Atlantida

Čovekov uticaj na prirodu i njen odgovor nama...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:47

3) LEMURUA - ILI MU?

Kao što smo videli, mit o Atlantidi motivisao je mnoge učenjake da koriste sve moguće
izvore nauke u svom traganju za istorijskom is-tinom. Paralelno s tim, on je inspirisao i
one radoznale duhove koji veruju da se istina može lakše dokučiti spiritualnim nego
fizičkim sredstvima. U ovu grupu spadaju teozofi, antropozofi, jogi, i mističari uopšte.
Prihvatajući Platonovog ,,Timeja" i ^ritiju" kao značajne i dra-gocene izvore, okultisti
tvrde da imaju pristup i do još starijih doku-menata koji su, prema njima, otkrivani širom
čitavog sveta, a naročito u Indiji, Tibetu i centralnoj Americi. Najčuvaniji od tih
tajanstvenih izvora je delo ,,Akaški izveštaj" za koje Austrijanac Rudolf Štajner, osnivač
Antropozofskog društva, tvrdi da sadrži nekoliko poglavlja o Atlantidi. Što je još
zanimljivije, ti Jzveštaji" govore o jednom izgub-Ijenom svetu starijem čak i od Atlantide:
naime, o zemlji Lemuriji, či-tavom jednom kontinentu koji sada leži potopljen ispod voda
Tihog okeana. Lemurijanci su, stoji u ,,izveštajima'1, bili preci Atlantiđana, od kojih potiče
moderni čovek. Prema sledbenicima Rudolfa Štajne-ra, postoje, ili će postojati pre nego
što Ijudska evolucija bude završe-na, sedam izvornih rasa Ijudi: prve dve su još nepoznate;
treća su bili Lemurijanci; četvrta Atlantiđani; peta Arijevci; a još dve treba da dođu.
Gde je, dakle, Lemurija? Šta je ona? 1 koliko znamo o njoj? Ime je prvi put sugerisao 1855.
engleski zoolog Filip Latli Sklejter koji je postulirao jedno područje u Pacifiku kao
praiskonsku postojbinu le-mura; po njemu, ove životinje uvek iznova osećaju atavističku
potre-bu da se vraćaju u taj kraj. Sklejterova teorija je, izgleda, bila inspiri-sana naučnim
verovanjem tog doba da leminzi iz Norveške, u svojim samoubilačkim migracijama koje se
ponavljaju svake četiri godine, pokušavaju da se vrate u svoju pradomovinu - Atlantidu. 1
tek što je Sklejter predložio svoju tezu o prvobitnom staništu lemura, na scenu su stupili
geolozi. spremni da podrže njegovu tvrdnju, posle čega je Lemurija bila prihvaćena kao ime
za jednu Atlantidu u Tihom okeanu.
priča o stradanju ,,pročitana" sa tajanstvenih pločica: Propast zemlje Mu na crtežu Dženisa
Čerčvorda
Logika ovde primenjena veoma je interesantna za proučavaoca ideje. Počinje se sa
premisom da je možda postojala jedna kopnena masa u Pacifiku kojoj se ima pripisati
rasprostranjenost lemura širom sveta; ova sugestija je potom prihvaćena kao moguća,
mada nedoka-zana, od strane nekih geologa; teozofi, antropozofi i ostali okultisti zatim
daju toj neotkrivenoj zemlji ime Lemurija - prema Lemurima, narodu koji možda jeste a
možda nije nastao ovde; nakon toga, mito-lozi skloni ovoj koncepciji pronalaze dokaze o
jednom izgubljenom kopnu u legendama pacifičkih ostrvljana; ne prolazi mnogo vremena,
a Lemurija već biva ucrtana na mapama i postaje tema vatrenih disku-sija u knjigama i
člancima.
Kao rezultat svega toga, uskoro se pojavio čitav niz specijalista za Lemuriju, baš kao što ih
je bilo za isto tako tajanstvenu zemlju Mu; u oba slučaja. istoričari tih izgubljenih
kontinenata uveliko su se osla-njali na inspiraciju, intuiciju i razne misteriozne dokumente.
Na pri-mer, madam Helena Blavacki, rusko-američki osnivač Teozofskog društva, dodala
je težinu svog prestiža čitavoj kontroverzi, prihvatajući kao dokazano ono što je do tada
bilo najobičnija spekulacija jednog zoologa. Madam Blavacki je otišla korak dalje:
izmislila je jednu rasu Ijudi, kao i geografsku lokaciju za izgubljeni svet. Izjavljujući da
nje-ne informacije potiču iz knjiga mudrosti drevne Indije, ona je tvrdila da je Lemurija
zauzimala praktično čitavu južnu hemisferu ,,od pod-nožja Himalaja do nekoliko stepeni
od Antarktičkog kruga".
Lemurija, veli madam Blavacki, bila je naseljena jednom polu-Ijudskom rasom koja se
parila sa životinjama; pripadnici rase bili su biseksualni i imali su ,,astralno" telo, kao i
treće oko na potiljku glave, koje im je omogućavalo psihičku vidovitost. Ti Lemurijanci i
njihov kontinent bili su zbrisani pre Trećeg eocenskog doba, mada su njihovi potomci
preživeli u vidu australijskih urođenika, Papuanaca i Hoten-tota.
Tih istih godina Austrijanac Rudolf Štajner, koji je neko vreme bio povezan sa teozofskim
pokretom madam Blavacki, sve dok se nije otcepio i osnovao sopstveno Antropozofsko
društvo, preuzeo je mno-ge od svojih zamisli o Lemuriji - njenu lokaciju, stanovništvo i
kultu-ru - iz ,,Tajne doktrine" madam Blavacki, mada je dodao nekoliko novih i
uzbudljivih detalja do kojih je došao konsultujući ono što je nazivao ,,Akaškim
izveštajima". Iz tih izveštaja saznao je da Lemuri-janci nisu imali govorni jezik, nego da su
bili kadri da međusobno ko-municiraju prenošenjem misli. Slično tome, oni su bili u stanju
da sa-mim naporom volje postignu sve što su želeli; mada su svojom fizič-kom
konstitucijom još uvek bili u embrionalnoj fazi evolucije, i mada nisu imali visoko razvijen
mozak, oni su bili kadri da pokreću planine ako bi to zaželeli, ili da podižu ogromne
,,građevine" posvećene dve-ma službama - ,,Božanskoj mudrosti" i ,,Božanskoj
umetnosti". Shod-no tome, mada su bili na kulturnom nivou pećinskih Ijudi (jer živeli su u
pećinama i rupama koje su iskopavali na tlu), oni su imali moć da prkose silama prirode,
kao i da uživaju u polnom snošaju sa bogovi-ma.
Naredni vodeći autoritet za Lemuriju bio je britanski teozof V. Skot-Eliot. On je 1906.
godine prezentirao javnosti jednu seriju mapa koje su prikazivale obrise Atlantide i
Lemurije u šest kritičnih faza njihove istorije: 1) pre oko 1.000.000 godina; 2) nakon prve
katastrofe 800.000 godina pre naše ere; 3) nakon druge katastrofe 200.000 godi-na pre
naše ere; 4) nakon treće katastrofe 80.000 godina pre naše ere;
5) Lemuriju na njenom najvišem stupnju (datum nije naveden); i 6) Lemuriju ,,u jednom
kasnijem periodu".
Skot-Eliot nam ne kaže odakle je dobavio podatke za sastavlja-nje tih atlasa; jedino veli da
su mape Atlantide načinili ,,moćni Upuće-ni u danima Atlantide", a atlase Lemurije ,,neko
od božanskih ins-truktora u danima kada je Lemurija još postojala". Međutim, on tvrdi da
je ,,pisac imao veliku privilegiju da dođe do kopija - manje ili više kompletnih - četiri od
tih atlasa. Sva četiri predstavljaju Atlantidu". Njegovu reč moramo uzeti zdravo za gotovo,
zato što ,,globus, jedan fini bareljef u terakoti, i jedna dobro očuvana mapa na pergamentu,
ili koži neke vrste" sa kojih je on kopirao mape nisu dostupni nečlano-vima Teozofskog
društva.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:47

Što se tiče Lemurijanaca, Skot-Eliot se slaže da su oni bili treća od sedam izvornih rasa.
Međutim, on ima i neke dopunske informaci-je koje se tiču prethodnih rasa. Prva izvorna
rasa nije bila Ijudska, ne-go je bila formirana od ,,astralne materije". Druga je bila
približnija Ijudskoj, mada su njihova tela bila ,.načinjena od etera". Ali treća iz-vorna rasa,
čiji su prvi predstavnici bili Lemurijanci, razvila se u ogromna majmunolika stvorenja koja
su živela na Marsu, Zemlji i Merkuru. Taj čovek-životinja imao je izvesne fizičke
karakteristike koje su otada bile izgubljene u procesu evolucije; na primer, imao je treće
oko na potiljku glave; a pošto je imao stopala sa izduženim peta-ma mogao je da hoda
unatrag isto tako lako kao i unapred. Pored to-ga, uživao je u dvostrukom seksualnom
životu, budući da je bio her-mafrodit. poput gliste ili baštenskog puža. U kom periodu je
taj bisek-sualni Lemurijanac postao Atlantidanin separatno muškog odnosno ženskog pola,
koji predstavlja četvrtu izvornu rasu, - to se još ne zna, jer ,,misterija nastanka separatnih
polova mora da je veoma opskur-na, budući da je to (pisac verovatno hoće da kaže:
odgovor na to pita-nje) stvar nekog embriologa".
Veoma važan aspekt Skot-Eliotove istorije Lemurije je njegovo otkriće da su Lemurijanci
osnovali jednu koloniju u zemlji Ašanti (te-ritorija današnje zapadne Nigerije). Ta
kolonija, koja je bila toliko izolovana da se nikada nije mešala sa nižim tipovima (to jest,
sirovim zverima), evoluirala je u zasebnu vrstu četvrte izvorne rase uz pomoć jednog
Upućenog koji je došao sa planete Venere da bi poučio te ni-gerijske Atlantiđane u
umetnostirna i naukama civilizacije. Upravo ti napredni Lemurijanci dovešće Atlantidu do
njenog najvećeg uspona tokom Zlatnog doba, pre oko 80.000 godina. Mnogi izučavaoci
istori-je iznenadiće se kad saznaju da su Atlantiđani tog perioda koristili avione na mlazni
pogon, pa čak i avione sa vertikalnim uzletanjem, koji su i u ovom našem modernom dobu
još uvek samo u eksperimen-talnoj fazi. Evo kako Skot-Eliot 1896. opisuje pogon
atlantidskih vazdušnih brodova:
,,Jedan jak i masivan metalni sanduk koji je ležao u centru broda bio je generator. Odatle
je sila proticala kroz dve goleme savitljive ce-vi ka oba kraja letelice, kao i kroz osam
pomoćnih cevi fiksiranih na prednjoj i stražnjoj strani donjeg dela trupa. Imale su
dvostruki otvor uperen vertikalno naviše i naniže. Neposredno pre nego što bi putova-nje
počinjalo, otvarali su se poklopci osam potpornih cevi koje su bile okrenute naniže; svi
ostali poklopci bili su zatvoreni. Struja koja je navirala kroz osam otvora udarala je o
zemlju takvom silinom da je terala brod naviše, dok je sam vazduh nastavljao da pruža
neophodni oslonac. Kad bi se postigla dovoljna visina, stavljana je u dejstvo sa-vitljiva cev
na kraju broda suprotnom od željenog pravca kretanja, dok je delimičnim zatvaranjem
poklopca struja koja je tekla kroz osam vertikalnih cevi bivala svedena na malu količinu
potrebnu da bi se održala postignuta visina".
Iz navedenog izvoda može se videti koliko su originalne bile ideje koje su zastupali
teozofi, anticipirajući neke od najproročanskijih i najsenzacionalnijih aspekata naučne
fantastike. Nije zato nimalo iz-nenađujuće što su Ijudi, naročito u Americi, počeli da
viđaju Lemuri-jance, kao što će nekoliko decenija kasnije viđati posetioce koji su sti-gli iz
spoljnjeg sveta u letećim tanjirima. Na primer, 22. maja 1932. ,,Los Angeles Times Star"
objavio je u svom nedeljnom dodatku čla-nak o jednoj koloniji Lemurijanaca koji su živeli
na padinama planine Šasta u severnoj Kaliforniji.
Pisac tog članka tvrdi kako mu je kondukter voza kojim je puto-vao u Portland, država
Oregon, ispričao da je svetlost koju je video na planini u stvari dolazila od ,.Lemurijanaca
koji su upražnjavali svoje svetkovine"; i tako je odlučio da se ,,opremi za jednu
ekspediciju" u divljinu planine Šasta i pronađe taj tajanstveni narod za koji se vero-valo da
je iščezao pre mnogo vekova zajedno sa Atlantiđanima. Kad su pripreme za eskpediciju
bile završene, istraživač je krenuo svojim kolima u grad Vid, gde je otkrio postojanje
jednog ,,mističnog sela". Na licu mesta zatekao je i druge istraživače, koji su ga uveravali
da se svetlost na planini Šesta pojavljivala izjutra, u podne i noću, kada su Lemurijanci
održavali svoje ceremonije.
Na žalost, do tada još niko nije uspeo da prodre u ,,sveto područ-je", koje je za strance bilo
zabranjeno, slično svetom gradu Lasi i Ti-betu - a ako je nekome možda i pošlo za rukom
da stigne u tajanstve-no selo, taj se nikada nije vratio da ispriča priču. Međutim, ,,Erninentni
naučnik profesor Edgar Lusin Larkin, odlučan i oštrouman, pro-dro je u divljinu Šaste
dokle god je mogao - ili se usudio - a onda je, mudro, nastavio svoje istraživanje sa jedne
uzvišice uz pomoć veoma moćnog teleskopa".
Logika prilagođena okultizmu: Izgled Lemurijanskog čoveka (i životinje) na osnovu opisa
,,astralnih vidovnjaka"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:48

