priče o drveću...

Cveće, drveće, vrtlarstvo...
Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

priče o drveću...

Порукаод trebamisvakidan » 07 Авг 2006, 22:08

Приче о дрвећу

Сетимо се понекад дрвећа које од давнина живи поред нас и о коме су вековима испредане многе приче

Древни грчки мит говори о нимфи Филири, кћерки Океана и Тетије која је живела на острву које је носило њено име. Једнога дана Крон, стари владар света, не могавши више да одоли њеној лепоти (а иначе већ извесно време страсно заљубљен у њу), сједини се с нимфом. Међутим, баш у том трену, изненади их Кронова љубоморна жена Реја. Крон се као каква кукавица брже-боље претвори у пастува и побеже у галопу... Али, Филира је после тог догађаја родила мудрог кентаура Хејрона који је био пола човек, а пола коњ. Када је нимфа видела кога је родила, замолила је богове да је претворе у дрво. И тако је прекрасна нимфа постала - липа. Занимљиво је да је Хејрон снагу наследио од мајке Филире, тачније од дрвета липе које је, баш као и данас, имало моћ да лечи од разних болести и благотоворно утиче на човеков организам. Између осталог, некада давно веровало се да липа има и хипнотичко дејство: да омамљује и успављује.
У многим областима, пре свега у низији, почетком јуна цвета липа: безмало омамљујући, сладуњави мирис шири се тада свуда около. Липа има дуг век, може да живи и хиљаду година, те је зато често знак дуговечности. У давна времена, крајем пролећа, најмудрији и најстарији припадници заједнице окупљали су се под крошњом липе и ту доносили важне одлуке. Ботанички назив - тилиа цордата - потиче од грчке речи птyлон - односно крило, или перце, што свакако призива у сећање облик једног дела цвета липе.

Бесмртни бор

На Далеком истоку, бор и чемпрес знаци су бесмртности. Увек зелени, дакле - вечни. Због тога су се и таоисти, следбеници древног кинеског култа и филозофије, хранили понекад смолом и иглицама борова. Веровали су да од смоле, када продре у земљу, после хиљаду година израсте једна посебна печурка. Осим што је прекрасног изгледа (те онај који је види никада не може да је заборави), та печурка - фу-линг - дарује вечни живот човеку који је поједе.
Од бора су се у старом Јапану некада правили храмови и предмети за шинтоистичке обреде. А на древним кинеским сликама, ово дрво увек је нацртано покрај Капије вечности. За време прославе Нове године, Јапанци су поред улазних врата стављали два бора како би умилостивили многа божанства, јер према веровању, она живе управо у том дрвету.
На Истоку бор је знак животне снаге и плодности, као и најбољих жеља. У Јапану се понегде још одржао стари свадбени обичај: стојећи испред бора, пред сликом ждрала и корњаче, младенци пију три шољице сакеа заредом. Тај обред младенцима треба да донесе срећу, плодност и дуговечност. Бор уз младенце, значио је непрестано обнављање људске врсте - то је означавало лишће које је зелено чак и онда када би снежни покривач све прекрио... Ждрал је представљао срећу, а корњача, разуме се - дуговечност. На крају свадебног обреда, у древном Јапану хор девојчица певао би следећу песму:
„Воде сва четири океана мирне су сада, а читава земља живи у потпуном миру, тако да ни лишће на дрвећу не затрепери. Нека аинои (једна врста јапанског бора) постане знак ваше љубави. Зато ћемо вас увек гледати срећне у том краљевству мира и радости.”
У Јапану бор је такође знак оних људи који су успели да сачувају своје изворно мишљење упркос нападима које су због тога претрпели од других. Као што бор одолева и поред снежне зиме, снажног ветра и јарког сунца. У Кини бор је један од три симбола дуговечности: поред печурке, ждрала, и бамбуса.

