POETSKI KALODONT!!!

[zara]

procvetali korijeni i jedna rupa
drvo je ležalo cvileći neka glupa
trla baba lan i polomljene grane
grad ide tragom, zvone tupe cipele
umiralo je, mislim, plakao, lelee
drvo sa lišćem ćera zrak sunca
cveta crni kamen i postade rupica
trla baba rupu i od lana klupicu...

[zara]

Glupa rupa ostavi krticu da r i j e!
Kopala je tunel ne mareci za mrak.
U samo jutro,presla je na drugu rupu ,
nastavljajuci svoj ,put...
Rupa se zatvorila hrpom jesenjeg lisca.
Sve njene zelje bile su ispunjene.
Cele zime,drvo ce imati sta da pije!

[_mostic_]

Rije krmača u toru
Riče bik u oboru
Ralom ore orač Pera
Radojka volove ćera
Rosnu sakriva butkicu
Rukom digla haljinicu

[faraon]

...butkicu kao ruzu otvorenu
ruka pokusava
da sakrije
a ne zna da time
svijet narusava
koji se kriti ne s m i j e ...

[_mostic_]

Smije, ne smije
Neka se smije
Ha, ako ćuje
Ha, neka ću je
Ha, ha, ha, haa a
Smijem se i ja...

[Viktorija Vi]

Нека се деси све што још није,
а што би души радост донело.
Ил` нек се служи најзад опело,
ил нек се чаша среће испије!

[_mostic_]

Najzad da je neko vrata odškrino,
nekad je u gradu-kući bilo fino.
Nekad su ukućani bili najjači,
a danas samo kao posmatrači.

[Viktorija Vi]

Фино је било, удобно, топло
у дому нашем док бејасмо што смо.
А онда мишљасмо: "Та среће има
свуда на свету", и одосмо

на неке нове путеве чудне,
у сусрет људ`ма и речима новим,
где дуго, дуго остадосмо...
Сад ко Одисеј морима пловим

у нади да ћу до Итаке стићи
и да ћу опет загрлити
мила ми бића, огњиште, праг...
Тек један знанац, пријатељ драг -

високи јаблан поносити,
махнуће тужно и неће крити:
Ко срећи једном окрене леђа -
вечно ће несрећан и усамљен бити.

[_mostic_]

svuda te nose valovi života
od opanaka sa gizdava plota
prve šimike i bijela putna torba
u bratovom fordu na put roba
kupio forda-lađu da curice šize
sunčane naočale, Kent-long size
oborena stakla, gas do daske
zaboravio na plotu opanke ...

[Viktorija Vi]

Опанке носише наши стари,
у њима стигоше до висина:
од њиве до трпезе,
од колевке до гроба,
по њима познаше и оца и сина.

Сада се носи обућа друга:
штикла висока, ножица блиста.
Друкчији људи - друкчије ћуди,
друкчије воли се, друкчије суди,
а ни времена нису иста.

[_mostic_]

stari sat iz švapskog aviona
i sad gledam ispod plafona
iz onog rata donio ćale
pričao: "bio je balavac-bale
gorjela je instrument-kabina
izgledalo kao paklena mašina
osamdeset i neke je stao
a gdje je sad, rado bi' znao?

[Viktorija Vi]

Стао је сат једнога дана.
Тако и живот одједном стане.
И нико не зна кад ће то бити
ни да л` ће сутра, кад јутро сване,

моћи насмејан поздравит неког
ил` ће га сузом поздрављат други.
И тако одемо ко што смо дошли:
с рукама празним на пут дуги.

15.12.2018.

[_mostic_]

Sutra kad novo jutro svane,
obratiti pažnju da se ne pane-
đevojke, snaše i polovne tete,
klizavo je i ledene kiše prete.

[sensej]

...snase,
koje ispunjaju
bar u masti
snove nase
nek se brzo krecu
sarene suknje
na vjetru okrecu
gledacu ih zedno
kunem se,
prevariti n e c u ...

[Viktorija Vi]

Нећу да жалим, кад једном мине
то што се љубав понекад зове.
И да се десило само једанпут,
довољно било би за јаву и снове.

А беху многе љубави страсне,
и оне брижне, и тајне, и нежне -
у сваком дану и сваком трену
што беху праве и неизбежне:

љубав ка јутру што се рађа,
ка првом процвалом цвету, у снегу,
ка лепој речи, нечијем оку,
ка лету лептира, ка срни у бегу;

љубав ка драгом, ка сродној души
ка детету неком још нерођеном;
ка одбеглом робу ил` вечитом сужњу,
ка сваком бићу ослобођеном.

И кад се чини да све је прошлост,
љубав у нама и даље живи:
друкчије изгледа, друкчије звучи,
ал` део нас је - неодвојиви.