Maša Pevac - Tetovirani život

Уредници: koen, vuk

Blago Vestnik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 27 Мај 2008, 23:30

Maša Pevac - Tetovirani život

Порукаод Blago Vestnik » 22 Јун 2008, 13:08

Maša Pevac

„TETOVIRANI ŽIVOT“

Scenario za kratkometražni igrani film po motivima istoimene priče Duška Radovića

1. ENT. DRAGANOVA ORDINACIJA U KLINIČKOM CENTRU – DAN

Soba dimenzija 5x9 kvadratnih metara. Dva prozora u prostoriji. I jedan i drugi su prekriveni zavesama, od kojih je na desnom prozoru do pola otškrinuta pa se vidi deo parkinga ispred bolnice. Pored desnog prozora je beli bolesnički krevet, pored koga se nalaze sporedna vrata, na koja je zalepljen plastični model preseka ljudske glave. Preko puta vrata je radni sto, braon boje. Stolica je pored stola i na naslonu je beli doktorski mantil. Iza stola nalazi se beli svetleći pano na koji su zakačena dva snimka polomljene kosti: podlaktice i šake. Na levoj strani stola stoji brdo papira, crna pisaća mašina u koju je uvučen papir, pored koje su slušalice za pluća (stetoskop) i stalak bele boje u kojem su hemijske olovke i dva drvena štapića za grlo, pored koga je crvena lampa. Na desnoj strani stola sedi ANĐA. Ima oko 28 godina. Plavu kosu do pola leđa, plave oči i mali ožiljak ispod desnog oka. Obučena u belu medicinsku košulju i suknju, sa crnim najlon čarapama i u ravnim belim medicinskim papučama. Ljubi se sa DRAGANOM. On stoji. Ima oko četrdeset godina. Ima braon oči, smeđu kosu, koja je na nekim mestima seda. Obučen je u plavu košulju sa teget kravatom. Ima crne pantalone i crne cipele koje su izglancane. Prestaju da se ljube u usta i on počinje da joj dodiruje uši i kosu, a zatim počinje da je ljubi po vratu. Anđa u tom trenutku razrogači oči.

ANĐA: E, Dragane, a Trubači!

DRAGAN: Aha, i Trubače ćemo da zovemo, ljubavi!

Anđa provlači ruke kroz Draganovu kosu i smeje se.

ANĐA: Da nas sačekaju ispred crkve!

On počinje da otkopčava dugme na njenoj košulji. Približava glavu njenom uvu. Govori joj poluglasno.

DRAGAN: Ma sve će biti kako ti kažeš!

LUPANJE na ulaznim vratima. Dragan zastane.

ANĐA: Šta se štrecaš. Daj, opusti se!

Anđa ga privlači ka sebi i ljubi ga.

GLAS ČOVEKA (OFF): Pička li ti materina, neradnička.

Anđa i Dragan prestaju da se ljube.

DRAGAN: Jebi ga, Anđo, moram da radim!

ANĐA: Dobro, Dragane..

Anđa namešta kosu u punđu i smeška se.

ANĐA: .. ako ti toliko smetam.

Anđa kreće ka izlaznim vratima, zakopčavajući dugme na košulji.
DRAGAN: E, aj’ izađi, molim te na vrata
Božine kancelarije. Da mi ovi idioti ne seru!

Anđa kreće ka sporednim vratima.

ANĐA: Nemoj večeras da dolaziš
po mene. Moram nešto važno da završim.
Nasmeje se i izađe.
Dragan se približava stolici, uzima mantil, oblači ga, a zatim steže kravatu oko vrata,

1. ENT. HODNIK BOLNICE – DAN

Zidovi i hodnik bolnice su do pola okrečeni u belo, a od sredine zida pa do zemlje u zelenu masnu farbu. Po zidu su izlepljeni posteri “Stop aids”, “Droga ne” itd. Uza zid su privučene bele dugačke klupe na kojima sede pacijenti koji su došli na pregled. Na jednoj sede dve BABE od oko šezdeset godina. PRVA BABA je debela, u braon džemperu i smeđoj suknji. Na nogama ima kućne papuče, a pored sebe drži štaku. Do nje sedi DRUGA BABA, mala je, ima maslinasto zeleni mantil, sa vratom zamotanim u zavoj. Štrika. Blizu klupe hoda ČOVEK U CRNOJ FAJERCI i crnim pantalonama. Ima četrdeset godina. Kreće se od vrata Draganove ordinaceije. Nosi štaku. Šepa na desnu nogu. Lupa na vrata.