Чемпрес или љубавник

Када неко у нашим крајевима помене чемпрес, најчешће се помисли на Медитеран, али и на гробље... Тако никада нису размишљали у једној од најлепших европских области, у италијанској Тоскани. Зато су чемпресе садили поред својих прелепих, раскошних кућа, али и по обронцима брежуљака, поред цркава и манастира.
Некада давно чемпрес није означавао близину смрти, већ је био знак живота и плодности, вероватно због свог облика. Стари Римљани у своје баште и винограде стављали су својеврсне скулптуре фалусних облика направљене управо од дрвета чемпреса. Уз остале поклоне, младенци су увек добијали и младице чемпреса, како би брак био плодан.
У средњовековним новелама, чемпрес је био тајни знак за љубавника, док се о жени говорило као о ружи. Наиме, уколико би се помињали чемпрес и ружа, било би јасно да је реч о љубавној вези... Због својих увек зелених листова, чемпрес је сматран и неуништивим дрветом: на његовом стаблу често је била урезана Аморова стрела, као знак вечне љубави... Такође, од тврдог дрвета чемпреса прављене су кутије и шкриње у којима су се чувале драгоцености. Персијанци су сматрали да чемпрес представља ватру, односно пламен. Такође су веровали да је то прво дрво које човек сретне у рају.
Једна легенда са Сардиније приповеда како је храст постао заштитнички и очински знак. Ево како она гласи...

Суви храст

Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:
„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

Кедар за богове

Старогрчки мислилац Питагора саветовао је да се кипови богова украшавају само ловором, чемпресом, миртом и кедром (Цедрус либани) будући да су само те биљке достојне богова. Према калдејском веровању, кедар је у стању да отера чак и зле духове.
Кедар је дрво које такође може да доживи хиљаду година. Високо је двадесет до четрдесет метара и делује величанствено. Био је један од првих лекова против зубобоље. У Старом завету, у „Песми над песмама” помиње се због своје величине и дивног мириса, као и у сумерско-вавилонском „Епу о Гилгамешу”. Стари Јевреји сматрали су да, уколико су греде на кући направљене од кедровине, и душе укућана биће заштићене од разних зала. И кедар се сматрао дрветом које је немогуће уништити. Многе ствари које нису биле порозне стари Римљани стога су једноставно називали - кедром.

Мирјана Огњановић
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
SA
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2384
Придружен: 07 Јун 2006, 14:36
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод SA » 08 Авг 2006, 13:19

Na drveću žive Vilenjaci. Dok sam bila mala želela sam da budem Vilenjak kad porastem! Mnogo sam gledala Petra Pana i Zvončicu izgleda...:)

Корисников грб
Pandora
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4071
Придружен: 28 Мај 2006, 20:08

Порукаод Pandora » 08 Авг 2006, 14:21

Ovo sam napisala kao mala..

:)

Да вам испричам једну причу о једном животу. Једног дана, пре петнаест година, у влажну, мочварну земљу, забоден је нежан штапић. Засађен је у земљу, без икакве наде да ће од њега нешто бити. Једноставно, његов стваралац га је држао у руци, и оставио у земљи.
Штапић је стајао на том месту, црвенећи се од јесењег сунца, помодрео и дрхтав те хладне зиме. Стојао је тако у снегу, сам и заборављен. Нико није знао за њега, нико није схватао живот који је почео.
Пролећног јутра, сунце је изљубило сваку испупчину ожиљак, модрицу и сузу на малом штапићу. Дивни зелени пупољци избише на његовом телу, бушећи осушени слој коже. Два стидљива пољупца су се тада родила.
Засађен у ћошку баште, остављен да буја и пркоси својом упорношћу. Десет година касније, једну чтаву деценију, дрво је расло и заривало своје корење све дубље и субље у земљу. Одолевајући свакој препреци на коју је наишло. Волела сам да га посматрам, када сам била јако мала, да се дивим његовој лепоти. Посматрано одоздо, његове највише гране изгледале су као да додирују небом спуштајући се до земље из које је пре читаву вечност, стојало као мали крхки штапић, борећи се за своје прве пупољке.
То је моја врба. Посађена је кад сам била само мала беба. Расла је заједно самном и постала је део мене. Сваки пут када бих се вратила кући, погледала бих у то огромно дрво које је упадало у очи својом величином. Знала сам да му је било суђено да буде баш ту где је, да ме прати и буде увек ту, стабилно.
Када сам била мала, била сам јако чудно дете. Волела сам да касно увече седим у башти и певам песмице дрвету. Сваки пут када би мој дечји глас отпевао неки стих, дрво као да је расло све више, ветар је дувао јаче, њихајући дрво у ритму речи које сам певала.
Увек сам била помало особена. Много пута сам заправо разговарала са тим дрветом! Родитељи су хтели да ме воде код психолога, мислим да нису мислили да сам нормална. Али ја сам своје проблеме (којих сам тада имала јако пуно), решавала причајући са врбом у мојој башти, и то је то.
Моја поента свега овога је да вам објасним зашто сам сваки пут тако тужна када видим да секу неко дрво, да му чупају гране, да га кидају заједно са корењем, из његове утробе, земље. Отисци на његовој кори. Све, али све га боли! Дрво је наша историја, наш споменик живота. Оно расте из семена и развија се поносно грабећи ка све већим висинама, грана се и оставља траг иза себе. Баш као човек.
Ја сам имала срећу да схватим један део тајне живота. Једно поносно дрво ми је помогло. Живело је несаломив живот док га човечја рука није уништила, и од њега оставило једину успомену, причу једне девојчице.
Видим.

