Moje misli takoðe...

Уредник: Moderatori

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Moje misli takoðe...

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:28

:mah
Evo, i ja nešto razmišlj'o :)===0
pa rekkoh, da se javim i ovde.

O istini samoj po sebi

Istina je tvrdnja da postoji, kako istina, tako i laz.
Istina, otrgnuta od kitnjastih priloga je sazeta sama u sebi, kao nepobitni dokaz samog sebe.
Dokaz koji moze da stoji naspram bilo kojih nasuprot njemu i da ne izgubi srz. Isto tako Istinu mozemo odevati sa koliko god hocemo odece, mada je ona uvek gola, i ukazuje na nepobitno.
Omotach istine, koji je kod ljudi uzrochan egzistencionalnosti istine je prechesto povezan medjusobno praveci posmatrachu sliku, radi laksheg uklapanja istine u precepciju.
Golu istinu ne interesuju druge istine, niti bilo kakve chinjenice oko nje, jer svaki materijalni prikaz je invazivan na samoreferenciju, medjutim ako bi se poljulalo chinjenichno stanje, istine ne bi bilo, kao ni bilo chega oko nje. Znachi, stvar moze menjati svoju svrhu i upotrebu, ali svoje postojanje ne moze.
Dalje bi bio problem oko toga shta oznachava postojanje bilo kakve stvari, sa obzirom da je istina dokaz postojanja. Medjutim istina se ne vezuje za osobine nekog postojanja, vec se vezuje direktno za srz postojanja, za afirmativnu tvrdnju postojanja.
Ali istina moze postojati samo u obzervaciji, i tu bi delovalo kao da ima za funkciju da grubo opisuje granice realnosti, tj. da opisuje postojanje u svojoj prvobitnoj, nemenjivoj formi.
Medjutim, kao shto vec spomenuh, chovek pravi referencije.
Odatle nejak iskaz postojanja, i potreba za proshirenjem egzistencionalnosti istine.
U daljem pristupu istina se vezuje za osobine pojedinog postojanja, odakle se nabacuju brojni prilozi gruboj istini, praveci je mnogo finijom i fleksibilnom, radi upotrebe i korishtenja.
Dakle, istina, na stranu svoje homogenosti, dobija oblik zavisno od posmatraoca. Gde oblik nije toliko ovisan od stanja svesti posmatraoca, koliko je zapravo volja posmatraoca i njegova sposobnost ta koja vezuje istinu, tj. slika pomocu linija istine…
Dakle, istina nije totalno submisivna, i ona zbog toga ima svoj kauzalitet, kao shto i mora biti logichna, ali ne logichna u smislu da se ona izvodi iz zakljuchaka, jer to je opet slikanje istinom, nego logichna u smislu pokretacha, uzroka, samog kauzaliteta.
Sa obzirom da istina postoji za svaku stvar, pa chak i za one koje se istini dopisuju, korishcenjem logike kroz druge izjave a koje pak dolaze iz zeljene istine, moze se doci vrlo lako do pokretacha, tj. njegove vezanosti za jedinu istinitu tvrdnju o toj stvari.

Stvari imaju boju, je istina, ali kauzalitet izmedju svojstva, tj. postojanja boje, i osobe koja je u stvari reakcija tog svojstva, nije istinit.
Zbog ovog relativnog poimanja je istinu mogucno ispitivati kroz kauzalitet samo ako se pri tom iskljuchuju pojmovi korishceni za definisanje reakcija.
Znachi prouchavati silu, svojstvo, a ne predstavu, i poimanje.
Chim istina postane jezichki pojam, istina gubi svoju sushtinu upravo kroz pomenuto predstavljanje subjektivistichkim pojmovima. Znachi, posmatrati istinu kao osobinu stvari je daleko od grubog prilaza, chak je i nazadno i za osobu koja percepcira istinu.
Problem istine je u njenom uchestvovanju u relacijama stvari jedne ka drugoj, tj. u njenom vishestrukom postojanju.
Npr. Kao dokaz, tj. sklop logichkih zakljuchaka, kao svojstvo, empirijski dokazivo, kao usvojeno – chesto ne dokazivo , i u vidu idejno prenesheno. Gde iz ideje proizilaze odredjene funkcije koje proizvode istinu, naravno takva istina je lokalna, i ostace lokalna chak i ako se sistem usvoji u vecini ljudi.

