jedan koverat i slika njegove bolesne ćerke. Na stolu su bili čekovi, menice, žetoni i gomila izgužvanih novčanica.
Gledali su ga netremice, bez reči.
Na sredini prostorije bila je stoličica a na plafonu kuka od izvađenog lustera. Scenografija je bila unapred pripremljena.
Čovek koji je delio karte ga je doveo do stoličice, prebacio je konopac preko grede i pružio mu koverat da ga potpiše. U njemu je bilo njegovo oproštajno pismo u kojem priznaje da je izvršio samoubistvo.
Sve je brzo bilo gotovo.
Ćerka profesora Pavlovića je dobila potreban novac za lečenje, sakupili su ga njegovi verni prijatelji, a vrli profesor je dobio da se jedna škola nazove njegovim imenom.

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 18 Јун 2013, 12:53

Sedeli smo u jarko osvetljenoj sobi. Veliki prozori bez roletni i sa tankim zavesama propuštali su svetlost u mlazevima. Pokajao sam se što nisam poneo naočare za sunce. Domaćica kuće, gospođa Hofenmajer, je svakih minut-dva razmicala zavesu i pogledavala kroz prozor, dok smo mi razmenjivali jeftinu demagogiju uz najskuplja pića. Pušenje nam je bilo najstrože zabranjeno. Njen muž je umro od raka pluća i cigarete je bilo zabranjeno čak i unositi u njenu kuću. Sa svog mobilnog telefona sam pustio pesmu Džonija Štulića Filigranski pločnici, nadajući se da će ona primetiti moju aluziju, ali domaćica je imala važnijih misli od mene. Opet je gledala prema ulici, kao da je odmeravala da li je previše visoko. Filigranski pločnici su je neodoljivo vukli, video sam to u njenom pogledu. Tim drumovima je, kroz vekove, prošlo mnogo vitezova, ali teško da će se sada pojaviti neki sa maskom preko očiju i tobolcem na leđima. Pored prozora, sa njene leve strane, na zidu ja visila ikona Svetog Nikole, a ispred ikone bila je lobanja njenog muža. Bila je ubeđena da je njen muž bio svetac, da će ga u grobu zateći neraspadnutog, ali kad se, po ko zna koji put, razočarala u svog supruga, uzela je njegovu lobanju iz kovčega, oprala je, namazala nekim uljima i stavila je na komodu ispred ikone. Ostatak kostiju je vratila nazad, ali bez glave. Njen visoki renome je bio ozbiljno poljuljan. A bila je ubeđena da je plemićkog porekla, da u njenim venama teče plava krv, da je poslednji izdanak najplemenitijih loza ovog podneblja, i - eto šta se desilo. Čak je i prezime promenila. Prezime Janković je bilo previše izlizano i neprikladno za njen uzvišeni genom. Čak tri od četiri kurve, koje je upoznala, imale su to prezime. I tu je podnela žrtvu. Posle svakog pogledavanja kroz prozor, osmehnula bi se svakome od nas ponaosob, dajući nam do znanja da nas nije zaboravila. Razmenila bi sa nekim od prisutnih po koju reč o politici, tu uvek ima šta da se kaže a da se ništa ne kaže, a onda bi se opet okrenula prema prozoru. Sve je vrvelo od života, ali ona kao da je tražila jedan određeni predmet u onoj gomili. Mladić na kauču, ispod samog prozora, pio je viski iako se činilo da mu ne može biti više od petnaest godine. Kasnije sam saznao da je imao dvadeset godina. Bio je to vanbračni sin njenog pokojnog muža. Našla je još jednu devojčicu i jednog dečaka za koje je DNK analizom nedvosmisleno utvrđeno da su, takođe, vanbračna deca njenog muža. A tvrdio je da je neplodan. Išli su po banjama i lečilištima, plaćali su skupe lekove i lekare, išli su u Švajcarsku, Rusiju i Kanadu, tražili su načina da dobiju dete - i ništa. Pokušavali su da usvoje dete, ali im nije bilo dozvoljeno. Njen muž je bio izričito protiv toga da sociljalni radnici obilaze njih i dete svakih šest meseci. To je smatrao nekom vrstom diskriminacije. Želeo je isti tretman kao i sve druge porodice u državi. Ili da svi budu nadzirani ili da svi budu slobodni. Gospođa Hofenmajer je gledala čas u lobanju muža, čas u mladića, kao da traži sličnosti. Ta lobanja je bila jedino njeno nasledstvo od pokojnog muža. Sve što je imao ostavio je svojoj vanbračnoj deci. U svom oproštajnom pismu je napisao da je sa svojom sadašnjom ženom proživeo najlepše godine života, da joj je na tome neizmerno zahvalan, ali da je njegov principijelni stav da imovinu nikada ne treba ostaviti ženi, jer, kad se ona uda za drugoga, praktično više ništa nije ni njeno ni njegovo. Nije želeo da je povredi razvodom, niti bolnom istinom da ona u stvari ne može da ima dece. Sela je na kauč, nasula je sebi piće, ali ga nije popila. Bilo joj je muka, ali nije želela da to pokaže pred nama. Ponos joj to nije dopuštao. Dečaka nam nije predstavila. Niko od nas nije znao kako smo saznali da je on vanbračni sin njenog muža, ali - znali smo. Ima mnogo stvari