Ono što je profesor video bio je jedan hram u srcu mističnog sela, čudesna tvorevina od
sečenog mermera i oniksa, po lepoti i arhitek-tonskom sjaju ravna veličanstvenim
hramovima Jukatan. Sami Lemu-rijanci bili su miroljubiva društvena zajednica, očigledno
zadovoljni time što mogu da žive onako kako su njihovi preci živeli pre nego što je
Lemuriju progutalo more. Poslednji potomci prvih stanovnika
Zemlje, oni nisu više imali jedno oko na potiljku glave, niti su bili u stanju da hodaju
unazad sa istom lakoćom kao unapred - jer su žitelji Vida povremeno susretali
Lemurijance u seoskom dućanu i opisivali ih kao ,,visoke, bosonoge Ijude, plemenitog
izgleda, sa kratko potkre-sanom kosom, odevene u besprekornu belu odeću". Najveću
popular-nost uživali su kod dućandžija, zahvaljujući tome što su ogromne koli-čine
sumpora, soli i slanine isplaćivali velikim grumenčićima zlata koji su vredeli mnogo više
od kupljene robe. Pored toga što su posedovali veličanstven hram od mermera i oniksa i
jedan rudnik u kojem su ko-pali grumenje zlata, Lemurijanci su, prema tvrdnji pisca
članka u listu ,,Times Star", Jmali tajnu moć tibetanskih majstora": to jest. bili su u stanju
da se stope sa svojom okolinom i da iščeznu po volji. Isto tako, imali su naučna znanja
daleko naprednija od naših, mada nakon ne-koliko stotina hiljada godina života u Americi
(koju su nazivali ,,Gu-stama"), još uvek nisu zaboravili svoju prvobitnu domovinu Lemuriju,
u čiju su čast osvetljavali planinu Šasta tokom svojih ponoćnih ce-remonija.
Koliko nam je poznato, ovaj opis u pomenutom američkom listu jedini je izveštaj
očevica koji imamo o Lemurijancima, a do izvesne mere čak je i on iz druge ruke zato što
je pisac članka dobar deo oba-veštenja dobio od žitelja grada Vida, koji je načinio svojim
,,glavnim štabom" za ekspediciju u ono što je nazivao divljinom Kalitornije. Na nesreću, ni
u jednoj enciklopediji nema ni slovca o ,,eminentnom naučniku" profesoru Edgaru L.
Larkinu koji je proučavao Lemurijan-ce kroz svoj ,,moćni teleskop", a on lično očigledno
nije objavio izve-štaj o svojim nalazima. Ne manje očigledno je i to da nikada nećemo čuti
o četvorici ili petorici drugih istraživača kojima je, navodno, po-šlo za rukom da prodru u
,,nevidljivu zaštićenu teritoriju" lemurijan-ske kolonije, jer se nijedan od njih nije vratio da
nam donese priču, ili su možda, iz straha od odmazde poslednjih potomaka iščezle rase,
bili suviše užasnuti da saopšte javnosti ono što su videli.
Neki od okultista čija su verovanja, kao što smo videli, bila zasnovana na ličnoj inspiraciji
a ne na faktičkim dokazima, smatrali su da je pra-domovina Atlantiđana bio izgubljeni
centralnoamerički kontinent ko-ga je otkrio dr Augustus Le Plonžon, o čijoj smo knjizi
,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" ranije raspravljali. Taj kontinent, kome je dr Le Plonžon
dao ime ,,zemlja Mu", sada će postati monopol američkog pukovnika Džemsa Čerčvorda,
koji je objavio čitavu seriju knjiga na tu temu, počev sa delom ,,Izgubljeni kontinent Mu,
domovina čove-ka", prvi put objavljenim 1926. godine. Ta knjiga bila je svakih neko
liko godina propraćena novim plodovima pukovnikovih istraživanja -,,Deca Mu",
,.Kosmička lica Mu", i ,,Sveti simboli Mu".
Pukovnik Čerčvord nam kaže da je priču o Mu saznao iz ,,Naa-kalskih pločica", koje je
pronašao skrivene u arhivama jednog indij-skog manastira, čije nam ime i lokaciju ne
saopštava. Pločice su, štavi-še, bile pisane ,,na prvobitnom jeziku čovečanstva", jeziku koji
su, što ne iznenađuje, razumela samo dva visoka sveštenika u Indiji. Medu-tim, jedan stari
sveštenik dao je Amerikancu neku vrstu kratkog teča-ja iz tog prvobitnog jezika, što mu je
omogućilo da prevede dugo skri-vane pločice iz Naakala. Ustanovio je da su zapisi
detaljno opisivali stvaranje Zemlje, čoveka i mesta gde se on najpre pojavio - naime,
zemlje Mu.
Nastavljajući svoja istraživanja u drugim manastirima (nijedan od njih nije izričito
imenovan ili lociran), pukovnik je saznao da se Mu prostirao preko većeg dela Tihog
okeana, sve dok nije ,,iščezao u pomami vatre i vode pre 12.000 godina". Potvrdu
događaja ispričanih u ,,Naakalskim pločicama" našao je u hinduskim epovima, knjigama
drevnih Maja, ,Jzveštajima iz Lase", zapisanim na stenama Severne Amerike, i raznim
monumentima razbacanim širom pacifičkih ostrva. Očigledno je da Mu u mnogom
pogledu odgovara Lemuriji, ali s obzi-rom da je pukovnik svoje opise crpeo iz tolikih
mnogih izvora koji ni-su bili dostupni drugim istraživačima, oni su mnogo živopisniji od
bilo čega što su nam dali madam Blavacki, Rudolf Štajner, ili čak i V. Skot-Eliot. On je u
stanju, na primer, da prevede jednu pločicu sa Us-kršnjeg ostrva u kojoj je opisan prolećni
dan u zemlji Mu pre nego što će kontinent biti raznesen eksplozijom u paramparčad:
,Jznad hlad-nih reka, leptiri gizdavih krila lebdeli su u senci drveća, uzdižući se i padajući
u vilinskim pokretima, kao da su želeli da bolje osmotre svo-ju slikovitu lepotu u ogledalu
prirode. Prebacujući se munjevito od cveta do cveta, kolibri su obavljali svoje kratke
letove, blistajući kao živi dragulji na sunčevim zracima".
Dok čita ovaj izvod, čoveku se neodoljivo nameće utisak da su hroničari Uskršnjeg ostrva
bili pod snažnim uticajem dama-spisateljki iz viktorijanskog doba, mada je to, razume se,
bilo nemoguće.
Međutim, kad dođe na red iznošenje golih činjenica, pločice koje je konsultovao
Amerikanac mnogo su prozaičnije: na primer, saop-štava nam se da je stanovništvo Mu
brojalo šezdeset i četiri miliona;
da je kraljeva titula bila Ra Mu; da je dominantna rasa bila bela -,,iz-vanredno lepi Ijudi";
da je bilo sedam glavnih gradova, i tako dalje. Konačna propast zemlje Mu, prema
pukovnikovom čitanju ,.Troano kodeksa" u Britanskom muzeju, odigrala se za samo jednu
noć- ,,do-le, dole, dole otišla je ona, pravo u usta pakla".
Dok se kopno uzdizalo i padalo, podrhtavalo i treslo, piše pukov-nik Čerčvord, podzemne
vatre su izbile u oblacima buktavog plamena prečnika pet kilometara. Debeli crni zastirač
dima zamračio je kopno;
gradovi i sva živa bića bili su uništeni; uza sve to, prema pukovniko-vom interpretiranju
..Kodeksa kortezianusa" i ,,Troano kodeksa" čuli su se ,,očajnički krici: Mu, spasi nas!"
Usput rečeno, sve ove živopi-sne opise i detalje o propasti Mu u pomahnitaloj vatri i vodi
pukovnik Čerčvord je stavio na papir 1926, nekih dvadeset godina pre prve atomske
eksplozije - fenomena koji je, za sada, najsličniji onom nje-govom ,,dole, dole, dole otišla
je ona, pravo u usta pakla".
Nije zato nimalo iznenađujuće što je tu kataklizmu nadživela sa-mo šačica ubogih
stvorenja koja su se šćućurila na stenovitim ostrvima širom Tihog okeana. Neki od njih bili
su beznadežno ludi, raspameće-ni od silnog užasa; drugi su preklinjali smrt da ih oslobodi
patnje; a iz-vestan broj odao se takvim divljim običajima kao što je kanibalizam.
Glavno delo maštovitog pukovnika ,Jzgubljeni kontinent Mu" doživelo je u poslednje
vreme veći broj izdanja u obe Amerike i Evro-pi - mada nije jasno da li čitaoce te knjige
pleni oduševljenje za Mu, ili za naučnu fantastiku. Nema sumnje, čitaočev stav u velikoj
meri za-visi od toga sa kolikim stepenom poverenja prihvata pukovnikove prevode
,,Naakalskih pločica" i drugih sveštenih zapisa o Mu. Budući da nikome drugome nije dat
pristup do tih dokumenata. teško je pro-ceniti njihovu autentičnost, baš kao što je teško
proceniti autentičnost majanskih tekstova dr Le Plonžona i ,,Akaških izveštaja" Rudolfa
Štajnera.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:48

A jednu od dopunskih komplikacija za one koji nastoje da se opredele između atlantske i
pacifičke lokacije uzgubljenih kontinenata predstavlja suparništvo između pojedinih škola
okultizma. Pukovnik Čerčvord, na primer, odbacuje kao bezvrednu Šlimanovu tvrdnju da
su Mu i Atlantida bile identične. To je najobičnije nagadanje, kaže pukovnik Čerčvord, jer
izveštaji jasno tvrde da je zemlja Mu ležala zapadno od Amerike u Pacifiku, a ne istočno u
Atlantiku, koji je bio lokacija Atlantide. Nastavljajući kritikovanje svojih rivala, pukovnik
instistira da ni dr Le Plonžon nije bio u pravu, zato što je smestio Mu u Centralnu
Ameriku, zaboravivši potpuno da svi izveštaji tvrde sa-svim kategorički da su ,,zemlje
zapada" bile razorene i potopljene, dok je Centralna Amerika do dana današnjega ostala
nepotopljena. ,,To je", kaže pukovni Čerčvord, ,,isto tako proizvoljno kao kazati da je neki
čovek mrtav dok on s vama polemiše o nekoj stvari". Logiku koja je ovde primenjena
možda je pomalo teško pratiti; očigledno je samo to da pukovnik kvalifikuje svoje
prethodnike - doktore Šlimana i Le Plonžona - kao varalice.
Razne teorije o kataklizmi: Čerčvord je tvrdio da je ostrvo Mu potonulo zbog ogromnog ,,saća"
pukotina pod zemljom
Oni koji se interesuju za okultna istraživanja mita o Atlantidi mogu, dakle, sami da se
opredele za onaj koji im izgleda najubedljivi-ji - Mu dr Le Plonžona, Šlimana, ili
Čerčvorda; a teorije o Muu mora-ju, sa svoje strane, da budu upoređene sa teorijama o
Lemuriji, ona-ko kako ih brane Štajner, madam Blavacki i Skot-Ehot. Isto tako, ne smeju
se prenebregnuti ni razne lokacije same Atlantide, bez obzira na to što se one protežu od
Arktičkog kruga do blizu ekvatora i od dveju Amerika do lanca japanskih ostrva.
Traganje je uzbudljivo, i za one koji imaju dovoljno vremena i pristup u neku veliku
biblioteku može lako da postane izazovan hobi -kao što je traženje ključa za etrurski jezik,
ili odgovor na srednjeve-kovnu zagonetku koliko se anđela može načičkati na glavi jedne
čio-de. Ali oni koji više vole realizam nego romantiku mogu odgovore na svoja pitanja da
potraže u nalazima profesionalnih istoričara.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:03

