Boris Velkov - Sumnjivi poslanik

Уредници: koen, vuk

Blago Vestnik
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 27 Мај 2008, 23:30

Boris Velkov - Sumnjivi poslanik

Порукаод Blago Vestnik » 29 Мај 2008, 13:00

Boris Velkov





SCENARIO ZA JEDNOČASOVNU BIOGRAFSKU TV-DRAMU

“S U M NJ I V I P O S L A N I K”
- radni naslov -

- druga verzija -





1.EXT.PERON ŽELEZNIČKE STANICE U BEOGRADU - DAN

Kišni dan. Voz ulazi u stanicu.


KONDUKTER(off, viče):
Beograd! Poslednja stanica!


Iz voza euforično izlaze OTAC(60 godina, mršav, u izlizanom žutom odelu, sa špicastom bradom i brkovima) pod ruku držeći BRANISLAVA NUŠIĆA(26 godina, u crnom odelu sa leptir-mašnom i zaobljenim polucilindrom na glavi), maše mu novinama ispred nosa; SERAFIM RASPOPJANJIĆ(60 godina, pogrbljen, sa velikim, sedim brkovima; u srpskoj narodnoj nošnji i sa kožuhom preko levog ramena), pružajući ruku kao oslonac ANKI BLAZNAVAC(40 godina, u ogromnoj crvenoj haljini i šeširom iste boje), koja, posle manjih problema, uspeva da otvori kitnjasti kišobran i silazi sa voza. Za njima se na izlaznim vratima voza pojavljuju MARIĆ(45 godina, u crnom odelu, preko koga navlači kabanicu, i sa cilindrom u ruci) i PLATON(54 godine, takođe u crnini i sa cilindrom na glavi). Platon nespretno prikopčava kapuljaču na Marićevu kabanicu. To traje.

MARIĆ(Platonu, nervozno):
Požuri, prestaće kiša!

Platon počne žustrije da se bavi kapuljačom, i nepravilno, ali funkcionalno, uspeva da je pričvrsti za kabanicu. I njih dvojica požure za drugima.

2.EXT.ISPRED STANICE ŽANDARMERIJE – DAN

Stanica žandarmerije je jedna u nizu prostorija paralelno i nedaleko od pruge, od koje ih deli i drveni trem iznad njih. TRI ŽANDARMA (dvadesetak godina) sprečavaju Panajotovića, Oca, Anku, Serafima, Platona i Marića, koji burno PROTESTUJU, da provale u prostorije žandarmerije. Nušića su postavili ispred svih, i upiru u njega. Vrata stanice žandarmerije se otvaraju i na njima se pojavljuje KAPETAN(50 godina, 90 kilograma, sa dugim crnim brkovima i surovim crtama lica), podbočen, široko, ali stabilno razmaknutih nogu. ŽAGOR prestaje. Predvodnik kolone, Otac, primetivši kapetana, stidljivo se pomakne u stranu. Kapetan, odsečnim pokretom ruke, uperi kažiprst u Nušića.

KAPETAN(Nušiću,vojnički):
Ti! Polazi za mnom!
(žandarmima)
Niko ne sme da ode odavde!

Kapetan se okreće i ulazi u stanicu. Nušić, zbunjen, kreće za Kapetanom. Ostali GALAME. Nušić se osvrne i nasmeši se ostalima. ŽAGOR prestaje. Nušić ulazi i zatvara vrata za sobom. Ostali GALAME.


3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Enterijer se renovira. Nameštaj je prekriven novinama. RADNIK (60 godina, u radnom kombinezonu) osvežava plafon svežim krečom, opkoračivši molerske merdevine. ŠEGRT(14 godina, takođe u kombinezonu), stojeći na Kapetanovoj fotelji, takođe prekrivenoj novinama, skida sa zida iznad Kapetanovog stola portret kralja Milana, i stavlja mnogo manju sliku mladog kralja Aleksandra Obrenovića, tako da, pored pozlaćenog rama, sliku uokviruje i svetliji trag na zidu. Kapetan prilazi radnom stolu.

KAPETAN(Šegrtu):
Je l’ gotovo to?

Šegrt silazi sa fotelje, duva i čisti njene nepokrivene delove. Uspravlja se i raportira.

ŠEGRT:
Jes’, gos’n kapetane!

Kapetan prilazi fotelji.

KAPETAN:
Ajd’ po stolicu!

Šegrt otrčava kroz vrata koja vode u hol železničke stanice. Kapetan ispravlja novonameštenu sliku i prekrsti se. Na radnom stolu, ispred Kapetanove fotelje, nalazi se otvorena depeša. Nušić izvija vrat i čita njen sadržaj. Kapetan se okrene, uzima depešu, savija je pažljivo i stavlja u džep na grudima.

KAPETAN(Nušiću):
Ti! Priđi stolu!

Nušić prilazi radnom stolu.

KAPETAN(premeštajući novine sa fotelje na
radni sto):
Kako ti je ime?

Šegrt ulazi sa stolicom. Kapetan seda u fotelju.

NUŠIĆ(zvanično, salutirajući):
Branislav Nušić, gospodine majore!

Kapetan se stidljivo nasmeje i pogleda svoje levo rame, sukući brke prstima desne ruke. Pokazuje Šegrtu da spusti stolicu pored Nušića. Šegrt spušta stolicu, salutira i izlazi u hodnik, zatvorivši vrata za sobom. Nušić sedajući primeti svoju sliku i naslov “Rab od sutra na slobodi” na parčetu novina ispred njega, i uznemiri se.

KAPETAN(opuštenije sedeći u fotelji, uz
osmeh i stidljiv pogled u stranu):
Dobro, ovaj, Nušiću, sad... šta je to
napolju, je li?