koje se, jednostavno, znaju. Ćutali smo i pravili se nevešti. Na televiziji su upravo govorili o nekakvim poskupljenjima, o hapšenju i krađama, ali se niko nije obazirao. Televizor je uključila tek da glasova u prostoriji bude što više. Plašila se da mi nećemo biti dovoljno pričljivi, a ona se bojala tišine. Gospođa Hofenmajer je pažljivo ispratila svaku reč iz tih vesti. Tako je, bar, izgledalo. Ja sam znao da blefira, poznavao sam je od ranije. Prosula je nekoliko kapi viskija na svoju haljinu. Nije primetila. Svi smo nastavili sa besmislenim pričama, tek da ne ćutimo. Jedino je mladić piljio u fleku od viskija na njenoj haljini. Gledao sam ispod oka ovu neobičnu scenu. Ona bi trebala da mu je maćeha, mada mu u stvari nije bila ništa u srodstvu. Čekao sam da skoči na nju, ali se slika mladića koji pilji u oflekanu haljinu zamrzla, i nisam imao utisak da će uskoro da se pokrene. Gospođa na trosedu, nasuprot meni, počela je da kašlje. Muškarac do nje ju je udarao rukom po leđima, ne bi li joj pomogao. Neko je rekao nešto jako smešno, svi su se uglas cerekali, ali ja nisam čuo o čemu se radi. Nije me ni zanimalo. Gospođa Honfenmajer je zagrlila mladića i poljubila ga. Očekivao sam da bude obratno, ali dečko se uplašio. Zatečen, samo je pocrveneo, okrenuo je glavu prema podu i ćutao. Pritom mu je na obrazu ostavila prilično veliku lokvu od visija i pljuvačke. Momak se obrisao rakavom, nadajući se da ga niko ne vidi, i nastavio da pije viski. Vesela družina je nastavila po nepisanim pravilima, kao da je sve već odavno napisano. Debeli muškarac se nepristojno češao između nogu. Žena do njega ga je udarila po uvetu i on je odmah prestao. A gospođa Hofenmajer je još jednom pogledala kroz prozor. Kao da je očekivala još nekoga, iako je znala da taj sigurno neće doći. I rekla nam je, pola sata ranije, da se opustimo i da nikog više ne očekuje. Nije izdržala. Morala ja u klozet da se ispovraća. Ne znam kako sam znao da ide baš da povraća, ali sam tog trenutka u to mogao da se opkladim. Gospođa Hofenmajer je za mene bila providnija od njenih zavesa, sve sam mogao da predvidim kod nje, sve - sem razloga tog upornog gledanja kroz prozor. Nekoliko puta sam dolazio u iskušenje da je to i upitam, ali sam se suzdržao. Razlog je verovatno banalan, a ova neizvesnost je poprimila neku draž. Kad se vratila na sebi je imala retko heklanu bluzu umesto uprljane haljine. Ne znam da li je namerno zaboravila da obuče donji veš, ali sasvim lepo su se videle čvrste i dobro očuvane dojke. Bila je jedra i dobro građena žena. Niko joj ne bi dao pedest godina - ali joj niko ništa ne bi oduzeo. Mene je zamolila da dođem kod nje kao novinar, iako sam bio samo dobar poznanik njenog muža. Dala mi je beležnicu, olovku i žirado šešir, da izgledam kao novinar s početka dvadesetog veka. Jedva sam je ubedio da bih se time samo odao. Pa koji novinar danas nosi beležnicu? Još jedan pogled kroz prozor. Sela je do mene. Dečak preko puta nas bio je vidno razočaran što nije opet sela pored njega. Sad je i on počeo da gleda kroz prozor. U istom momentu gospođa Hofenmajer i ja smo se pogledali i nasmešili se. Isto smo pomislili: „Tipična pubertetska ljubomora“. Gledao sam u njene lepe tamne zenice. Bila je prelepa. Duga crna kosa, tamna put, i oči kojima probada do kostiju. Jednostavno - lepa žena. Imao sam utisak da želi nešto da mi kaže. U stvari, nešto da mi poveri na čuvanje - neku tajnu ili neki predmet. Od prisutnih gostiju, najpre su dame počele da ustaju. Valjalo je sačuvati čedne muževe od ovih razvratnih scena. Sise gospođe Hofenmajer su sve glasnije dozivale ispod rešetkaste bluze. A tom pozivu je valjalo odoleti. Vanbračni sin njenog muža je ustao naglo, zakačio je saksiju sa cvećem, i ona se razbila. Gospođa Hofenmajer mu se nasmešila, stavljajući mu do znanja da ne mari ništa i da je sve u redu. Gledao sam goste, jednog po jednog, kako u mimohodu polaze prema izlazu. Mene je zdržala rukom, nije mi dala da odem. Svakom svoja jakna, kaput, mantil... Pozdravljanje koje je kratko trajalo. Za kratko vreme u sobi smo bili samo nas dvoje. Nismo govorili ništa. Čekao sam da ona prva počne. Rešio sam da čekam po svaku cenu, makar ćutali celu noć. A tek je bilo četiri sata posle podne. Prokuvao sam od vrućine. Pio sam hladan sok iz frižidera, ali nije mi mnogo pomoglo. Gospođa Hofenmajer još jednom gleda kroz prozor. Ne mogu reći da me nije zanimalo, ali više nisam bio ni toliko znatiželjan. Kad se neke radnje ponavljaju previše često, pređu u naviku, pa gube na važnosti. Otišao sam do klozeta. Kad sam se