4) ŠTA KAŽU NAUČNICI

Za većinu naučnika koji svoje tumačenje istorije baziraju na činje-nicama - ili, u njihovom
nedostatku. na verovatnoći - glavne te-škoće sa Platonovom Atlantidom oduvek je
predstavljala, prvo, hro-nologija i, drugo. geografija izgubljenog ostrva. Smeštajući vreme
nje-nog razaranja 9.000 godina pre Solonove posete Egiptu, koja se desila oko 560. godine
pre naše ere, stižemo do datuma od prihližno 9590. godine pre naše ere. A kao što smo već
napomenuli, potpuno je ne-moguće da je bilo koja civilizacija naše planete u to vreme
dostigla onako visok stepen razvoja kakav je Platon pripisivao Atlantiđanima. Filozof im
pripisuje čak i veštinu pisanja, mada je danas prilično jasno utvrđeno da su se slova, za
razliku od piktograma, prvi put pojavila negde oko 3.000 godina pre naše ere kao izum
Sumeraca. Prema to-me, Platonovo datiranje, iz raznih faktičkih razloga, ne može da bude
ispravno.
Drugo, sporna je i lokacija Atlantide, koju Platon smešta negde iza Herkulovih stubova.
Objektivna nauka je i ovde skeptična. Jedno vreme vladalo je široko rasprostranjeno
mišljenje da Srednjeatlantski greben - za koji znamo da se proteže od Islanda, preko Azora
i Tri-stan de Kunje, do južnog Atlantika - predstavlja kičmu jedne potonu-le kopnene
mase, i to otkriće bilo je pozdravljeno kao siguran dokaz autentičnosti Platonove lokacije
Atlantide.
U godinama koje su usledile čuo se dtav niz prilično neodređenih glasina o naslagama
larvi na tom grebenu, sve to uz sugestiju da je ne-kad ,,živo" kopno bilo uništeno
vulkanskim i seizmičkim aktivnosti-ma. Na bazi tih geografskih podataka, neki atlantolozi
- koji su vatre-no branili Platonovu teoriju da se Atlantida nalazila iza Herkulovih
•stubova, a samim time i u Atlantiku - postulirali su hipotezu da se pr-vobitna kopnena
masa tokom kasnog tercijara (20.000 godina pre n. e.) rascepila na dva dela, čije ostatke
danas predstavljaju ostrva duž
obala Spanije i Afrike, a u zapadnom Atlantiku Zapadnoindijski arhi-pelag. Prvi ostaci
sačinjavali su Atlantidu; drugi - Antiliju.
Nesrećom po tu atraktivnu teoriju, današnji geolozi pokazuju tendenciju da preokrenu taj
proces; naime. oni tvrde da je Atlantski grehen uzdignut navise sa morskog dna, i da nije
predstavljao kičmu jednog kontinenta koji je potonuo pod talasima. Ukoliko je to tako -a
treha se ponovo prisetiti opaske jednog oštroumnog posmatrača: da pomoću geologije
možete dokazati sve što želite - onda Platonova pri-ča o kraljevini Atlantidi iza Herkulovih
stubova nema nikakve istorij-ske vrednosti.
Možda inspiradja za Platonovc opise: Rekonstrukcija palate u Knososu na Kritu
Još jedna važna okolnost mora se imati u vidu kada je reč o loka-ciji izguhljenog ostrva.
Platonovo poznavanje geografije iza granica istočnog i centralnog Sredozemnog mora bilo
je minimalno: on je imao tek sasvim maglovite ideje o onome što je ležalo iza Kartagine, a
pogotovo iza Gibraltarskog tesnaca. U stvari, okean je za njega bio ono što je ..daleki
svemir" danas za nas. Uz put rečeno. on ga i nije nazivao Atlantikom, nego Atlasovim
morem. Ime je poteklo od džina Atlasa (Atlanta), koji je bio prisiljen da pridržava nebesa
na glavi i ru-kama. što je činio iz svog nepomičnog položaja unutar Tesnaca. Dru-gim
rečima, izgleda da je Platon akceptirao Atlasovo more kao jedan region dovoljno dalek i
dovoljno tajanstven da mu posluži kaozgodna geografska metafora za njegov
senzacionalni izveštaj.
Oni izučavaoci Atlantide koji se ne osećaju slepo vezani za hro-nološke i geografske
detalje u stanju su da pristupe Platonovom izve-štaju na manje sputan način. Jedna od
takvih inspirisanih osoba bio je K. T. Frost, mladi profesor Kraljičinog univerziteta u
Belfastu. Frost je izgubio život u jednoj akciji za vreme prvog svetskog rata, i tako ni-je
poživeo dovoljno dugo da dalje razvije svoju briljantnu tezu koju je prvi put obelodanio
još 1909. godine. Njegova teza, ukratko, bila je da priča koju su egipatski sveštenici
ispričali Solonu - priča koja je, na kraju, bila preneta Sokratu a zatim objavljena od strane
Platona -predstavlja tipičnu mešavinu činjenica i legende; ta priča opisivala je jedan
verodostojan istorijski događaj, ali koji nije bio prenošen s ko-lena na koleno pisanim
rečima, nego usmenim folklornim predanjem. A značajan događaj o kojem je reč odnosi se
na propast minojske civi-lizacije, koja je bila uništena vatrom i vodom negde oko 1500.
godine pre naše ere.
Šta. dakle, znači Frostova teza, u terminima Platonovog mita o Atlantidi?
Na prvom mestu, ona znači da je ono što su egipatski sveštenici nazivali Atlantidom
(ukoliko je tako zaista glasilo ime ,,Izgubljenog ostrva" koje su oni preneli Platonu) u
stvari bio Krit. Na drugom me-stu, ona znači da se datum koji sveštenici navode za taj
katastrofalni događaj odnosio na neki period u dalekoj prošlosti - ne baš na okru-glu
brojku od 9.000 godina, nego naprosto, na neko davno, davno vreme. To je kao da autor
neke priče počinje predgovor za nju stero-tipnim rečima: ,,Nekad davno, pre mnogo
hiljada godina..." Za Solo-na, Sokrata, Platona i njegove savremenike Atinjane, minojska
civili-zacija i milenijumska vremenska skala bili su podjednako opskurni kao i stari Briti
za nas; ili, drugim rečima, oni su znali isto tako malo o kritskoj imperiji iz 1500. godine
pre naše ere koliko mi znamo o pre-surnersko) kulturi.
Međutim, profesor Frost je u Platonovom izveštaju zapazio izve-sne značajne detalje koji
su odjednom dobili svoj smisao - dobrim de-lom zahvaljujući senzacionalnim nalazima ser
Artura Evansa, koji je 1900. godine otpočeo svoja iskopavanja na Knososu. Frost je, na
pri-mer, zapazio da je Krit bio ,,centar jedne velike imperije čija su se trgovina i uticaj
prostirali od severnog Jadrana do Egipta i od Sicilije do Sirije" - činjenica korespondentna
opisima Atlantide koja je ,,ima-la takva silna bogatstva kakva nikada ranije nisu
posedovali kraljevi ili moćnici", jer zahvaljujući veličini njihovog kraljevstva mnoge su im
stvari bile donošene iz stranih zemalja, a samo ostrvo pružalo je veći-nu onoga što im je
bilo potrebno za svakodnevni život"!
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:03