Nušić odahne.

NUŠIĆ(uz smešak):
Ah, to! Narod se uzbunio.

Kapetan skoči sa fotelje i pesnicama se osloni na sto.

KAPETAN(besno):
Protivu koga!?

Nušiću nestane osmeh.

NUŠIĆ:
Pa... mene, gospodine majore.

Kapetan se ponovo postidi i vrati u fotelju.

KAPETAN(kroz smeh):
Pa zašto tebe, Boga ti?

Nušić se nasmeje.

NUŠIĆ:
Duga vam je to priča, gospodine...

Kapetan se uozbilji.

KAPETAN(streljajući pogledom):
Imam ti ja vremena, Nušiću.

Nušić se uozbilji.

NUŠIĆ:
Dobro, ali nemojte posle reći kako sam
Vam izvoleo krasti Vaše cenjeno vreme...

KAPETAN(prekine ga):
Možda bi više voleo da te bacim u apsu,
pa da pošaljem po tebe kada budem bio
srećan imati malo više vremena, a,
Nušiću?

Kapetan se zavali u fotelju bezbrižno očekujući odgovor.

NUŠIĆ:
Za tim, verujte, nema ni najmanje
potrebe. Priča je, naime, dugačka, ali
vrlo jednostavna za pripovedanje.

Kapetan se pobednički nasmeje.

KAPETAN:
Mudro, Nušiću. Vrlo mudro. Izvoli.

NUŠIĆ:
Dakle, ja, Branislav Nušić, izneću Vam
celu i potpunu istinu... Ne kažem da nije
delikatna i fantastična... ali dužnost mi
je da Vas o njoj izvestim... Pa ću
početi. Ovako...


4.MONTAŽNA SEKVENCA:
1.EXT.IZLAZNA KAPIJA ZATVORA “ZABELA” – DAN

Nušić izlazi i pozdravlja se sa DVA STRAŽARA.

NUŠIĆ(off):
Zatekoh se poslom u Požarevcu.

KAPETAN(off):
A čime se to baviš?

Nušić ulazi u fijaker.

NUŠIĆ(off):
Nisam li rekao?

KAPETAN(off):
Ja se ne sećam.

Fijaker odlazi.

NUŠIĆ(off):
Ja sam… fotograf.

KAPETAN(off):
A, jes’, jes’. Nastavi.



2.EXT.ULICA U JAGODINI – DAN

DEVOJKA(20 godina, upadljivih oblina, oskudno odevena) čeka na prašnjavoj ulici. Fijaker dolazi iz udaljenosti.

NUŠIĆ:
Kad tamo, u Požarevcu, zamoli me jedna
jadna devojka da pođem u Jagodinu. Njen
otac je, naime, tih dana umro, a danas je
postala moda, Bože prosti, fotografisati
sprovode.

Fijaker se zaustavlja. Nušić izlazi iz fijakera. Devojka mu se baca u zagrljaj.


3.EXT.OBALA VELIKE MORAVE – DAN

Nušić, go do pasa, stoji na obali i fotografiše Devojku koja pliva u Moravi.

KAPETAN(off, epohalno):
Jes’, jes’, i ja čuvam par dragih
Fotografija! Ali kakve to veze ima?

Iz šume istračava Otac, i juri Nušića po proplanku.

NUŠIĆ(off):
Ima, primetićete. Jer, tada sam se prvi
put zatekao u Jagodini.

Nušić uspeva da uzme svoje odelo sa zemlje, kao i glomazni fotografski aparat. Oblači se bežeći u šumu. Otac mu je za petama.

KAPETAN(off):
Pa šta to ima veze?

4. EXT. ŽELEZNIČKA STANICA U JAGODINI – DAN

Nušić istrčava iz šume, dotrčava na stanicu i ulazi u voz. Posle izvesnog vremena, i Otac ulazi za njim.

NUŠIĆ(off):
Kako nema!? Ja imam dvadesetšest godina,
a još nikad se nisam vozao vozom! A
jagodinski je najprometniji krak naše
nove železnice.


5.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan masira slepoočnice.

KAPETAN:
Ma, ti, ovaj... Nušiću, mene zavitlavaš!
Kakve to sve ima veze sa, hoću reći,
uzbunom naroda?

Uzima zvonce sa stola i ZVONI.

NUŠIĆ:
A to tek treba da vam ispričam. Narod je
lako zbunjiv i uzbunjiv...

Ulazi Šegrt.

KAPETAN:
E to, vidiš, mene ovde zanima, Nušiću!
Zašto su se oni baš na tebe
pobunili?
(Šegrtu)
Donesi, de, dve kafe.

Šegrt izlazi.

NUŠIĆ:
Pa to Vam upravo govorim. U pitanju je
najobičniji nesporazum...

KAPETAN:
Ne tako. Hoću sve pojedinosti. Od “A”
do “Š”! A ja sam tu da zaključim.

NUŠIĆ:
Svakako, svakako, nije mi ni na kraj
pameti da ja… Onda, evo, ovako: umalo da
zakasnim na voz, pa sam potrčao…


6.ENT.HODNIK VOZA – DAN

Nušić trči hodnikom. Stiže do kupea koji je najudaljeniji od ulaza. Otvara vrata.

NUŠIĆ(off):
Prvo sam lagano šetao i divio se
unutarnjem izgledu mašine. Ali, ophrvan
pređašnjim naporom, zaželeo sam da
sednem.


7.ENT.KUPE – DAN

Nušić utrčava u kupe. Anka i Serafim, koji sede do prozora jedan naspram drugog, pogledaju ga u čudu.

NUŠIĆ(ljubazno, Anki):
Ljubim ruke, gospoja!

Anka ljupko zatrepće očima.