vratio, gospođa Hofenmajer je i dalje gledala kroz prozor, samo što ovoga puta na sebi nije imala retko heklanu bluzu. Sa njom je prekrila lobanju svog muža, kao da mu brani da gleda. Bila je samo u gaćicama. Onako lepa i požudna, presijavala se na suncu. Nisam bio ravnodušan, „hvatala“ me muškost kao pijanstvo, ali sam ostao dosledan da ne progovorim prvi. Pozvan sam, data mi je uloga novinara, što nisam bio, i sad je red da mi se kaže istina. Ili bar neko parče od nje. Hodao sam po sobi natopljenoj alkoholom. Gosti su više prosuli nego što su popili. Gotovo da nije bilo ugla sobe gde sam pogledao, a da nisam ugledao lokvu ili mrlju od alkohola. Najzad se okrenula. Vlažne oči, na ivici plače, bile su još lepše. Stegla je usne. Nije se dala, beštija. Sačuvaće ponos, makar je to koštalo života. A meni baš tog trenutka nije bilo do altruizma. Plačite, madam! Sve žene plaču, što biste vi bili izuzetak. Sad više nisam želeo ni da ona prva počne da govori. Želeo sam da ova čarolija potraje što duže. Žena u kojoj se nakupilo toliko toga, žena koja se očajnički bori da ne zaplače, žena čije prelepo telo obasjava sunce na zalasku... Model kojeg bi poželeo svaki slikar. Nisam odoleo, uslikao sam je mobilnim telefonom. Nije se opirala. Nekontrolisano sam stiskao dugme za okidanje. Napravio sam stotinak snimaka. Sve slike su bile iste, jer ona se nije pomerala. Nije mi pozirala, ona je bila dama a ne fotomodel. A ja sam ovde ionako došao kao novinar. Oboje smo igrali svoju igru. Obeležavao sam na svom tač-skrin mobilnom telefonu duplikate slika koje ću da pobrišem, dok je gospođa Hofenmajer konačno pomerila svoju veličanstvenu figuru iz nulte tačke u prostoru. Pokupila je čaše od kristala, neke se bile prazne a neke do pola pune, i bacila ih u kantu za otpatke. Kad se kanta napunila, prekrila ih je novinama, a onda nogom gazila preko njih da se polome i da naprave mesta. Sve što je bilo od stakla, bačeno je. Piće je prosula kroz prozor. Ne znam zašto ne u lavabo, ali rešio sam da ovu predstavu odgledam kao svaka prava publika - ćuteći. Kad se prikazuje tragedija, ne govori se ništa. Ko je shvatio - shvatio je. Kad je završila, skinula je cipele sa visokim potpeticama, i stavila ih pored lobanje svog muža. Tada sam video sliku i shvatio - laž i prevara. Između štikle i lobanje nema razlike. I jedno i drugo nam pomaže da ugađamo svojoj sujeti, u uverenju da time kod drugih izazivamo divljenje. Skupljamo gorčinu sa tela drugih da bismo sebi spravili nektar, ali nektaj je piće bogova, a mi smo sve dalje od njih. I ovaj neformalni skup, i gosti puni sebe, i skupa pića iz skupocenih čaša, i vesti na televiziji, i providne bluze, i glumatanje pred ogledalom... Sve je to bilo parče samoljublja za jednokratnu upotrebu. Da je bar mogla i one goste da potrpa u tu istu kantu za đubre, pa da ih dobro izgazi. Uslikao sam: Lobanja, cipele sa visokim potpeticama, i ikona Svetog Nikole. Slika koja je živa onoliko koliko mi u sebi nađemo smisla za životom. A njeno golo telo je lepo, ali prolazno. Baš kao i sve što je sticala, a što više nije njeno. Sada su samo ove tri stvari sa slike bile njene, sve ostalo je prepisano drugima. Ni ti „drugi“ nisu izašli iz njenog tela. Iz ovih predivnih grudi niko nije dojio, a mnogi su se njima hranili. Kakav paradoks! Gajila je prazninu u sebi da bi se njome sada gostili drugi. Lešinari su došli po svoje. Ja jedini neću niti među njima - među tim lešinarima. Meni je dodelila ulogu pisara. Ja treba samo da ćutim, da beležim, da slikam... Samo? Istoričar praznine. Ja treba tu prazninu da popunim onim što se zove - duhovnost. Od mene se traži da budući posmatrač ove slike vidi ono što akteri nisu mogli da vide. Pomešala se vremena - za trenutak sam bio u budućnosti. Video sam sebe kako posmatram sopstveni umetnički rad. Kučka je sve lepo osmislila. Sad, i da hoću, ne mogu iz toga da izađem. Negde, u nekom uglu, uvek će, pored njenog, biti ispisano i moje ime. Drugi je obeležio - ja sam je ovekovečio.
Sutradan sam došao kod nje da joj donesem slike izbačene na papir.
Dočekala me plavuša sa kratkom kosom i ispijenim licem. Ličila je pomalo na gospođu Hofenmajer, ali ne bih se zakleo da je to bila ona.
Pokazao sam joj slike.
Odgovorila je:
- Ne, gospodine. Ovde takva žena nikada nije živela. Ne, ne, sigurna sam. Ja ovde živim već dvadeset i pet godina, i morala bih da znam. Nemojte me više uznemiravati, molim vas!
Zalupila mi je vrata ispred nosa.
Tek tada sam primetio naslov na vratima: A. Janković
Ostavila mi je još jednu nedoumicu:
Ko je ovde ispao kurva - ona ili ja?

