zanimljivosti

Svet životinja...
Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 16 Окт 2008, 11:50

Krave sa šestim čulom


Ako ste zalutali u nepoznatoj šumi, pogledajte samo obližnje stablo - lišajevi i mahovina će vam pokazati gde je sever. Na nepreglednom polju poželjno je da što pre spazite jelena da biste se snašli.

Najnovija saznanja ukazuju da ne bi trebalo nimalo da se začudite kada vidite da se krdo goveda zaputilo ka jednom ili drugom polu. Rogato marvinče koje su ljudi pripitomili još u praistorijsko vreme predoseća strane sveta, kao da mu je neko umetnuo skriveni kompas. Zašto je ta začkoljica toliko dugo izmicala ljudskom opažanju? Kakvo je evoluciono preimućstvo podareno kravi, za koju smo koliko juče verovali da postoji samo da bismo je mi muzli?


Magnetski osećaj

Pručavanjem satelitskih snimaka dostupnih na "Guglu" (GoogleEarth) uočeno je da se stado, iako svako grlo nije najbolje poravnato, okreće u smeru Zemljinih podzemnih magnetskih silnica koje pokazuju sever ili jug.

Zadivljujuće je da lovci i odgajivači hiljadama godina nisu to primetili, piše Sabine Begal sa Univerziteta Duisburg-Esen (Nemačka), jedna od potpisnica naučnog članka u uglednom časopisu "Prosiding ov Nešenel akademi of sajensiz". A biofizička svojstva prijemnika koji to omogućuju veoma su jednostavna.

Proučene su slike 8.510 govečeta na 308 mesta na našoj planeti. Uslovi su bili: jasno viđenje svakog četvoronošca, položaj na na tlu i udaljenost od izvorišta ili hranilišta. Ispostavilo se da su se krave, verovatno, usmeravale slučajno u smeru sever-jug.

Nakon toga su proučili položaj tela 2.974 ženki i mužjaka jelena na 241 mestu.

Zaboravljeno objašnjenje da se životinje poređaju da bi upile što više sunčeve toplote moralo je da se isključi. Istraživači su nastavili da pregledaju pašnjake blizu polova, na kojima je najveće odstupanje između severnog geografskog i magnetskog. Ukoliko su životinje žudele da se sunčaju, morale su da se okreću prema prvom. Ali ispalo je obratno: usmeravale su se prema drugom! Očigledno je da imaju urođen osećaj za magnetske sile.


Nije sunčanje

Iako su nalazi opčinjavajući, ozbiljno ograničenje jeste to što je celo istraživanje zasnovano na uzajamnom poređenju, smatra biolog Ken Loman sa Univerziteta Severna Karolina (SAD). Neophodni su izvesni ogledi da bi se potvrdilo da li je goveče obdareno magnetskim sećajem. Najpre bi valjalo proveriti šta se zbiva ako se magtnetske silnice prekinu i kako se životinja ponaša kada joj se prikači jak magnet.

Ukoliko duva snažan vetar na uzbrdici, zna se da krave telo okreću po dužini da bi umanjile rasipanje vlastite toplote; u hladnim zimskim jutrima izlažu se postrance da upiju što više sunčevih zraka.

Naučnicima je odranije poznato da su brojni stvorovi obdareni sposobnošću da naslute i predosete magnetsko polje na našoj planeti: bakterije, ptice, ribe, kitovi, čak i glodari, imaju malecne organe u svojim mozgovima s česticama magnetita koji oponašaju kompas. Pticama-selicama to je jedini usmerivač na dugotrajnom preletu iz hladnih u tople krajeve, i na povratku. Isto važi za mladunčad pacova, jastoga, kokošaka, vodozemaca i larve mušica.

Čak i na kratkim rastojanjima određivanje magnetskih strujanja predstavlja ključno svojstvo kretanja u prostoru, naglašava Džon Filips koji proučava biološka čula u Tehnološkom institutu Virdžinija.

Od kakve je to koristi kravama, ostaje - zagonetka. Da li da pronađu put do staje ili je to preostali osećaj koji više ničemu ne služi?
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 16 Окт 2008, 19:04

Poslednji mačak policajac otišao u penziju


Heroj policijske stanice u Snou Hilu u Londonu povukao se u penziju, nakon što je više od desed godina "čistio" teritoriju grada od pacova i miševa, javlja Sky News.

Reganu (11), poslednji mačak "zaposlen" u policiji, primljen je u službu 1997, kada je imao svega osam meseci.

Ovaj potpuno beli mačak provešće svoju zasluženu penziju u prelepom vrtu u Eseksu.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 06 Нов 2008, 10:22

OBRADUJTE LJUBIMCE

Bliži se vreme velikih slavlja, a praznično vreme je period kada više nego inače poklanjamo pažnju najbližima, rodbini, prijateljima, ali i kućnim ljubimcima

Kupite psu...
Psi će se obradovati raznim štapićima, grickalicama ili kostima za žvakanje koji se mogu pronaći u specijalizovanim radnjama. Osim toga, psu povremeno treba kupiti i čokoladice namenjene specijalno za njih ili mu ponuditi vitaminske štapiće. Cena svih tih drangulija zavisi od kvaliteta i količine, ali manja pakovanja se mogu nabaviti za oko pedeset dinara.
Ogrlice za pse koje se ne stavljaju oko vrata već preko grudnog dela i leđa, što je za njih prema mišljenju veterinara puno bolje, mogu se nabaviti za 300 dinara. Naravno, ima i onih skupljih. Cena povodaca se kreće od 150 dinara pa naviše, a ima ih od tri pa do pet-šest metara. Oni se sada mogu pronaći u raznoraznim bojama, tako da ih možete kompletirati sa kaputićima koji su zimi potrebni i psima, posebno malim vrstama. Takav poklon će verovatno više obradovati vlasnika nego samog psa, koji će biti oduševljen ukoliko dobije lopticu ili neku sličnu gumenu igračku, mirisne bombončiće ili keksiće.