NUŠIĆ(Serafimu):
Moj naklon, uvaženi gospodine!

Serafim gleda nepoverljivo.

NUŠIĆ:
Ja sam Branislav Nušić. Fotograf.

Anka razvuče osmeh istaknuvši svoj zlatni zub, i ponudi svoju ruku.

ANKA:
Anka Blaznavac. Supruga ministrova.

Nušić poljubi Anki ruku i pogleda Serafima.

SERAFIM(promrmlja seoskim akcentom
sa urotničkim izrazom na licu):
Serafim Raspopjanjić. Putnik, kad se već
etiketiramo.

ANKA(Nušiću):
Hoćete li nas slikati, mladi gospodine?

Nušić postavlja aparat na postolje.

NUŠIĆ:
Sa zadovoljstvom, milostiva gospođo!

ANKA:
Zatvorite najpre vrata i navucite zavese.

SERAFIM:
I stavi rajber, da ne naiđe još neki
ugursuz!

Nušić zaključava vrata i navlači zavese.

NUŠIĆ:
Svakako, svakako.

BAT ubrzanih koraka u hodniku i OTVARANJE VRATA susednog kupea(off). Nušić se namešta da slika, spustivši glavu pod čoju na aparatu.

OTAC(off):
Izvinjavam se na smetnji!

BAT koraka(off).

NUŠIĆ:
Kažite “ptica”!

Anka još više raširi osmeh, Serafim se još više namrgodi. Zauste da izvrše naredbu fotografa. Prekine ih grubo pokušavanje da se vrata otvore sa spoljnje strane.

OTAC(off):
Otvaraj, ptico! Imam te!

Anka se namrgodi. Nušić izvuče glavu i pogleda iza sebe.

ANKA(uvređena, glasno):
Prostakluk! Eto, to je!

Serafim se osmehne.

SERAFIM(glasno, pobednički):
Kažem li ja da od balavurdije nećemo
imati mira!

OTAC(off, zbunjen):
Najponiznije molim za izvinjenje.

Otac OTRČAVA(off).

NUŠIĆ:
Stvarno se ovome u vozu nisam nadao!

Anka se ponovo nasmeje.

ANKA:
I, hoćete li nas slikati?

Nušić sleže ramenima.

NUŠIĆ:
Izgleda da je dogoreo kremen.

Anka se razočara. Serafim se nasmeje od srca.

SERAFIM:
Eto vam srbijanska nauka! To u belom
svetu ne mož’ da se desi.

Anka se obraduje.

ANKA(Serafimu):
Pričajte mi još o Parizu.

Nušić sklopi aparat i sedne pored vrata, na sedište sa Serafimove strane.

SERAFIM:
Velika varoš, ali mlogo pijanaca...


8.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan se iznenadi.

KAPETAN:
Pariz!? Nas sada ne zanima Pariz!

Nušić podiže ruke na sto i sklapa ih preko parčeta novina.

NUŠIĆ:
Čisto pomodarstvo, kažem ja. Odmah sam
gospodina upitao da nam pripoveda o Beču.

KAPETAN:
A ko je, beše, pitao za Pariz? I spusti
ruke dok razgovaraš sa mnom!

Nušić spušta ruke sa stola.

NUŠIĆ:
Gospođa ministarovica. Valjda zbog mode,
ili tako čega...

Kapetan se primiri.

KAPETAN:
A, ministarovica? Eh, da, biće da je zbog
mode.

NUŠIĆ:
Pa to i ja kažem.

KAPETAN:
A ko je taj čovek što zna toliko o
Jevropi? Taj, Serafim?

NUŠIĆ:
Upravo sam ga ja tada to upitao.


9.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Nušić se nadvija do Serafima.

NUŠIĆ(kao prisiljen na to):
Oprostite na indiskreciji, ali, ako
blagoizvolite reći, veoma sam rad čuti
kako ste imali sreću naučiti toliko o
dalekim zemljama?

Serafim se zasmeje.

SERAFIM:
Ma kakva sreća, Bog s tobom? Lutrija! A
to je više od sreće.

Serafim vadi tiket iz džepa na gunju.

SERAFIM:
Božji dar! Već četvrti put izvlačim tiket
za put oko sveta. Nego, prijede mi se
nešto…

Serafim iz kožuha vadi krpu, odmotava pečeno pile, i stavlja ih sebi u krilo. Zatim vadi nož, seče pile i počinje da jede.

SERAFIM(punim ustima, nudeći sledeće
parče):
Je l’ ‘oće neki?

Anka ljubazno pogleda Nušića.

ANKA:
Hoćete li, molim Vas, otvoriti vrata?

NUŠIĆ:
Da Vam ne bude promaja?

SERAFIM:
Jok, more, otvori da zamiriše i njima
tamo!

Nušić otključava i otvara vrata. Promoli glavu kroz njih i pogleda levo i desno.

ANKA(Nušiću):
A što se Vi stalno osvrćete?

NUŠIĆ:
Ja sam, kako da kažem...

SERAFIM:
Srpski, brate, srpski!

NUŠIĆ:
Ja sam po prvi put u vozu, pa mi je
sve pomalo strano.

Anka i Serafim se pogledaju sažaljivo.

ANKA:
Čovek se na sve brzo navikne. Kako sam se
samo ja u početku teško snalazila u
silnim prijemima, balovima, garderobi!
Eh! Ali sam naučila i otmeno hodati, i
lepo razgovarati se, i igrati briž...

NUŠIĆ:
Mislite – bridž?

Anka se uozbilji.

ANKA:
Da, to sam i rekla! Nije baš pristojno
upadati drugome u reč, mladiću. Možda i
nije voz za svakoga!

Serafim sa razumevanjem odrično klima glavom. Voz staje.