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 19 Нов 2013, 14:47

ALEA IACTA EST

Hej, Sky, da te pitam nešto?
Pitaj?
Kako uspevaš da istrpiš samoga sebe?
Kad sam vas istrpeo, ja sebi dođem kao godišnji odmor.
Šta ti, uopšte, misliš o nama?
Istina je topuz.
Šta ti to znači?
Previše ste mi dragi, ne bih da mašem tim topuzom.
Našta ti mi ličimo?
Na Kuka bez sekstanta.
Šta ti je to?
Vrsta kolača.
Da li nas smatraš za prijatelje?
Naravno. Šta bih drugo?
A tvoje mišljenje o nama?
Pored takvih prijatelja, neprijatelja ću uvek da izvedem na večeru.
Zašto pristaješ da nam budeš partner u igri?
Da bih vam dao alibi za greške koje pravite.
Ali ti ne znaš da igraš!
Ja znam šta ne znam, vi ne znate šta znate.
Imam utisak da nas zajebavaš?
Igraj. Kocka je bačena!

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Re: Izdavaštvo, čitalaštvo... i još ponešto

Порукаод Sky Seeker » 27 Нов 2016, 10:18

UMETNOST NAGLAVAČKE ILI MI DUBIMO NA GLAVI?
Imao sam umetničku sliku na zidu, nekog poznatog slikara, skoro 20 godina. Svi su mi govorili da je slika predivna, divili su joj se, pričali su čitave eseje o njoj, preporučivali me prijateljima, poznanicima, rodbini...
Zbog te slike sam i ja bio na dobrom glasu.
A onda je neko našao tu sliku u nekom katalogu na Internetu i primetio da je slika okrenuta naopako. Bilo me sramota, ali šta mogu kad se ne razumem u slikarstvo. Okrenuo sam je kako treba. Mislio sam da to niko neće da primeti.
Od tog dana, niko ko je dolazio kod mene, sliku nije pomenuo. Kao da ne postoji. Neki su, čak, prestali da mi dolaze. Čuo sam jednog poznanika kako šapuće onom do sebe gledajući u mene.
- Ej! Kakvu je taj umetničku sliku imao. Svi smo mu dolazili zbog nje. Sad je okačio ono ruglo, i niko ga ne zarezuje pet para.

Корисников грб
dragana9
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 566
Придружен: 27 Јан 2009, 14:28
Место: sabac, srbija

Re: Izdavaštvo, čitalaštvo... i još ponešto

Порукаод dragana9 » 27 Нов 2016, 17:20

Divan tekst!
"Sacekaj, stici cu...
uz blag vetar doplovicu do dlana tvog.
Sa linijom zivota uhvaticu korak.
Necu nazad, ni na pola puta,
stavi me ispod koze, hladno je! ‚‚