ČOVEK U FAJERCI: Puštaj unutra, inače ću štakom
da razvalim bravu.

Na drugoj klupi sedi DEDA u bež kaputu, sa zelenim kačketom na glavi i dugom belom bradom. Čita novine. Do njega sedi CRVENOKOSA ŽENA od oko trideset godina, napadno našminkana, obučena u crnu mini suknju i usku bordo majicu, sa savijenom rukom.
CRVENOKOSA: Ovo je teror! Zabole njih dupe
što ja sedim ovde od pola sedam…

Deda je ne sluša. Spušta novine i čačka uvo.

CRVENOKOSA: Ruka mi se osušila. Svi ćemo pocrkati.
To je jedina dijagnoza…

Anđa izlazi na vrata, susedna vratima Draganove ordinacije. Anđa prolazi pored pacijenata gurajući kolica na dva nivoa. Na prvom su dva drvena stalka sa praznim epruvetama, jedana kutija u kojoj su upakovani špricevi sa iglama, metalna kutijica iz koje viri vata, bočica da alkoholom, bočica sa jodom, bočice sa penicilinom i drugi lekovi. Na drugom nivou su samo plastične boce u kojima je infuzija. Anđa gleda pacijente namrgođeno. Dve babe nešto šapuću jedna drugoj, a zatim se kikoću, Čovek u fajerci se okrene prema njoj.

ČOVEK U FAJERCI: A, znači zbog tebe je čitav zastoj nastao!
Misliš mi majmuni pa ne znamo šta se tamo
dešava!

Crvenokosa pokazuje prstom u Anđu, dok ova prolazi pored nje i priča dedi.

CRVENOKOSA: Nije ova sposobna da leči!
Kurva, najobičnija.

Anđa odlazi do kraja hodnika, okreće se i ponovo pogleda u pacijente. Ulazi na vrata sestrinske sobe.

2. ENT. SESTRINSKA SOBA – DAN

Anđa ulazi u sobu. Soba je mala. Sa leve strane je zakačena bledo zelena zavesa iza koje se nalazi slobodan prostor u koji Anđa smešta kolica. Naspram zavese je braon trokrilni ormar, a pravo je radni sto iza koga je prozor. Na zidu iza stola je poster – reklama za “aspirin”. Anđa iz džepa na košulji vadi ključ i zaključava vrata sobe. Otvara vrata ormara koja su u sredini. U unutrašnjosti vrata je zakačeno ogledalo, a oko njega izlepljeni isečeni krojevi za rukave, prednji i zadnji deo haljine i slika čipkanog materijala iz ormara. Vadi zgužvani beli materijal. Razmotava tkaninu, koja je, u stvari, nedovršena haljina, bez rukava, sa velikim izrezom oko vrata. Prislanja je uz sebe i gleda se u ogledalo. Anđa pevuši.

ANĐA: (la, la, la)?
LUPANJE na vratima.

ŽENSKI GLAS (OFF): Otključaj vrata, idiote!

Anđa mrzovoljno otključava bravu. U sobu ulazi sestra LJUBICA. Obučena je isto kao Anđa, visine metar sedamdeset, ima smeđu kosu, ošišanu na kratko i nosi naočare sa debelim staklima. Ispod stakla su joj oči sitne. Crne su. Ima tridesetak godina.

LJUBICA: Našla da se zaključava u
sred radnog vremena!

Ljubica pogleda u belu haljinu u Anđinim rukama, nasmeje se.
LJUBICA: Ha, ha. Pa ti samo na to venčanje
misliš. Sad mi je jasno zašto radim dve smene u
jednoj!
Odlazi do trećeg krila ormara i otvara ga.

ANĐA: Joj, Ljubo izvini. Radiću ja mesto tebe
noćnu mesec, samo da ovo prođe.

Ljubica iz ormara izvlači crveni ranac.

LJUBICA: Ni to ne bi bilo dovoljno.

Iz ranca vadi belu čipku, za koju su zašiveni mali roza cvetići. Daje je Anđi.

LJUBICA: Evo ti. Nisam ja baš tako
grozna. Trebaće ti za kragnu!

Anđa grli Ljubicu.

ANĐA: Jo, Ljubo, najbolja si!