On se setio, isto tako, da su ,,Levantom bez sumnje kružile čudne priče o golemim
zapanjujućim palatama, o sportskim igrama i plesovi-ma, a iznad svega o borbama sa
bikovima... Minojsko carstvo mora da je strancima izgledalo kao zaseban kontinent, sa
svojim sopstvenim genijem". Uporedite taj ritual borbe Ijudi i bikova na Kritu sa drugim
izveštajima egipatskih sveštenika o onome što se zbivalo u Posejdono-vom hramu na
Atlantidi gde su ,,bikovi imali pristup na ograđeni pro-stor oko hrama i bili lovljeni bez
oružja, a bik koji je uhvaćen bio odvođen do oltara i žrtvovan".
Frost, zatim, govori o Kritu kao o velikoj pomorskoj sili Sredo-zemlja, mada u tom
pogledu on nije imao na raspolaganju prevashod-no važne podatke profesora Spiridona
Marinatosa, direktora Grčke arheološke službe, a da i ne govorimo o ,,novoj" istoriji
minojske civi-lizacije koja je napisana na osnovu briljantnog rada vrsnih arheologa kao što
je profesor Karl Blegen ili kriptolozi poput Majkla Ventrisa i Džona Čedvika. Ne znajući
za teoriju da je Krit bio smrtno oštećen vulkanskim erupcijama i da je njegovo carstvo bilo
protohelensko, Frost je prihvatio tradicionalno verovanje da su Knosos i druge krit-ske
gradove razorili tokom bronzanog doba zavojevači koji su is-krsnuli sa severa, ognjem i
mačem probijajući svoj put kroz Grčku, Egejska ostrva, Bliski istok, i tako sve do Egipta -
tajanstveni Mitani, Hititi i Hiksoji.
Pa čak i tako, upadljiv je paralelizam između invazije Platonovih Atlantiđana na Evropu i
Libiju (podrazumevajući u klasičnim termi-nima severnu Afriku od obale Atlantika do
granica Egipta) i čestih u-pada severnih naroda u Afriku i naniže do Egipta. Za Atlantiđane
se smatralo da su izvršili invaziju oko 9600. godine pre naše ere, što je, kako smo videli,
jedan mitski ,,nedatum" u pojmovima faktičke istori-je. Hiksoji su stigli do Egipta možda
najranije oko 2500. godine pre naše ere. Sada nam je jasno kako takvi daleki datumi lako
mogu da se pobrkaju u folklornoj memoriji, ali ono što je profesor Frost tako pro-nicljivo
zaključio bilo je da ni precizni datumi ni tačne lokacije nisu bi-li toliko važni kao; a) jedno
moćno carstvo koje se protezalo preko mora do Egipta; b) invazija Bliskog istoka od strane
nepoznatih naro-da; i c) konačna propast imperije izazvana ,,žestokim zemljotresima i
poplavama u jednom jedinom danu i noći nesreće".
Kad se tragovi i indicije ispitaju u ovom kontekstu - to jest u kon-tekstu istorije a ne
mitologije - teza da je Atlantida bila u stvari Krit izgledalo je mladom profesoru klasike na
Kraljičinom univerzitetu u Belfastu gotovo sasvim ubedljiva.
Važno je podsetiti se da Frostovo razmišljanje na temu Atlantide nije bilo opterećeno
golemom masom nejasnog mitološkog, geološkog
i antropološkog prtljaga, koga su izučavaoci Platonove priče a-kumulirali počev od
sedamnaestog stoleća. Frost je verovatno čitao, ili bar prelistao, ,,Atlantidu" Ignacijusa
Donelija, ali po svemu sudeći nije gubio mnogo vremena na pseudonaučne teorije dr
Augustusa Le Plonžona ili ,,Tajnu doktrinu" madam Blavacki. Zajedno sa svim ostalim
klasičarima, posebno profesorom Džovetom, najvećim britan-skim autoritetom za Platona,
Frost je verovatno imao pomalo prezriv stav prema dokazima izvučenim iz dokumenata
koji su bili ,,pisani pr-vobitnim jezikom čovečanstva", ili čuvani sakriveni u
neimenovanim indijskim hramovima.
Novi smisao legende: Arhcolog Artur hvans -1907. godine na Kritu potiljku glave.
Njegovo specijalističko poznavanje drevnog grčkog je-zika, književnosti i istorije,
kombinovano sa izvanrednim otkrićima ser Artura Evansa na Knososu, snabdelo ga je
tvrdim činjenicama iz kojih su se mogle izvući racionalne de-dukcije. U tom duhu,
karakte-rističnom za najviše principe naučnosti, on je svoju tezu pružio na razmatranje
ozbilj-nim izučavaocima "Atlantide. Možda je simbolično za priro-du Ijudskog razuma što
je nje-gova briljantna subjektivna analiza bila zanemarena za Iju-bav takvih fikcija kao što
je zemlja Mu, ili takvih okultnih fantazija kao što su Ijudi visoki pet metara sa lednim
okom na
Zasluga K. T. Frosta sastojala se u tome što je preispitao Platonov mit na logičan način
jednog naučnika koji je pokušao da razluči verovatno od nemogućeg. Ono što je verovatno
može, na kraju, da bude i doka-zano; a nemoguće treba da bude ostavljeno fantastima. I
baš tu, na tom probnom kamenu, razišli su se putevi tragalaca za Atlantidom.
Pa ipak, kao što smo već napomenuli, Frostova teza, ma koliko da je lepo bila
argumentovana, ostala je sporedan ogranak atlantolo-gije više od trideset godina,
interesantna samo za nekolicinu istoričara
klasike i arheologije. Jedan iz ove grupe, profesor Spiridon Marina-tos, i sam Grk, imao je
preimućstvo što mu se pružila prilika da ispita minojsko-mikenski kopleks in situ, a
posebno ostrva koja su najbliža Kritu. On je zapazio da se grčka tradicija, koju su klasični
pisci često zapisivali u prerušenom vidu legendi, podudarala sa gotovo univerzal-nim
folklornim pamćenjem jedne katastrofalne poplave najbolje po-znate u hrišćanskom svetu
preko starozavetne priče o Potopu. S obzi-rom da su vavilonski, egipatski i grčki zapisi svi
od reda opisali slične katastrofe, niko nije mogao sumnjati da je takva jedna katastrofa doista
zadesila drevni svet, mada očigledno u različita vremena i na razli-čitim mestima.
U grčkoj literaturi priča o potopu vezana je za Deukaliona i njegovu barku u kojoj je
spasao sebe i svoju ženu nakon devet dana i devet noći plutanja po vodi. Na taj način,
sećanje na ono što je predstavljalo razaranje gradova. sela. šuma i polja pod dej-stvom
neke pomamne sile prirode uvrežilo se duboko u podsvest mediteranskih naroda, i to
sećanje - u prefinjenijem ohliku kakav se i mogao očekivati od racionalnih Grka drevne
Atine na vrhuncu njenog intelektualnog sjaja - svakako se odražava u ,,Timeju" i ,,Kritiji".
Delimično zahvaljujući čestim referencijama na potop u delima klasičnih pisaca, a
delimično Platonovoj tvrdnji da je Atlantida bila zbrisana sa lica zemlje za svega dvadeset
i četiri časa, profesor Mari-natos, stalno imajući minojski Krit na umu, usredsredio je svoju
paž-nju na ostrvo Teru, koje hi moglo da hude vitalni putokaz za Frostovu tezu. Jer Tera je
vulkanska; bila je razorena tokom jedne silovite erupcije koja je rascepila na tri dela;
najzad, ona leži samo 120 kilo-metara severno od Knososa.
Svoju teoriju da je Knosos, a s njim i minojska civilizacija Krita, bio uništen usled jedne
do tada neviđene erupcije vulkana na Teri on je prvi put izeno 1939. godine u jednom
članku objavljenom na strani-cama engleskog magazina Antiquity.
Iz razumljivih razloga, tokom drugog svetskog rata nisu mogli biti obavljeni nikakvi
praktični radovi koji bi potkrepili ideje grčkog pro-fesora Marinatosa; ali kada su, trideset
godina kasnije, geolozi, vulka-nolozi i arheolozi počeli da istražuju područje minojskog
carstva, pro-nađen je čitav niz dokaza da je tragični kraj došao kao rezultat jednog
katastrofalnog zemljotresa, propraćenog dvema snažnim erupcijama vulkana Santorini na
Teri i naizbežnim džinovskim talasima. Sve se to desilo oko 1500. godine pre naše ere,
kada je Krit bio na vrhuncu svo-ie moći tokom kasnog bronzanog doba. Shodno tome, do
Egipćana, udaljenih bar hiljadu kilometara od scene nesreće, izveštaji su mogli da stignu
samo u iskrivljenoj formi - s tim što je glavna novost glasila da je jedna moćna i bogata
nacija bila praktično uništena u zemljotre-sima i poplavama. Nije nam poznato da li je taj
događaj bio zabeležen u tadašnjim državnim arhivama, mada po svoj prilici jeste,
pogotovo ako su Egipćani kasnije dobili preciznije informacije od svojih izasla-nika u
Egejskom moru. Na kraju krajeva, oni su bili životno zaintere-sovani za istočno
Sredozemlje, posebno za Keftiu koji je, po gotovo jednodušnom mišljenju današnjih
istoričara, bio njihovo ime za Krit. Ukoliko je zaista tako, onda imamo interesantan opis
njegove lokaci-je sa tačke gledišta egipatskih faraona, jer u jednom rukopisu on je
pomenut u obliku fraze ,,daleko kao Keftiu".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:04

I tako, hiljadu godina nakon što je Keftiu bio uništen u katakli-zmi zemljotresa i
džinovskih plima, sveštenici Saisa, očigledno prepri-čavajući događaj na osnovu glasina
koje su čuli, smestili su Atlantidu daleko od Egipta, negde iza Herkulovih stubova, gde je
pomorski putnici nisu više videli zato što je bila zbrisana, uprkos svojoj veličini i moći. A
to, naravno, savršeno tačno odgovara stanju Krita i minoj-skih gradova u vreme kada je
Platon pisao svoje izveštaje o Atlantidi. Sjaj koji se nekada zvao Knosos, veličina i
velelepnost palata u Faisto-su, Maliji i na drugim ostrvima Kritskog mora bili su nepoznati
Plato-nu ili samo nejasno spominjani u Homerovim epovima.
Kakvi su, dakle, zaključci koje možemo da izvučemo iz Frost-Marina-tosove teze. I da li
kritska lokacija udovoljava naučnim testovima geo-loga i vulkanologa?
Odgovor na prvo pitanje danas je očigledan. Platonov izveštaj o usponu i padu Atlantide
(onakav kako su ga Solonu ispričali egipatski sveštenici) sačinjavaju tri zasebna elementa:
prvo, jedno tvrdo jezgro činjenica; drugo, jedna naslaga legendi koje su proistekle iz tih
činje-nica; i treće, izvesna moralna lekcija koju je Platon kao filozof želeo da prenese
svojim učenicima.
Znači, činjenica prekrivene mitovima. Mi ne moramo da idemo unatrag 2.000 ili više
godina da bismo naišli na potpuno isti tretman is-torije u našim sopstvenim zemljama i
unutar relativno novijih istorij-skih razdoblja. Klasičan primer za to je oblik u kome je
priča o kralju Arturu iz kasnog perioda Rimskog carstva stigla do nas. Veoma je interesantno
i poučno načiniti paralelu sa načinom na koji je priča o Mi-nosu stigla do Grka:
drugim rečima, tvrdo jezgro istorijske činjenice, u oba slučaja, postalo je tako ukrašeno
maštovitim legendama da čo-vek može ili da ne veruje ni jednu jedinu reč priče, ili da
priđe rešava-nju misterije prateći potpuno pogrešne tragove.
Saglasnost sa Platonovim opisom: Prikaz plesača sa bikom na freski iz palate u Knososu
gledalo verovatno u Platonovom izveštaju od onoga što je bilo evidentno kao nemoguće,
kao i od onoga što je u pri-či očigledno predstavljalo ,,naravoučenije". Pažljivi čitaoci
dotičnih odlomaka u ,,Timeju" i ,,Kritiji" mogu da izdvoje te elemente sami bez nekih
većih teškoća. Jedan primer onoga što je moguće - to jest zasnovano na verovatnoj
činjenici - jeste opis Posejdonovog hrama u kome su se čuvali i lovili sveti bikovi. Poetski
izveštaji o Minosu i Mi-notauru oduvek su bili smatrani za legende, koje spadaju u istu
kate-goriju ponekad neuverljivih, ponekad čak i smešnih anala o bogovima i njihovim
Ijubavima. Ali iskopavanja na Knososu, a naročito čuvene freske plesača sa bikovima,
dokazala su da je na Kritu zaista postojao kult bikova u čast Posejdona baš onakav kakvog
Platon opisuje kao da je postojao na Atlantidi.
Toliko o verovatnoj činjenici. A jedan primer čisto mitološkog elementa je tipično grčki
izveštaj o poreklu Atlantiđana: Posejdon je, navodno, začeo svoju decu sa jednom
smrtnom ženom, njena deca su, sa svoje strane, začela potomstvo sa drugim bogovima, a
sinovi iz tih zajednica postali su kraljevi gradova i pokrajina. Time se, naravno,
objašnjavala i opravdavala teorija o božanskom pravu kraljeva -plodno tlo za mitologe, ali
od malog interesa za istoričare.
Primer Platonove želje da istakne moralnu pouku svoje priče o Atlantidi je i njen
završetak, bar završetak dokle je stigao da ga napi-še - jer ili nije poživeo dovoljno dugo
da kompletira svoj monolog ..Kritija", koji se naprasno prekida usred rečenice, ili je
ostatak ruko-pisa bio izgubljen. Ali završetak koji smo dobili je ,,filozofski": on tvrdi da su
se Atlantiđani, u početku poznati po tome što su ,,prezirali sve osim vrline", tokom
vremena polako srozavali dok je božanski deo njihove prirode ,,postajao razblažen suviše
često i suviše mnogo zbog mešanja sa smrtnicima, pa je Ijudska priroda dobila prevagu".
Dru-gim rečima, ovde imamo platonovsku teoriju o Padu čoveka koji, za razliku od
hebrejske verzije što Pad pripisuje čovekovoj žudnji za sa-znanjem, okrivljuje za to njegov
sve veći materijalizam: ,,Bili su upr-Ijani nepoštenim ambicijama i željom za moći".
Toliko, dakle, o filozofskom sadržaju Platonovog izveštaja o Atlantidi. Medutim, nas ovde
interesuje tvrdo jezgro činjenica koje nas odvodi ponovo natrag na Krit i vulkansko ostrvo
Teru. Ostrvo je još i danas jedan veoma aktivan vulkan koji je snažno proradio 1925-26. i
još jednom 1938-41. godine. U stvari, on je bio neprekidno aktivan hiljadama godina, a
serija velikih eksplozija desila se oko 1500. godi-ne pre naše ere, da bi svoj vrhunac
dostigla od trideset do pedeset go-dina kasnije. kada je Krit najzad bio zahvaćen
kulminativnom nesre-ćom.
Nije nam namera da ovde analiziramo sve naučne i tehničke do-kaze koje su istakli
pobornici Frost-Marinatosove teorije sa ciljem da pokažu kako je minojsko carstvo na
Kritu bilo u velikoj meri uništeno zbog stalnih zemljotresa i džinovskih talasa plime
povezanih sa pusto-šnim erupcijama Tere petnaest stoleća pre naše ere. Dovoljno je napomenuti
da je ta teorija dobila snažnu potporu kroz rad seizmologa s jedne i arheologa s
druge strane. Prvi su dokazali da postoji gotovo potpun paralelizam između erupcija na
Teri i onih na ostrvu Krakatau nekih 3.200 godina kasnije.
Krakatau je jedno ostrvo Malajskog arhipelaga i leži između Su-matre, Jave i Bornea. Ono
je bukvalno eksplodiralo 1883. godine i bi-lo svedeno na bezmalo trećinu svoje ranije
veličine. Njegova strahovi-ta erupcija, zajedno sa petnaest metara visokim talasima,
prouzroko-vala je smrt nekih 40.000 Ijudi, razaranje blizu 300 varošica i sela, gu-bitak
stotina brodova i čamaca zavitlanih na kopno deset metara iznad nivoa mora, i poplavu
desetine hiljada hektara plantaža i šuma. Zna-čajno pri tome je da su vazdušni talasi od
eksplozije izazvali rušenje zgrada i sto šezdeset kilometara od Krakataua. Krit je nekih 110
kilo-metara južno od Tere, a njegove građevine u minojska vremena bile su zidane
uglavnom od zemljanih cigala sušenih na suncu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:04