Dalje, istina zaista ne moze biti samo jezichki pojam, sa obzirom da su jezik i pojmovi u njemu prenosivi, i obuhvatajuci, istina ne ostavlja dosledan i postojan trag kroz jezik kojim bi se moglo doci do njenog postanka.
Da bi istina zaista postala nije dovoljno samo uverenje ljudi o njoj, ili opshta prihvacenost ne dokazivih chinjenica. Istina mora uvek da bude na kraju logichkih putokaza, i istina mora dokazivati sebe kroz ono shto njeno poreklo afektuje. Istina se dakle odnosi na egzistencionalni pojam i pojavu neke stvari, jer se prenosti kroz osobinu/osobine pojma, medjutim iako je tachno da sve stvari koje poseduju fizichke osobine, i postoje su istinite, istina je daleko komplikovanija od prostog opazanja subjekta.
Jedna istina pribegava (usled svoje nestabilnosti, tj. ne dovoljno jake strukture) spletu drugih, istinitih pojmova uokvirenih u mrezu. Takvi spletovi su kod ljudi najcheshce formirani od prihvacenih istina koje leze u subjektivno-emotivnom dozivljaju sveta.
Zapravo, iako istina moze postojati u razlichitim formama, tj. moze se manifestovati; ona postoji u dva nachina, dakle referentno direktno tj. objektivno, i referentno indirektno, tj. stecheno – subjektivno.
Nasuprot dualnoj prirodi, sveukupna istina se bavi postojanjem tj. bivstvom.
Takodje je i jedina istina koja vazi za svaku figurativnu pojavu svoju, to da spomenuto postoji. Od daljeg utvrdjenog postojanja se istinitost gradi u dokazivanju dokazivanja postojanja. Dokazivanje istine samoj sebi je suvishno, tako da istinu na koju se obaziremo upravo pravi potreba za referencijom ka ponudjenoj istini. Dakle, chovekova istina je u stvari njegov kamen spoticanja u prichi, jer bilo koja istina koja je jednoupitna (ne iziskuje samoupotrebu ili integraciju) je otvorena modulaciji iskaza, tj. tvrdnji; ali to je samo delimichna, fragmentovana istina koja gubi poentu dokazivanja nosioca istine, jer se tu o njemu ne govori, nego se govori o njegovoj osobini (preneseno ili ne) kroz sam opshte poznati objekat, tj. istinu.
Postoje takodje i pretpostavljene, referentne istine, koje se odnose na nedokazivo postojanje tog vida istine, u tom kontekstu iskazivanja.
To su sve tvrdnje gde se istinitosti pripisuju neprirodne stvari, tj. stvari koje bi definisale istinu koja je samoupotrebljiva, i koja nije samostalna. U principu su najuniverzalno-upitne istine ljudi, upravo oni koji i stvaraju multiupitnost stvarnosti. Upitnost stvarnosti je u stvari definisanje iznalazenjem dodatnih neosnovnih namena, gde bi u prirodi stvari osnovna namena i bit istine bilo puko postojanje definisano samo jednim sopstvenim dokazom: a to je da postoji. Tako da je celo pitanje: zashto ja postojim? U stvari paradoks. Dovodjenjem u pitanje zashto ono shto postoji, mi negiramo njegovu celokupnost, njegovu prirodnu postavku, njegovo postojanje u celosti.
“zashto” je potreba za uskladjivanjem, referencijom, trazenje namene u pretpostavljenoj okolini. Dakle, ja da bih prirodno postojao ne moram da mislim, ne moram da se krecem, pricham, da dokazujem svoje postojanje sebi, jer je moje telo svesno da postoji bez svega toga, i bez ikakvih njenih osobina. To je bit stvari. Postoje i takozvane pretpostavljene istine, tj. postojanja koja su izvedena iz necheg apstraktnog, necheg bez svojstva i forme postojanja, a pak do zakljuchka postojanja spomenute stvari, tj. do pretpostavke da je to istina se dolazi kroz ono shto bi u normalnom sluchaju bilo podstaknuto formom, dok se u ovom sluchaju preko tih “zakljuchaka” dolazi do forme, tj. pretpostavljene forme (koja se kroz kolektivnu svest propagira i opshte prihvata) i s time “dobija” postojanje, tj. istina.
Takve fiksacije postoje u razlichitim delovima, razlichitih grupacija ljudi… Dakle takve istine su lokalne, obichno vezne za pojam ili ideologiju shireci svoj uticaj, tj. pripadnost.
Realnost je mnogo dalekoseznija od definisanja pomocu pripadnosti.
Sapere aude