Stavlja čipku na stranicu časopisa, koji je otvoren na stolu, a na kojoj je naslikana devojka u venčanici.

ANĐA: Pogledaj, ista je k’o na slici!
Ima da stoji. Samo tako! Evo, sa’ ću odmah
da je zašijem.

Ljubica joj uzima čipku iz ruke.

LJUBICA: Ma, daj, bre, nemoj sada
da se igraš s tim. Vizita je počela
još pre pola sata.

Anđa vraća haljinu u ormar. Ljubica kreće ka vratima, okreće se prema Anđi.

ANĐA: Evo, evo idem!

Iza vrata izvlači kolica. Gura ih. Izlaze iz sobe.

3. ENT. BOLESNIČKA SOBA – DAN

Ljubica i Anđa ulaze u sobu. U sobi su dva bolesnička kreveta na kojima leže dva bolesnika. Iza njihovih kreveta su prozori sa navučenim zelenim zavesama. Na levom zidu je mali lavabo, na kome se nalaze sapun i rolna WC-papira. Ljubica prilazi krevetu koji je bliži lavabou. Na stočiću pored kreveta je kesa sa pomorandžama i slika na kojoj su dva klinca koja igraju fudbal. Na krevetu leži RANJENIK čija je glava od čela pa naviše zamotana u zavoje. Grudni koš mu je, takođe u zavojima. Ne pomera se. Žmuri. Na stalku iznad kreveta stoji ispražnjena boca u kojoj je bila krv za transfuziju, a koja je povezana plastičnom cevkom sa njegovom venom. Ljubica sa kolica uzima novu bocu. Gleda krvnu grupu.

LJUBICA: Ovo je nulta pozitivna. Njemu treba
negativna.

Vraća ovu bocu na kolica i uzima novu, a zatim zamenjuje onu praznu novom.

LJUBICA: Ovo je poslednja negativne..
A njemu je baš potrebna.

Anđa prilazi Vojinom krevetu. Na stočiću pored kreveta su zlatan ručni sat, debeli zlatni lanac i paklo cigareta “Imperijal”. Anđa pogleda stvari. VOJA ima oko trideset godina, plave, sitne oči, ožiljak dužine 5 cm na levom obrazu i zarastao je u bradu. Vrat mu je u gipsanoj kragni. Ne pomera se.

VOJA: ‘De si, lutkice!

Anđa se nasmeši. Uzima sa kolica bocu sa infuzijom i iglu.

ANĐA: Sa’ će, lutkica malo da te bode!

Anđa uvlači iglu u cev za infuziju. Voja izbeči oči.

VOJA: Je l’ ti, stvarno misliš da sam
ja bolestan!

Anđa mu zavrće rukav.

ANĐA: Nije valjda da se plašiš igle!

VOJA: Ma, ne plašim se igle, nego neću moći
da mrdam ruku. Kako ću da dođem do cigare.

Anđa prinosi iglu Vojinoj ruci, on je pomera.

ANĐA: Ma, kakva cigara! Ne smeš da
gutaš. Možeš samo da dobiješ infuziju.
Da ne bi dehidrir’o.


VOJA: Ne mogu da gutam, al da pušim. Uvek! Daj
Zapali mi jednu, lutkice!

Anđa mu stegne ruku i krene da zabode iglu.

ANĐA: Ma, ne dolazi u obzir. Nisi u hotelu!

Vidi da mu je na nadlanici istetovirana izvijena zelenkasta zmija dužine 10cm. Na krajevima njenih krljušti je crvena boja. Ima veliko zeleno oko, koje liči na čovečije i poluotvoreno je. Anđa ostavi iglu i prstima prelazi preko istetoviranog mesta. Voja je posmatra začuđeno jedan trenutak.

VOJA: A moj poskok ti se odmah svideo, a!
Anđa ga zbunjeno pogleda.

ANĐA: Ma.. ne!


Ponovo uzima iglu i zabada je brzo i snažno. Voja jaukne, počne da se smeje.

VOJA: He, he, pa to mnogo dobro boli.
Ne da bodeš, lutkice. Imaš ruku jaku
k’o King Kong.

Anđa se ponovo nasmeje.
ANĐA: Strašan kompliment! Misliš da ću
Posle ovog hteti da ti zapalim cigaru?

Voja je gleda molećivo. Anđa se smeje i pali mu cigaru. Ljubica prilazi Vojinom krevetu.

