Humanitarna misija Radmile Mićić

Bez ustručavanja! Samo hrabro!

Уредници: nevenkagaragic, Moderatori

Корисников грб
Kordun
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 548
Придружен: 23 Јун 2008, 05:51

Humanitarna misija Radmile Mićić

Порукаод Kordun » 21 Апр 2009, 20:46

Pismo naše dobrotvorke Radmile Mićić pred polazak na put, dabi Vaskrs prolsavila sa srpskom djecom na Kosovu i Metohiji. Pismo je uputila svim svojim prijateljima i učesnicima koji su bili na humanitarnoj večeri koja je održana 4. Aprila u Srpskom Centru u Misisagi, pokraj Toronta. Radmilina misija je nadasve čovječna. Pridružimo joj se!
kontakt email: mojisnovi011@yahoo.com

S postovanjem
Kordun



Zelala sam da vam uoci moga putovanja danasnjeg posaljem pismo o nasoj zajednickoj dobroti koja se desila 4.aprila u Srpskom Centru u Misisagi, "Kosovo je srce Srbije".

Zelela sam da podelim radost i utiske sto ste dosli u onako velikom broju, sto sam ponosna na sve vas koji godinama volite i pomazete srpski narod na Kosmetu. Jer ja sam samo vasa produzena ruka ljubavi koju nesebicno darujete cuvarima svete zemlje.

Zelela sam da vam iskazem svoju neizmernu zahvalnost sto u teskim ekonomskim vremenima podelili svoj emigrantski gorki hleb sa gladnima.
To ste i sami osetili tog 4.aprila gledajuci filmski zapis o deci povratnicima.

Zelela sam da vam kazem da me vasa dobrota i ljubav napajaju i daju tako potrebnu snagu da budem svedok otetog detinjstva,i gladi, i bolesti, i nedostatka najosnovnijih uslova za normalan zivot.Da odlazim i da se vracam medju vas sa imenima, pricama, zivotima koji jos traju...

Da vam isto tako kazem da Srbija ima cime da se ponosi, svojom dijasporom rasutom sirom vaseljene, posebno kanadskom koja ne posustaje u nesebicnosti.
Te veceri smo sakupili $16.000, od ulaznica, kolaca ($1.000 za vredne ruke), lutrije, donacija..Hvala vam od srca...

Zelala sam da se zahvalim svim ucesnicima, majkama i sestrama za kolace, srpskim seniorima "Srbi gradjani sveta" za organizovanje prodaje polovnih stvari, svim posetiocima, donatorima..

Da se zahvalim i jednoj nasoj sestri koja mi je u nedelju, 5.aprila, u nasoj crkvi dala svoj skroman prilog za Kosovo jer nije mogla da dodje prethodne veceri.
Kad sam je upitala za ime, rekla je:"Zovem se izbjeglica, tako napisite, tako su me krstili u Srbiji, tako se zovem i ovdje. Izbjeglica je moje ime i prezime".

"Oj Kosovo kolevko nasa,
sto nosis tesko breme,
naleglo neko strasno vreme,
sad tvoja deca iz tebe beze..
Care Lazo, cestiti kneze,
najlepsa si rec u mojoj rimi,
Zar srpski rasad u tvojoj zemlji
ne moze da se primi?" cesto govorim ove stihove pune bola...

Zelela sam da vam jos jednom kazem da novac nije motiv naseg zajednickog zalaganja, nego ljubav, sloga i nesebicnost.
"Nezaborav stradalima i sloga medju zivima su nas spas" je moj moto koji me vodi kroz staze dobroga i ljudskoga.

I tako sam mislila da cu da zavrsiti ovo pismo.

Ali ne mogu da zavrsim, a da ne spomenem jos jednom pravi ponos Srbije i heroje ovog zlog i nesretnog vremena- nasu decu na Kosovu i Metohiji.

U Kosovskom Pomoravlju sanjaju komad hleba, u Orahovcu svetlost Tesline sijalice, u Vitini casu ciste vode...
A na celom Kosovu i Metohiji svi sanjaju slobodu..

Ziveti tako, i ostati, je pravi podvig velikih heroja.
Sacuvati ponos i dostojanstvo. I Srpstvo.
Kolika je cena biti Srbin?
Velika, mukom i nevoljom uvek placana. I neisplacena.