Kupite mački...
I mačke, kao i pse, treba obradovati poklonom i pažnjom. One takođe vole grickalice, razne mačje bombončiće, štapiće, čokoladice, ali i ukusne konzerve koje se sada mogu pronaći sa različitim ukusima i kombinacijama s povrćem i umacima. Ako mačku inače hranite suvim briketima, biće vam zahvalna na promenjenom obroku. Osim hrane, možete joj pokloniti novu grebalicu, a ona će biti od koristi i vama, jer ćete pomoću nje uspeti da sačuvate svoj nameštaj od oštrih mačjih kandži. Međutim, grebalice nisu jeftine, one minijaturne, od kojih baš nema velike koristi, koštaju oko 1500 dinara, a one velike, s nekoliko postolja, kućica, ljuljaški, tunela za skrivanje i ostalim čudima, koštaju i mnogo više. Takva grebalica, ako je uskladite s bojom ostalog nameštaja, može lepo da se uklopi u dnevnu sobu. Investicija je isplativa jer velika grebalica mačkama postaje gotovo kao kuća, pa više nemaju velikog interesa za fotelje i krevete. Uz to, kad jednom kupite veliku i kvalitetnu grebalicu, tog troška ste pošteđeni sledećih nekoliko godina. Mačke još možete da počastite korpicom u koju će se rado zavući kad požele malo mira i samoće.

Ostalim ljubimcima...
U danima poklanjanja ne smete da zaboravite ni svoje druge ljubimce, ako ih imate. Papagaju poklonite novo ogledalce, a bilo kog pernatog mezimca možete obradovati sipinom kosti koja ima ukus vanile ili limuna.
Ribicama stavite novu travu u akvarijum ili igračku prikladnu za njih. Smrznuta ili suva hrana životinjskog porekla, mušice i slično, i njima će stvoriti prazničnu atmosferu. Hrčak može dobiti novi točak za igru ili poslasticu.
Autor:
Suzana Obradović
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2008, 17:28

Zamislite samo trudnoću koja traje 22 meseca. To je 7 puta više nego što je potrebno lavićima da dođu na svet, 5 puta duže nego što ženka džinovskog pande nosi mladunce i dva ipo puta duže nego što trudnoća traje kod ljudi. Možemo samo da zamišljamo kolike su to hormonalne promene, promene u ishrani, težini... ali, to je sudbina ženke slona.

Međutim, pošto je trudnoću kod slonova teško proučavati, i dalje nije sasvim jasno zašto je potrebno da ženka slona bude bremenita baš toliko dugo. U principu, trudnoća kod krupnijih životinja je duža nego kod sitnijih, ali to nije strogo pravilo. Plavi kitovi su najveći sisari na Zemlji i teški su oko 150 tona, što je neuporedivo više od afričkih slonova, koji teže oko 6 tona, a ipak njihova trudnoća traje svega godinu dana.

Trudnoća kod nekih sisara traje duže zbog odloženog vezivanja oplođene jajne ćelije za zid materice. Ženka morža mlade nosi 15 do 16 meseci, ali je za vezivanje oplođene jajne ćelije za zid materice kod ove vrste životinja potrebno 4 do 5 meseci. Toga kod slonova nema, ali zato fetus prolazi kod period mirovanja. U toku 3 do 4 meseca nakon vezivanja oplođene jajne ćelije za zid materice fetus slona se ne razvija brzinom koja bi se očekivala. Razlozi za ovo još uvek su nejasni.

Zaostajanje u razvoju fetusa slona otkrio je nemački zoolog dr Tomas Hildebrant sa Instituta za zoologiju u Berlinu. Hildebrant je proučavao veštački oplođene ženke slonova i beležio tok razvoja fetusa. Njegov rad će uskoro biti prikazan u BBC-evom dokumentarnom filmu »Životinje: priča o intimi«. Producent filma Kerin Partridž kaže: »Ako bismo zamislili krivu razvoja mladunčeta slona u utrobi majke, prva tri do četiri meseca razvoja fetusa bila bi prikazana gotovo pravom linijom.«

Ovaj period mirovanja objašnjava šta se dešava tokom nekoliko meseci trudnoće kod slonova, ali ne i zašto ona traje čitava 22 meseca. Međutim, time se ne iscrpljuje svo naše znanje o ovom fenomenu. Naime, deo objašnjenja leži i u ishrani slonova. »Slonovi veoma slabo iskorišćavaju hranu koju pojedu«, kaže profesor Fric Volrat sa katedre za zoologiju na Univerzitetu u Oksfordu i dodaje: »Oni veoma teško odvajaju hranljive sastojke iz hrane koju uzimaju. Polovina svega što pojedu, doslovno, samo prođe kroz njihov želudac i creva. Slonovi jedu puno drvenaste hrane, a ona ne omogućava brz razvoj fetusa. Kitovi se, pak, hrane planktonom – dakle, hranom bogatom kalorijama.«

Nisko kalorična hrana koju slonovi jedu čini osnovu njihove evolucije. Prvi slonovi pojavili su se u Africi pre oko 23 miliona godina, u vreme kada su među biljojedima dominirali konji. Kao posledica borbe između slonova i konja za istu biljnu hranu, dogodilo se to da su slonovi kroz evoluciju postali krupniji. (Opšte je prvilo da krupnije vrste životinja mogu da prežive hraneći se nisko kaloričnom, kabastom hranom koje ima u izobilju). Tako su se evolucijom slonovi osposobili da jedu granje i koru drveća, koje konji nisu u stanju da svare – ili dohvate.