LJUBICA: Mogli bi malo manje da se derete.
Onaj čovek je u očajnom stanju!
Anđa ustaje sa kreveta.

ANĐA: Evo, gotovi smo!

Anđa i Ljubica napuštaju bolesničku sobu. Anđa gura kolica.

5. ENT. SESTRINSKA SOBA – NOĆ

Ljubica skida bolničku belu majicu i oblači teget džemper iscepan na desnom laktu. Anđa ponovo vadi iz ormara belu haljinu koju prislanja uz sebe.

LJUBICA: Pa, ti stvarno samo što nisi počela
da šetaš po bolnici u toj venčanici!
Nisi normalna!

Anđa prebacuje venčanicu preko leve ruke.

ANĐA: Ćuti, bre! Je l’
znaš da Dragan, uopšte ne zna
za venčanicu.’Oću da ga
iznenadim.

Ljubica gleda kako joj stoji haljina i smeje joj se. Oblači crni mantil.

LJUBICA: Je li, Anđo, a kada ste
zakazali kod matičara?

ANĐA: Ne znam stvarno. Dragan je zakaziv’o!

Ljubica kreće ka izlaznim vratima. Otvara ih.

LJUBICA: Znaš šta: Red bi bio da
saznaš tačan datum i da me obavestiš
na vreme. Venčanje nije zajebancija!

Anđa prilazi ormaru i iz njega vadi Ljubicinu čipku i crnu kutijicu;

ANĐA: Ma, šta si se istripovala.
Ti ćeš ionako prva saznati.

Ljubica izlazi i zatvara vrata. Anđa seda za sto. Iz kutijice vadi dve igle i beli svileni konac. Uvlači konac u iglu, gleda sliku venčanice na otvorenoj stranici časopisa, počinje da zašiva čipku na mestu gde je veliki izrez oko vrata. Ubode se iglom u kažiprst leve ruke. Krv kapne na haljinu. Odlaže haljinu. Stiska kažiprst prstima desne ruke, a zatim posmatra podlakticu ruke i prstima prelazi preko nje.

6. ENT. STUDIO ZA TETOVIRANJE – NOĆ

Soba od devet kvadratnih metara. Dve okrugle bele stolice, između kojih je okrugli crni niski sto. Na zidovima su okačene fotografije na kojima su prikazani istetovirani delovi tela. Anđa sedi na stolici, u majici kratkih rukava. Pored nje stoji devojka koja joj pokazuje katalog sa razičitim oblicima slova.

DEVOJKA KOJA RADI TETOVAŽE: E! Najgotivnija su ti
ova u obliku zmije!

Anđa uzima katalog u svoje ruke i prelistava ga.

ANĐA: Ma, ja bi’ nešto jednostavnije!

DEVOJKA: A, uzmi zmijice. Tetovažu na
taj fazon ima Anastazija. Tačno iznad
dupeta…

Devojka joj pokazuje mesto na kraju kičme.

DEVOJKA: Ovde, na repu! Skroz cool!

Anđa joj pokazuje, na otvorenoj stranici kataloga, jednostavno, masno crno slovo C.

ANĐA: Evo, neka budu ovakva!

Devojka uzima katalog u ruke, pažljivo posmatra slovo .

DEVOJKA: (razočarano) O.k, kako ‘oćeš!
‘De si rekla da ćemo da
radimo?

Anđa joj pokazuje nadlanicu leve ruke.

ANĐA: Evo, ovde!
Devojka seda na stolicu sa Anđine leve strane. Uzima spravu za tetoviranje i približava je Anđinoj nadlanici.

DEVOJKA: Znači Dragan!

ANĐA: Dragan!

Devojka joj zabada iglu u kožu. Anđa vrisne.

ANĐA: A,a,a. Što prži!

DEVOJKA: Nego!

Nastavlja da je tetovira.

7. ENT. HODNIK BOLNICE – DAN

Anđa izlazi iz sestrinske sobe. Gura kolica kroz hodnik. Na kolicima su poređeni gaza, prazne epruvete, špricevi i igle, bočice sa alkoholom. Na Anđinoj nadlaktici je velikim slovima istetovirano Draganovo ime. Anđa se približava vratima Draganove ordinacije. Ispred njih čeka ista grupa ljudi od prethodnog puta. Čovek u fajerci ponovo lupa na vrata Draganove ordinacije.