KONDUKTER(off):
Lapovo!


10.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan podiže šolju vrele kafe sa tacne na stolu.

KAPETAN(dovikuje radniku):
Ču’ li ti ovo, Radoje? Reći
ministarovici kako se šta igra?
(srče kafu; Nušiću) Mora da se bila
rasrdila na tebe, mladiću?

RADNIK(dovikuje):
Ne čujem!

Nušić podiže svoju šolju kafe i uzima gutljaj.

KAPETAN:
E, za ovo ti sleduje najmanje godina
u Požarevcu!

Nušić brzo spušta šoljicu.

NUŠIĆ:
Ali, Vi rekoste da pričam.

KAPETAN:
Pa, pričaj, pričaj. Ali, kako si počeo,
nećeš još dugo, Boga mi!


11.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Anka se osvrće ka Serafimu.

ANKA:
E, a onda pade vlada, muž se vratio kući,
a ti, Anka, opet u prnje…

Serafim sleže ramenima.

KAPETAN(off):
Ček, ček! Šta reče?


12.INSERT - VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Anka se osvrće ka Serafimu.

ANKA:
E, a onda pade vlada, muž se vratio kući,
a ti, Anka, opet u prnje…

Serafim sleže ramenima.


13.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN
Kapetan ustaje i podiže prst uvis.

KAPETAN(zagrmi):
Znao sam ja da ona nije baš čista! Onamo
Pariz, sad ispade nije ministarovica…
Kako joj beše ime?

Kapetan uzima komad novina na kojem je Nušićeva slika, stavlja ga ispred sebe, i pruža ruku da uzme olovku. Nušić ustaje i uhvati Kapetana za ruku.

NUŠIĆ(premrevši od straha):
Ali, molim Vas da me saslušate do kraja.
Videćete da postupate ishitreno.

Kapetan pogleda olovku, pa Nušića.

KAPETAN(nepoverljivo):
Dobro, nastavi. Ali ako sad negde uvrneš,
znaj da ti sleduje ne jedna, nego deset
puta jedna godina!


14.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

ANKA:
Ali nisam ja zabadava učila onolike
stvari. Rekoh sebi:”Anka, ideš pravo u
Beograd! Imaš ti još uvek uticajnih
prijatelja tamo!”

Serafim potvrdno klima glavom.


15.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan seda u fotelju.

KAPETAN:
Jes’, vala, i to što kažeš! Da ne
zapisujem baš svaku...

Nušić pogleda u komad novina, pa u Kapetana.

NUŠIĆ:
Ja Vam rekoh! Zatim uđoše dvojica.

KAPETAN:
E, to me zanima!


16.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Serafim pakuje piletinu u krpu i vraća ih u kožuh. Voz kreće.

SERAFIM:
Da ja ovo smotam. Može neki nov da
dođe, a pošto svi vole piletinu, je l’?

Na vratima se pojavljuju Platon i, malo iza njega, Marić.

PLATON:
Al’ ovde fino miriše! Gospodo, je l’
slobodno?

Serafim stavlja kožuh između svog tela i prozora.

SERAFIM:
Slobodno, slobodno! Uđi.
(Anki i Nušiću)
Reko’ li vam ja.

Platon se naklanja Anki. Anka trepće.

PLATON:
Platon Antonijević. Zadovoljstvo mi je.

Platon seda pored Anke. Marić seda pored Platona.

NUŠIĆ(Platonu, pokazujući očima
na Marića):
A ko je ovaj gospodin?

Platon pogledom prelazi preko Marića, kao da ovaj ne postoji.

PLATON(unezvereno):
Šta? Koji gospodin?

Anka pogleda u pravcu Marića.

ANKA(Nušiću):
Zaista, mladiću, šta je Vama danas?

Serafim se smejulji.

SERAFIM:
Otiš’o mu kremen, pa baulja!

Nušić pokaže rukama na Marića i krene nešto da kaže, ali mu Marić namigne i rukom pokaže da smiri strasti.

ANKA(Platonu):
Ne obazirite se. Mlad je, ne zna šta
radi.

Platon prezrivo pogleda Nušića.

PLATON:
Nečuveno!

SERAFIM:
More, i ja sam bio mlad, ali se tada znao
neki red! Ovo mlado danas ima sve u grob
da nas otera pre vremena.

Platon svilenom maramicom tapka po obrazima.

PLATON(plačnim glasom):
Molim vas, ne pominjite grob preda mnom.
Ja sam danas u, kako se kaže, delikatnom
stanju.

Anka sklopi dlanove.

ANKA(sablažnjeno):
Kuku, da nije, ne daj Bože!?

PLATON:
Jeste, gospođo, jeste. Moj rođak, divan
jedan čovek, mlad, pametan, poverenik
vlade...

Marić se ironično osmehuje.

ANKA:
Ma nemojte!?

PLATON:
Da, u naponu fizičke i intelektualne,
takoreći, snage...

Marić gleda Nušića i pravi grimasu koja govori da Platon preteruje.

SERAFIM(Nušiću):
A ti se sprdaš! Sramota!

PLATON:
Mrsko mi je i da pomislim na to.

Anka potapše Platona po ramenu.

ANKA:
Znamo kako Vam je.


17.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN
Kapetan gleda Nušića ispod oka.

KAPETAN:
Ma, ti se to sprdaš sa mnom?

NUŠIĆ:
I meni je delovalo kao bajka. Da čovek
ne poveruje! Prekrstih se tri puta, ali
ništa! I još ja, izvinite molim Vas,
ispadoh tamo nepristojan.

Kapetan spušta glavu na sto, podupirući je preklopljenim šakama. Sporni komad novina mu je tik ispod brade. Papir se leluja pod udarima Kapetanovog teškog disanja.