Arheolozi su o efektima erupcija na Teri pronašli značajne doka-ze tokom iskopavanja
koja su otpočela šezdesetih godina prošlog veka i bilo nastavljena sve do naših dana;
zgrade u minojskom stilu prona-lažene su ispod d'ebelih slojeva plavca naslaganih
prilikom eksplozije 1500-1470. godine pre naše ere. U stvari, za minojsku civilizaciju moglo
bi se reći da je prvi put bila ponovo otkrivena 1870, kada su dva
Katastrofa u Egejskom moru: Eksplozija Santorinija počela je erupcijom koja je, kada se magma
povukla, napunila prostor gasom, što je izazvalo lomljenje i tonjenje delova ostrva
francuska arheologa otkopala jednu kuću nedaleko od mesta Akrotiri na jugozapadnom
uglu Tere i pronašla jedan hodnik čiji su gipsani zi-dovi bili ukrašeni krvavocrvenim,
bledožutim, tamnosmeđim i svetlo-plavim freskama - bojama koje asociraju na freske iz
palate Knosos na Kritu, koju je pronašao trideset godina kasnije ser Artur Evans. Na taj
način, već 1870. godine bilo je jasno da je na ostrvu Tere živeo civilizovan i u umetnosti
veoma kultivisan narod čija je kultura - sli-karstvo, grnčarstvo, izrada nakita itd - bila
prehelenaska. Takođe, postalo je jasno da je tu civilizaciju razorio vulkan koji je još uvek
bio aktivan u vreme kada su arheolozi vršili iskopavanja. Tokom završnih iskopavanja
koja su vršili profesor Marinatos i Emili Vermel bile su otkopane druge kuće i otkrivena
bogata nalazišta crepova i drugih artefakata.
Sada se počinje Smatrati da je Tera pre snažnih erupcija oko 1500. godine pre naše ere
bila ostrvska kolonija Krita, bez sumnje pod upravom nekog kritskog guvernera. Buduća
iskopavanja možda će da otkriju palatu tog vladara, mada ne možemo očekivati brze
rezultate kakve su arheolozi postizali pre jednog veka, kada je traganje uglavnom bilo
skoncentrisano na pronalaženje artefakata za muzeje, kao što je zbirka grnčarije koja se
sada nalazi u Francuskoj školi arheolo-gije u Atini.
Verovatnoća da je Tera bila minojska kolonija postaje gotovo izve-snost u svetlosti drugih
kolonija i baza koje je Krit osnovao širom Egejskog mora. Prema tome, nema nikakve
sumnje da je istoričar Tu-kidid, pišući krajem 5. veka pre naše ere, izneo jednu istorijsku
činje-nicu kada je izjavio da je Minos opremio veliku flotu, očistio grčka mora od pirata i
stvorio prekomorsko carstvo sa svojim sinovima kao vladarima. To carstvo, kojim se
upravljalo iz palate na Knososu, tra-jalo je 600 godina. Međutim, izgleda da je ono propalo
oko 1470. go-dine pre naše ere, i to ne samo na Kritu nego i širom njegovih ostrv-skih
kolonija. Jedna teorija bila je da su ga razorili narodi sa severa tokom svojih migracija
prema jugu u traganju za zemljom i plenom;
druga, da je kritska hegemonija propala zbog građanskih ratova; i tre-ća, da su se Krićani
dobrovoljno odrekli svog vladalaštva u korist tada već moćnijih Mikenaca
Atlantida na grčkom ostrvu: Preko kontura ostataka Saniorinija (Tere i Terazije) ucrtana je
Platonova prestonica
Naravno, najbolje je prepustiti ekspertima daprocene različita objašnjenja za iznenadni
sumrak Krita i brzo opadanje minojske kul-tuine dominadje. Medutim, valja se podsetiti da
je kritska prevlast na morima bila toliko izrazita da pretpostavka o propasti carstva zbog
in-vazije ne zvuči baš logično: nijedna armada ne bi bila u stanju da stig-ne do ostrva sa
snagama dovoljno jakim da razori sve gradove i palate u srcu imperije.
Otuda potiče alternativna teorija o propasti velikog moćnog mi-nojskog carstva -
iznenadno i brzo razaranje matične zemlje izazvano silovitim erupcijama na Teri,
zemljotresima i džinovskim talasima. Štaviše, ta strašna kataklizma nije razorila samo
gradove, pristaništa, palate i druge zgrade, nego je, bez sumnje, uništila i pomorske baze
na susednim ostrvima i dovela do totalnog gubitka flota koje su tamo bile ukotvljene. Krit
je na taj način bio nemoćno izložen i neprijatelj-skim Grcima i svirepim piratima: prvi su
oduvek priželjkivali da pre-stanu sa slanjem tributa Minosu u vidu mladića i devojaka
plemenitog roda za žrtvovanje u Posejdonovom hramu; drugi su budno vrebali svaku
priliku da se bace na nebranjene gradove u traganju za plenom.
I tako se ponovo vraćamo na Platonov izveštaj o propasti Atlanti-de - ostrvskog
kraljevstva veoma udaljenog od Egipta, pomorske im-perije koju su štitile njene moćne
flote, centra obožavanja Posejdona i kulta bikova, države veličanstvenih palata i ogromnog
bogatstva - te zemlje iz daleke prošlosti koja je uništena u jednom danu i jednoj no-ći
strahovitih zemljotresa i poplava, ostrva koje je iščezlo u dubinama mora. Zamenite ime
Krit sa Atlantidom, zanemarite famoznu vre-mensku razliku i lokaciju - i filozofova priča
počinje da se čita možda ne baš kao zvaničan izveštaj o nesreći, ali u svakom slučaju kao
Ho-merov poetizovan izveštaj o Troji. Drugim rečima, Platon nam je dao suštinu, ako ne i
činjenice, o jednom stvarnom istorijskom događaju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:05

DEO DRUGI
DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI


5) LEGENDA 0 RAJSKOM VRTU

Ćitalac je sada u poziciji da sam proceni nalaze dve škole atlantologa -naučnika s jedne, i
mističara s druge strane. Naravno, pri tome treba stalno imati na umu da poslednja reč na
temu Atlantide još nije izre-čena, jer svaka generacija istraživača ima da doda ponešto
zanimljivo, ako ne i ,,definitivno" ubedljivo. Bez obzira na to, stiče se utisak da malo šta
novo može da se pruži u pogledu činjeničnih dokaza, s obzi-rom da su učenjaci već iscrpili
sve naučne resurse u svom nastojanju da odgonetnu tajnu Atlantide. Drugim rečima, sve
buduće spekulaci-je povodom Platonovog izveštaja moraće ili da potvrde minojsku teoriju,
ili da predlože neku drugu - isto toliko ubedljivu. Što se tiče ,,inspiracionog" tipa
spekulacije,'on je. čini se, odživeo svoje dane, mada još uvek može da bude privlačan za
one koji mistiku pretpostav-Ijaju racionalnom sagledavanju čovekove istorije.
Međutim, pored Atlantide, ostaje još čitav niz nerešenih misteri-ja koje se tiču drugih
izgubljenih svetova prošlosti. Mada bi se po mi-šljenju skeptično nastrojenih naučnika svi
ti mitovi očuvani u folklor-noj memoriji mogli otpisati kao proizvoljne bapske priče, mi
ćemo im ipak posvetiti dužnu pažnju. Jer mitovi - kao što smo videli na prime-ru Atlantide
- ma koliko nam fantastični izgledali, mogu da imaju, i verovafno imaju, poreklo u
stvarnim događajima ili iskustvima.
Mit o Rajskom vrtu predstavlja jedan primer u tom smislu. Neka-da je čitav hrišćanski svet
prihvatao Rajski vrt kao jevanđeosku isti-nu", zato što se smatralo da Biblija predstavlja
reč božju, a ne istorij-ske anale Jevreja. Onda su, sredinom 19. stoleća, skeptici, a posebno
čitav niz nemačkih učenjaka goleme erudicije, pozivajući se na jake argumente, stavili pod
veliki znak pitanja istoričnost Starog zaveta; uz pomoć mnogih dokaza iz oblasti
antropologije, geologije i srodnih dis-ciplina, oni su dokazali da je priča o Postanju i
Rajskom vrtu bila naprosto pokušaj nekog drevnog jevrejskog pripovedača da objasni
poreklo sveta i čovečanstva.
Središna scena mita o Rajskom vrtu: Eva i Adam pod Drvetom saznanja. sa koga zmija nudi
jabuku grchii
Od tada naovamo malo je obrazovanih Ijudi, i to samo među vernicima. koji su prihvatali
hihlijsku verziju Postanja ili postoja-nje Rajskog vrta. Međutim, bez ohzira na razložnost
takvog skep-ticizma, izgleda da se suviše požurilo s negiranjem svake verodo-stojnosti
mita o Rajskom vrtu. Naime, zahvaljujući otkriću velikih biblioteka asirskih kraljeva.
danas nam izgleda da je prića o Rajskom vrtu, o Potopu i mnogim drugim ..nemogućim"
događajima o koji-ma se govori u Starom zavetu imala svoj koren u nekoj cpi/odi koja se
stvarno dcsila u neko davno vreme. pre poćetka pisanih izveštaja. Takve epizode
predavane su s generacije na generaciju i tako po-stale legende.
Možda nijedan mit nije intrigirao veći broj Ijudi od mita o Rajskom vrtu, u kojem je,
navodno. nastala Ijudska rasa. Njego\ opis u dru-gom poglavlju Postanja je kratak, ali
krajnje evokativan: mnogi slika-ri i pesnici dali su maha svojoj mašti i opisali nam taj
zemaljski raj u
svim njegovim sočnim detaljima. Centralna tačka slike, je, naravno. Drvo saznania u kome
se zmija prikriva s namerom da navede na is-kušenje Evu da pojede plod - koji, uz put
rečeno, nigde nije nazvan jabukom i kako je biblija postala izvorna knjiga hrisćanske etike.
filozofi su razmišljali o simbolizmu Zmije, Drveta saznanja. Istočnog greha i Ženine
krivice sto nas je isterala iz tog čudesnog utočišta. U međuvremenu. učenjaci praktičnijeg
duha tragali su za stvarnom lo-kaciiom Rajskog vrta- koristeći se hagoveštajima
navedenim u Knjizi postanja - jer bilo je krajnie fascinantno videti mesto ,,gde je sve počelo".
Uzmimo najpre samo ime Raj. Hebrejska reč Eden izgleda da je srodna s akadskom Edinu,
koja označava ravnicu ili stepu Eden mora da je hio jedna oaza u pustinji. dobro
pošumljena i navodnjena, kao što i glasi opis u Knjizi postanja:
ier čuvcno drugo poglavlje opisu]e reku koia ]e činila to područje plodnim račvajući se u
četiri manje reke nakon što je napustila Raj. Te četiri reke su nazvane:
1. Pishon
2 Gihon
3. Hidekel
4. Eut'rat
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:06