Jer koliko god da ste (smo) svi vi ovde ponos Srbije, Kosovo i Metohija sa svojim stradnjem je ponosna rana te iste Srbije.

Tog 4.aprila ljubav se mogla dodirnuti. Veliko srce srpske dijaspore je otvorilo vrata za stradalnu bracu i sestre koji stoje kao likovi iz antickih tragedija na granici izmedju raja i pakla.
Pakao su vec doziveli, raj je tamo gde caruju ljubav i covekoljublje za svoje rodjene.

Svaki kutak je mirisao na Kosovo i Metohiju, pojanje i besede su se smenjivale podsecajuci nas da smo "svi sa Kosmeta, jer smo svi samo presadjena biljka sa svete zemlje, da nikad ne zaboravimo odakle smo" kako je porucio Vladika Artemije.

Na humanitarno vece se iz daleke Filadelfije stigli su Branka i Ilija Saula. Put nije dalek ako je za Kosovo. Branka i Ilija pomazu jedino srpsko dete u Prizrenu, trogodisnju Milicu Djordjevic. "To je nasa najmladja carica", drhtavim glasom rekao je Ilija.
"Srbija je nasa majka, Kosovo je nasa kolevka. Sta je majka bez svoje kolevke?"
I kolevka bez majke.

Deca iz sprske skole iz Misisage su recitovala pesmu "Mrak" koju je napisala njihova sestrica iz Orahovca, Stefana Radic. Mrak koji vlada u dusi coveka koji pali, ubija, seje strah i neizvesnost je najstrasniji mrak. Deca Orahovca su dozivela mrak ljudskog uma.
San male Stefane je da bezbrizno zaspi, da drzi svoga malog brata za ruku, da se svi Srbi svojoj kuci vrate...
Publika je bila izmedju suze i aplauza.

Zatim su deciji glasici ispunili salu pesmom "Jecam zela kosovka devojka", potom beseda Stefana Nemanje o jeziku, pesmi i poruka da se pred srpskom kucom ne cuje tudja muzika i ne zaigra tudje kolo..

"...Jer Srbija vec pet vekova svojim zivotima cuva Evropu. Evropo doslo je vreme da pomognes Srbiji"...reci Vladike Nikolaja izgovorene 1916 godine, koje i sada imaju punu verodostojnost.

"Kriva sam sto sam Pravoslavka i Svetosavka.." i "Niko te Kosovo ne oplaka tako", "Gracanica" , "Vidovdan" nizali se stihovi i pesma..

Mladost i snaga dijaspore, SKUD Oplenac iz bisrenih grla je zapevao "Kosovo je dusa Srbije".

U filmskom zapisu su nastupili pravi heroji, velika mala deca zbog kojih smo i dosli te veceri, i svih drugih dana i veceri kad govorimo o njima.
Filmski prikaz o otetom detinjstvu, strahu, neizvesnosti..

Najpre Orahovac, opasan bodljikavom zicom. Duh svetskog rata se preselio u ovo pitomo vinogradima omedjeno mesto.
Do juce vinogradi, sada bodljikava zica u cetiri reda..U pet redova, bezbroj redova, zica...
Taoci novog svetskog poretka, koji lebde izmedju sna i jave.
Deca sanjaju slobodu, navikli se na nemanje, ne moze se, ne sme se..
Cak ni umrli se ne sahranju na groblju. Ne sme se.

Nestvarno, tu u srcu Evrope, srpski narod bacen u zice. U okove srama i ponizenja.
Ali ne naseg.

Da li se Jevreji secaju da ih je srpski narod pomagao dok su bili iza ovakvih zica?
Uzvratili su nam bombama..

Zatim prica o Nikoli i Djordju, jedinoj srpskoj deci u Klini. Posle desetogodsinjeg potucanja u izbeglistvu, vratili se svojoj kuci. U restke, lance, kljuceve i katance. Ali, svoja kuca..
Mirna deca, nemirne oci..snovi, zelje..
"Da treniram fudbal", "Da imam biciklu" kazu.
Jednostavne zelje, a nemoguce.
Zatim govore samo ocima. Najvise cute.
U sali muk. Posotoji cutanje koje govori vise od svake reci.
I boli.
Opominje one koji bi mogli nesto da ucine.