Zahvaljujući ovoj strategiji prilagođavanja slonovi su postali veoma sposobni za preživljavanje. Međutim, zbog toga što je hrana koju jede niske kalorične vrednosti, a uz to je još i teško svarljiva, slonu je u proseku potrebno oko 150 kg hrane dnevno. Uz to, dnevno mu je neophodno i 70 do 90 litara tečnosti. Slonovi puno vremena provode u hladu, kako ne bi doživeli toplotni udar. Zbog toga su prinuđeni da se stalno kreću u potrazi za hranom, vodom i preko potrebnom hladovinom.

Nomadski način života slonova upućuje nas na još jedan razlog zbog koga ženke slonova dugo nose svoje mlade. Za razliku od mladunaca drugih sisara, mladunče slona ne može da se izležava u nekom gnezdu ili brlogu i čeka da bude nahranjeno. Ono mora da bude sposobno da u roku od sat vremena od trenutka kada je došlo na svet stane na noge i krene dalje sa svojim krdom. Stanište jednog krda slonova pokriva područje od oko 1.600 kvadratnih kilometara, a ono gotovo redovno prelazi po 30 kilometara dnevno, bez zaustavljanja! »Slonče mora odmah nakon rođenja da bude sposobno da funkcioniše jednako kao njegovi stariji rođaci«, kaže Kerin Partridž.

Mladunče slona dugo zavisi od majke. »Kod slonova, kao i kod ljudi, detinjstvo traje dugo«, naglašava Partridž. »Slonče mora da nauči da komunicira sa drugim pripadnicima krda, kao i sa pripadnicima drugih krda. Pored toga ono mora da nauči i gde da nađe hranu i vodu. Neka mesta slonovi obilaze samo jednom u 5 ili 10 godina, tako da im je potrebno fantastično pamćenje da bi bili u stanju da ih pronađu.«

Neverovatna sposobnost slonova da uče i pamte dovela je do stvaranja zanimljive teorije o tome zašto trudnoća kod slonova traje toliko dugo. Autor ove teorije je dr Hildebrant. On misli da je za dužinu trudnoće kod slonova odgovorna gustina njihovog mozga. Istraživanja pokazuju da slonovi imaju više moždanih ćelija po kvadratnom santimetru od svake druge vrste životinja ponaosob (mada još uvek nije jasno da li ovo uključuje i ljude). Hildebrant misli da je dužina trudnoće prouzrokovana vremenom koje je potrebno za stvaranje tolikog broja moždanih ćelija.

Može li se, onda, zaključiti da je osnovni razlog za ovoliko dugu trudnoću kod slonova njihova inteligencija? »Nema sumnje da su slonovi veoma inteligentne životinje« , kaže Partridž, »ali je njihovu inteligenciju teško kvantifikovati, jer smo skloni da je posmatramo kroz prizmu ljudske inteligencije.« Na kraju se ne možemo oteti zaključku da trudnoća kod slonova još uvek predstavlja misteriju. Međutim, čini se da će nas ovaj fenomen naterati da preispitamo neke davno formulisane principe vezane za evoluciju sisara, a možda će, na kraju, uzdrmati i definicije inteligencije kojima se danas služimo.

Priredio: J. Milević
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 23 Нов 2008, 17:08

Женке воле паметне

Птице с већим мозгом лепше цвркућу и привлачније су. Да ли су се зато лакше прилагођавале и брже напредовале у току еволуције?
Највеће промене у величини тела код оних с већим мозгом: папагаји
Када бирају парњака с којим ће се спарити женке зебрасте зебе одаберу мужјаке с најумилнијим цвркутом, јер такав дар указује на умну обдареност.
Нелтје Богерт с Макгил универзитета у Монтреалу (Канада) открио је да су изабраници који су из својих гласних жица извијали најсложеније напеве били веома брзи у проналажењу хране. Женке користе сложену песму као наговештај колико је мужјак паметан. Неколико претходних истраживања обелоданило је женке више воле мужјаке који певају дугачке и захтевне мелодије.
Најновије изучавање прва је провера замисли да су китњасти звуци својеврстан одраз веће свекупне оштроумности. Снимљено је појање 27 мужјака зебрасте зебе; изнова се сваки огласио јединственим појем колико год пута бројали. Научници су потом рашчланили песме да би срачунали од колико су најједноставнијих „звучних циглица” састављене. Разврстали су их од најскромнијих осам до најкитњастијих 19.
Затим су их суочили са загонетком: у малим удубљењима сакривено је зрневље проса на дрвеној табли, ваљало је завирити, пронаћи га и појести. Једне су све то одгонетнуле у четири, друге ни после 17 покушаја.

Цвркутање и храна

Птице с богатијим цвркутом испунили су задатак у мање корака. Нелтје Богерт примећује да женке, управо, трагају за мужјацима способним да опажају и ишчепркају храну у шумском густишу или муљу је због које их женке траже; вештина којом ће прехранити своје пилиће и пренети им гене умешних налазача.
То је први, веома важан оглед у којем је установљена веза између певања и појединих појавних облика сазнавања, наглашава Стив Новицки, проучавалац птичјег понашања на Универзитету Дјук. Двојица истраживача се надају да ће то убудуће удруженим снагама изучавати, нарочито однос између црвткутања и паметног владања у дивљини. Женке једино занима колико сте паметни, додаје Стив Новицки, а ја као научник желим да разумем ту поруку.
Још од времена Чарлса Дарвина еволуциони биолози су се питали откуда толика разноликост у појединим родовима. Уобичајено тумачење: виша стопа различитости одражава пораст еколошких могућности који води брзом прилагодљивом гранању стабла – од заједничког праоца до потомака. Књишки пример „оца еволуције” су зебе са Галапагоса чији је предак донет на ово острвље без такмаца: убрзано се разгранало 13 врста, свака свикла да једе храну која јој је била доступна.
Многи су помислили да су се такве претече, у ствари, задесиле у право време на правом месту искористивши сва преимућства средине. Да ли је могуће да биолошко разноврсје зависи и од одлика предачке врсте која се ту затекла?