Корисников грб
Hol
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 126
Придружен: 29 Јул 2006, 19:29
Место: Beograd

Порукаод Hol » 10 Авг 2006, 17:11

Dobro drvo (The Giving tree, by: Shel Silverstein)

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика


(preuzeto sa sajta "Kaleidoskop")

Корисников грб
Hol
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 126
Придружен: 29 Јул 2006, 19:29
Место: Beograd

Порукаод Hol » 10 Авг 2006, 17:14

:srce Volim drveće.

Корисников грб
Pandora
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 4071
Придружен: 28 Мај 2006, 20:08

Порукаод Pandora » 10 Сеп 2006, 13:58

Kako lepa prica o drvetu......... :cry:
Видим.

Корисников грб
SA
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2384
Придружен: 07 Јун 2006, 14:36
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод SA » 14 Сеп 2006, 11:16

mhm... :)

Корисников грб
The Lizard Queen
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 245
Придружен: 23 Јун 2006, 18:04
Место: zemlja nedodjija

Порукаод The Lizard Queen » 28 Сеп 2006, 16:23

divna prica....obozavam drvece..narocito breze....
Is everybody in?
The ceremony is about to begin

Слика

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 22 Окт 2006, 22:00

Станишта богова

Некада je дрвећу народ давао натприродне моћи, јер је веровао да у њему живе „ђаволи и анђели”, па је тако у колективној свести остало запамћено као добро и лоше

Култ дрвета у нашој народној традицији води порекло из паганског доба кад се веровало да у сваком дрвету постоји неко зло или добро биће. Демонске силе је умилостивљавао тако што је приносио жртве одређеном дрвету за које се веровало да је станиште ђавола. Прво су жртве биле крвне, а касније, примањем хришћанства, у виду хлеба и вина.

Дрво је и станиште божанстава, тако да је оно и први и најпримитивнији храм. Сведочанства о томе се налазе у многим народним приповеткама и песмама, али и у именима манастира: Ораховац, Крушедол, Грабовац... који су вероватно саграђени на местима истоимених светих гајева.

Због свега тога дрвеће је у народном веровању подељено на добро и зло и тако остало забележено у колективној свести до данашњих дана. Елем, добрим дрвећем сматрају се: храст, леска, дрен, тиса, липа, врба, јабука и бреза, док се треба чувати: ораха, зове, крушке, багрема, дуда и бреста.

Тиса – јача од глога

– Онo што ми данас знамо о веровањима о дрвету јесте само делић, јер их је, између осталог, хришћанство у великој мери променило, дотерало или чак претворило у своју супротност, иако православље важи за јако демократски облик хришћанства, јер је наша црква прихватила и подржала велики број паганских обичаја – прича Миодраг Јовановић, кустос-педагог Природњачког музеја у Београду. – Ево, на пример, тиса је у паганско доба била божанско дрво, а данас је готово заборављена. Иначе, то је једно од најређих врста у Европи. Кад то кажем, мислим на ону самородну, а не рачунам „парковску”. Још 1978. године забележено је да само 70.000 до 80.000 њених стабала има у целој Европи, а то је једна већа шума. Што се тиче веровања, наш народ сматра да тиса има јачу одбрамбену снагу од злих сила од глоговог коца.

О њој постоји једна легенда која потиче од Срба из Босне: вештица се опкладила да може да сруши 50 волова који су орали земљу. Успела је да обори њих 49, док за последњег није имала снаге јер је он негде на ралу имао тисову гранчицу. „Не само ја, него сви вешци света не би могли да га оборе због тисове гранчице.”

– И у изворној грчкој митологији, тиса је била посвећена богињи мајци. Међутим, доласком хришћанства, њен значај је потиснут, као и многе ствари с примањем нове вере. Али је, ипак, негде у колективном памћењу нашег народа остало да тиса никада не сме да се баца у ватру. То важи и за шимшир, јер су их некада давно, пре више од хиљаду година, вероватно користили искључиво за посебне, веома важне верске обреде. Као што рецимо мртваце у Индији спаљују, али не на било којој ватри, већ на оној за коју се користи довољно снажно дрво које има моћ да дух умрлог пренесе до богова.