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:29

Pardon, ovo nije trebalo da bude podvuèeno, ako neko to može izmeniti, bio bih mu zahvalan. :)
Sapere aude

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:29

I još ponešto o istini...

Istina moze postojati ontoloshki dve razlichite sfere, i to:
materijalna - gradivna, gde je ona uvek i samo uvek neoborivi i neupitljivi dokaz postojanja. Dakle, nesto ochito.
I u onoj sferi u kojoj sama istina dobija svrhu koja je izolovana (a i ne mora biti, moze biti osakacene delotvornosti, i time biti izolovana) od samog predmeta istine.
U takvoj sferi postoji chovek, te takav vid upotrebe istine zovem chovechija istina, zato sto je on njen modulator i konzumer, ona onda vishe ne sluzi svom poreklu, nego dobija novu dimenziju, postaje upotrebljiva, i dobija formu.
Zbog same chinjenice da je svet samo predstavljanje, tj oblik predstave, chovehcija istina postoji u isto vreme na dva nachina, od kojih je samo jedan naravno spoznajan, dok je onaj drugi intuitivan.

U sferi kauzalnosti, tj chovechije istine, proces koji polazi od definisanih osobina, tj spoznajne forme pa dolazi do razluchenosti, moze biti obrnutog smera gde se od pretpostavljenih posledica dolazi do forme, tj dokazivanje chinioca kroz posledice.
Ovakav sistem je pogopdan za opisivanje jednog pojma, tj dolazenje do istine nechega ako i samo ako je posledica od koje se polazi vec sama po sebi elementarna istina, tj postoji kao ogoljena istina.
U svakom suprotnom sluchaju je ovakav sistem prinudan posebnim uslovima koji moraju da zadovoljavaju potrebe vecine pojedinaca u grupi.
Takve potrebe apsoilutno mogu biti proizvedene, tj dovedene u postojanje nekim drugim uzrochnicima koji se ne odnose na pojedince. Tiupichan primer ovog sluchaja gde potreba stvara fantaziju koja je istinita je bilo koja vera, jer je vera pokushaj dokazivanja izmishljenog reshenja na takodje izmishljen problem.
U tom smislu, je prihvacenost odluchna.
Ako niko ili premalo ljudi krece sa pravilnim dokazivanjem stvari, onda ona mora biti istinita, jer se sluzi validnim sistemom dokazivanja istine.

Dokazivanje istine je uvek dekonstruktivni proces u kojem se u zavisnosti od cilja kojeg zelimo doseci, odbacuju nepotrebni delovi.
Sapere aude

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:31

Artur Šopenhauer veli sledeæe:

"Pojava, objekt je nuzno i nepromenjivo determinisan u lancu uzroka, i posledica, lancu koji ne moze biti prekidan."

A ja se nadovezujem na njega:

Ali, egzistencija tog objekta uopshte kao i njegov nachin bivstvovanja, tj ideja koja se u njemu otkriva, ili, durgachije recheno,njegov karakter jeste neposredno pojava volje. Shodno slobodi te volje, taj predmet bi dakle, mogao i nepostojati, ili pak postojati od pochetka i u svojoj biti sasvim drugachiji, pa bi tako i ceo lanac, chiji je on karika, a koji je i sam pojava iste volje, bio sasvim drugachiji. [ovde se sadrzi aluzija na multiverzum]

Sloboda je usprotivljenje nachelima razloga.