Откуда и свраке?

Најскорашњије изучавање подржава ову претпоставку наговешћујући да је имање великог мозга олакшало еволуционо раздвајање појединих птичјих родова. Пре више од две деценије то су предложили Џеф Вајлис, Ален Вилсон и Џозеф Кунке. Од тада је сакупљено мноштво потврда да су животиње с већим мозговима у односу на цело тело овладале вештинама мењања властитог понашања учећи и уводећи новине, због чега су лакше запоседале нова подручја и користиле другачије изворе исхране.
Улога мозга у прилагођавајућем разликовању остала је противречна, највише због тешкоћа у доказивању да су се овакве животиње брже мењале (еволуирале).
Еколог Данијел Сол, с Независног универзитета у Барселони (Шпанија), и Тревор Прајс, са Универзитета у Чикагу (САД), изложили су недавно убедљиве налазе у часопису „Америкен нејчерелист”. Проучили су 7.209 птичјих врста (представљају 75 одсто свих) и уочили највеће промене у величини тела код оних с већим мозгом, што се није очекивало. У то набрајање су укључени: детлићи, папагаји, сове, вране, лирашице и кљунорошци.
Не лези враже, на Гете универзитету у Франкфурту Хелмут Приор је, како је минулих дана објављено (PLoS Biology), извео опит у којем је показао да сврака себе препознаје у огледалу, а то се доскора приписавало само приматима. У стотинама проверама до сада су то пролазили људи, човеколики мајмуни, делфини и азијски слонови.
Поменута „перната брбљивица” се, иначе, не одликује великим мозгом!
(Стефан Вукашин )
Слика

Корисников грб
chiquita
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 3302
Придружен: 07 Авг 2007, 13:10
Место: iza duge...

Порукаод chiquita » 05 Дец 2008, 23:59

Kada bi paukove niti bile debele kao olovka, imale bi snagu dovoljnu da zaustave avion u punoj brzini.
A dzemper ispleten od paucine mogao bi da zaustavi metak bolje od bilo kojeg pancira.

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 16:49

I delfini daju jedni drugima imena


Слика


Nismo jedine životinje koje dajemo imena, kažu istraživači jedne vrste delfina - Tursiops truncatus. Delfinovi karakteristični žvizduci mogu da služe da se međusobno razlikuju i prepoznaju po karakterističnom zvuku čak i da ih upućuje na druge po imenu.

Naučnici su otkrili da svaki delfin ima svoj karakterističan zvižduk koga drugi delfini prepoznaju čak i kada ga čuju reprodukovanog preko zvučnika. Ovo ukazuje da žvižduk prepoznaju kao ime pre nego jednostavno prema kvalitetu zvuka njihovog glasa.

Delfini koriste imena jedni drugih u njihovoj komunikaciji npr. prilikom sakupljanja grupe onda kada ne mogu da vide jedni druge ili tokom organizovanja kretanja tokom lova, koje je kod delfina veoma složeno i organizovano.

Sporazumevanje među delfinima je proučavano na grupi delfina koji žive kraj Sarasota obale kraj Floride, gde su dobro proučeni i snimljeni individualni žvizduci svakog delfina. Naučnici su kreirali veštački verziju specijalnog žvižduka svakog delfina. Zatim su specifičan zvižduk jednog od delfina puštali ostalim delfinima iz grupe, delfini su se okretali prema zvučniku kada su čuli zvižduk nekog bliskog rođaka a ostajali ravnodušni kada su čuli zvuk nekog nepoznatog delfina.

Karakteristični zvižduk je majušni deo ogromnog rečnika delfina koji se sastoji od različitih žvižduka, kliktanja i ostalih zvukova. U okeanu međusobno pozivanje imena sačinjava više o 50% njihove međusobne komunikacije, ali u ograđenom delu mora ili bazenu gde svi delfini mogu međusobno da se vide zvuci koji označavaju ime skoro sasvim nestaju iz međusobnog sporazumevanja i bivaju zamenjeni drugim zvižducima čije je značenje još uvek zagonetno.

Delfini su poznati po svojoj veštini komunikacije premda nikada nije dokazano da koriste potpuno oformljen jezik mada proizvode čitav niz najaznoraznijih zvukova u međusobnoj komunikaciji.

Mnoge životinje, kao što su naprimer ptice pevačice ili majmuni imaju katakteristične zvuke kojima se sporazumevaju ali to su najčešće samo poruke koje znače upozorenje ili poziv na parenje a međusobno raspoznavanje je občno bazirano samo na kvalitetu glasa pre nego što se može pripisati specifičnom pozivu.

Sposobnost delfina za međusobno sporazumevanje može možda čak značiti da mogu da pričaju o nekom članu grupe u njegovom odsustvu.
Ipak danas se još uvek vrlo malo zna o komunikaciji među delfinima. Neki glasni pozivi proučavani u određenom kontekstu sugerišu izricanje pretnje rivalu a u drugim situacijama poziv na gozbu, ipak većim delom nije protumačeno značenje većine zvukova koje delfini ispuštaju.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 16:53

Morski svet pred izumiranjem



Слика


Prema izveštaju internacionalnih eksperata populacije riba i drugih vrsta morskih bića u okeanima bi mogla da bude istrebljena do 2048 godine ako se nastave trendovi nekontrolisanog ribolova i zagađivanja mora i okeana.

Izveštaj je izrađen na osnovu četvorogodišnje analize podataka koji su sakupljeni iz velikog broja izvora a prema njemu u ovom trenutku 29% riba i ostalih morskih bića je pred izumiranjem, tj. ulov ovih bića je opao za 90%. Ovaj trend je jasno uočljiv i dalje se ubrzava pa ako se nastavi može se sa sigurnošću utvrditi da će ukupna populacija morskih stvorenja biti pred kolapsom do 2048-me godine.