А колико је тиса важна у историји, говори и податак да је најстарија пронађена рукотворина нашег претка – стрела од тисовог дрвета стара 300.000 година.

Зато је храст у колективној свести нашег народа респектовано и можда због тога најраспрострањеније дрво.

– Да, вероватно и због своје импозантне величине. Наиме у Славонији су постојале шуме храстова чија су стабла била по пет метара ширине! Осим тога, храст има и жир, што је некада у време глади могао да буде и део људске исхране, за разлику од иглица и бобица тисе које су токсичне. Код нас има седам-осам врста храстова које могу да живе и до две хиљаде година.

Саможиви орах

Људи су некада живели у складу с природом па су вероватно зато у разним врстама дрвећа препознавали нешто што ми данас не умемо.

Орах, као и крушка, важи за „лоше” дрво, а ја бих рекао и саможиво, јер никада испод њега или непосредно у његовој близини нећете видети неку биљку или друго дрво да расте. Осим тога, од њега беже инсекти јер се од њих брани специфичном „киселом” хемијском реакцијом – каже наш саговорник, кустос по занимању, али биолог и херпетолог (наука о водоземцима и гмизавцима) по образовању, а вајар по сопственој вољи и љубави, који је недавно у оквиру „Дана европске баштине” имао самосталну изложбу скулптура од дрвета у Галерији Природњачког музеја на Калемегдану. Ту синтезу свог образовања и умећа објашњава овако:

– Свако од нас има два-три и више талента, а љубав према биологији ме не спречава да волим и неке друге ствари. Рецимо, дрво које сам одмалена волео, правио мачеве, иако сам одрастао у близини Каленића пијаце. Наиме, мој ујак, кога сам веома волео, радио је с дрветом. И сећам се, много касније, био сам у једном сеоском дворишту и гледао у пањ од ораха који су хтели да заложе. Како ми је било жао да га баце у ватру, почео сам да га обрађујем на своје, а посебно на запрепашћење својих рођака. И дан-данас осећам посебно задовољство кад обрађујем дрво, као да одем у неку другу димензију.

Из те димензије створене су и на поменутој изложби приказане скулптуре с необичним називима од „свих могућих” врста дрвећа:

– За разлику од већине вајара, волим да радим с различитим врстама дрвета, јер свако од њих има различиту боју, структуру. Тако се, рецимо, код нас орах сматра најквалитетнијим, што није тачно. Добар је, али је боља крушка, јабука, тисовина која је ненадмашна по мом мишљењу, па идеалан за рад је и јоргован...

--------------------------------------

Лековита својства

Наш народ је веровао да од демонских бића која живе у дрвећу долазе многе несреће и болести. По принципима преносне магије, додир са натприродним бићем или његовим стаништем чини да се његова моћ пренесе на човека. Тиме се могу објаснити многи обичаји, као што је целивање светог дрвета, обилажење дрвета, опасивање његовим гранчицама, не би ли се животна снага дрвета пренела на човека, да га оснажи и сачува од болести. Ови обичаји су углавном везани за велике хришћанске празнике: Младенце, Лазареву суботу (Врбица) Цвети и Ђурђевдан.

Осим тога, поједине врсте дрвећа се вековима користе у народној медицини, а због потврђених лековитих својстава, рецимо кора храста, цвет или лист, плод глога… постали су саставни део савремене фармакопеје.
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 05 Јан 2007, 14:08

Непоколебљиви бор

Увек зелени, увек свежи, од давнина су на различитим странама света јела и бор били симбол вечног живота, стога и Божића и Нове године