Treća od tih reka prevedena je na grčki kao Tigar, štu je i shvat-Ijivo. hudući da u Bibliii
stoji da Hidekel ..ide kro? predn)i deo Asiri-je". Pod ,,Asirijom" se verovatno
podrazumeva Persija, hudući da je sva geografiia u drevno vreme bila nepredzna Lokacija
pr\e i druge reke je veoma kontroverzna, i sve sto možemo kazati jeste da su rani jevrejski
i hrišćanski komentatori verovali da je Pishon hio Gang- a Gihon reka Nil. Drugim rečima,
biblijski izveštaj o stvaranju sveta i poreklu ćovcka pretpostavljao jc da su ćetiri velike
reke sveta, onakve kako su ih poznavali primitivni Semiti Srednjeg istoka-Tigar. Eufrat,
Gang i Nil - postale jedna jedina veliku reka koja je okruzavala cen-tralnu kopnenu masu.
Zamisao o jednoj reci, ili ukeanu, koja je tekla oko Zemlje hila je. u stvari. hazična za
gotovo čitavu geografiju. kako semitsku tako i grčku, sve do ranog srednjeg veka.
Polazeći od nekih krajn|c neiasnih putokaza o tome gde se nala-zio Raj, istraživači su ga
locirali širom čitavog sveta - od Severnog pola do Australije - mada su u većini slučajeva
ta mesta hirana na hazi ,,astralnog ravnanja" što je, kako smo videli. bio metod kojim su se
služili teozofi i drugi okultisti u lociranju Atlantidc. Što sc tiče ranih
istoričara i geografa, posebno Josifa Flavija jevrejski istoričar iz prvog veka naše ere i
Kozme Indoplovca (šesti vek naše ere), i oni su se oslanjali na intuiciju i smeštali Raj na
krajnji severoistok, čak do Altajskih planina na severu Azije. Njihov izbor nije, naravno,
bio baziran ni na kakvim fizičkim dokazima, nego na čistoj spekulaciji.
Moderni geografi, s druge strane, ograničili su područje u kojem se Raj mogao nalaziti na
aluvijalne nizije između Tigra i Eufrata - to jest u zemlju Sumeraca u donjoj
Mesopotamiji, staništu prve svetske civilizacije. Ovde su nastali mnogi od mitova o
Postanju i veliki deo religiozne istorije Semita - uključujući Vavilonce, Asirce i Jevreje.
Ideja o Rajskom vrtu je nesumnjivo sumersko-vavilonskog porekla, kao što to ukazuje
uloga koju su igrale zmija i heruvim. Zmija, ili aždaja, postala je važan simbol u
vavilonskoj priči o Postanju, i kasni-je će ona postati neka vrsta maskote glavnog boga
Marduka. 1 aždaja i heruvim bili su korišćeni kao religiozne dekoracije na asirsko-vavilonskim
hramovima: aždaja je najživopisnije prikazana na obojenim plo-čicama čuvene
vavilonske kapije Ištar, a heruvim u golemim krilatim bikovima i lavovima s Ijudškom
glavom, koji su čuvali ulaze u svete žrtvenike.
Nema nikakve sumnje da je mit o zemaljskom raju nastao kao re-zultat oaza bujnog
zelenila koje su se nalazile u inače ogromnom pu-stinjskom području, jer su dve reke,
Eufrat i Tigar. tekle kroz jedan od najsušnijih predela sveta - sa Sirijskom pustinjom prema
zapadu, Arabijskom pustinjom prema jugu, i erodiranim planinama prema se-veru i istoku.
Usred tog ogolelog pejzaža, gde je životni opstanak bio podjednako težak i za čoveka i za
životinje, leži zelena aluvijalna nizi-ja Mesopotamije, koja obiluje vrtovima, palmovim
šumarcima, seno-vitim drvećem i, iznad svega, izvorima vode. U očima pustinjskih stanovnika
- to je bio Raj.
Iz svega što je rečeno proizlazi da se tzv. Rajski vrt najverovatni'-je nalazio negde u
drevnom Vavilonu, gde je zemlja nekada bila mno-go plodnija nego danas, budući da su
vavilonski kraljevi posvećivali osobitu pažnju prokopavanju i održavanju kanala za
navodnjavanje, kao što to i obznanjuju mnogi njihovi zapisi. Prema tome, ako se pri-hvati
da su dve od reka koje se spominju u Knjizi postanja bile Eufrat i Tigar - druge dve Pishon
i Gihon, mogle bi da budu hebrejska imena za najveće kanale koje su spajali dve glavne
vodene arterije. Među-tim, teško je u tom pogledu biti precizniji, s obzirom na činjenicu da
su Eufrat i Tigar radikalno menjali svoj tok počev od drugog mileniju-ma pre naše ere, i da
je stari sistem kanala sumersko-vavilonskih car-stava potpuno propao. Inače, radoznali
istraživač bi, možda, mogao da nađe neki putokaz u oblasti gde se nekada nalazio sumerski
grad
Eridu, blizu ušća Eufrata, koji se u epohi o kojoj govorimo ulivao di-rektno u Persijski
zaliv. Eridu je bio poznat kao ,,Dobri grad"; ili, drugim rečima, kao sveto mesto, s obzirom
na svetilište boga Tamuza, koji je živeo u senci jedne svete palme, dok je boginja Bahu
imala svoj ležaj u granama tog istog drveta. Ta scena je često prikazivana na akadskim
skulpturama, dok jedan cilindrični pečat, koji se sada nalazi u Britanskom muzeju,
predstavlja dve figure - jednog muškarca i jed-nu ženu - kako sede na suprotnim stranama
drveta, s rukama ispruže-nim prema njemu. Jasno je, dakle, da Drvo, Zmija, Prvi muškarac
i Prva žena predstavljaju sumersko-vavilonski mit o Postanju - mit koji su kasnije preuzeli
rani jevrejski hroničari.
I muslimani prihvataju priču o Rajskom vrtu, kao što prihvataju i sve druge mitove
Starog zaveta, ali njihov istinski Raj je nebesko a ne zemaljsko stanište i smešten je u
predelima Iza, gde borave ,,Družbe-nici noći". Drugim rečima, to muslimansko nebo je Vrt
u persijskom
smislu, s njegovim poznatim osobenostima: park načičkan paviljoni-ma u kojima horave
hurije- s vodoskocima. sa živahnim potočićima vode, mleka, vina i meda, senovitim
dolinama, svim vrstama ukusnog voća i raskošnim gozhama na kojima poslužuju mladići
koji nikada ne stare. Taj Vrt smešten je ispod samog Božjeg prestola, dakle iznad najvišeg
neba. i zato ga treba razlikovati od Adamovog vrta, koji je bio zemaljski raj.
Prema arapskom tumačenju Starog zaveta. Raj se nalazio na me-stu gde se sustiču Eufrat i
Tigar - kod sela Al Kurnaha, 65 kilometara severozapadno od Basre. Ovde će oni putnikunamerniku
ukazati na prvobitno Drvo saznanja u čijem stahlu, prema njima, živi jedna
zmi-ja- prijateljski naklonjena vernicima. ali kadra da iščezne u retkom vazduhu ako se
približi neki nevernik. Ova priča podseća čoveka na drugu jednu hodočasničku priču o
nekom svecu koji je bio sahranjen u manastiru svete Katarine na Sinaju i koji hi ispružio
ruku iz svog mmačkog kovčega da se rukuje s vernikom. ali je kategorički odbijao da
sumnjičavce udostoji pozdrava.
I legende ostalih naroda imaju svoje Rajske vrtove; sve one sugerišu, kao što to sugeriše i
hebrejska verzija, da su proistekle iz neke nejasne folklorne memorije o jednom lepom
predelu gde su Ijudi živeli u miru i nevinosti, bliski prirodi ,.i bogovima". Takav jedan raj
bio je grčki Vrt Hesperida ili Vrt kćeri večeri, smešten prema nekim autoritetima u
Arkadiji. toj izolovanoj dolini na srednjem Peloponezu. na jugu Grčke, čiji su stanovnici
hili priprosti stoćari i lovci. Neuznemiravana problemima civilizacije. ta bezazlena deca
prirode obožavala su Pana, najprivlačnijeg od svih prirodnih bogova. Njegove svirale čule
suse na padinama hrežuljaka: a pod njegovom zaštitom hujala su i razmno-žavala se stada
životinja, divljih kao i pripritomljenih.
Tema čovekove nevinosti je, kao što vidimo, bazična i za hebrej-ski i za grčki mit, mada
su drevni jevrejski moralisti uveli jedan ele-ment koji nijc hio prisutan u grčkom mišljenju:
naime. pojam Istoč-nog greha. Kao rezultat stroge kazne nametnute čoveku zato što je jeo
s Drveta saznanja, niko nije smeo gajiti nadu da će se vratiti u Raj, dok su Grci, a kasnije i
Rimljani, nastavljali da tragaju za svojim izgubljenim rajem. kojeg su - kako ko - nazivali
Arkadija (..zemlja mita i sreće"), Vrt Hesperida, Elizejske poljane i Ostrva blaženih.
Homer je verovao u jednu takvu srećnu zemlju i opisao je kao mesto gde ,,život smrtnika
je veoma lak, i nema ni snega ni zime, niti mnogo kiše, a Okean uvek šalje sveže povetarce
da osveži Ijude". U stvari, došlo je jedno vreme kada su Ijudi stvarno mislili da je taj
zemaljski
raj bio otkriven: da su Ostrva blaženih, ili Srećna ostrva, kako su ih Rimljani nazivali,
stvarno postojala, te da su bila posećena od nekih istraživača i samo čekala da budu
ucrtana na mape.
Rajski vrtovi u legendama mnogih naroda: Vrt Hesperida na slici Viljema Tarnera
Iz 1810. godini;
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:07

Glasine su verovatno nastale u mediteranskim pristaništima koja su često posećivali
feničanski i kartaginski trgovci. Pomorski kapetani kartagine vekovima su isplovljavali u
Atlantski okean; bez sumnje, negde oko prvog veka pre naše ere. otkrili su ostrva koja su
odgovara-la opisu Homerove idealizovane zemlje. Ali punski pomorci nikada nisu odavali
informacije o svojim trgovačkim putevima. što im je dobrim delom omogućavalo da imaju
monopol nad pomorskom trgo-vinom iza Herkulovih stubova- Međutim. nakon totalnog
uništenja Kartagine, neke od tajni o njihovim otkrićima mora da su doprle do ušiju
Rimljana, čije su flote sada gospodarile morima: tako. na pri-iner. postoji izveštaj da je
rimski general Kvinto Sertorije 52. godine pre naše ere planirao da pošalje jednu pomorsku
ekspediciju sa zadat-kom da pronade Srećna ostrva, za koja su neki mornari tvrdili da su ih
već posetili. Prema iskazima mornara, ona su ležala 1.500 kilometara
zapadno do Kadiza, što ukazuje na Azore, čija klima odgovara onoj koju Homer pripisuje
Srećnim ostrvima. Ali još je verovatnije da su Kanarska ostrva, koja leže nekih 1.000
kilometara jugozapadno od Kadiza, u stvari ona ostrva koja su Kartaginjani otkrili tokom
čuvene Hanoove istraživačke ekspedicije duž zapadne obale Afrike; jer upra-vo su
Kanarska ostrva ta kojima su kasnije geografi (kao Ptolomej) bili u stanju da dadu imena i
lociraju ih sa izvesnom tačnošću.
Ovo duboko usađeno verovanje u jedan zemaljski raj, pa bio on nazvan Vrt Hesperida,
Arkadija, Ostrva blaženih, ili Elizejske polja-ne, karakterističan je za klasičnu mitologiju;
sličan utopijski san naći ćemo i u keltskom svetu severne Evrope. Nazivi tih izgubljenih i
neka-da svetih mesta variraju od zemlje do zemlje i od epohe do epohe, ali osnovna tema
uvek je ista - srećan i spokojan život koji se provodi u lepoj sredini gde ni rad ni stradanje
nisu neophodni da bi se opstalo u životu. Hebrejski Rajski vrt, grčka Ostrva blaženih,
velški Avalon, kornvolska Lajenesa, bretanjski grad Is, portugalska Antilija - sva ta mesta
proistekla su iz iste čovekove težnje za jednim idealnim svetom. 1 svi oni, takođe,
izgledaju da duboko pod naslagama mita sadrže neki nejasno zapamćeni događaj iz
istorije, a najčešće iščeznuće nekog os-trva ili kontinenta u davnoj prošlosti; i dok stari
Ijudi o toj katastrofi pripovedaju svojoj deci, iščezla zemlja postaje sve privlačnija polako
se gubeći u izmaglici vremena.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:13