Još uvek nije kasno da se ovakva preteće situacija preokrene ukoliko se što pre preduzmu mere za zaštitu i oporavak podvodnog sveta.

Ove mere bi trebale da se odnose u rasponu od svake pojedinačne vrste do sređivanja kompletnog ekosistema, što pre svega zahteva čitav niz političkih mera i volje.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 16:54

Preživeće mužjaci, a posle je kraj


Слика


Pradavni gmizavac još iz doba dinosaurusa, tuatara, osuđen je na izumiranje za nekoliko desetina godina zbog sveopšteg otopljenja na našoj planeti

Opstala 200 miliona godina: tuatara Sveopšte otopljenje izazvaće da drevna vrsta gmizavaca još iz doba dinosaurusa, tuatara, rađa isključivo muško potomstvo osuđujući sebe na izumiranje do 2085. godine! Naučno predskazanje utemeljno je na računarskom oponašanju.

Istraživači koji proučavaju ove životinje (Sphenodon spp.), čiji su pradavni preci tumarali našom planetom pre više od 200 miliona godina, predvideli su dan propasti oslanjajući se na digitalne karte područja, s podrobno ucrtanim posledicama, mesta gde se gnezde u slučaju da prosečna temperatura poraste za četiri Celzijusova stepena.

Sve tuatare borave sada bezbedno zarobljene na oko 30 malih ostrva na severu Novog Zelanda, pošto su ih u svim drugim oblastima već istrebili grabljivci. Stoga ni nemaju izglede da se prilagode bežanjem u krajeve s hladnijom klimom, navode istraživači sa Univerziteta Zapadna Australija u Pertu, objavivši svoja zapažanja u časopisu „Prosidings ov Rojal sosajeti (bi)”.
„Od sredine devedesetih upozorava se da su ovi gmizavci prilično osetljivi na klimatske promene, jer im pol zavisi od toplote. Niko nije, pak, bio u stanju da to ranije dočara sa ovakvom složenošću”, kaže rukovodilac istraživanja Nikola Mičel.

Temperaturni prag

Objedinjenjem klimatskih podataka i fiziologije životinje naučnici su u prilici da izrade prostorna predviđanja za određenu tačku na ostrvu. Drugim rečima, kada znaju temperaturne pokazatelje mogu reći šta će se negde dogoditi. Pomoću računarskog programa (softver) udružili su tokove prenosa toplote s terenskim podacima za četiri hektara ostrva Nort Broder u novozelandskom Kukovom prolazu.

Koristeći tačne koordinate 52 poznata mesta za gnežđenje najređe vrste tuatara (Sphenodon guntheri), zajedno s bazom podataka za sadašnje odlike zemljišta i stalne temperaturne vrednosti, prikazali su klimatske promene, a zatim posmatrali dejstvo na odabranim tačkama širom ostrva. Našli su da, na osnovu najviših najavljenih temperatura, tuatare koje se izležu kao mužjaci kada ona u gnezdu premaši 21,5 podeljak u termometru, više neće biti sposobne da podare žensko potomstvo.

Ovakvi programi su upotrebljivi za predviđanje budućnosti drugih životinja, kao što su morske kornjače kod kojih je pol potomstva, takođe, određen toplotom okolne sredine.

Dok jedni stručnjaci smatraju da će ovi modeli dovesti do nepotrebnih pretpostavki o nestanku, Majkl Karni sa Univerziteta u Melburnu kaže da su podaci provereni u stvarnim uslovima da bi se predvidela temperatura tla i srazmera polova u prirodnim gnezdima, u kojima su istraživači odranije znali rezultate.

Brže prilagođavanje

Računarski model je, na neki način, upitan da saopšti koja bi krajnji odnos polova bio u gnezdima s poznatim temperaturnim kolebanjima, i odgovori su uveliko bili u skladu sa onim što je već dobijeno posmatranjem.

Jedna provera verodostojnosti u sadašnjme ispitivanju pokazuje da on potcenjuje loš uticaj zagrevanja na razmeru polova.

Često opisivana kao „živi fosil”, tuatara živi u hladnim klimatskim uslovima i može narasti gotovo metar u dužinu. U prohujalih 200 miliona godina preživela je ledena doba i prethodne talase svekolikog zagrevanja, zahvaljujući dostupnim stazama za bekstvo u hladnije krajeve.
U odnosu na prošlost, davnašnji gmizavac ima malo mesta da se sakrije, ako išta usporene su mu nasledne promene (genetska inercija). Osim toga, sučeljava se sa stopom temperaturnih mena bez premca u proteklih 50 miliona godina!

Čemu tuatara može da se nada? Najveće izglede za preživljavanje ima, doslovce, u skloništima. Može se staviti zastor od sukna preko gnezdilišta da bi se povratila ravnoteža polova na 1:1, čak i ako se planeta zagreva, ili da otpočne preseljavanje na prikladnija (hladnija) mesta. Premeštanje ka unutrašnjosti kopna već je otpočelo.