У једном забаченом сеоцету, вече уочи Божића, дечак је кренуо у шуму да донесе храстову грану као што је налагао стари обичај. Идући ка шуми, заборавио је на време и тек кад се нашао у мрклој ноћи схватио је да је окаснио и забасао тамо где није требало... Уплашио се и покушао да нађе пут до куће. Али, није могао да разазна ни прст пред оком. Осим тога, почео је да пада и снег. Дечак је осетио како га обузима језа и сетио се колико се само радовао Божићу... А можда га неће ни дочекати! У огољеној мрачној шуми, одједном је угледао како нешто светлуца. Била је то сребрна јела прекривена снегом.
Уплашени дечачић потрчао је до ове шумске светиљке у тами и легао испод ње, најзад умирен. Пре него што ће спустити своју главицу, јела је савила гране до земље и дечаку направила постељу од гранчица и покрила га... Кад се дечак ујутру пробудио, из даљине је зачуо гласове сељана који су кренули у потрагу за њим. Угледао је и оца и мајку... Тек кад су видели да је дечак жив и здрав и да није промрзао, приметили су прекрасно дрво чије су се гране под тежином снега савијале до земље. Чинило се да су окићене најлепшим украсима од леда. У спомен на тај догађај, јела се кити за Божић свећама као знак светлости у тами...

Дрво живота

Многе легенде говоре о зимзеленом дрвећу као симболу вечног живота, а сходно томе Христовог рођења, као и Нове године. Занимљиво је да и у источној Азији бор (Pinus picea) означава дрво живота које и у дубокој старости делује свеже и крепко. Цене га као симбол дуговечности и брачне среће (иглице заправо означавају брак). Бор (сунг) у кинеској уметности је знак непоколебљивости. Својом постојаношћу продужава живот... Будистички свештеници једу смолу с дрвета бора верујући да она дарује вечни живот...

Према древној друидској азбуци, сребрна јела „ailm” одговара првом слову њихове азбуке. Пошто је јела и током зиме зелена, старокелтски свештеници прогласили су је симболом вечног живота и почели да је славе и приносе јој дарове у време зимских светковина. Наводно због тога, кад су људи почели да славе Божић, јелка је одмах нашла своје место и у њиховим домовима.

И у најсјајнија времена старог Египта јела је била дрво рађања и позната једнако као и палма. У античкој Грчкој јела, односно елате, била је свето дрво Артемиде, богиње лова, заштитнице рађања, често приказиване с мноштвом дојки. Стари Римљани украшавали су своје куће гранама јеле током празника Сатурналија или су их поклањали једни другима као знак среће.

И друге легенде говоре о томе како су људи почели да ките јеле и борове. У једној причи помиње се како је свети Бонифације уочи Божића видео пагане да се окупљају око једног храста. Хтели су да под тим дрветом жртвују дете богу Тору... Свети Бонифације притекао је детету у помоћ и исекао дрво. На месту где је био храст порасла је јела, увек свежа и зелена. Био је то божански знак. Тај догађај се, према легенди, збио у Немачкој, те је наводно због тога у тој земљи настао обичај украшавања јелки за Божић.

Друга легенда говори о немачкој војвоткињи која је 1611. године у свом дворцу припремила све за прославу Божића, а онда је приметила да је један кутак у њеном великом салону готово празан. Погледала је у башту и видела малу јелу. Наредила је да се ископа и посади у велику саксију. Прву јелку у Француској кажу да је окитила војвоткиња од Орлеана. Неки, пак, сматрају да је прва јелка окићена у Алзасу, у Стразбуру, одакле се обичај кићења јелки проширио и по Немачкој...

Јелка принца Алберта

Један од највећих поклоника обичаја кићења јелки био је принц Алберт, муж енглеске краљице Викторије. Принц Алберт је краљевску јелку окитио свећама, сушеним воћем и бисквитима. Збило се то у дворцу у Виндзору 1841. године. Убрзо је и енглеско племство почело да подражава принца стављајући и друге украсе. Али, свеће су биле неизоставне. Данас су их замениле електричне лампице... Чарлс Дикенс писао је како су у другој половини 19. века Енглези јелке китили играчкама, луткама и мајушним музичким инструментима, намештајем за лутке, бомбонама... Међутим, Италијани тврде да су још у 17. веку китили дрвеће. Додуше, то су биле гране ловора. Китили су их воћним „куглицама”, односно сувим смоквама и комадићима обојене хартије.

Почетком 19. века у Америци није постојао обичај кићења јелки. Прво сведочанство о томе потиче из 1830. године кад су у Пенсилванији досељеници из Немачке окитили јелку. Догађај није примљен баш најбоље јер су други у кићењу дрвета видели пагански обичај. Али, мало-помало, јелке су почеле да светлуцају и у Новом свету... И док су у Европи китили мало зимзелено дрвеће, Американци су волели да секу високе јеле, стављали их у своја дворишта или уносили у куће како би досезале све до таванице. С појавом електричне струје, јелке су се доселиле и на градске тргове где се и данас могу наћи...
Сребрна јела (Abies alba) припада породици пинацеае и живи у планинама средње и јужне Европе. Може да порасте чак до шездесет метара. Њено стабло је право, кора готово глатка, беличасто-сребрне боје. Лишће (иглице) јеле може бити тамнозелено с горње стране и сребрнасто с доње. Шишарке сребрне јеле висе на гранама, зелено-смеђе су боје и отпадају с дрвета кад су зреле. Сребрна јела воли кишу и хладноћу. Њено име потиче од латинског израза „abire”, што значи отићи. Мисли се на велику висину коју јела може да достигне.