"Oj Kosovo grdno sudiliste" je upisano i mnoge knjige.
I svi cemo pred taj sud.
Za srboljublje ili srebroljublje.
Za cast i necast.

Poslednji filmski prilog je bio iz Brestovika.
Povratnicka porodica Miodraga Dasica, sestogodisnji Branko i cetvorogodisnja Marta.
Gledali smo ih, ne verujuci da su to deca.
Mudrost i zrelost su isterali detinjstvo i bezbriznsot iz njih.

"Ne bojimo se, ovo su nasi grobovi. Tu su nam baba i deda", govore Branko i Marta, dok uredjuju porusene spomenike.
"Ako nam Siptari opet palu, vise se ne vracamo" odlucno odmahuje rukom Branko.
Ruke drzi prekrstene, na ledjima. Ja tako pamtim stare ljude u mom selu. Tako je hodao moj deda. Gledala sam ovo dete, i pitala se ko se usudio da mu ukrade 50 godina zivota!
U telu deteta, um starog, mudrog coveka koji zdravo rasudjuje.
Ali, okruzen bezumljem, postace plen u kandzama mrznje i zla.

Zapocela sam ovu pricu o ponosu Srbije, o srpskoj dijaspori u Kanadi koja ne zaboravlja svoje korene. O svima vama koji ste dosli 4.aprila i tako ucinili da srce Kosova i Metohije kuca ljubavlju. Tako je i privodim kraju.
U tome i jeste velicina zajednickih akcija gde darujemo koliko mozemo.

Vladika Artemije je poslao blagoslov za nase humanitarno vece.
"Treba hleba. U Kosovskom Pomoravlju deca sanjaju komad hleba."
Porucio je Vladika. Poruka koja nikoga ne ostavlja ravnodusnim.
Vi ste se odazvali, i ovo je moj nacin da vam svima kazem hvala.
I svima koji nisu bili tog 4.aprila, ali jesu kad su mogli..
Docice sledeci put, sigurna sam...

Odlazim veceras na svetu srpsku zemlju ispunjena radoscu sto smo svi zajedno.
Nose me krila ljubavi i ponosa "sto sam Svetosavka i Pravoslavka..."

Svima vama neka Bog podari zdravlje, srpskom rodu slogu i spas.

"Ako zataji ljudska zahvalnost, Bozija nece".

"Ako svako ucini koliko moze, jedan narod nece propasti" V.Karadzic



Kosovo je srce Srbije!


Radmila

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 21 Апр 2009, 21:03

Ako svako ucini koliko moze, jedan narod nece propasti" V.Karadzic :mah

Корисников грб
gresnica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 3784
Придружен: 30 Окт 2007, 22:23
Место: cekam otacastva

Порукаод gresnica » 14 Јун 2009, 21:42

Topla, ljudska, iz srca..dozivljena o Vaskrsu 2009 godine, traje u meni istim zarom i do danasnjeg dana..

"Sam dozivljaj biti na Kosmetu je uzvisen i nezaboravan, satkan od najdragocenije svile, kojom je previjena najbolnija rana" ..



O Vaskrsu 2009.godine uz blagoslov njegovog preosvestnestva, vladike Rasko-Prizrenskog, gospodina Artemija a uz pomoc protinice Svetlane Stevic, obisla sam Kosovsko Pomoravlje i Novo Brdo. Podelila sam dar od 16.000 evra koji je sakupljen u srpskoj zajednici u Kanadi.



Kapnula je suza radosti u nemastinu, bolest, jad...

Ovo je prica o mnogobrojnim kosmetskim rana.

I pokusaju da se bol bar na tren ublazi.



U Chaglavici, tik uz glavni put koji spaja Pristinu i Gracanicu postoji stala.

Na kapiji od kovanog gvozdja je ugradjena volujskska glava. Kako i prilici stali.



A u stali zivi porodica Milatovic. Prognani iz Ajvalije, Borislav i Gordana sa cerkom Tanjom i destogodisnjom unukom vec 5 godina zive u stali.