Iako toliko starostavna (živela još u razdoblju trijasa), tuatara se evoluciono najbrže prilagođavala, što je potkrepljeno proučavanjem DNK iz ostataka od pre 8.000 godina pronađenih na Antarktiku. Nalaz je u suprotnosti sa uvreženim shvatanjem da su se hladnokrvne životinje sporije menjale!
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 16:57

Слика


Godine 1977. Ajrin Peperberg, koja je u to vreme tek diplomirala na Harvardu, učinila je nešto zaista izazovno. U doba kad su životinje smatrane mašinama, naumila je da otkrije šta je na pameti drugom biću, jednostavno tako što će razgovarati s njim. Da bi ga naučila da reprodukuje glasove engleskog jezika, u svoju laboratoriju je donela jednogodišnjeg afričkog sivog papagaja, kojeg je nazvala Aleks. „Mislila sam, ako ga naučim da komunicira, moći ću da mu postavljam pitanja o tome kako on doživljava svet.“

Kada je Ajrin započela razgovore s Aleksom, koji je prošlog septembra uginuo u svojoj 31. godini, mnogi naučnici su smatrali da životinje nemaju sposobnost mišljenja – one su prosto mašine, roboti programirani da reaguju na nadražaje iz okoline, bez sposobnosti da misle ili osećaju. Gotovo svaki vlasnik kućnog ljubimca danas se ne bi s tim složio. U psećim očima prepoznajemo ljubav i, naravno, znamo da psi imaju misli i osećanja. Ali takve tvrdnje i dalje ostaju vrlo sporne. Osećaj da nešto znamo nije nauka, a i najlakše je tumačiti misli i osećanja drugih bića poistovećujući ih s ljudskim. Kako onda naučnik može dokazati da životinja može da razmišlja – da je u stanju da usvaja informacije o svetu i reaguje na njih?

„Upravo sam zbog toga započela istraživanje s Aleksom“, rekla je Ajrin. Oboje su sedeli – ona za stolom, a on na kavezu – u njenoj laboratoriji, sobi bez prozora, veličine parking mesta, na Univerzitetu Brandajs. Novine su prekrivale pod; korpe pune igračaka jarkih boja bile su naslagane na policama. Bili su očigledan tim – i upravo zahvaljujući njihovom radu, pomisao da životinje mogu misliti više nije tako neverovatna.

Pojedine veštine se uzimaju za ključne znakove viših mentalnih sposobnosti: dobro pamćenje, razumevanje gramatike i simbola, samosvest, razumevanje tuđih motiva, imitacija, kreativnost. Domišljatim eksperimentima istraživači su postupno dokumentovali prisutnost ovih sposobnosti kod drugih vrsta i tako rušili uverenje o tome da su ljudi upravo po tome različiti od životinja, istovremeno nudeći tračak znanja o poreklu naših sposobnosti. Plave kreje znaju da su i druge kreje kradljivci i da sakrivena hrana može da istruli; ovce prepoznaju lica; šimpanze koriste razne alatke za čeprkanje po termitnjacima, pa čak i oružje da love male sisare; delfini mogu da imitiraju ljudske pokrete; riba strelac, koja iznenadnim vodenim mlazom ošamućuje insekte iznad površine vode, uči tu veštinu tako što posmatra kako to radi druga, iskusna riba. A papagaj Aleks na kraju je postao iznenađujuće dobar govornik.


Izvor:Nacionalna geografija
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 17:00

Pčele znaju da broje do četiri


Слика


Naučnici u Australiji utvrdili su da pčele znaju da broje do četiri. Istraživači sa univerziteta Kvinslend u jednom tunelu su obeležili pet mesta i na jedno od njih stavili nektar.

Pčele su letele tačno do mesta s hranom, a to su nastavile da rade i kada je hrana sklonjena.
"Ustanovili smo da će pčele bez greške ići na jedno od prva četiri mesta na kojima bi se nalazila hrana", rekao je istraživač Mandijam Šrinivisan.
"Problem izgleda nastaje kada se hrana stavi na peto i šesto mesto. Pčele to više ne prepoznaju i čini se da njihova sposobnost brojanja ide samo do četiri. Što više ispitujemo ta stvorenja koja imaju mozak veličine semenke susama, to smo više začuđeni, Pčele zaista imaju mnogo sposobnosti koje imamo i mi, takozvana viša, ljudska bića", dodao je Šrinivisan.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 17:01

Pravi kitovi


Слика



Rone do dubine od 180 metara i taru glavama morsko dno zadebljanjima na koži koja liče na bradavice. Ponekad plivaju naglavačke, veliki poput potonulih galija, toplokrvni, zadržavaju dah u hladnim i mračnim dubinama dok nad njima naviru najveće plime sveta. Potom otvaraju svoja usta nalik pećinama i puštaju da vodene struje teraju hranu pravo u njih. To je jedan od načina na koji se arktički pravi kitovi hrane u zalivu Fandi između Mejna (jedne od država SAD) i kanadskih provincija Nju Brunsvika i Nove Škotske. Ili barem tako nagađaju stručnjaci koji su te životinje teške od 40 do 70 tona viđali glava prekrivenih muljem. Ali naglašavaju da bi to moglo da potiče i od nekakve druge aktivnosti – koju do sada još niko nije uspeo da zamisli.

Nauka te životinje naziva Eubalaena glacialis, „dobrim, ili pravim kitovima leda“. U njihovom uobičajenom imenu, pravi kit, koje su im nadenuli kitolovci, krije se duboka ironija jer su ih proglasili pravim kitovima za ubijanje. Budući da se najradije zadržavaju u plitkim priobalnim vodama, približavali su se lukama, plivajući polako i često ostajući na površini. Zbog takvih osobina bilo ih je lako pogoditi harpunom, posle čega bi njihova trupla uglavnom ostajala da plutaju na površini, zahvaljujući izuzetno debelom sloju sala, koje su kitolovci pretvarali u ulje. Kao prvi veliki kit koji je komercijalno lovljen, E. glacialis je služio za dobijanje ulja kojim su se punile svetiljke starog sveta, od mračnog srednjeg veka pa do renesanse. Do XVI veka Evropljani su istrebili istočnu severnoatlantsku populaciju, pa su se okrenuli severnoameričkoj obali. Tamo su lovci na kitove postavili svoje stanice na Labradoru i pokupili između 25.000 i 40.000 srodnih grenlandskih kitova zajedno s nepoznatim brojem pravih kitova (izveštaji su retko razlikovali ove dve veoma slične vrste divova).