Pinus Picea, или бор, такође припада породици Pinaceae и расте у Средоземљу, као и на Истоку. Бор је такође познат од давнина. Може да порасте до двадесет пет метара. Име потиче од пињола, семенки шишарке овог четинара.
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод trebamisvakidan » 01 Сеп 2007, 12:18

Кад сам ја краљ био и бубе гајио

Као у правој правцатој сликовници, мој дуд има лепо лишће, лепе гране, леп плод. Ни Весна, вршњакиња из мог комшилука, не уме тако лепо да га нацрта. Јер, овај мој дуд је једно много лепо и велико дрво. Тата је недавно купио салаш на путу између Сомбора и Бездана и, кад год има времена, води ме тамо где га ја ухватим за руку и заповедим: „Ајмо, тата, да причамо с дудом. Он је толико леп а његове дудиње су толико слатке да мора да уме да прича и лепе и слатке приче.” I умеју, и тата и дуд... И, веровали или не, један детлић или је то, можда, вишегласје његове породице.
А троипогодишња Милица уме лепо да слуша. И да се не успава јер приче њеног дуда нису оне за „лаку ноћ, децо”. Њима је приличније да слушаоцу назову добро јутро или добар дан и онда, што би рекао песник, креће диван. Разговор угодни у пригодном окружењу, како би најближе могла да се преведе ова реч коју су нам Турци из свог богатог језичког пртљага оставили у наследство, да не кажемо - опет по турски - у аманет.
Важно је, за почетак ове приче, рећи да је Миличин (бели) дуд једно сасвим озбиљно дрво, да има приближно 200 лета, да даје три рода и да се испод њега, једног јединог у околини, покупи и до 2000 килограма као мед слатких дудиња. Измерено корацима Миличиног оца Милорада Радовановића Микана, власника сомборског кафеа „Дес Артс”, својеврсне галерије употребних предмета прошлости овдашњег поднебља, подневна сенка крошње разлисталог усамљеника пречника је преко 20 метара, а његово стабло могу да обујме само руке две (дугоруке) персоне.
Кад сунце одведе сенке са собом, на овом дуду рад почиње друга смена. Поред ласица и неких ноћу говорљивих птица, чини се да је тада шеф параде један детлић с члановима породице. Ако ни због чега другог, а оно судећи по гласним и јасним понављањима: ток, ток-ток, ток-ток-ток.
Дакле, ево шта је тај дуд могао да исприча радозналој Милици, уверен да има још сличних љубопитљиваца.
Нису песника сасвим понеле песничке играрије. И није, тек тако, Љубивоје Ршумовић Ршум ускликнуо: „Ово је време чуда/Ујаци падају с дуда”. Није се шалио ни Душко Радовић богобојажљиво исписујући: „Лав урликну: Зар сам пао с дуда?” Милан Ракић је, уздрхтало, сведочио: „Чекам у сенци једног старог дуда”, док је Светлана Поповић-Михајловић у свом истоименом роману осећала „слатки мирис дуда”. А мештани Ченеја, недалеко од Новог Сада, најозбиљније су узели дуд за симбол свог села варошице.
Код нас, одскора, појединци (не само ујаци и лавови) махом падају с Марса, можда зато што је претпостављени пад с ове планете много болнији, али се разлог може потражити и у све мањем броју трешања, крушака и - дудова. А откуд је дуд „пао” код нас? С Марса? Тешко. Пре ће бити да је, као „стабло Истока”, приспео из средње и источне Азије где је обожаван као кључни играч у производњи свиле.
Дуд је ваљда једина воћка која је у наше крајеве, посебно у Војводину, стигла по налогу с највишег места, с „лепог плавог Дунава”. Било га је, дакако, и пре глагољања у Бечу, али је тек гроф Мерси у Банату а Марија Терезија у другим деловима „највеће и најплодније равнице у Европи”, чак и законски, обавезала своје поданике да саде ово племенито дрво. Док је наша епска песма здушно, све до спасоносног галопа Шарца Краљевића Марка, нарицала над горчином свадбарине јужно од Дунава, овде су и невеста и младожења били обавезни да пре ступања у свету тајну брака посаде по једно стабло дуда. Разлог је било гајење свилених буба јер моћна царевина није била рада да своје новце троши на увоз свиле.