Jedino chovek kroz uporedjivanje individualnih iskaza volje spoznaje svest o volji, i dobija mogucnost kontriranju volje, tj isprechavanje individualne volje Volji. Medjutim individualna volja ne prozima osobu (individualnost je paradoks) ona je posledica reflekcije svesti - tj ideje volje, od predstave volje, i javlja se u obliku odredjenih suprostavljenih paradigma.
Odatle osoba ne postoji svo vreme svojeg bivstvovanja, nego samo sporadichno, tokom spoznavanja ideje empirijski kroz transmigraciju te same ideje u predstavu. (ideja se ne moze obuhvatiti kroz empirisko spoznavanje, ali mi mozemo empirijski spoznati predstavu, preko koje uvodimo ideju u znanje)
Sapere aude

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:32

Mala nota o ljubavi

da li imamo dovoljno hrabrosti da legnemo u posmrtnu postelju koju nam ljubav daruje?
da li imamo dovoljno hrabrosti da se okrenemo od svega shto je bilo, i da ne gledamo napred u ono shto ce tek biti ispred nas
da li imamo dovoljno hrabrosti da se ne zapitamo pred ivicom, nego da samo skochimo napred, u provaliju nasheg bica?
kada budemo toliko smeli, i kada ne budemo hteli da predjemo tu granicu nas samih samo zato da bi je preshli, tek cemo tada voleti.
Kada budemo voleli ne da bi smo voleli ili bili voljeni, kada ne budemo zaslepljeni osobom pred nama nego se ona bude krila iza zavese ovog sveta, ali kada nas zavesa ne bude mamila da je razotkrijemo nego se ona sama razotkrije, tek tada cemo voleti zaista.
Sve ostalo je osudjeno na propast, i podlozno je rdjajucoj ruci vremena, jer ono shto bude zasadilo nashu ljubav, ce odredjivati koliko ce ona sama trajati.
Daklem, treba postaviti pitanje sebi, i ne odgovarati drugima pa chak ni sebi, nego samo poslushati pitanje, otkud ta nasha ljubav u nama?
Sapere aude

Корисников грб
DramatisPersonae
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 61
Придружен: 18 Мај 2010, 02:17
Место: Novi Sad
Контакт:

Порукаод DramatisPersonae » 20 Мај 2010, 19:37

[b] Malo mojeg svojstvenog nihilizma[b]


O.k.
Mislim, ima li poente? Ili svi jednostavno samo zavaravamo sebe?
A shta ako zaista kada umremo ne postoji nishta vishe? Nije li onda sve shto danas radimo bedno recheno: bezznachajno?
Nije li onda uopshte sve oko nas bezznachajno?
Jeste! Gledam danas jedan uredjen deo dvorishta nekog vrtica. Bilo je tu malo uzvishenje, prekriveno sveze pokoshenom travom, jedno mlado drvo, i sve to u nekom nazovimo coshku ograde, ne previshe skupljeno da ne bi izgledalo mirno i smirujuce. Chak je ta ograda davala neki smirujuci, bezbednosni osecaj posmatrachu tog pejzaza. Ja sam automatski zamislio nekog budistichkog sveshtenika, kako sedi pred tim drvetom, u potpunosti svojim bicem i dushom zaljubljen u to drvo i to parche trave ispod njega.

Gledao sam ga, kako sedi ispred drveta, kao da chega neshto.

Postavio sam sebi sledece pitanje: Koliko je to izraslo iz neke grane koja je izrasla iz neke druge grane (itd.) sluchajnosti, kada se iz par hemikalija koje su reakcijama stvorile mali niz atoma, koji se zove rnk, koji je napravio dnk, koji je napravio prvo zivo bice, i td.

Zna li on da on sedi ispred praznog drveta? Zna li on da je on prazan?
Zna li on da on ne oseca? Zna li on da ne postoji nishta autentichno u vezi njega, tog drveta, te trave, tog brdashca, te zaljubljenosti, tog smiraja, te tishine?
Da li on moze i da zamisli da je sve krenulo iz jednog semena, iz kojeg se sve razgranalo, cela ljudska populacija, i sve religije, i sav svet sa njim, sa chovekom? I pomislim, shta sada? U takvom svetlu je zaista sve bezznachajno, i ja shto idem na posao, i ljudi shto kupuju, i ja koji ih usluzujem, zaboga, na kraju je za mene, koji sam bezznachajan i ceo svemir bio bezznachajan. A mi smo doshli do kraja grananja. Mi smo doshli do kraja evolucije. Chovek ne evoluira vishe, i pred njemu je jedino istrebljenje, jer to je jedino logichno.
I onda pomislim: Zelim li ja da izgubim veru?
Veru u sve ovo shto radim, da ne radim zato shto sam robot, zato shto moram da radim? Da ne radim to zato shto ni ne znam da ja to radim? Da ne postanem mashina, koja je toliko isprana, da sama ponavlja jednu te istu rechenicu iznova. To je vera. Ponavljanje jedne stvari iznova. Kao mantra.