6) ZEMLJA KRALJICE OD SABE

Ko je, zapravo, bila Kraljica od Sabe, ta tajanstvena orijentalna prin-ceza koja je prešla
preko Sirijske pustinje da bi posetila kralja Solo-mona? Učenjaci su pokušavali da reše
enigmu njene nacionalnosti, a putnici su tragali za njenom zemljom. Međutim, niko još
nije uspeo da identifikuje tu kraljevsku damu koja je, kako nam Biblija kaže, došla u
Jerusalim ,,s veoma velikom pratnjom, s kamilama koje su no-sile začine i veoma mnogo
zlata i dragog kamenja". A niko još nije pronašao ni zemlju iz koje je ona došla.
Izvorna priča u Prvoj knjizi kraljeva (gl. X, 1-13) tvrdi da je kra-Ijica došla da vidi
Solomona zato što je slušala tako mnogo o njegovoj mudrosti; i nakon što ga je ispitala,
odlazeći, rekla je: ,,Bio je istinit izvešaj koji sam u mojoj zemlji čula o tvojim delima i
tvojoj mudrosti".
Saznajemo, takođe, da su dva monarha izmenjala darove; Solo-mon je primio 120 talenata
u zlatu i veliku količinu začina, a kraljici su bile ispunjene ,,sve njene želje, ma šta da je
tražila".
Na osnovu tih nekoliko činjenica, oko maglovite ličnosti kraljice od Sabe izrasla je jedna
obimna mitologija, naročito u Arabiji i Etio-piji; naime, obe te zemlje svojataju princezu,
tvrdeći da je ona bila njihove gore list. Jer, orijentalnoj imaginaciji se veoma dopadala jedna
kraljevska gospa koja je putovala u takvom stilu. S druge strane, jedan kralj kao
Solomon, koji je bio bogat, mudar, velikodušan, bo-gobojažljiv i gospodar raskošnog
harema, uživao je reputaciju ideal-nog monarha. Bilo je, dakle, i pravično i prikladno da se
dve tako sjajne osobe susretnu.
Medutim, biblijski izveštaj o slavnoj kraljici iscrpljuje se kratkom referencom o njoj u
Starom zavetu; ni u jednom drugom istorijskom kontekstu nema nikakvog pomena o njoj
mada je, kao što ćemo vide-ti, oko njene ličnosti izrasla čitava jedna literatura, tako da je
ona po-stala možda najslavnija kraljica u istoriji. Ali lokacija njenog kraljevstva
- koje je bilo tako bogato zlatom, dragim kamenjem, začinima i mirisima - ostaje
misteriozno, uprkos nekolikim gotovo ubedljivim teorijama arapskih istraživača.
Najprihvatljivija od tih teorija pretpostavlja da je Saba bila jedno drevno arapsko
kraljevstvo koje se nalazilo u Jemenu, na jugozapadu Arabije. Saba i Sabejci bili su
neosporno poznati drevnim piscima unazad sve do 732. godine pre naše ere, kadajedan
asirski dokumenat nabraja Sabu među ostalim osvajačkim trofejima Tiglatpilesera IV. 1
klasični geografi znali su za to arapsko kraljevstvo, čije su luke na Crvenom moru bile
važne postaje na pomorskoj liniji Indija-Egipat, i baš zahvaljujući toj trgovini Saba je
postala bogata i prilično moćna u vreme Solomona.
Možda najslavnija vladaraka u istoriji: Susret Soluinona i kraljice od Sabe
Teorija da je kraljica od Sabe poticala iz kraljevstva Saba dobila je novi podstrek u
19. veku, otkrićem obimnih ruševina i mnogobroj-nih napisa koji su ukazivali na jedan
visok nivo civilizacije tamo gde se danas nalazi Jemen. Sela koja se danas sastoje od
nekoliko zemljanih udžerica i jedne džamije bila su pre 2.000 i više godina veliki utvrđeni
gradovi; njima su vladale plemenske poglavice koje su sebe nazivale kraljevima. Takav
jedan centar trgovine i poljoprivrede bio je Marib,
odnosno Mariaba klasičnih geografa, i neosporno grad u kojem je kraljica od Sabe imala
svoj dvorac ukoliko bismo mogli biti sigurni da je reč o onoj istoj Sabi koja se spominje u
Starom zavetu. Slično to-me, i ruševine Zafara, Sane i Sirvaka u jemenskim visijama
ukazuju na postojanje u vreme kralja Solomona (deseti vek pre naše ere) jed-nog
prosperitetnog kraljevstva koje je imalo trgovinske veze širom či-tavog Bliskog istoka,
Afrike i Mesopotamije. U tim okolnostima ne bi bilo ništa neobično za jednog
velikodostojnika iz Sabe da prevali 2.400 kilometara do Jerusalima radi sklapanja
trgovačkog sporazuma.
U to vreme Izrael je bio jedna od najmoćnijih država na Bliskom istoku, a kralj Solomon
jedan od najuspešnijih vladara. Samo konjič-ko krilo njegove armije sastojalo se od 12.000
konja, sa 400 bornih kola. Na spoljnopolitičkom planu imao je zaključene ugovore o savezništvu
sa Egiptom, Moabom, Edomom i kraljem Hitita. Njegovi trgovački sporazumi sa
Feničanima i Arapima bili su mu podjednako unosni; izaslanici su dolazili iz čitavog
civilizovanog sveta da odaju po-štu tom slavnom Izraelcu, a istovremeno i da sklope
diplomatske i trgovačke sporazume s njim. I kraljica od Sabe je verovatno došla s takvom
misijom u ime svoje zemlje.
Ali, da li se ta zemlja Saba nalazila u jugozapadnoj Arabiji? Oči-gledno, bilo bi
nepromišljeno dati kategorički potvrdan odgovor, i to iz više razloga. Prvo, ni u jednom od
nekoliko stotina sabejskih natpi-sa nigde nema nikakvog pomena o nekoj kraljici od Sabe.
Svi vladari bili su, po tradiciji, sveštenici-kraljevi, onakvi kakve nalazimo u Su-meru,
Vavilonu i Asiriji. Jer, u tim primitivnim semitskim društvenim zajednicama
komuniciranje između nacionalnog boga i naroda moglo se odvijati samo preko muškarca
koji je bio božji namesnik na Zemlji:
naime, jednog kraljevskog vrhovnog sveštenika. Bilo je, naravno, kraljica u vidu
kraljevskih majki i supruga; ali šansa da je ikada posto-jala jedna kraljica od Sabe u smislu
jedinog vladajućeg monarha veo-ma je mala. Pa čak i da je postojala takva kraljica, svi su
izgledi da ona ne bi lično napuštala svoje kraljevstvo da ode kao ponizni izasla-nik u jednu
daleku zemlju: svakako, radije bi poslala svoje ambasado-re.
Pitanje o lokaciji Sabe još više se komplikuje postojanjem druge Sabe ili Sebe - ovoga
puta u Etiopiji; kao što se može zaključiti iz raz-nih legendi, taj kraj postao je veoma važan
u traganju za samom kra-Ijicom od Sabe. Saba leži oko sto pedeset kilometara istočno od
Aksu-ma, prestonice drevnog etiopskog kraljevstva koje je imalo kolonijal-ne veze s
jugozapadnom Arabijom. Etiopska Saba, u stvari, izgleda da ima mnogo više prava od
arabijske Sabe na tvrdnju da je bila kra-Ijičina domovina; naime, tradicija podseća da je
ona nekada predstav-
Ijala značajan religijski centar i da se u njoj nalazio čuveni zavetni kovčeg koga je,
navodno, doneo natrag iz Jerusalima sin kraljice od Sabe začet sa Solomonom.
Iz ovoga što je do sada rečeno vidi se da je kraljica od Sabe značajna ličnost u legendama
tri književnosti - jevrejske, arapske i etiopske. Dok nam prvi od ta tri izvora o našoj
zanimljivoj kraljevskoj gospi ne daje nikakve preciznije podatke o njenom imenu,
životnom dobu i izgledu, ostala dva su neuporedivo informativnija.
U arapskim legendama kraljica se zove Belkis ili Bilkis, i šalje mnoge darove Solomonu
koji, iz ovih ili onih razloga, nije zadovo-Ijan; nakon toga kraljica odlučuje da lično
otputuje u Jerusalim, oči-gledno zato da bi umilostivila kralja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:14

Zvanična islamska verzija
jevrej-ske priče nalazi se u Koranu (Sura XXVII, 15-45), koji za sabejsku kraljicu kaže da
je ,,vladala jednim narodom koji se klanjao Suncu". Ova očigledna referenca na
obožavanje Sunca poklapa se s pantei-stičkom religijom Jemena čiji su glavni bogovi bili
planete Venera i Mesec, i Sunce (sve muški bogovi). Drugim rečima, Belkis je bila ,,paganin",
mada to ne objašnjava zašto je toliko želela da poseti Solomo-na. U stvari, ona se u
početku plašila da krene na put i umesto toga poslala je moćnom kralju poklon u vidu
6.000 dečaka i devojčica, ro-đenih istog dana i istog sata - tipična arapska ideja o
kraljevskom po-klonu, mada je to čak i za jednog orijentalnog moćnika bio prevelik broj
usta koja je trebalo nahraniti.
U jednoj kasnijoj verziji legende, Solomon, koji je razumeo jezik ptica, poslao je kraljici
Belkis svoju poruku pomoću ptice pupavca ili vivka, koja je odnela pismo pod svojim
krilom. Poruka je pozivala Belkis u dvorac Jerusalima - putovanje za koje je rečeno da će
trajati sedam godina. Ali kraljica je toliko želela da se susretne sa kraljem Jevreja da je
odmah krenula i stigla u rekordnom vremenu od tri godi-ne. Onda je usledio čuveni
razgovor tokom koga je ona iskušala Solo-monovu mudrost postavivši mu čitav niz
pitalica.
Kakve su to bile pitalice? Jevrejske legende navode nam nekoli-ko primera, među rrjima i
sledeći: Kraljica je rekla ,,Sedmoro odlaze. Devet ulazi. Dvoje toče. Jedno pije". Solomon
je odgovorio: ,,Sedam dana predstavljaju period ženine menstruacije; devet meseci period
trudnoće; dvoje što toče je aluzija na njene dojke; a jedno što pije je aluzija na njenu
bebu".
Arapska verzija tog slavnog susreta ima jedan neobičan obrt koji, mora se priznati,
doprinosi zanimljivosti i uzbuđenju ,,zapleta". On nam govori kako su demoni na
Solomonovom dvoru, plašeći se da bi
Potvrde bogatstva čuvene vladarke: Glava od alabastera ukrašena draguljima. pronađcna u Maribu,
prestonici Sabe
kralj mogao oženiti Belkis, raširili glasinu da kraljica ima dlakave noge i stopala kao u
magarca. Da bi proverio te glasine, Solomon je svoju posetiteljku odveo na jedan pod od
veoma uglačanog stakla, i Belkis je, pogrešno smatrajući taj pod za lokvu vode, podigla
svoje suknje i otkrila noge. Naravno, one su bile pokrivene dlakama; ali Solomon je u
svojoj mudrosti naredio džinu (dobri duh) da pripremi naročiti depilator, na čemu mu je
zbunjena kraljica bila duboko zahvalna, naročito kad je Solomon sada pristao da se oženi
njome;
ili, bolje rečeno, da je pridoda svojoj kolekciji od 300 žena, 700 kon-kubina i 6.000 dečaka
i devojčica koje mu je ona već poslala. Među-tim, on je imao dovoljno uvažavanja za nju
da je sahrani u jednoj veličanstvenoj grobnici u gradu Palmira, koji se nalazio na severnoj
ivici Sirijske pustinje. Palmira je danas malo selo od zemljanih kućica, ali u Solomonovo
vreme to je bila važna metropola na trgovačkom putu Istok-Zapad; svoj zenit ona je
dosegla u rimskom periodu, tokom vladavine druge čuvene orijentalne kraljice, Zenokije.
Etiopljani imaju jednu još živopisniju legendu od arapske, legendu koja, između ostalog
objašnjava njihovu tvrdnju da su im kraljevi bili potomci rođeni iz veze Solomona sa
kraljicom od Sabe. Ova priča je navedena u jednoj drevnoj abisinijskoj knjizi zvanoj
,,Kebra-Na-gašt", ili ,,Slava kraljeva", u kojoj se kraljica zove Makeda (,,Žena od vatre");
ta etiopska princeza prvi put je čula priču o Solomonovoj mu-drosti od trgovca Tamrina,
vlasnika 73 broda i 580 kamila.
Taj čovek je putovao u Jerusalim s naročitim ciljem da vidi Solo-mona, i bio je
impresioniran ne samo kraljevom mudrošću nego i nje-govom Ijubaznošću prema slugama
i robovima. 1 kraljica Makeda bila je impresionirana pričom, pa je odlučila da lično poseti
Solomona. Nakon dugog putovanja stigla je u Jerusalim, gde joj je kralj dodelio jednu
palatu pored svoje sopstvene. Viđali su se svakog dana, i nakon svakog susreta Makeda se
vraćala u svoju palatu ,,puna divotnih mi-sli". Njene misli su, nema sumnje, bile
stimulisane pristizanjem nje-nog dnevnog sledovanja: 45 džakova brašna, 10 pari mrsnih
goveđih pečenica, 7 bikova, 50 ovaca, većeg broja koza, krava, srna i pilića, jedne bačve
običnog vina, pola bačve starog vina, meda i više kotarica prženih skakavaca. Nije zato
nikakvo čudo što je Makeda, navodno, rekla svom velikodušnom domaćinu: ,,Volela bih
da budem jedna od tvojih sluškinja i da ti perem noge, jer me ushićuje tvoj lepi izgled i
tvoj čarobni razgovor".
U međuvremenu - priča nam legenda - Solomon je rekao samo-me sebi: ,,Jedna lepa
princeza došla je s kraja Zemlje da me vidi. Ko
Etiopska legenda na ovčjoj koži: Prikaz putuvanja trgovca Tomarina, koji susrece
Solomona, a zatim nagovara kraljicu od Sabe da ovog poseti
zna da li nije božja volja da ona ima potomstvo od mene"? Zaključivši da je odgovor na to
pitanje potvrdan, Solomon je priredio Makedi ve-liki banket uoči njenog odlaska, na
kojem ju je poslužio veoma zači-njenom hranom - iz razloga koji će ubrzo postati
očigledan. Onda ju je otpratio do njene sobe i upitao da li bi htela da se uda za njega.
Princeza je pristala, pod uslovom da joj on obeća da je neće dirati. Kralj Solomon je
prihvatio taj čudni uslov i postavio jedan sa svoje strane: naime, da je neće taknuti ako ona
ne takne ništa od onoga šta je bilo njegovo, uključujući i nameštaj u sobi.
,,Šta"!, uzviknula je, navodno, Makeda. ,,Ja sam bogata isto koli-ko i ti. Zašto bih
želela da kradem tvoje stvari, ukoliko je to ono na šta misliš?"
Ali to uopšte nije bilo ono na što je Solomon mislio. Ono na šta je mislio otkrilo se
tokom noći kada se Makeda, mučena žeđu, iskrala iz kreveta, na vrhovima prstiju prešla
preko sobe do krčaga s vodom, dohvatila ga i napila se. Solomon, koji je spavao u blizini i
ostao bu-dan za tu eventualnost, predočio je princezi da je prekršila svoj zavet. Ona je
priznala da je to tačno i milostivo mu dala na znanje da on više nije dužan da se drži svoje
zakletve.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:16