Da, dobro ste procitali, Milatovici zive u stali



Tek sto se rodila 1999. godine, Zorica je ostala bez tate. Nestao, kao i hiljade Srba na Kosmetu.

U martu 2004. godine Milatovici su proterani iz svog stana iz Ajvalije kod Gracanice.

Majka Tanja je dozivela nervni slom.

Stigli su u Chaglavicu. Smestili su ih u stalu.

Nema prozora, struje, vode, vazduha...

Samo mrak, nemastina, glad i snovi..i bolest.



Zorica mi je recitovala pesmu o svojim snovima o maloj sobi i jos manjoj lutki. O cesmi kroz koju tece voda..i nikad ne prestaje.

Milatovice je snasla golema tragedija, beda, jad, bolest.

Ali ljudskost i dostojanstvo nisu izgubili. I u stali ostadose ljudi.


Kako da vam ispricam pricu o ustima punim zemlje?



O decijim ustima punim zemlje jer nema hleba.

Da, dobro ste procitali, usta puna zemlje.

Devojcica Andjela Garcic (1,5) iz sela Mogila, Kosovsko Pomoravlje, jela je zemlju kad sam usla u dvoriste uoci Vaskrsa, u subotu 18.aprila 2009. godine.



Naviknuta na bacanje i nepotrebno zapadnajcko trosenje, na tren sam pomislila da je dete jelo cokoladu.

"Ne zemlju je jelo, od glad" rekla mi je majka Dosta.

Nemo sam gledala u petoro dece Garcica koja su bila bosa, gladna, uplasena. Nije bilo zagora, smeha i igranja.

Prazan stomak se ne smeje i ne raduje. Nema bezbriznosti.

Ovo detinjstvo ne poznaje cokoladu.



Sutradan sam srela Dr.Zvonka Stasevica, neurologa, u Gracanici i ispricala sam pricu o ustima punim zemlje.

"To je uobicajena pojava zbog nedostatka minerala" objasnio mi je.



Nisam sigurna da mi je i danas jasno da li bas tako mora da bude!?



Provela sam svoj godisnji odmor od tri ipo nedelje sa nasim narodom na Kosmetu. Kosovsko Pomoravlje, Novo Brdo, Klina, Prizren, Djakovica, Osojane, Vidanje, Hoca, Orahovac, Brestovik, Chaglavica, Gracanica, Gnjilane, Mogila, Binac, Klokot, Vitina, Kamenica, Decani, Devic, Arhangeli...

Umesto juznjackog sunca, grejala su me njihova ozarena lica.

Moj dolazak je za njih bio velika radost. I za mene. Obostrana.



"Zrno, zvao je iz miloste svoju najmanju cerku Milicu otac Djordje iz sela Binac, dodji da se slikamo sa gospodju iz Ameriku. Dosla da nas daruje za Veljikdan (Veliki Petak), e ima Boga pa nas pogledao".



Ne znam da li joj je bilo lepse ime Milica, ili nadimak Zrno, ili osmeh kojim me je docekala u dvoristu punom blata?

Saljem sliku da prosudite sami.



Djordje nije skrivao svoju radost zbog iznenadne posete i pomoci.

Grlio je suprugu i decu i ponavljao: "Ima Boga, vidis kako nas je pogledao na Veljikdan" govorio je Djordje



Njegovo ozareno lice je ogrejalo i moju ozeblu dusu.



Nije bilo vazno odakle sam dosla, ni moje ime..

Najvaznije je bilo da je bio Vasks i da sam im darovala parce hleba.

I komad dobrote koju sam ponela od svih vas iz Toronta.





"Braca i sestre iz Kanade vam salju skroman dar za Vaskrs. Ja verujem u dobrotu i zelim da i vi verujete u isto. Dobrota se gaji i prenosi. Pruzite ruku kad god mozete" ponavljala sam recenicu iz dana u dan.



I tako 70 puta, jer sam usla u 70 kuca. Ili ruina koje nece izdrzati sledecu zimu. Po kisi, blatu, neprohodnim putevima, a sve uz radost i cudjenje da je "dosla gospodja cak iz Ameriku, a ovi iz Beograd i ne znaju da smo jos zivi"...





