Roman MASLACAK, Oskara Frajzingera

Za sve događaje iz kulture, bilo da su se desili ili će se tek desiti

Уредник: koen

[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Roman MASLACAK, Oskara Frajzingera

Порукаод Viktorija Vi » 03 Нов 2010, 20:22

Слика
Да сам ТВ водитељ и да је ово телевизија, обратила бих се гледаоцима речима:„На правом сте месту! Не мењајте канал!“ Но,без обзира што је ово папир, ја ћу поновити да они који у рукама држе књигу на чијим корицама пише „Маслачак“, јесу на правом месту.

А што се канала тиче – и у овој књизи, реч је о једном каналу, али не телевизијском, већ правом каналу који се налази усред једног винограда у швајцарском кантону Вале, оном каналу којим протиче вода, оном који је извор и симбол живота, оном који живот и срећу значи:„Свака кап ове воде садржи сву воду овога света. Оно што ту видиш није ништа друго до дух земље који је изашао из таме да би се у њу вратио пошто се нахранио светлошћу. То ти можда изгледа обично, тај пут без амбиција, али то је наш живот и значи много више од мало мутне воде...“(стр.62)

Човек који нас је довео до тог канала, односно до једног рајског врта на земљи зове се Оскар Фрајзингер.

Оскар Фрајзингер по занимању је професор немачког језика, али је и писац, песник, музичар, посланик у швајцарском парламенту и председник швајцарске Народне странке. Нема тог Швајцарца који није чуо за Оскара као човека који слободно мисли и усуђује се да каже све што мисли, а на недавном референдуму поводом забране градње минарета, швајцарски народ је показао да мисли исто што и он.

Због својих ставова и храбрости да у Парламенту каже шта мисли и о питањима која се не тичу конкретно Швајцарске, али о којима расправља цела Европа, па и њен „велики брат“, Америка, Оскар Фрајзингер је и страдао. Наиме, пошто је у швајцарском Парламенту изјавио да је срамно то што Европа дозвољава да се једној сувереној земљи отме територија, тј. што благонаклоно гледа на отимање Косова, екстремисти су му запалили кућу у којој је живео са супругом и троје деце.

Кад швајцарско удружење књижевника није хтело да га прими у своје чланство, Срби, међу којима је био и Миодраг Лукић, предложили су му да постане члан УКС-а. И Оскар Фрајзингер је пристао. Тако је српска књижевност постала богатија за једног великог писца чији нам мисаони узлети и домети могу само служити на част.

Сматрам да је Оскар Фрајзингер највећи живи писац међу политичарима и највећи политичар међу писцима, и позивам се при том на мудрог Платона који је знао да би свет био много лепши и племенитији када би државом управљали песници и филозофи.

Пред вама је дело једног правог револуционара, бунтовника, човека који се у време свеопштег бешчашћа, свеприсутног безнађа, привидних слобода и безброј лажи, бори за част, наду, слободу, истину, правду, и то ради где год се налазио.

Оскар Фрајзингер је објавио на српском језику још и: роман „Спирала шаха“ и збирке приповедака „Крхки светови“и „С оне стране мисли“.

Роман „Маслачак“ је објављен у Швајцарској, 2009. године (издавач: Matze), а код нас у октобру 2010, у издању „Легенде“ из Чачка, која је објавила и претходна Фрајзингерова дела.Преводиоци су:Данијела Милошевић и Виолета Милићевић.

*

Они који се озбиљније баве књижевном критиком кажу да је 21. век – век исповести, век признања, дакле – монолошке форме у књижевности. Као да је дошло време преиспитивања, па се враћамо у најосетљивије године, у детињство, како бисмо открили своје корене и покушали да схватимо коме дугујемо то што смо такви какви јесмо.

„Маслачак“ је написан у форми монолога у коме су јунаци један деда и његов унук. У делу је истакнута нераскидива веза становника Валеа и њихове земље, као и приврженост исконском животу у складу са природом.

Пошто има и много дијалога деде и унука, због чега је „Маслачак“ прикладан и за драматизацију, ускоро можемо очекивати и његово извођење на даскама које живот значе.

Јунак дечаковог детињства, деда Витал Еритје, изгубио је веру у смисао живота, али је изненада открио да је наследио сан који је у стању да преобрази и његов живот и пределе, сан „лепши од вечери која крвари над Белим зубом“.

