Atlantida

Čovekov uticaj na prirodu i njen odgovor nama...

Корисников грб
SA
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 2384
Придружен: 07 Јун 2006, 14:36
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод SA » 04 Авг 2006, 10:22

Da li je Srbija Atlantida obyirom na vreme napolju? :)

Корисников грб
Hol
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 126
Придружен: 29 Јул 2006, 19:29
Место: Beograd

Порукаод Hol » 05 Авг 2006, 13:47

Samo da ne padne ništa sem kiše!
Ova Zemlja svašta privlači...
(Neka baš-onako-vrlo-privlačna planeta, nema šta :lol:)

Корисников грб
Hol
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 126
Придружен: 29 Јул 2006, 19:29
Место: Beograd

Порукаод Hol » 05 Авг 2006, 14:01

Слика

Poslednji časovi Atlantide

Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije delove.

Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.

Pir razularene stihije

Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine, gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.

Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere, temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.

Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.

Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.

Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...

U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo Atlantida.

Platon o Atlantidi

Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i "Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov tragičan kraj.

Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" - kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve godišnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara.

Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom svojih putovanja.

Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i šarlatani pisali su o Atlantidi.

Tragom potonulih gradova

Da li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji čovečanstva?

"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.

Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a "nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.

Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.

Dokazi Ota Muka

Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz katastrofa.

Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju. Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.

Mamutska groblja u Sibiru

Istovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se širio ogroman oblak otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je upravo tom pojavom rešio i jednu od najstarijih zagonetki : problem mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli juče, a ne pre deset hiljada godina.

Njihove leševe naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla smrt, bez spoljnih povreda izazvana gušenjem. U želucima mamuta otkriveni su i njihovi poslednji obroci - lišće četinara. Međutim, takvo drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo blažom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km južnije. Da su mamuti tamo uginuli, njihovi leševi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime prouzrokovalo kosmičko dešavanje.

Muk objašnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, ugušeni u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u džinovskom prirodnom zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i svo ostalo drveće.

Golfska struja kao dokaz

Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama godina i nije završen do danas.

Promenjena maršruta jegulja

Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok se ženke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.

Muk objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko milenijuma: i danas ga se pridržavaju.

Stvaranje rase bledolikih

Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente. To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crteži otkriveni u pećinama južne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako što je pošao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može biti slučajna.

Sa tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija, povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teže?

Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.

Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida - most među starim kulturama

Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje da idu još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi, legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara, postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istraživači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to još ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve više.

Veštački diskovi na dnu Atlantika

Ruski časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

"Sredinom pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za okeanografska istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o vestačkom poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje, pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako relativno velikom broju našli na jednom mestu?

"Sputnjik" ističe da se i druge grane nauke interesuju za rešenje problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture lavova i drugih životinja koje nisu nikada živele na tom području?

Na ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se istraživači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon, slažu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u stvari najviši vrhovi ostrvskih planina.

Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih polarnih mora došli do još jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio pre 12.000 godina.

Novi početak čovečanstva

Postoji veći broj ljudi koji smatraju da je Atlantida Platonova izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne krovove i srebrne statue božanstva Atlantide, a oni ističu: prema najnovijim istraživanjima, primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000 godine pre n. ere nisu koristili metale.

Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.

Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima, životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom civilizacijom.

Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo još jednom moralo da krene sve ispočetka...

(Astrosvet)

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:35

DŽEMS VELARD
ATLANTIDA I DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI


BELEŠKA O AUTORU
Džems Velard je istaknuti britanski publicista i književnik. Bio je ratni dopisnik 1941-
1945. godine, a zatim dopisnik iz inostranstva. Napisao je veći broj knjiga, među kojima su
,,Velika Sahara" i putopisno delo ,,Izgubljeni svetovi Afrike".