ČOVEK U FAJERCI: Otvori: mamicu ti jebem!
Facu će mi zahvatiti
gangrena dok ti otvoriš!


Dve babe vide tetovažu na Anđinoj ruci. Crvenokosa sedi pored dede. Ugleda Anđu.

CRVENOKOSA: (dedi): U, eno je opet ona kurvica.
Samo je nešto zakasnila danas!

Kada Anđa prođe pored baba, one počinju da se smeju i da se došaptavaju. Zatim prolazi pored čoveka u fajerci, koji kada je ugleda krene za njom šepajući.

ČOVEK U FAJERCI: Mala, isteko ti rok trajanja!

Anđa se okrene, pogleda ga iznervirano i nastavlja da hoda dalje. On se šunja iza nje. Anđa ostavlja kolica ispred vrata Božine ordinacije i ulazi na njih. Kada to vidi čovek, krene i on ka vratima, ali ih ona zalupi njemu ispred nosa. Pljuje u vrata.

ČOVEK U FAJERCI: Kurva, bezobrazna! Al‘ i njoj će
odzvoniti.


8. ENT. DRAGANOVA ORDINACIJA – DAN

Anđa ulazi u Draganovu ordinaciju. Dragan seda za sto, a ka glavnim vratima kreće VIOLETA, mlada crvenokosa medicinska sestra. Ona je mršava i izrazito niska, ali nosi crne sandale na visoku štiklu, pa izgleda veća. Lupa štiklama dok korača. Kreće ka vratima zakopčavajući gornje dugme na beloj košulji, a oko vrata joj visi debeli, zlatni krst. Kapci su joj našminkani u crno, i ima veštačke trepavice.

DRAGAN: E, Viki. Ajde molim te izađi na vrata
Božine ordinacije. Ovi će opet da seru!

Violeta kreće ka sporednim vratima i na njima se susreće sa Anđom.

VIKI: Ćao Anđo! Što si tako anemično
bleda. Jedi više spanaća. To ne goji!

Anđa je pušta da prođe bez reči. Kada izađe, Anđa prilazi Draganu, koji nervozno ustaje i ponovo seda za sto.

DRAGAN: E, Anđo, nisi baš
sad morala da baneš. Frka je. Ima mnogo
posla!

Anđa dolazi iza stola, hvata ga oko vrata (otpozadi), naginje se sa njegove desne strane i ljubi ga. Sve vreme ga steže snažno oko vrata.

ANĐA: A, što si se onda zaključao
ako imaš puno posla, a!

DRAGAN. Pa, onako. Da se skoncentrišem!

Anđa ga još jače stiska i počinje da ga ljubi po vratu. LUPANJE na vratima.

DRAGAN: E, Anđo, molim te … Pusti me.
Vidiš da su pacijenti besni!

Sklanja njene ruke sa svog vrata i uhvati je, za levu nadlanicu. Iznenađeno poglada tetovažu. Gura je, ustajući od stola. Gurne je još jednom snažno. Počinje da crveni.

DRAGAN: Šta je ovo! Tetovirala si…

Anđa se uplašeno odmakne od njega. Uvređena je.

ANĐA:… Pa, to je trebalo da bude
iznenađenje!

Dragan joj se primiče i čvrsto je uhvati za ruku. Besno gleda u tetovažu.

DRAGAN: Pa, to je primitivno.
Pokušavaš da me izblamiraš, a!

Anđa počinje da plače.

ANĐA: Pa tebi je bilo primitivno i
Kad sam ti predlagala da
kupimo burme.

Dragan je drmusa.

DRAGAN: Kakve burme. Kakve burme!

Anđa se otrgne i počinje da viče.

ANĐA: (viče)Pre neki dan si mi
Obeć’o “Trubače” a sad se praviš lud! Znam
ja, to je zbog ove dronfulje!

Anđa stane i gleda ga razrogačenim očima. Dragan seda za sto i pokušava da se smiri. LUPANJE na ulaznim vratima.

DRAGAN: Slušaj! Da si do sutra skinula
tu tetovažu, inače ću srediti da te
izbace odavde!(vikne) Izlazi napolje!

Anđa i dalje stoji nepomična.

DRAGAN: Izlazi napolje, kad ti kažem. I da
mi se više nisi ovde pojavila!

Anđa bez reči kreće prema sporednom izlazu, a onda zastane ispred njega, pa se vrati do glavnih vrata i širom ih otvori. Izlazi.