Тако је дуд - на југу познатији као мурва - постао свето равничарско дрво. И није било друма који је водио у неко насеље а да није био оивичен дрворедом дудова. Свеједно да ли је он био бели, црни или дуд мурга, било га је и у центру села, на раскршћу, у дворишту, поред ђерма и бунара. Сва равничарска села имала су и расаднике младих дудова - дударе.
Јер, он је био незамењива хладовина. Лишће белог дуда било је богата трпеза свилених буба, био је богомдан материјал за каце, бачве и бурад, слатке дудиње одлазиле су у ракију или пекмез, њиме су се храниле свиње, али и гуске, патке и остала живина. Ни људи се нису устручавали да им, у сиротовању, буде важан део оброка. А у многим (војвођанским) местима, уместо кликерима, дечурлија се забављала сакупљањем такозваних кокона, чаура свилених буба, и развлачењем његових нити, уз обавезне покличе: „Мој је дужи! Није, него мој...”
И не само то, и не само онда. Он је био важан, што је и данас, и у народној медицини. Од листа белог дуда кува се чај за лечење шећерне болести и жутице, недозреле дудиње су спас против пролива, док њихов сок помаже лакшем искашљавању, сируп од црног дуда је благотворан код запаљења грла и уста. Доброчастива је и кора дуда која се самеље у прашак и помаже бржем зарашћивању рана, а у Јапану се из његових цветова израђује козметички крем за одстрањивање пега и других нечистоћа на кожи...
Своје место изборио је и у сановнику, такозваном народном приручнику за тумачење снова. Ако га видиш, следи ти неки успех, а ако га једеш, ето ти неочекиван новац. Деси ли се да у сну видиш свилену бубу, буди сигуран да ће уз тебе увек бити верни пријатељи, а ако сневаш да узгајаш свилопрељу, ето ти успеха у трговини. Што би, отприлике овако, рекао песник Мирослав Антић: „Марш из мог сокака кад не знаш да сањаш!” Посебно кад, у сну, не уловиш дуд. Али немој да падаш с њега, чак ни у сну. Уме да, проверено, буде болно.
Ток, ток-ток, ток-ток-ток, како би се огласио детлић с Миличиног дуда, има тога још. Рецимо, лепа је легенда о дуду светог Саве у порти Пећке патријаршије. По њој, у тренутку кад је - давне 1690. године - народ под вођством Арсенија Трећег Чарнојевића кренуо у сеобу на север, у дуд је ударио гром из ведра неба. Дрво, за које кажу да га је засадио први српски архиепископ, и данас расте из два раздвојена стабла.
Неколико стотина метара од зидина Смедеревске тврђаве, на плочи испред ћутљивог дуда исписано је: „Испод овог дрвета 8. новембра 1805. године смедеревски диздар Мухарем Гуса предао је Карађорђу кључеве Смедерева”. Овај бели дуд, Морус алба, однедавно има и таблу која упозорава да је дрво под заштитом државе. А кад литија крене кроз град, неизоставно застане овде да би се очитале молитве пошто се ово дрво сматра „записом”, својеврсном ботаничком светињом.
Судбина једног другог дуда посве је другачија. Оно - да знате, господине Рипли - расте ни на небу ни на земљи. Тачније, ено га на бетонском крову напуштеног железничког водоторња у Инђији, двадесетак метара изнад колосека, у облацима изнад зелене сремске пучине. Пркосећи законима физике и хемије, израстао је захваљујући кљуновима голубова који су његово семе нанели у сопствени измет таложен десетлећима и сад комотно обитавају у његовој крошњи. А о њему, још један податак за „Веровали или не”, брине оближњи кафеџија који се, али стварно, презива - Дудар.
А дуд Милице Радовановић, и на небу и на земљи, у поверењу јој каже да је усамљен још од шездесетих година века за нама. Из времена кад су његова сабраћа, преживевши средином 19. столећа силовит налет губара, немилосрдно потамањена пошто је - тамо негде - утврђено да су прави мајдан за легло свакојаких (биљних) штеточина. И сви, готово без изузетка, завршили су у околним подрумима, углавном у облику бачви у којима се љубоморно чува ракија дудовача, оштро и јако некадашње сиротињско пиће које данас, пошто је права реткост, достиже вртоглаву цену.
Ток, ток-ток, ток-ток-ток, тооооок. Док сенке њеног дуда немо нестају према западу, Милица Радовановић надланицом нехотично брише слаткасти траг који су дудиње оставиле на њеној наусници. Чича-Мича и... стиже-нова-прича...