Остварујући тај сан, деда поручује свом унуку:„Видиш, ми не можемо променити свет, али можемо променити мали део пута којим идемо“, и својим примером му показује да појединац може променити себе и оплеменити окружење у коме живи. Та промена доноси радост и њему и онима који живе са њим. Витал неуморно сади најразличитије растиње.

У датим околностима, тај чин је револуционарни чин, и личи на праву лудост, зато што на први поглед делује као нешто што је излишно. Но, Витал је схватио као своју мисију управо то- да сади цвеће и необичне биљке дуж целог канала, чак и да ишчупа сву винову лозу из свог винограда, како би на том месту засадио дрвеће, што је у виноградарском крају равно злочину, али што ће се касније показати као узвишени чин који ће тај крај учинити познатом и занимљивом дестинацијом за бројне туристе.

Врло је занимљиво пратити развојни пут тог човека који је, на прагу шездесет пете године, закључио да нема због чега да живи, да његов живот нема смисла, а онда, када се случајно, шетајући поред оближњег канала крај свог винограда, оклизнуо и пао, загњуривши нос у маслачак, све се променило - живот без смисла одједном је добио смисао, а све то је нераскидиво везано за љубав према земљи, према природи, према извору живота.

Јер, маслачак је, ништа друго до – једно мало биљно сунце на земљи, један презрени цвет чију лепоту мало ко примећује, а онај ко воли светлост – лако ће открити и пут који води до извора живота.

А сада знам да онога ко је у стању да види сунце у једном маслачку све на овом свету може да очара.

Од тог тренутка мој дека је постао револуционар. Револуционар своје врсте. Јер он није желео да постане црна рука која би се прљала крвљу невиних.

Не, његово ратничко име било је – ЗЕЛЕНА РУКА

Управо тако – зелена рука. Из случајног сусрета са својим малим биљним сунцем извукао је закључак да је његова мисија да засади цвеће на једном кутку ове старе добре земље. И решио је да почне дуж канала, на месту које је било повлашћено због откровења које је ту доживео“
(стр.29).

Захваљујући "зеленој руци", тј. љубави према природи, Витал Еритје живи и дарује живот мртвом пејзажу, јер природа не би била складна да нема људске руке да је обликује. Витал је покренуо нешто што је наставило да се развија без њега, после његовог принудног одвођења у душевну болницу.

Оно што је он започео претворило се у природни феномен: канал је сврстан у Унескову светску баштину. Но, људима који Витала Еритјеа нису разумели није било довољно то што су га затворили, већ су желели чак и да избришу сећање на њега. Пронашли су еколошки прихватљивије објашњење за туристе који су одједном нагрнули са свих страна и поверовали да се та бујна вегетација развила сама од себе, као природни феномен, тј. „због конвергентних фактора“, како је објаснио човек постављен да чува то благо, чије вредности и лепоте није свестан.

Дека Витал је, захваљујући свом унуку, упак успео да се достојанствено опрости од своје рајске баште. На минималном простору Оскар Фрајзингер постиже максимум. Сведено, са тек неколико реченица, описује ту сцену, али тако да, сигурна сам, нико неће остати равнодушан читајући завршне странице овог романа невеликог обима.

Иако је мртав, Витал Еритје, са рукама које су део нетакнуте природе, које негују култ рада, чистоте и лепоте, биће увек жив: „И сваки пут кад неко засади цвет негде у свету, дека је тај који држи ашов и захваљујући његовом сну тај цвет расте.“

„Маслачак“ ће дубоко дирнути нарочито оне читаоце који су, из било ког разлога, хтели да дигну руку на себе, али их је неко вратио у живот, након чега су пронашли смисао и вратили се својим коренима.Зато рецензент, Марк Бонан, у предговору каже: „Причајући нам о својим коренима, ви нас укорењујете“. С пуним правом!

Нико од нас не бира где ће се родити, али се родни крај увек воли, понекад и без правог разлога, или само зато што смо ту рођени, куд год нас жеље одвеле.