9. ENT. HODNIK BOLNICE – DAN

Anđa se sudari sa čovekom u fajerci. On joj lupi čvrgu i odgurne od sebe.

ČOVEK U FAJERCI: Pu, gaduro jedna. Sačekala si da
svi odapnemo pa si se setila da izađeš.

Anđa spušta glavu, počinje da rida i vraća se do susednih vrata po kolica. Čovek u fajerci se okreće i pogleda je.

ČOVEK U FAJERCI: Al’ i ti si gotova!

Anđa gura kolica kroz hodnik. Sudara se sa Crvenokosom koja je kao i ostali pacijenti krenula prema vratima ordinacije. Stalak sa epruvetama se sruši. Dve epruvete padaju na pod. Jedna padne pored Anđinih nogu i pukne do pola, a druga se otkotrlja ispod klupe za čekanje. Ostale tri ostaju na kolicima čitave.

CRVENOKOSA: Dabogda prsla k’o to
staklo kučko!

Anđa se sagne, podigne slomljenu epruvetu, stavi je na kolica i nastavlja da ih gura. Sve vreme joj cure suze i sline. Dolazi do vrata sestrinske sobe. Ulazi.

10. ENT. SESTRINSKA SOBA – DAN

Anđa ulazi u sobu. Kolica ostavlja na sredini prostorije. Vadi iz ormara haljinu. Cepa čipku. Baca haljinu na pod. Gleda u levu ruku i Draganovo ime. Uzima sa kolica epruvetu koja je slomljena tako da ima oblik oštrog noža. Približava oštricu tetoviranom mestu. Pokušava da ga zaseče. Krv počinje da curi. Anđa vrisne. Gleda krv koja joj se sliva niz ruku. Desnom rukom stiska ranu. Desna ruka postaje krvava. Sa kolica uzima alkohol i vatu. Čisti ranu i cvili. Posmatra nedirnutu tetovažu. Uzima zavoj sa kolica. Zamotava ruku.

11. ENT. HODNIK BOLNICE – NOĆ

Ljubica i Anđa prolaze kroz hodnik. Ljubica gura kolica. Anđi je nadlanica zamotana u zavoj. Anđa ima ljutit izraz na licu.
LJUBICA: Anđo, šta ti je bilo?

Anđa brzim pokretom okrene glavu prema Ljubici i sumnjičavo je pogleda.

ANĐA: Kako to misliš, šta mi je bilo!

Ljubica skreće kolica prema vratima bolesničke sobe i glavom pokazuje na zamotanu Anđinu nadlanicu.

LJUBICA: Pa, to sa rukom. Gde si se povredila.

Anđa prebledi. Proguta knedlu.

ANĐA. A, ma ništa…Naletela na mene ona
koza Violeta, sa iskorišćenim
žiletom za bočice, pa me isekla.

LJUBICA: Idiot!

Ulaze u bolesničku sobu.

12. ENT. BOLESNIČKA SOBA – DAN

Ljubica menja bocu infuzije ranjeniku. Anđa se približava Vojinom krevetu.

VOJA: De si, lutkice!
’Oćemo ponovo da se bodemo!

Anđa seda pored Vojinog kreveta. Zavrće mu rukav, a u veni mu više nema cevke i igle za infuziju.

ANĐA: Pa, nisam baš sigurna, ja…

Anđa ustaje od kreveta, približava se kolicima sa njih uzima iglu i špric, koje vadi iz ambalaže. Gleda u Ljubicu koja čisti pomorandžu ranjeniku.

ANĐA: E, Ljubo, aj ti izvadi Voji krv. Meni
je nešto loše.

VOJA: Ma, lutkice, prestani da
me ignorišeš. Jesmo se dogovorili
da samo ti možeš da me bodeš!

Ljubica ustaje sa ranjenikovog kreveta, držeći parče narandže u ruci.

LJUBICA: Vidiš da ga hranim. Ne mogu pet
stvari istovremeno. A ti se Vojo vrati u krevet!

Voja stane na sred sobe i neće da mrdne.

VOJA: Vratiću se, sestro, samo
ako mi lutkica izvadi krv.

Anđa gura Voju u krevet.

ANĐA: Prekini da me zoveš LUTKICE!

Voja leže u krevet.

VOJA: Dobro, lutkice… Obožavam kad
se ljutiš!