Петар Милатовић
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30488
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Нов 2008, 17:20

Прича о имели

Верује се да пољубац с вољеном особом испод гранчице имеле доноси срећу у љубави, али ова биљка од давнина има и практична лековита својства – у рукама зналаца

Примена биљака у лечењу води у далеку прошлост, о чему сведоче студиозна дела старих Грка, Римљана, Феничана и Кинеза и рељефи Египћана и Асираца. На њима су углавном приказани локвањ, рицинус, винова лоза, бреза, а значајно место припада и имели (Viscumalbum).
За лечење имелом везана су и разна празноверја и народни обичаји. На пример, келтски свештеници сматрали су је светом и лековитом биљком која може да отклони све болести. Према предању, у Америци је раширено веровање да пољубац с вољеном особом испод гранчице имеле доноси срећу у љубави. Међутим, ова биљка доиста заслужује пажњу због свог вишеструког делотворног утицаја на људско здравље.

Опасна зимзелен

Имела је зимзелени веома разгранати грм висине 50–100 цм, са жућкастозеленим, дрвенастим, разгранатим стабљикама. Расте као полупаразит у крошњама дрвећа лишћара и четинара, и то најчешће у крошњи јабуке, крушке, тополе, липе, багрема, бора. Листови су уски, језичастог облика, дужине четири до шест сантиметара, без петељки, тврди, кожасти и жутозелени. Мушки и женски цветови су одвојени и скупљени у привидно штитасте цвасти на врховима младих грана. Мушки цветови су крупнији. Имела цвета од фебруара до маја. Распрострањена је у јужној и средњој Европи, северно до Скандинавије, источно до Москве, Азији, западном Ирану. Код нас је имела веома распрострањена и позната је под различитим народним називима: амеље, мела, бела имела, омела, химела, хмелина, храстова имела, итд.
Плодови су беличасте или жућкасте округласте бобице величине зрна грашка, које сазревају од новембра до јануара. Садрже од једне до три зеленкасте семенке обавијене слузавом, лепљивом масом. Бобице су отровне, садрже алкалоид висконтин који надражује слузнице, али се не ресорбује у пробавном тракту. Изазива крваве проливе од којих човек може дехидрира и колабира.

Најлековитија – с крушке

Од активних супстанци имела садржи алкалоид висконтин, флавонске хетерозиде, восак, слуз, биогене амине (холин, ацетилхолин), полисахариде и др. Лековита својства имеле зависе од домаћина на коме паразитира. На пример, имела која паразитира на јабуци и јели токсичнија је од оне са тополе. Сматра се да је најлековитија имела сакупљена са крушке. У лековите сврхе користе се листови и младе гранчице које се ситно исецкају и осуше. Сакупљање листова и гранчица обавља се од почетка октобра па све до краја децембра или током марта и априла месеца. Наиме, у том периоду биљка садржи највише лековитих супстанци. Такође, препоручује се да је боље имелу сакупљати током марта и априла зато што садржи мање бобица јер их током зиме поједу птице.

Активне супстанце имеле користе се за лечење поремећаја метаболизма, повишеног шећера, високог крвног притиска, артериосклерозе, тегоба у климактеријуму. Препарати на бази имеле дају се сами или у комбинацији са другим лековима. Стари травари користили су је и као средство против падавице. Поред тога, имела се примењује за побољшање циркулације крви и повећање одбрамбене способности организма. Сматра се да веома добро делује на жлезде с унутрашњим лучењем, те на тај начин доводи у равнотежу све метаболичке процесе у нашем организму. Међутим, примена препарата на бази имеле мора се вршити под строгим надзором лекара, због јаког и неуједначеног дејства.

У фармацеутској индустрији се користи за екстракцију вискотоксина и лектина. На пример, у Немачкој користи се за израду разних препарата који се издају на лекарски рецепт. Лековита својства имеле нису у потпуности истражена.
(Мр сц Марко Љ. Несторовић )
Слика