Као и приповедач, и многи читаоци су видели света, премерили свет својим корацима не би ли утолили жудњу за даљинама, али ништа се не може упоредити са родним крајем:„Земља твог детињства је нешто друго. Из твојих дубина попне се до твог погледа. Не споља. Гледајући је, ти у ствари видиш себе. И ту видиш више од пуког предела, више од нагомиланих сећања. Видиш читав живот, читав проклети живот који је, упркос свему, твој, само твој, зато што га препознајеш и зато што не постоји други који би био тако леп...“

„Овлашћени“, режимски критичари, који се, по сваку цену, залажу за авангардне токове у књижевности, одбијају да одају почаст уметничким поступцима и истинама којима Оскар Фрајзингер располаже и које нам нуди. Зато он тера дођавола „све што је корисно, а што гуши живот, прави живот“, као и људе који су пристали на удобност, једноличност и бесмисао.

Франсис Ришар приметио је и ово: "Утемељити један роман на „открићу маслачка“, сматрати за откровење сусрет са маленим биљним сунцем и бити неуморни ратник светлости - све то захтева велику храброст! То се треба усудити!"

И Оскар Фрајзингер се усуђује да то чини јер „тај жути цвет са хиљаду латица уноси нам нам у очи сву светлост овога света“, те се његова смелост мора схватити и као резултат велике даровитости и окренутости животу, што је сасвим оправдано и прихватљиво.

Читаоци, за које је књижевност исто што и живот, имају очи и срце да то виде и осете.

*

Да ли је ово поетска проза или песма у прози? – питаће се они који се препусте читању овог невеликог дела, схвативши да их оно обузима онако како нас може обузети само лепа песма, она која буди најдубља осећања.

Кратке реченице којима је дело писано, сажете мисли и богатство које се крије у свакој од њих, више подсећају на једну велику романтичарску поему, и то - оду родном крају, него на обичну причу о детињству или особи од које смо научили најважније животне лекције.

Дакле, прозна форма овог дела само је привид, трик, а дело је, због присуства лирских елемената, дубоке осећајности и непосредног доживљаја – чиста поезија.

Парафразирајући Франсиса Ришара, рећи ћу и да је то прави мали књижевни драгуљ, који тражи само да пронађете топао и јасан глас како бисте речима као нотама које Оскар компонује као виртуоз омогућили да звуче онако како је то творац замислио и да сијају у свој својој лепоти.

Речи су пажљиво пробране као најсочнији и најлепши гроздови, израз је једноставан, непосредан, својствен људима који живе на каналу, у ненарушеном, савршеном складу са природом.

Невелик обим, у овом случају, само је доказ да је сажетост веома важна и да се на свакој страници ове књиге види ширина једног ума и срца, једна животна филозофија која је тако драгоцена, а ретка.

Ономе што je дечаков херој, дека, рекао: „У свакој капи ове воде налази се сва вода света“, ја бих додала: у сваком делићу ове приче налази се прича о целом свету, прича о свакоме од нас, она која показује путеве ка изгубљеном рају, односно рајском врту. А ко не сања о њему?

(Наставак следи)

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2979
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 03 Нов 2010, 20:27

Свој осврт на „Маслачак“ Оскара Фрајзингера завршићу преводом рецензије која се налази на сајту издавача јер је то најбоља препорука:

Бунтовник из овог дела није од оних који убрзавају ток историје. Он није ни од оних који изазивају преврате и проливају крв. Његова побуна је у њему самом, и она је спора. Он се не бори са животом, већ му верује. Он не трчи ка светским чудима, већ их пушта да сама дођу њему. Његово оружје чине стрпљење, укорењеност, трајност и дубина.

Животна лекција коју даје свом унуку тиче се свих нас и не нуди нам ништа друго до – једног канала. Међутим, у том тихом роморењу има више мудрости него у свим научним тезама овога света.

Отворите ову књигу и откријте поново живот...свој живот!


Виолета Милићевић

Корисников грб
Miodrag L.
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 166
Придружен: 30 Јун 2005, 18:35
Место: Svajcarska
Контакт:

Порукаод Miodrag L. » 03 Нов 2010, 21:17

Garantujem, ma kako vam srca bila tvrda kanuce vam barem jedna suza, ne zbog tuge vec zbog ganuca.
Nepoznavanje samog sebe je opasno po zivot


[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable
[phpBB Debug] PHP Warning: in file [ROOT]/vendor/twig/twig/lib/Twig/Extension/Core.php on line 1266: count(): Parameter must be an array or an object that implements Countable