Anđa, mrzovoljno, ponovo zavrće Vojin rukav od pidžame. Obmotava mu gumu oko ruke. Kratkim pogledom preleti preko njegove tetovaže. Polako uzima špric i namešta iglu. Sa gađenjem mu zabada iglu u venu.

VOJA: U, ala prija!

Krv kreće da teče kroz špric. Anđa gleda prvi mlaz jedan trenutak, a potom ispušta špric i pada pored kreveta. Voja izvlači iglu iz ruke, iskače iz kreveta ..

VOJA: U, jebote, njoj je ozbiljno… Sestro

Ljubica brzo pritrčava sa pomorandžom u ruci. Voja je hvata za glavu i šamara.

VOJA: Lutkice, jaka si ti! Biće
sve u redu.

Ljubica gura Voju.

LJUBICA: Nemoj da je šamaraš!

Ljubica uzima mokru krpu sa kolica, dok je Voja gleda. Anđa otvara oči. Ljubica prinosi krpu Anđinoj glavi i stavlja joj je na čelo.

LJUBICA: Tako!

VOJA: U, lutkice, što si se brzo povratila
Mora da si se gadno folirala!

Ljubica pomaže Anđi da se podigne na krevet.

LJUBICA: ‘Oćeš vodu i šećer.

ANĐA:(sa gađenjem) Ma, jok!

Ljubica i dalje drži Anđu, ali Voja, koji je na nogama, hvata je za ruku sa zavojem i pomaže da ustane..

LJUBICA: Sigurna si da nećeš
malo da odležiš!

Voja je hvata pod ruku i vodi do izlaznih vrata.

VOJA: Ne brini se sestro. Ja ću
da je pazim!

Voja jednom rukom drži Anđu oko struka, a ona mu svoju prebacuje preko ramena. Izlaze iz sobe. Ljubica ih posmatra zbunjeno.

13. ENT. SESTRINSKA SOBA – NOĆ

Voja uvodi Anđu u sestrinsku sobu.

VOJA: Šta je to bilo lutkice. Imaš
neke probleme!

Anđa izbegava njegov pogled. Okreće glavu na stranu.

ANĐA: Ma, nema nikakvih problema. Samo..
Ma ništa!

Voja je hvata za levu ruku, gleda zavoj.

VOJA: Kako nije ništa, kada te je
neko povredio.

Anđa ga pogleda iznervirano.

ANĐA: E, Vojo, stvarno ti hvala što si mi
pomogao..

Voja je hvata čvrsto za mesto pod zavojem.

VOJA: Šta se odmah ljutiš!
Pa meni je samo krivo što si povređena,
A, tu bi ti baš jedna tetovaža dobro, došla..

Voja zatim zavrće rukav i pokazuje svoju zmiju.

VOJA: Recimo, jedan poskok. Vidim da
ti se ovaj mnogo sviđe… Više nego ja!

Anđa prelazi prstima preko tetovaže. Gleda ga u oči. Voja je hvata oko struka čvrsto i počinje da je ljubi. Anđa se ne opire. Ljubica ulazi u sobu. Gleda ih iznenađeno. Anđa i Voja prestaju da se ljube. Voja pomalo zbunjeno pogleda u Ljubicu.

VOJA: (Ljubici) Dobro jutro, sestro!

Ljubica ga mrko pogleda i krene prema Anđi, noseći šolju sa čajem u ruci. Voja kreće da izađe iz sobe. Okrene se prema Anđi. Pokazuje na članak svoje ruke.

VOJA: A moglo bi tu da piše i Voja!
He, he!

Anđa ga začuđeno pogleda. Ljubica Anđi stavlja na sto metalnu bolesničku šolju.

LJUBICA: A, šta je sa Draganom!

Anđa odgurne šolju čaja rukom.

ANĐA: Ma, ništa me ne pitaj!
Anđa otvara ormar i vadi iscepanu haljinu. Uzima pribor za šivenje.

LJUBICA: E, gluperdo jedna!

Ljubica je za trenutak posmatra kako zašiva haljinu. Izlazi iz sobe.