U tim nazovi kucama zive deca, mnogobrojna...gladna, bolesna, bosa, neobucena...

U tim domovima zive roditelji koje je zivotni kamen samleo..

Nema hleba, struje, vode, grejanja...nemaju gde odu.



I dovde su jedva stigli. Proterani iz svojih kuca iz jednog dela Kosova, stigli su u ovaj deo Kosova jer nisu mogli do Srbije.. Opet neizvesnost, strah, opasnost.

Interno raseljena lica. Lica bez imena i prezimena.



U Izvoru zivi rudar Zoran Jovanovic. Interno raseljeno lice iz Novog Brda.

Smestio se sa decom, zenom i majkom u neciju davno napustenu i napuklu kucu.

Kuca od blata, pod od blata, put od blata.

"Nisam imao gde. Ili pod drvo, ili ovde" govori, i krsi prste.

Cerka Sladjana (12) nije zelela ni da nas pogleda: "Zar morate da me slikate? Zar nema neka siromasnija kuca u selo?"



"Neki novinari nas slikali. Deca joj se smeju u skolu sto smo sirotinja. Za decu je sirotinja sramota. Ovo je prvi put da nam je neko pruzio neku pomoc. Hvala Vam, mnogo Vam hvala" jedva je izgovarao Zoran..

Gledala sam ovog rudara koji je svojevremeno silazio u kop i nije plakao.



Suze ovog coveka se pomesala sa decijim ustima punim zemlje, sa mirisom stale...

Tudja kuca, vise ruina nego kuca, tesko bolesna zena, majka, cetvoro dece..I nemoc.



U svoje njive ne smeju da zalaze. Ne znaju da li ce se vratiti zivi.

U selu Grncar sve kapije se zakljucavaju u 6 sati uvece, bez obzira na godisnje doba. U svakom dvoristu najmanje po dva ogromna psa.

"Okruzeni smo sa svih strana. Kad zakljucamo kapiju, nese otvori do zore" govorili su.



Selo Klokot je poznato po krompiru, Ili je bar bilo. Dobra zemlja, dobar krompir.

Nisu imali kome da ga prodaju, istrulilo preko 20 tona ovog povrca.

"Uzalud smo kopali, sejali, radili, sve propalo. Molili smo drzavu da pomogne da se nekako krompir prveze i proda. Bud zasto, ali niko nas nije cuo" vise za sebe su govorili mestani.



Sest godina odlazim na Kosmet, i nikad mi nije bilo teze.



Prate me usta puna zemlje, prate me ugasle decije oci, muske suze, stala bez prozora...



"Sanjam komad vruceg 'leba", rekla mi je dvanaestogodisnja Sladjana iz Klokota.

"E cerko, ne da je vruc, neg' da ga ima za svi" cuo se slomljen majcin glas.



Od tada ja sanjam Zoricu, Zorana, Andjelu, Zrno…

I sva zrna sa Kosova od kojih bi nanizala najlepse djerdane. Da blistaju u tami pomracenih umova koji su ih osudili na glad i strah.



Ovo je prica o mrvi hleba i kapljici radosti.O svima nama.



O dobroti koja je za Vaskrs darovala toplinu i ukus hleba. To je bilo najmanje sto smo mogli da ucinimo.



Gledala sam na RTS-u spot u kojem Vladika Artemije moli dobre ljude da posalju SMS poruku za komad hleba u Kosovskom Pomoravlju.



Dobrota ima mnogo oblika, i nacina da se pokaze.

Ali nema kompromis. Dobrota se gaji i prenosi sa kolena na koleno.



Za spas drugih i spas svoje duse.



Srbija vec veoma dugo pesaci na putu ka Evropskoj uniji.

A put tvrd, posut ostrim kamenom, ucenjivacki, iscrpljujuci i jako dug..

Tesko ce Srbija podneti to dugo putovanje noseci na plecima i savesti gladnu decu.

Ni jedna savesa majka ne krece na dug i neizvestan put sa gladnom decom. Ne bi trebalo ni mati Srbija.



Ili ce ih nahraniti, ili ce im pomoci da se sama ishrane.


Kosovo je srce Srbije!
Radmila Micic

Слика
Анђела из Могиле

Слика
Зрно, дођи да се сликаш с тету