Om.

Om...
I sve shto sam radio, i shto mogu da zamislim, napijanja sa drugovima u njihovim stanovima, hladne vecheri ispred parkinga sa gajbama piva, dugo gledanje u dunav, zalasci sunca, osecaj ljubavi dok pada topla kisha, osecaj pobede dok razbijam drugara u fudbalu na Sony P.S. Duga truckanja vozom, pejzazi sa kraja autoputa dok sam dolazio iz Uzica u Novi Sad, Duge noci razgovora sa drugom na klupi, neprospavane noci praveci maketu...
Sve moje pesme.

Ja.

Ti.

To sutra nece postojati. Ugasicesh se, bezbedno kao sto si i ziveo u svom kutku koji si sam napravio takvim kakav je. I sve ce nestati.

I nema poente da se ne prejedash nema poente ni da se prejedash, nema poente da zelish novi mobilni, ili shtatijaznam, nema poente ni da tugujesh, jer jednostavno ceo tvoj zivot nema poente, niti emocije, niti jedna kap krvi koja struji tvojim telom. Sve je to nishta. Velika praznoca.

Velika laz. A zivot je velika igra. Igra u kojoj svi glume svoje uloge, a pak niko nishta zapravo nije od tih shto glume da jesu to shto nisu.

Ne. Ovo nije nekakav izlet depresije, ili neko jadikovanje na smisao zivota, ili nikakvo otkrovenje rupe na saksiji.

Ovo je samo jad u pokushaju da sachuvam imalo vrednosti, i smisla za isti koji se ophodi na sve shto nisam ja, pa preko toga i na mene samog.

Bilo bi glupo da kazem da se niko ne zapita: chemu sve to? (kao shto ja ovde radim) jer mnogi se zapitaju, i to chesto, samo shto je problem shto oni, kao shto sam i ja dosad, obradjivao to u glavi koja je napunjena logikom, i posledicama ovakvog sveta u kojem zivimo, gde parche hartije ima vrednost, gde uopshte hrana recimo ima vrednosti, gde uopshte recimo telo, ili umetnost, ili ta aluzija zvana dusha ima vrednost.

Takav svet, ovakav kakav je izuzima tu chinjenicu, pa nazovimo je chinjenicu da zapravo nishta nema nikakvu vrednost. I da je sve ovo samo praznina koja zeli da se popuni. Kao i ovaj buletin. Krenesh da pishesh, na praznom papiru (polju u ovom sluchaju) i onda se samo od sebe popunjava. Kao da zeli da stvori neshto shto ce ga popuniti. Iz slichnog prinicpa i mi postojimo. Postojimo (kao ego) da bi se hranili, i stvarali sebe u nashim praznim mozgovima. Dakle, ja zapravo osecam, sav taj nihilizam, on me napada, preupitava me, kao da me menja. Ali ja ne zelim da me promeni, i znam da ce on izgubiti tu bitku, jer ipak ja zivim u svetu gde sve mora imati vrednosti, znachenje, svrhu, poentu, akciju-reakciju.

Ja znam da sam ja samo malo vlakno celuloze u grani ovog omatorelog postojanja svega.
I samo je pitanje, da li ovaj razum koji imam (koji je takodje proizishao iz ovog sveta) dovoljan da preupitava i da postavlja reshenja, na sopstvena pitanja?
Glupost. Svako ko ti odgovori na neko pitanje je glup.

Pametni su samo oni koji uvidjaju, ali je i to jadno, jer smo mi sveimpotentni.

Nemocni da izmenimo ishta.

Bedni u ovoj entropiji.

I u ovom procesu obrnute entropije koja gradi nashe vrednosti, morale, etike, gluposti uopshte.

**besh sve to.
Sapere aude