U vreme kad su stanovnici Nove Engleske ušli u posao ubijanja pravih kitova, nije ih mnogo preostalo. Jenkiji su ulovili još oko 5000, delimično i zbog toga što su kitovi postali još cenjeniji zbog kitove kosti nego zbog ulja. Stotine traka ove čvrste ali savitljive tvari, od kojih je svaka duga dva-tri metra i fino obrubljena, visi s kitove gornje vilice. One tvore ogromno sito koje ovim divovima omogućava da iz vode proceđuju sitne ljuskare (Crustacea) kojima se hrane – milijarde ne većih od buve veslonožaca (Copepoda) dnevno, da bi se snabdeli s najmanje 400.000 kalorija, koliko iznosi dnevna potreba jednog odraslog kita (razmera između mase kitovog tela i mase tela njegovog plena iznosi 50.000.000.000 : 1). Društvo je, međutim, mislilo da je kitova kost najkorisnija kao podupirač u korsetima, obruč u podsuknjama krinolina, kišobranska žica i konjski bič.

Početkom XX veka broj preostalih kitova koji su pripadali ovoj vrsti sveo se otprilike na nekoliko desetina. Komercijalni lov harpunom nije bio zabranjen sve do 1935. godine. Njihov oporavak posle toga mogao bi da se uporedi s oporavkom teško ranjenog čoveka: bolno i sporo poboljšavanje, periodi pogoršavanja, kao i vrlo neizvestan konačan ishod.

Danas postoji oko 350 do 400 arktičkih pravih kitova. Ti preostali kitovi migriraju duž severnoameričke istočne obale, između hranilišta u zalivu Mejn i udaljenih zimovališta na jugu – otprilike 2200 kilometara u jednom pravcu za gravidne ženke koje putuju do ustaljenih područja u kojima rađaju mladunce, uz obale Džordžije i Floride. Putuju kroz izrazito prometne delove okeana.

Istraživački tim iz bostonskog Akvarijuma Nove Engleske provodi leto na službi u Lubecu, u Mejnu, gde proučava kitove koji se okupljaju zbog hranjenja i druženja u zalivu Fandi i obližnjoj uvali Rouzvej pored južnog dela Nove Škotske. Naučnici, koji su prikupili arhiv od oko 390.000 fotografija, mogu da prepoznaju skoro svakog kita u toj populaciji prema jedinstvenom izgledu njegovih zadebljanja (onih bradavičastih delova kože na glavama), kao i ožiljcima i drugim nepravilnostima, mada sve više i prema uzorcima DNK.

Jedan od omiljenih je #2223, koji je prvi put u tim vodama viđen 1992. godine. Bio je mladunac i toliko sklon praćakanju oko čamaca da su ga prozvali Kalvin, prema nestašnom dečaku, junaku stripa „Calvin and Hobbes“. Tokom te godine jedan ribar je izvestio o mladuncu kita koji pliva oko svoje umiruće majke i kad je tim otkrio truplo ženke, ustanovilo se da je to bila #1223 – Dilajla, Kalvinova majka. Na njenom telu su bile posekotine i uboji koji su ukazivali na snažan sudar, verovatno s nekim od teretnih brodova na pomorskoj ruti koja je u to vreme prolazila sredinom zaliva, gde se okupljaju kitovi. Izgledalo je da će sudbina osmomesečnog mladunca biti strašna, jer je još nekoliko meseci trebalo da sisa Dilajlino kalorično, toplo mleko.

U julu 1993. godine, istraživači zagledani u sveže fotografije snimljene u zalivu pronašli su slike za koje se činilo da se podudaraju sa slikama iz Kalvinove rane mladosti. Da! Siroče se nekako izvuklo. DNK iz uzorka kože uzetog 1994. godine pokazao je da je radoznali, hrabri Kalvin u stvari bio devojčica. Sledeće godine je stigao prvi izveštaj o njenom ulasku u površinski aktivnu grupu, (engl. SAG – Surface-Active Group) u kojoj se druže kitovi oba pola, pokazujući znake udvaranja kao što su pljuskanja, gurkanja, izvrtanja i zamahivanja. Iako ona do svoje desete godine još neće biti polno zrela, izgleda da mlade kitove njenog uzrasta privlači uzbudljivost SAG-a i oni vežbaju ponašanje koje bi uskoro moglo da utiče na njihovu uspešnost u parenju. Najdragoceniji deo populacije su odrasle plodne ženke. Ima ih manje od sto. Izgleda da bi uskoro mogla da im se pridruži i Kalvin.

Tri uzastopne godine istraživači su pomoću ultrazvuka merili debljinu sala ove mlade ženke. To je pomalo delikatan posao. „Jedan kit je na to reagovao tako što je toliko snažno protresao čamac da sam odletela u more“, prisećala se Ejmi Noulton iz istraživačkog tima. Ipak, istraživači su uspeli da utvrde da je Kalvin postajala sve punačkija, što je bio glavni pokazatelj njenog dobrog zdravlja. Veče uoči nastupajuće 2000. godine po prvi put je primećena u vodama zaliva Džordži, prostranstvu plitkih voda uz obalu Džordžije i Floride, gde se pravi kitovi rađaju.

U leto 2000. Kalvin se opet pojavila u zalivu Fandi, ali ovog puta bila je zapletena u ribarsku opremu. Neraskidiva užad od mešanih polimera bila su joj omotana oko tela, usecala su joj se u kožu i vukla se za njom, usporavajući je. Posle toga su istraživači ovoj mladoj ženki izgubili trag.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 17:02

Слика


U devetnaestom veku ulicama Menhetna su lutale svinje, a stoka se napasala u javnim parkovima.