Sledećeg dana kraljica Makeda je krenula iz Jerusalima prema svojoj prestonici
Aksumu u severnoj Etiopiji, rodivši uz put lepu bebu. Bio je to sin Solomona i Makede -
kasnije čuveni princ Mene-lik, prvi u lancu etiopskih kraljeva, zvanično poznat od tog
dana kao ,,Izabranik božji" i ,,Lav od Judeje".
Očigledno, jevrejske, arapske i etiopske legende toliko su se među-sobno ispreplele da
nam ne mogu pomoći u našem traganju za zem-Ijom iz koje je poticala tajanstvena
kraljica. Rešenje bi se, možda, moglo olakšati ako romantične elemente odnosa jevrejskog
kralja i arapske princeze odbacimo kao izmišljotine pustinjskih pripovedača:
priča o ptici vivku, 6.000 dečaka i devojčica, kraljičinim dlakavim no-gama, banketu i
veštom načinu na koji je Solomon namamio svoju kraljevsku gošću u krevet očigledno
predstavljaju tkivo od kojeg su pravljene priče iz ,,Hiljadu i jedne noći". Takve nevine
skaske ne ka-zuju nam ništa o zemlji Sabi koja se, uprkos svim traganjima do sada
preduzetim, mora smatrati za ,,izgubljenu1'.
S druge strane, ako se prihvati da priča ima činjeničnu podlogu, lakše je rekonstruisati
ono što se moglo desiti na dvoru kralja Solomo-na oko 950. godine pre naše ere, pa čak i
razbistriti pitanje stvarne lo-kacije Sabe. Putokaz možda leži u arapskom imenu Belkis,
izvede-nom prema nekim učenjacima iz grčkog palaksis, odnosno jevrejskog
pilegeš prema drugima; obe reči znače ,,konkubina". Ako je, dakle, žena koja je stigla na
Solomonov dvor bila deo dara ili danka, zajedno sa ,,začinima, i veoma mnogo zlata i
dragog kamenja", onda priča po-činje da ima smisla; a to isto važi i za lepe dečake i
devojčice, koji su poslani nezavisno od ostalih darova - mada je teško poverovati da ih je
bilo 6.000, sem ukoliko nije reč o ratnim zarobljenicima.
Znači, dar odnosno danak odaslan u Jerusalim karavanom kami-la, i ostali artikli koji su
mogli da potiču samo iz izvesnih zemalja Srednjeg istoka - svi ti dokazi upućuju na
kraljevstvo od Sabe kome su bili potrebni ne samo trgovački savezi s manjim zemljama
tog kra-ja, nego, pre svega, i vojni ugovor radi odbijanja uvek preteće invazi-je moćnih
Asiraca. I, najzad, ako se podsetimo da su značajni diplo-matski savezi u Solomonovo
vreme (a i dugo kasnije, kada je već reč o tome) gotovo uvek bili proslavljeni time što bi
kralj moćnije nacije uzimao u svoj harem neku princezu iz kraljevske kuće novog saveznika,
onda s razlogom možemo pretpostaviti da je Belkis bila princeza iz dinastije Saba i da
je ona imala, prema jevrejskom zakonu, status konkubine, bez obzira na to što je u
arapskim i etiopskim legendama bila nazivana Solomonovom ženom.
I tako, možda, mi treba da za dvorcem ,,kraljice od Sabe" traga-mo u ruinama koje leže
razasute po planinskim padinama Jemena. Odavde je jedna princeza krenula na svoje dugo
putovanje prema se-veru - naravno, da se nikada ne bi vratila u svoju rodnu zemlju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29517
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:16

7) ZEMLJA AMAZONKI

Ideja o Amazonkama - to jest, društvenoj zajednici žena koje ne samo da odbacuju muški
svet nego mu se i direktno suprotstavljaju -oduvek je intrigirala izučavaoce psihologije i
istorije. Naravno, prvo pitanje na koje se mora odgovoriti jeste da li je takav narod
Amazon-ki uopšte postojao; a ako su postojale, odakle su došle.
Drevni pisci koji su vremenski bili najbliži ženskim ratnicima pot-puno su kategorični u
pogledu njihovog postojanja, mada nisu toliko sigurni u pogledu lokacije njihove
domovine; iz tog razloga zemlja Amazonki mora se ubrojiti među one izgubljene zemlje o
kojima ima-mo samo nejasne putokaze u mitovima i legendama.
Pri svakoj raspravi o Amazonkama mora se odmah naglasiti da su te neobične žene
interesovale Ijude antičkih vremena iz sasvim različi-tih razloga od onih koji bi danas nas
mogli interesovati. Naime, ni Grci ni Rimljani nisu u njima videli krstaške borce za ženska
prava, politička ili socijalna: niti su automatski u Amazonkama videli lezbij-ke koje su
više volele Ijubav i društvo predstavnica sopstvenog pola nego Ijubav i društvo muškaraca.
Te neobične žene bile su naprosto nacija ratnika koji su napadali i ponekad pokoravali
svoje susede, branili se od svojih neprijatelja, i umirali na bojnom polju kao vojnici.
Naravno, nema nikakvog raloga za apriorno odbacivanje mogućnosti da je takva jedna
nacija ratobornih žena postojala; ima primera srod-nih amazonskih armija i u modernoj
istoriji, naročito u Dahomeju u Africi. Ali, ukoliko postajemo civilizovaniji, utoliko manje
asociramo žene sa aktivnim ratovanjem.
Za Ijude antičkog i predantičkog doba, Amazonke su bile samo jedna od poluvarvarskih
nacija koja je živela na granicama helenskog sveta, negde na južnoj obali Euksina ili
Crnog mora; ili, prema kasni-jim istoričarima, u blizini Kavkaskih planina. One se
pojavljuju toliko postojano u grčkoj istoriji, književnosti i umetnosti od Homerovog
vremena nadalje da je teško poreći legendi svaku sličnost s faktičkom
istinom. 1 zaista, dat nam je prilično detaljan izvešaj o njihovom živo-tu i aktivnostima,
tako da znamo, između ostalog, da su za vladara imale kraljicu (nikada kralja), ženski
parlament i armiju ženskih ratnika. Problem svog brojčanog održavanja one su rešavale na
jednostavan način: jednom godišnje pozivale su muškarce iz susednog plemena
Gargareanaca na veliku svetkovinu čija je izričita svrha bilo razmnožavanje rase. Inače,
malo šta nam je poznato o tim Gargarean-cima i godišnjim svetkovinama Amazonki sem
to da su muška deca koja su rezultirala iz tih veza bila vraćena natrag svojim očevima ili
osuđivana na smrt, dok su majke pažljivo odgajivale svoje devojčice i već odrana
poučavale ih da jašu, love i bore se, kako na konjima tako i peške. Ukratko. te nezavisne
žene vodile su svoje poslove bez ikakve pomoći ili saveta muškaraca, izokrećući na taj
način tradicionalnu strukturu klasičnog društva koje je bez iznimke bilo patrijarhalno.
Mitska zajednica žena suprotstavljcnih svetu muskaraca: Burba Amazonki. na frizu
Apolonovog hrama u Arkadiji
Amazonska nacija izgleda da je cvetala od legendarnog početka
grčke istorije sve do osvajanja Azije od strane Aleksandra Velikog, kada se ustanovilo da
na teritoriji gde se pretpostavljalo da žive Ama-zonke uopšte nema takvog naroda.
Međutim. istoričari koji insistiraju na realnosti Amazonki objašnjavaju tu činjenicu: grupa
je, bez sum-nje, migrirala dalje prema istoku i severu kako bi izbegla borbu s moćnom
armijom makedonskog kralja. Ali čak i nakon što su Ama-zonke, navodno, iščezle u
nepreglednim stepama Rusije, one su nastavile da pobuđuju interesovanje filozofa, pesnika
i slikara - zato što su bile krajnje enigmatična etnička grupa, u pogledu koje naučnici
nikako nisu mogli da usaglase svoje sudove.
Čak je i samo njihovo ime bilo kontroverzno. Herodot (oko 490. pre naše ere - oko 425.
pre naše ere), na primer, kaže da ono potiče
od skitske reči koja znači ,,ubice muškaraca". Drugi je izvlače iz jedne čerkeske reči sa
značenjem ,.obožavatelji Meseca". Treći preferiraju grčku reč amazos - što će reći ,,bez
dojke" - izvedenica koja daje osnova za verovanje u priču da su Amazonke amputirale ili
spaljivale desnu dojku mladih devojaka, da im to ispupčenje ne bi smetalo prili-kom
gađanja strelom ili bacanja koplja. Legenda je, bez sumnje, neosnovana. jer je malo
verovatno da hi žene - u situaciji da se nađu prepuštene same sebi - praktikovale isecanje
dojke, baš kao što ne bi tolerisale ni klitoridektomiju. Bilo kako bilo, mnogobrojne statue i
slike Amazonki ne prikazuju te žene kao da su lišene desne dojke. One nigde nisu
predstavljane kao osakaćene, a često ih vidimo na konju, iz praktičnih razloga odevene u
laku haljinu. Njihovo oružje sačinjavali su luk i strele, koplje, laka sekira, štit u obliku
polumeseca i šlem; s tim oružjem one su vojevale mnoge bitke pritiv Lidijaca, Frigijaca.
Trojanaca i drugih naroda u Maloj Aziji.
Očigledno, činjenica da su njihovi protivnici bile žene nije činila nikakvu razliku muškim
armijama koje su one napadale, kao što to možemo videti iz slika i bronzanih i mermernih
reljefa koji prikazuju njihove pohede i poraze: pokolj između muškaraca i žena isto je tako
nemilosrdan kao i pokolj između muškaraca i muškaraca. Na taj način umro je čitav niz
amazonskih kraljica: Pentesileja, koju je ubio Ahil tokom trojanskog rata; Hipolita, koju je
obeščastio Herkul; i Antio-pa. koju je ubio Tezej.
Prva od tih kraljica došla je u pomoć Trojancima posle Hektoro-ve smrti, i borila se hrabro
sve dok je na kraju nije savladao i ubio Ahil. Nama izgleda čudno da se najveći ratnik svih
vremena našao u situaciji da izazove na dvoboj jednu ženu, baš kao što nam izgleda čudno
da je najsnažniji čovek, to jest Herkul, morao utrošiti toliko vremena i napora da bi se
domogao pojasa druge kraljice Hipolite. Treća od kraljevskog soja Amazonki, Antiopa,
trebalo je, navodno, da bude predata Tezeju kao Herkulov dar, da bi postala njegova žena
ili konkubina, odnosno da bi bila ubijena njegovom rukom, kako to tumače neke verzije
legende ili - prema još jednoj verziji - da bi umrla boreći se na njegovoj strani protiv svojih
zemljakinja koje su iz-vršile napad na Atiku.
Poslednji od ovih slučajeva je najvažniji s tačke gledišta istoriča-ra, budući da se, kako
izgleda, u predistoriji Grčke nijedan događaj nije dublje usekao u folklornu memoriju od
invazije Amazonki na Atiku. 1 doista, te armije hrabrih i dobro naoružanih žena-ratnika,
koje su se borbom probile do centra same Atine, nisu bile legenda za grčke istoričare i
filozofe - Herodota, Lisiju, Platona i Izokrata. Njihov marš od južnih obala Crnog mora,
preko teritorije gde se
Inspiracija mnogim umetnicima: Borba Amazonki, na slici Petera Ruhensa
danas nalazi Turska a zatim preko zaleđenog Bosfora do Grčke pedantno su kartografisali
geografi, priznajući da su te žene prevlada-le sve teškoće i prepreke na tom kolosalnom
putu i još uvek bile kadre da prodru u srce Atine, gde ih je nafzad slomio kralj Tezej.
Слика