KAPETAN:
Zakuni se u Kralja i Otadžbinu!

Nušić se prekrsti.

NUŠIĆ:
Dabogda ne sedeo sa Vama, ako je laž ovo
što Vam govorim!

Kapetan se uspravlja, vadi iz futrole sa opasača tabakeru, zatim vadi cigaretu, udara je o sto i pali šibicom. Nušić, uskraćen, čežnjivo prati svaki pokret Kapetana. Kapetan dugo povlači prvi dim, mudrački zagledan u plafon. Kapetan uzima gutljaj kafe. Nušić očima zavisnika pogleda u svoju praznu šoljicu.

KAPETAN:
Nezgodno, majku mu!

NUŠIĆ:
To i ja kažem.

Kapetan islednički pogleda Nušića.

KAPETAN:
Misterija!?

NUŠIĆ(kao iz topa):
Misterija smeštena u zagonetki koja je
u enigmi!

KAPETAN:
Šta reče?

NUŠIĆ:
Misterija, misterija.

KAPETAN:
I, reši li je ti?

NUŠIĆ:
Pa to i zaustih da Vam kažem. U neko doba
nas savlada umor...


18.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Svi, izuzev Marića i Nušića, dremaju. Nušić je zagledan u hodnik voza. Marić pogledom prelazi preko ostalih. Pogled mu se završava na Nušiću.

MARIĆ(šapatom):
Pst! Mladiću!

Nušić se trgne.

NUŠIĆ:
Pa Vi…
(šapatom, ironično)
Pa Vi umete da govorite!

Marič se nasmeje.

MARIĆ(šapatom):
Naravno da umem.
(pruža ruku)
Ja sam Pavle Marić. Inženjer.

Marić i Nušić se rukuju.

NUŠIĆ(šapatom):
Branislav Nušić. A zašto ne pričate
kada Vam, vidim, dobro polazi za
rukom?

MARIĆ(kroz prigušen smeh):
Zato što sam mrtav!

NUŠIĆ(glasno):
Bože sakloni!

PLATON(okrećući glavu preko ramena, ka
Nušiću):
Videćeš ti svog boga ako ti dođem ja
tamo!

NUŠIĆ(tiho):
Zar Vi mrtvi?

Marić mahne glavom.

MARIĆ(šapatom):
Samo privremeno. Dok se privreda i ona
stvar oko navodnjavanja ne stabilizuju!

Nušić slegne ramenima.

NUŠIĆ:
Ja Vas ništa ne razumem!

MARIĆ:
Vidite, mladiću, ponekad je bolje biti
mrtav nego živ. U drugim slučajevima je,
svakako, obratno.

Nušić grči mišiće lica pokušavajući da shvati. Platon otvara
levo oko i primeti sjajni pozlaćeni prsten na Ankinoj ruci.

NUŠIĆ:
Vi, dakle, možete ostati mrtvi do kraja
života!?

Platon vešto skida prsten sa Ankine ruke i stavlja ga u unutrašnji džep, zatim i svoj srebrni džepni časovnik sa spoljašnjeg prebaci u unutrašnji džep. Pretura po Ankinoj torbi, pronalazi novčanik i sa njim postupi isto.

MARIĆ:
To je jedna od mogućnosti. Ali, mladi
čoveče, ne treba gubiti nadu. Čovek se
nada dok je živ, ali i dok je mrtav.

Platon se namešta u navodnom snu.

NUŠIĆ(pokazujući na Platona):
A ovaj gospodin Vam je rod?

MARIĆ:
Da. Moj brat od tetke. Dobri Platon.

NUŠIĆ:
On dobar? Maločas je zapenio kada sam Vas
pomenuo.

MARIĆ:
Celoga života me je verno pratio, pa je
sada red da i ja njega otpratim, zar ne?

NUŠIĆ:
Pretpostavljam, na Vašu sahranu.

MARIĆ:
Tačno. Razume se, privremenu, dok se ne
smire strasti… Ali, morate mi nešto
obećati, mladi gospodine!

Serafim se budi.

MARIĆ:
Pravite se da me ne vidite. To Vam
savetujem zato što ste mi dragi. Za
Vaše dobro.

Serafim pogleda Nušića. Nušić potvrdno klima glavom, pomno prateći svaku Marićevu reč.

MARIĆ(namigne Nušiću):
Biće od Vas nešto.

Marić namešta glavu u najpogodniji položaj za spavanje i zatvara oči.

SERAFIM(Nušiću; poluglasno):
Šta piljiš u prazno k’o omađijan!? Da
nisi potegao dudovaču iz mog balona,
dahijo!?

KONDUKTER(OFF):
Velika Plana!

19.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan protrlja lice dlanovima.

KAPETAN(umirujući rukama):
Čekaj, čekaj. Jes', u politiku se ne
razumem; ali ovaj drugi je lopov, a u
lopovluk se razumem!

Kapetan odlučno krene ka izlaznim vratima.

KAPETAN:
Ima da ga bacim u podrum, pa tamo može
da se pravi da spava kol'ko mu volja!

Nušić mu prepreči put i umiruje ga pokretom ruku, blago se naklonivši.

NUŠIĆ:
Uveravam Vas da bi to bio potpuno
pogrešan postupak! Usuđujem se reći,
najpogrešniji u vašoj karijeri!

Kapetan zastane i odmeri Nušića namrgodivši se.

KAPETAN(podignuvši kažiprst):
U mojoj karijeri, mladiću, da znaš
nešto o njoj, video bi da mi nijedna
baraba nije umakla!

Nušić se izmiče u stranu.

NUŠIĆ(šireći ruke):
Kako Vi kažete. Ali napominjem da sam
i ranije sa razlogom osujetio Vaše
gospodstvo da deluje ishitreno.

