Stvar srca

Za sve događaje iz kulture, bilo da su se desili ili će se tek desiti

Уредник: koen

Корисников грб
trebamisvakidan
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1701
Придружен: 26 Мар 2006, 04:34
Место: Beograd
Контакт:

Stvar srca

Порукаод trebamisvakidan » 03 Авг 2017, 12:27

Слика

Stvar srca – Tara Marković

Roman za decu i one koji se tako osećaju

Sasvim obična devojčica koja je živela uobičajenim životom devetogodišnjakinje, ustala je jednog jutra i odlučila nešto neobično – da napiše knjigu. Nije nikome rekla za svoj plan. Jednostavno, počela je da piše. Nizale su se stranice, rađali likovi, nove priče, izašle iz mašte, ali i iz života. Zamišljala je, ta, sasvim obična devojčica, kako u rukama drži svoju knjigu, lista stranice i proživljava doživljaje svojih junaka družeći se s njima. Vredno je radila jer je znala da će se njen san ostvariti. Mnogo je čitala i shvatila koliko su knjige važne jer razvijaju maštu, vode u nove svetove i pružaju mogućnost da budeš i ono što nisi, ali i da vidiš i osetiš ono što si mislio da je nemoguće. Na primer, da s devet godina napišeš roman, i to pravi. I da na korici knjige vidiš svoje ime, a na klapni svoju fotografiju.

Godina rođenja autora počinje sa 20, neobično, ali ne i nemoguće. U njenu knjigu iz snova, priču od dve stotine i još malo strana, stalo je mnogo priča, doživljaja iz škole, prijatnih, ali i onih drugih, koji takođe čine život. Udahnula je dušu junacima koji su toliko stvarni i žive, tu negde u našem okruženju. Uspela je da kroz lik glavne junakinje i sama bude na trenutak ono što nije, a izmišljena, čudnovata porodica postala je njena. I dokazala je naša devojčica da se snovi ostvaruju. Razmišlja o tome dok je s korica knjige gledaju dva velika oka koja kriju nove priče, neke druge junake.

Tako je Stvar srca stigla pravo iz srca mlade autorke Tare Marković, devojčice s početka priče.

Слика

NAUČILA sam prvo da čitam, a onda da govorim. Knjige su moje omiljene igračke. Jedino one mogu da mi "ubiju" dosadu, da me oraspolože, rasplamsaju mi maštu, inspirišu me, "bace" u razmišljanja...

Ovako govori desetogodišnja Tara Marković iz Beograda. Zato nas i ne čudi što je nedavno objavila prvi roman, "Stvar srca". A sve ukazuje na to da je i najmlađi pisac romana na svetu. Bilo je njenih vršnjaka koji su u tim godinama objavljivali zbirke poezije, ali za romanopisca od 10 leta još se nije čulo. Uz sve to, ova vedra, razdragana, pričljiva devojčica, iskričavih plavih očiju, svoj prvenac od 238 stranac ilustrovala je - sama.

- Kada sam odlučila da sve ono što mi se sakupilo u mašti pretočim u knjigu, nikom nisam rekla - priča nam Tara.

- Mama i tata su znali da pišem, ali ne o čemu. Stranice su se nizale, rađali likovi, nove priče, izašle i iz mašte i iz života. Što je priča više napredovala, bila sam sve vrednija, jer sam osećala da će mi se ostvariti san. San da u rukama držim svoj prvi roman, da listam njegove stranice i čitajući ga još jednom proživim doživljaje svojih junaka.

U njenu knjigu iz snova, "roman za male i velike čitaoce", kako nam je ponosno pričala Tara, stalo je mnogo priča, doživljaja iz škole, prijatnih, ali i onih drugih. Uspela je, kaže, da kroz lik glavne junakinje Marije Jovanović i sama bude na trenutak ono što nije, a izmišljena, čudnovata porodica postala je njena.

- Inspiracija ne bira mesto i vreme - veselo govori Tara. - Tokom ta četiri meseca, dok sam pisala roman, čim bih se dosetila nečeg zanimljivog što bi lepo i dinamično razvijalo radnju, odmah sam to zapisivala. Nije bilo važno gde sam, koje je doba dana, da li sam sama ili u društvu.

Otkrila nam je naša mlada spisateljica da je napisala i drugi deo romana "Stvar srca", kao i da planira i treći nastavak.

- Biće to trilogija, zaokružena priča o doživljajima glavne junakinje Marije Jovanović - otkriva nam Tara. - Biće tu mnogo avantura, zabave, ozbiljnih razmišljanja... Želim, u stvari, da moje knjige imaju mnogo uzbudljivih i neizvesnih događaja, s malo primesa naučne fantastike, da se rasplet ne naslućuje lako, da obiluju dijalozima i da se čitaju u dahu.

Upravo su takva dela koja naša sagovornica najradije čita. Tako pišu njeni najdraži pisci: Gradimir Stojković, Džeklin Vilson, Džoana Ketlin Rouling, Elizabet Aho, Hektor Malo...

- Gotovo sve svoje slobodno vreme "provodim" s nekim od ovih pisaca - uzbuđeno nam priča Tara.

- Kad ne čitam, slušam muziku, učim strane jezike, gledam kvizove i družim se sa drugarima iz moje škole "Danilo Kiš" na Voždovcu. Oni su bili oduševljeni još kad su čuli da je moj roman u štampi. Nisu mogli da veruju. Neki su čak i za poslednju lektiru, koju sami biramo u 4. razredu, izabrali baš moj roman. Ponosna je bila i moja divna učiteljica Milena Lutovac, koja mi je mnogo pomogla.

Osim učiteljice, Tari su, kako kaže, neizmerna podrška i roditelji Brankica i Zoran. Njihova ljubav prema književnosti i lepoj reči bili su prirodna sredina u kojoj je odrasla. Zato i nema dilemu gde će biti i šta će raditi za dvadesetak godina.

- Planiram da na našem Filološkom fakultetu završim svetsku književnost - odlučna je Tara.

- Potom i da se usavršavam, da postanem univerzitetski profesor. Sve to ovde u Srbiji. Jer, najlepše se piše i govori na maternjem jeziku.

ISKRENA DEČJA SRCA
DA, naslov romana, "Stvar srca", više asocira na neko ljubavno štivo nego na dečje - uz osmeh kaže Tara.
- Može to malo i da zbuni čitaoce. Ali u samoj radnji ima mnogo srca i mnogo ljubavi, one dečje, najiskrenije, najčistije. Osim toga, i bend koji često pominjem u knjizi zove se "Stvar srca". Zato sam i odlučila da roman tako nazovem.

MISLI I MAŠTA
NISMO znali da naše dete piše roman - kaže Brankica, Tarina mama. - Videli smo samo da mnogo piše i da je vrlo posvećena. Kad nam je pokazala već gotovo delo, bili smo iznenađeni, a kada smo pročitali, bilo nam je jasno: da, to je Tara u svojoj slobodi, mislima i mašti. A da je knjige zanimaju, jasno nam je od njene treće godine. Tada je počela da čita, a prethodno je sama naučila slova. Progovorila je sa tri i po, uz malu pomoć logopeda.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... M.facebook
Kada bismo hteli biti samo srećni, to bismo lako postigli. Ali mi želimo biti srećniji od drugih, a to je uvek teško, jer smatramo druge srećnijima nego što jesu