14. ENT. SESTRINSKA SOBA – DAN

Anđa se presvlači. Skida bledo plave farmerke, bordo džemper, belu košulju na crvene kockice. Ostaje u belom brushalteru, crnim najlon čarapama i belim gaćama. Otvara ormar i iz njega vadi belu haljinu. Oblači je. Haljina je i dalje bez rukava. Na desnoj nadlanici joj je istetovirano VOJINO ime, a na levoj nema zavoj i vidi se Draganovo. Glada se u ogledalo. LUPANJE na vratima. Anđa brzo uzima zavoj iz ormara, a zatim otključava vrata. Ulazi Voja. Obučen je u kožnu jaknu, nosi torbu sa stvarima. Bez gipsa oko vrata.

VOJA: Kakva je to krpa na tebi, lutkice.

Anđa počinje da se smeje.

ANĐA: Pa, to je venčanica Vojo.
Ja je sama sašila!

Voja je hvata oko struka i počinje da je ljubi po vratu.

VOJA: A, za koga se ti to udaješ?

Anđa levu ruku stavlja iza leđa i stranu sa tetovažom okreće ka leđima.

ANĐA: Pa, za tebe, Vojo!

Voja nastavlja da je ljubi u lakat. Prelazi preko njene leve ruke. Miluje joj ruku. Hvata je za šaku. Prestaju da se ljube.

VOJA: A znači ozdravila!

Anđa izvlači svoju ruku iz njegove, ali je on snažno povuče i pogleda pravo u njenu nadlanicu. Ugleda Draganovo ime.

15. ENT. SESTRINSKA SOBA – NOĆ

Anđa je obučena u džemper i farmerke. Ima veliku tamno plavu masnicu ispod levog oka. Pakuje belu haljinu u kesu. Slaže je u ormar zajedno sa belim medicinskim mantilom. Sa stola sklanja časopise i stavlja ih u fijoku stola. Krene da oblači svoj crni kaput, ali se predomisli i skine ga. Iz džepa kaputa vadi dvesta dinara, koje stavlja u džep farmerki. Njega stavlja u ormar koji zaključava, a ključ stavlja na sto. Izlazi iz sobe.

16. EKST. DELIGRADSKA ULICA – NOĆ

Nebo je tamno plavo. (Pred zoru) Anđa prelazi na stranu ulice, gde je okretnica za automobile oko koje je nekoliko visokih stabala drveća. Tu stoje tri taksija (taksi stanica). Jedan beli “stojadin” kome su vrata poluotvorena sa oznakom “plavi taksi” na krovu, zatim “mercedes”, bledo braon boje sa oznakom “taksi bell-a” i “fiat punto s” sa oznakom “taxi lux-a”. Anđa prilazi prvo plavom taksiju.
ANĐA: Je l vozite!

VOZAČ1: Ja odmaram. Pitaj onu dvojicu!

Anđa se približava ostaloj dvojici taksista, ali joj oni sa razdaljine odrečno pokazuju kažiprstima. Anđa kreće peške ulicom.

17. EKST. BRANKOV MOST – DAN

Svanulo je. Nebo je svetlo plavo. Anđa stoji na početku Brankovog mosta. Gleda u deo reke prema Kalemegdanu. Posmatra brodogradilište, stare beogradske kuće, ratno ostrvo u daljini. Okrene se ka putu i vidi kamion. Sačeka da prođe, zatim hoda pored ograde mosta. Staje uz ogradu i pokušava da je preskoči. Posmatra tunel i tramvajske šine. Vraća se, i hoda do onog dela mosta ispod kojeg teče reka. Preskače ogradu. Skače u vodu.

18. EKST. SAVA – DAN

Anđi se preliva voda preko glave. Jedan čamac, na kojem je ALAS, joj se približava. Alas upravlja čamcem tako da se što više približi Anđi. Zaustavi ga tačno pored nje koja je počela da se davi tonući sve dublje u vodu. Alas pruža ruku i vuče je za kosu. Onda je hvata za ruku i brzim i jakim pokretom izvlači na čamac. Anđa kašlje.

19. EKST. ČAMAC – DAN

Alas vadi Anđu na čamac. Ona je prislonjena na njega. Alas je spušta da sedne na klupicu. Anđa i dalje kašlje. Alas, oniži čovek od oko četrdeset i pet godina, prosed, sav je mokar od Anđe. Ona mu se drži za ruke. On je odgurne, ona mu se i dalje drži za levu ruku. On skida majicu, a ruke i grudi su mu ispisane ženskim imenima. Anđa ga čvrsto hvata za ruke, gleda u oči i prelazi prstima preko njegovih tetovaža. Alas počinje da se smeje.

Kraj