Kapetan klone, uhvati se za čelo i uputi ka fotelji. Nušić krene za njim.

NUŠIĆ(odmeravajući komad papira sa
njegovim likom):
Verujte, ovo što činim za Vaše dobro,
predstavlja mi najveću neprijatnost.

Kapetanu zaigraju obrve i brada.

KAPETAN(potpuno opušten u fotelji,
poluplačnim glasom):
Kakvo crno dobro! Trideset godina ja
radim u policiji! Trideset godina!
I ništa! A danas, kada sam Otadžbini
najpotrebniji, ne mogu ni sitnog lopova
da uhapsim! Pa zašto, bre, prijatelju?
Zašto?

Nušić utešiteljski udara dlanom o Kapetanovo rame.

NUŠIĆ:
Ni nama ostalima nije lako u ovim
vremenima. Svako se snalazi kako ume.
Eto, jedan se u vozu izvuče na ludilo!

Kapetan pretura po džepovima i opasaču. Nušić oprezno izvlači sporni komad papira i brzo ga stavlja u džep pantalona. Kapetan uzima cigaretu i pali je. Nušić odlazi do stolice i seda u neobavezan položaj.

KAPETAN(oporavivši se):
Ma, to mene ne zanima, razumeš! Gde je tu
podrivanje vlasti, agitacija, pobuna -
akcija!? Vi mladi možete da pričate
satima, a ja nemam toliko vremena! I,
ruku na srce, ne stoji ti baš svaka. Ali,
ko velim, u redu je, zakleo si se, pa ti
verujem. A to i nije za šalu. Mrtav, pa
se povampiri, a ja njegovog rođaka u
apsu! Sve ja to razumem. Ne ide.

Kapetan prinosi tabakeru Nušiću. Nušić izvlači cigaretu. Kapetan mu je pripaljuje.

KAPETAN:
Evo, da te pitam: od čega ti živiš?

Nušić razmišlja. Nelagodno mu je. Kapetan pokaže na Radnika.

KAPETAN:
Za njega znam. Dirinči čovek. Uvek ima
posla. I niko mu ne brani da radi.
Ali ti i ja – od čega pametan
svet da živi?

RADNIK(za sebe):
E, crk’o da Bog da!

Kapetan se nagne napred.

KAPETAN:
Ne čujem dobro, Radoje!

Radnik se okrene Kapetanu i razvuče osmeh.

RADNIK:
Kažem - od pameti; to je dar!

Kapetan se uspravi.

KAPETAN:
Jes’, jes’!
(Nušiću)
Od pameti, dabome. Zato nastavi da
pričaš, ali upamti: sledeći koji bude
sumnjiv – mora u apsu! U protivnom,
bližeg do tebe nemamo.

Nušić odmahne rukom.

NUŠIĆ:
Za to se ne brinite. Ima sumnjivih
koliko Vam duša želi!

Kapetan mu uskoči u reč.

KAPETAN:
Ima, ne kažem. Ali, brate mili, daj
nekog ko nema veza sa vladom. Po tvom
aršinu, treba pola kabineta da stavim
iza brave. Ne mogu ja mimo zakona.

Nušić zainteresovano klima glavom.

NUŠIĆ(konspirativno):
Budite bez brige. Neko će Vam se već
učiniti sumnjivim.

KAPETAN:
Pa hajde! Da uradimo nešto danas.

Nušić potvrđuje pokretima glave.

KAPETAN:
Znači – dogovoreno! Sledeći koji naiđe:
cap!
(udari zglobom o zglob)
I ubrzaj to malo!

20.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

KONDUKTER(OFF):
Smederevska Palanka!

Svi se rasanjuju, izuzev Marića.

ANKA:
Zar mora toliko da se viče!

PLATON(sablažnjen, Anki):
Ovakvo buđenje još nisam doživeo!
Vidite, sav sam se naježio!

Serafim zakoluta očima.

SERAFIM:
Nije baš da je engleski “Ric”, al’ dobro
sad, šta ćeš…

Platon jedva dočeka Serafimovu repliku.

PLATON(pokazujući na Serafimov balon):
Ja bih malo te rakije, al’ samo ako je
domaća.

Serafim rutinski dohvata balon, ne pogledavši ga.

SERAFIM(preko volje):
Domaća, domaća. Bolju nisi pio, sto
posto.

Serafim pruža balon Platonu. Platon znalački otvori balon i
ispija podupirući korpus laktom.

SERAFIM(više za sebe):
De, more, polako. Treba nešto da ostane
i za izvoz.

ANKA:
Mislite da prodate rakiju strancima?

SERAFIM:
Jok, more! Mislim da ostane nešto kad
izađemo iz voza.

Platon zatvara balon. Briše usta rukavom.

PLATON(presrećan):
Uuu, dobra! Je l’ te, koliko ima gradi?

Serafim naglim trzajem ruke otima balon iz Platonovog
zagrljaja.

SERAFIM(sa naporom):
Še’set.
(Anki)
Malo li je?

Serafim podiže balon i prelazi pogledom preko ostalih.

SERAFIM:
‘Oće još neko? Neće niko!

Spušta balon pored svojih nogu. Vrata kupea se otvaraju.
Ulazi KONDUKTER (40 godina, u uniformi). U ruci drži olovku i otvoreni blok. Skida kapu i nakloni se.

KONDUKTER(deklamuje rutinski, viče):
Dobar dan želim, go-spo-do! Šta imamo
ov-de?
(broji rukom)
Je’n, dva, je’n mrtav, tri, čet’ri!

Nušić se prene.

NUŠIĆ(pobednički):
Ha! Jeste li čuli!?

SERAFIM:
Šta!?

KONDUKTER:
Šta!?