Današnji izbor za uzgajanje u gradu su pilići, i to ne samo u Njujorku.

Stanovnici gradova širom SAD uvode kokoške u svoja dvorišta i vrtove, skupljaju sveža jaja, đubrivo i okupljaju se oko zajedničkog interesa, a lokalne vlasti vode rasprave i u skladu s okolnostima osavremenjuju svoje propise.

Gradski pilići su pali u nemilost tokom prošlog veka zbog industrijalizacije i drugih činilaca. Međutim, tokom devedesetih godina dvadesetog veka doživeli su renesansu na pacifičkom severozapadu koji voli domaću hranu.

Trenutna recesija i pokret „od farme do stola“ su ovakav trend odveli još dalje. „Samo nabavite nekoliko pilića, i možete da se prehranite“, kaže Abu Talid sa farme zajednice Takva u Bronksu. „Onaj ko kontroliše vašu korpu za hleb kontroliše vašu sudbinu.“



Izvor:Nacionalna geografija
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 11 Мај 2009, 17:59

Životinjama ne treba kompas


Zemljino magnetno polje ljudi koriste samo pomoću kompasa, dok životinje mogu da ga prepoznaju, odnosno usvoje navigaciju od rođenja.

Neke životinje nikad se ne odmaknu daleko od mesta rođenja. Ali druge migriraju po desetine hiljada kilometara, leteći ili plivajući do dalekih odredišta, a u nekim vrstama i vraćajući se na polazište, na gotovo neverovatne načine.

Naučnici otkrivaju sve više pojedinosti o tome kako životinjama uspevaju takvi zadivljujući navigacijski poduhvati, a najnovija istraživanja usmerena su na Zemljino magnetno polje.

Panulirus argus, vrsta jastoga koji živi uz obale Meksičkog zaliva i Antila, orijentiše se pomochu magnetnog polja Zemlje. Biolozi sa Univerziteta Severne Karoline utvrdili su da ti beskičmenjaci mogu da pronađu svoju kuću pa makar od nje bili udaljeni više desetina kilometara.

Biolozi su ulovili nekoliko jastoga i odvukli ih četrdesetak kilometara dalje, na mesto koje uhvaćenim životinjama nije bilo poznato. Tokom transporta jastozi su bili smešeni u nepropusne sanduke i lišeni svake vizualne orijentacije.

Usprkos tome, nakon što su pušteni u more, jastozi su pronašli put do mesta na kojem su bili uhvaćeni.

Ova vrsta jastoga, inače, ide u sezonske migracije koje dosežu i do 200 kilometara. Naučnici procenjuju da sposobnost navigacije jastoga prevazilazi onu vizualnu ili hemijsku kakvu koriste druge životinje, poput pčela ili mrava koji se oslanjaju na miris, odnosno svetlo. Veruje se da se jastozi u tamnim dubinama okeana orijentišu prema severnom i južnom magnetnom polu Zemlje.

Njima, kao i mnogim drugim životinskim vrstama nije potreban kompas ili satelitsko pozicioniranje.

"Navigacija životinja je zadivljujuće složena. Sve do sada proučavane životinje koriste više od jedne vrste informacija", kaže Kenet Lohman, profesor američkog Univerziteta Severne Karoline.

Među tim informacijama su vizualni orijentiri, sunce, mirisi, pa i Zemljino magnetno polje. Sposobnost korišćenja magnetnih informacija - nešto što ljudi mogu samo pomoću kompasa, tema je Lohmanovog naučnog rada objavljenog u najnovijem izdanju časopisa "Proceedings of the National Academy of Sciences".


Слика


U članku, Lohman i njegove kolege predlažu novu teoriju o načinu na koji neke životinje, kao na primer lososi i morske kornjače, koriste magnetizam za iznalaženje puta preko ogromnih udaljenosti otvorenog okeana da bi se vratile na mesto gde su bile rođene.

"Ideja koju mi predlažemo temelji se na dva nalaza. Prvi je da su i morske kornjače i lososi sposobni da osete Zemljino magnetno polje. Obe vrste imaju dobro razvijen taj osećaj. Drugi nalaz je da različiti delovi obale pokazuju blago različite magnetske osobine", kaže profesor Lohman.

Nijedna od tih ideja zasebno nije nova, ali Lohman ističe da ih je njegov naučni tim udružio na način koji objašnjava neke navigacijske poduhvate životinja.

"Prema našoj pretpostavci, lososi i morske kornjače odmah po rođenju nauče magnetno polje matičnog područja. Tu informaciju zadržavaju čitavo vreme tokom migracija dugih hiljade kilometara. Kad dođe vreme za povratak i razmnožavanje, oni se pomoću te informacije vraćaju tačno na to isto mesto".

Profesor Lohman naglašava da njegova teorija nije dokazana, ali kaže da je to prva verodostojna teorija o životinjskoj navigaciji.

Bolje razumevanje tih procesa, dodaje on, moglo bi omogućiti korišćenje magnetne navigacije u razne druge svrhe, recimo za navođenje lososa da se mreste u rekama koje su izgubile svoju vlastitu populaciju lososa.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20429
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 13 Авг 2009, 16:55

Estivacija je letnji san u koji „padaju“ neke životinje kako bi se sklonile od žege izazvane sušom tokom duge letnje sezone. Ovo stanje mirovanja je karakteristično za pustinjske životinje, kao što su neke žabe i glodari. Afrička riba plućašica se ukopava u mulj na dnu isušene reke gde ostaje sve dok se korito ponovo ne napuni vodom.[1] Poput nekih današnjih gmizavaca, izgleda da su i neki dinosauri, kao što je lesotosaurus takođe padali u letnji san. Na to upućuju fosilni nalazi dve životinje iz ove vrste koje su pronađene zbijene jedna uz drugu verovatno u svom podzemnom skloništu.