Marić se kikoće u snu. Platon pokazuje rukom Kondukteru da
Nušić nije sasvim čitav. Kondukter poravna odelo obema rukama i prekorno pogleda Nušića.

KONDUKTER(u jednom dahu):
Jedno obaveštenje: ako neko ometa
nadležni organ, to jest mene, u
izvršavanju zakonski propisane službene
dužnosti, u vozu postoji patrola
žandarmerije koja je, napominjem, u
punoj pri-prav-nos-ti!
(uzima dah)
Dakle, šta smo ov-de i-ma-li!?
(zapisuje)
Četiri lica – četiri kar-te!

Kondukter cepa četiri lista iz bloka i deli svakome, izuzev
Marića.

KONDUKTER:
Cena karte za jednu neprestanu vožnju
visokom srednjom klasom u okviru
železnice Kra-lje-vi-ne, zapisana je u
dnu gorepomenute kar-te! Na pre-gled!

Nušić, Serafim i Platon vade novac iz novčanika. Kondukter
najpre uzima novac, zatim i karte, koje poništava mašinicom. Anka pretura po torbi. Kondukter prilazi Anki.

KONDUKTER:
Imate pro-ble-ma, go-spo-đo!?

Anka još intenzivnije pretura po torbi.

ANKA(zbunjeno):
Ma, ne mogu da nađem novčanik…

KONDUKTER(sa naporom):
Molim!?

ANKA(viče):
Ne znam gde mi je novčanik!

KONDUKTER:
U slučaju da lice ne poseduje sredstva
namenjena izmirivanju svojih obaveza
prema Železnici, kazna iznosi
desetostruku vrednost karte za jednu
neprekidnu vožnju u jednom prav-cu!
(Anki, ne vičući, kao da se predstojeći
proces podrazumeva)
Da pišem?

Nušić vadi novac iz svog novčanika.

NUŠIĆ(vičući):
Nema potrebe! Evo, platiću ja za gospođu!

Kondukter upitno pogleda Nušića.

KONDUKTER(protrljajući uvo malim prstom):
Šta s’ dereš? Polako.

Kondukter uzima novac i poništava Ankinu kartu.

KONDUKTER(vičući):
Hvala na sa-rad-nji! Ugodan put!

Kondukter izlazi.

21.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

Kapetan odlučno ustaje i kreće ka Nušiću, usput izvadivši troslojni kanap. Silovito podiže Nušića sa stolice i savija ga na sto.

KAPETAN(vezujući Nušiću ruke):
To je to! Ti si rekao sve što si imao!
Pošto si mi ti mnogo sumnjiviji od
konduktera, ti ćeš i da zagreješ podrum!
Je l’ to pošteno? Jeste!

Nušić pruža otpor po inerciji.

NUŠIĆ:
Baš nemate strpljenja da sačekate kraj!
Ne želite da saznate šta je bilo kada
je kod Mladenovca počela da pada kiša?

KAPETAN:
Ma, nemoj ti meni “kiša oko Mladenovca”!
Slušao sam Boga oca vremena, i, žao mi
je – ti si najsumnjiviji!

Nušić se primiri.

NUŠIĆ(pomirljivo):
Dobro, kako Vam drago. Ali ovaj o kome
bih Vam pričao je sumnjiv kao… kao
“svastikin but”!

Kapetan se trgne.

KAPETAN(preduzimački):
Pa… hajde, pričaj!

NUŠIĆ:
Ne mogu vezan!

Kapetan odvezuje Nušića.

KAPETAN:
Proklet bio! Kako sam lepo svezao… a
sada moram i mašnu… i sve…


20.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Serafim gleda kroz prozor. Počne gromoglasno da se smeje.

SERAFIM:
Vidi kako sad lije, a do malopre sam
mislio “Bože, kako greje, uništiće
svu letinu”!
(zaceni se od smeha)
Ima da izginu od rada oni moji dole!

Marić se prene iz sna.

MARIĆ(ushićen):
Kiša? Gde?
(pogleda kroz prozor)
Čuj - lije! Pa ovo je sam Gospod poslao
potop!

Nušić ignoriše Marića. Svi ostali su presrećni Marićevom
srećom.

MARIĆ(Platonu):
Posle ovoga ću biti miran čitavu
godinu!

Marić zagrli Platona. Platon se hvata za grudi.

PLATON(uz suze radosnice):
Oh, ljudi, kako sam srećan!

Anka se, preko Platona, uz osmeh rukuje sa Marićem. Serafim
ustane da bi se sa Marićem rukovao, sve vreme se ponizno klanjajući. Serafim se vraća na svoje mesto. Okrene se nezainteresovanom Nušiću i pogleda ga prekorno.

SERAFIM(udari Nušića dlanom po potiljku):
Idi i čestitaj čoveku, barabo!

Nušić pogleda kroz Marića.

NUŠIĆ(bezvoljno):
Čoveku? Kom čoveku? Jeste li Vi pri sebi,
Gospodine?

Serafim suče rukave.

SERAFIM:
More, sad ću…

Udar groma i naglo otvaranje vrata kupea prekinu Serafima. U kupe, krupnim ali usporenim koracima ulazi Otac. Izraz lica mu je neprijateljski. Hipnotičkim pogledom prelazi preko svih.

OTAC(zapovedno):
Plava riba!

Marić se, hipnotizovan, podiže i okrene ka Nušiću.

OTAC:
Kljukana dinastija!

Anka reaguje isto kao Marić.

OTAC:
Svastikin but!

Radnju ponavljaju Serafim i Platon.

OTAC:
Držite ga dobro! Ne sme da pobegne!

Svi kreću ka Nušiću.
ZATAMNJENJE

21.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

OTAMNJENJE
Kapetan gleda Nušića otvorenih usta na kojima mu se ocrtava ludački osmeh.

NUŠIĆ(iznuren):
E, onda se više ničeg ne sećam. Znam samo
da sam se probudio kada smo ušli u
Beograd.

Kapetan kao da kreće u svim pravcima. Telo mu je napeto. Prsti ruku su mu široko rašireni. Dolazi do Nušića, grčevito ga obema rukama uhvati za glavu i poljubi ga u čelo.

KAPETAN:
Bravo, junače! Tako se brani Otadžbina!
Njega ja tražim! To je moj kalibar! To je
moja klasa! Kako ono reče da izgleda?

NUŠIĆ(kao iz topa):
Visok, mršav, činovnički tip, u žutom
odelu…

Kapetan istrčava napolje. Nušić ustaje. Okreće se Radniku.

NUŠIĆ:
Gde ono beše sporedni izlaz, Radoje?

Čuju se KORACI, SUDARI tela i GALAMA (off).

RADNIK(ne osvrćući se):
Pravo niz hodnik, pa levo!

NUŠIĆ:
Hvala, Radoje!

Nušić galantno izlazi na vrata koja vode u hol. Ulazi Kapetan, zadihan, srećan i uzbuđen, za njim žandarm uvodi svezanog Oca.

KAPETAN(vadeći depešu i mašući njom):
Ko bi rekao, Živkoviću, da si ti
taj izdajnik u službi neprijatelja!?

OTAC:
Pobogu, Jankoviću, to nije istina. Taj
Nušić je stao da mi zavodi kćer, rekoh
li ti, a moja dužnost kao oca je bila…

Kapetan se zacrveni od besa. Kruži po prostoriji.

KAPETAN:
Ta tvoja priča ne stoji, Živkoviću!
Jer, ako si ga ti priveo stanici, kao što
tvrdiš, što ga nisi priveo i u stanicu!?

OTAC:
Kada sam te video, nije mi bilo svejedno.
Ipak, tolike godine smo službovali
zajedno, ti poznaješ moju kćer…

KAPETAN:
Šta je bilo – bilo je; šta je sada – sada
je. Jeste, nekada smo službovali zajedno,
ne bežim od toga! Ali ni ti nekada nisi
bio državni neprijatelj! Nego sada ti
nama lepo reci kada te je, ko i zbog čega
vrbovao da rušiš našu napaćenu Otadžbinu?
Bolje sam govori, da ne mučim više ovo
jadno i izmoreno nevino dete!

Otac se nasmeje.

OTAC:
Koje dete?

Kapetan histerično razgleda kancelariju u potrazi za Nušićem, naglo se povrativši iz transa.

KAPETAN:
Radoje, gde ode onaj mali!?

Radnik silazi sa merdevina.

RADNIK:
Mislite – Nušić?

Kapetan potvrdno klima glavom.

RADNIK:
Izađe na zadnji izlaz.

KAPETAN:
Kako – “izađe”?

Radnik prilazi Kapetanu.

RADNIK:
Pa lepo: kroz vrata. Kulturno se pozdravi
sa mnom i – izađe.
(Ocu)
Mnogo fin za jednog robijaša.

Otac se gromoglasno smeje.

KAPETAN:
Kakvog, bre, robijaša, Radoje?

Radnik uzima novinu sa poda.

RADNIK(čita):
Veliki naslov: “Rab od sutra na slobodi”!
Pa dalje stoji: napisao antidinastičku
pesmu pod nazivom “Dva raba”… Ležao u
Požarevcu. Odležao svoje. Eto.
Jučerašnje novine.
(pokazuje rukama po celoj kancelariji)
Uzmite koje god želite, sve su iste.
Vi ste nam zapovedili juče da kupimo što
više da bismo prekrili nameštaj.

Kapetan se hvata za glavu.

KAPETAN(poražen, krećući ka fotelji,
žandarmu):
Odveži ga.

Žandarm odvezuje ruke Ocu. Kapetan seda u fotelju.

KAPETAN(Ocu):
Sedi.

Otac seda na stolicu, otmeno prekrstivši noge i uspravivši
glavu.

KAPETAN(razoružan):
Praštaj, prijatelju, ako možeš!

OTAC(gordo):
Svakako. Ali, sad me baš zanima kakve ti
je to čvrste dokaze pružila ta vancaga?

KAPETAN:
Ma, sve ću da ti ispričam!
(udari se dlanom o koleno)
Kako me samo namagarči!

22.VRAĆANJE NA:
7.ENT.KUPE – DAN

Nušić utrčava u kupe sa zabrinutim izrazom lica. Primećuje svoj foto-aparat na mestu na kome je ranije bio. To ga oraspoloži. Hodnikom prolazi Kondukter.

NUŠIĆ:
Izvinite!

Kondukter se vrati do kupea koji je bezmalo prošao.

KONDUKTER(normalnom jačinom glasa):
Reci, sinovac?

NUŠIĆ:
Da li ovaj voz ide nazad u Jagodinu.

KONDUKTER:
Jes’. Evo, samo da pretovarimo bravce.
Još koji minut.

Kondukter odlazi. Nušić, zadovoljan, sedne i nasloni glavu na naslon. Osmehne se i zažmuri.

23.VRAĆANJE NA:
3.ENT.STANICA ŽANDARMERIJE – DAN

OTAC(zaprepašćen):
Neverovatno! Ko bi još poverovao u
tu priču!? Izem ti ja državu u kojoj
školovani umiru, lopovi im krst nose,
seljaci idu u svet,
(pogleda Radnika)
radnici čitaju novine, a manguparija ih
piše!

Kapetan gladi ivicu brka gledajući Oca uz zloban osmeh.

ZATAMNJENJE