PREDGOVOR
Postoje doslovce hiljade knjiga i članaka o izgubljenim svetovima drevnog doba, i nema
nikakve sumnje da će biti napisane još mnoge hiljade -jer Ijude su oduvek privlačile
legende o mestima koja su iščezla sa mapa, i oni će uvek iznova polaziti u traganje za
njima. Ima, kao što ćemo videti, mnogo takvih nestalih utopija, od kojih će
najinteresantnije biti razmotrene u ovoj knjizi.
Priča o Atlantidi, Lemuriji, Muu. Rajskom vrtu, Arkadiji, Ostrvima blaženih, zemlji
Amazonki, zemlji kraljice od Sabe i drugim neotkrivenim mestima večito je sveža i
opčinjavajuća, Jedan od razloga jeste činjenica da mi pokazujemo sklonost da se uporedo
sa sve bržim tehnićkim razvojem civi-lizacije i sve većim konformizmom koji proističe iz
mehanizacije, sve nostalgičnije osvrćemo ka onim zlatnim dobima na koja nas kod gotovo
sva-ke nacije podsećaju legende u narodnoj književnosti, legende koje nam često govore o
ostvrima i čitavim kontinentima što su potonuli u more u osvit Ijudske istorije.
Postoji još jedan razlog neprestanog zanimanja za mitove poput onog o Atlantidi: naime,
uzbuđenje koje izaziva istraživanje samo po sebi. Jer, nestanak čitavih zajednica ili
civilizacija i nagađanja o tačnom položaju iščezlih ostrva-kontinenata stvaraju misteriju
koja obuhvata prikupljanje i proveravairje svih vrsta dokaznog materijala, na veoma sličan
način kao što detektiv mora da pronađe sve raspoložive indicije da bi rešio neki zločin.
Ovaj pregled obimne literature o nekima od najznačajnijih izgubljenih svetova, prema
tome, ima za cilj da iznese nalaze na osnovu kojih čitalac sam može da zaključi koje su
teorije uverljive, a koje neprihvatljive, iz ovog ili onog razloga. Čineći to, on će na jedan
neobičan način otkriti ekscentričnost isto kao i učenost nekih među onima koji su
pokušavali da reše misteriju. Jer, uopšteno govoreći, postoje dva pristupa problemu
istorijskih ili legendarnih izgubljenih svetova: naučni - u kome su jedini dokazni materijal
koji se ozbiljno razmatra činjenice, ili bar logički zaključci; ili mistički - u kome dokazni
materijal uglavnom proističe iz autorove sopstvene imaginacije.
1 tako, videćemo da je mit o Atlantidi u njegovim najraznovrsnijim obli-cima, koji počinje
sumerskom sagom ,,Ep o Gilgamešu", starom oko četiri hiljade godina, i ponovo se
pojavljuje kroz čitavu pisanu istoriju sve do našeg doba, svakome značio svašta - ponekad
istorijsku zbilju, a ponekad samo vlastiti san. Tako, filozofima poput Platona, priča o
civilizaciji koja je iščezla ispod Atlantskog okeana nije bila samo jedna stvarna epizoda
nego i događaj od dubokog moralnog značenja. Naučnicima poput Aristotela, s druge
strane, bila je to naprosto jedna poetska fantazija. Kasnijim grčkim i rimskim geografima,
bila je to jedna nerešiva zagonetka, pošto je njihovo
tačno poznavanje sveta bilo praktično svedeno na granice južne i zapadne Evrope. A
učenjaci srednjevekovnog sveta više su se zanimali za teološke nego za geografske
probleme.
Tek posle otkrića Novog sveta istoričari i geografi su počeli iznova da tragaju za
izgubljenim zemljama, jer je postojanje kontinenta koji je Platon samo nagovestio a niko
od potonjih učenjaka nije video, podsticalo i profe-sionalne istraživače i amatere da sada
usmere pogled i ispod i iza Atlantskog okeana. Do kraja 19. veka bio je prikupljen obiman
dokazni materijal na polju istorije, geografije, geologije i mitologije, a sama Atlantida
smeštana je u gotovo svaki kutak globusa - od Švedske na severu do Nigerije na jugu, i od
Japana na istoku do Tihog okeana na zapadu.
Pored traganja za Atlantidom, proučavaoci istorije i mitologije usmerili &u svoju pažnju i
na druge nestale svetove poznate u legendama: Vrt Hesperi-da, Kalajna ostrva, Rajski vrt,
Ostrva blaženih, Avalon, Lajenesu, i druge. U stvari, naročito su zanesenjaci nastavili da
otkrivaju još veći broj navodno nepoznatih kontinenata, koje su nazivali Lemurija, Mu i
Uran, često tvrdeći da su potporu za svoju teoriju našli u misterioznim dokumentima
skrivenim u feničanskim vazama, ili napisanim nekim nedešifrovanim jezicima, ili pribav-
Ijenim opštenjem sa svetom duhova.
Jedan rezultat svih ovih spekulacija zasnovanih na krivotvorenim nalazi-ma i nauverljivim
,,dokazima" bio je da je atlantologija, kako je nazvano proučavanje izgubljenih svetova,
izgubila ugled među profesionalnim naučni-cima i da su je gotovo svi oni odbacili kao
neozbiljnu. Za one proučavaoce ove materije koje je njihov entuzijazam odveć zaludeo
izmišljen je naziv ,,atlantomanijaci", baš kao što je epitet ,,etruromanijaci" dodeljen onim
lingvistima amaterima koji su tvrdili da su dešifrovali jezik što nastavlja da zbunjuje
vodeće svetske filologe.
Suprotno od toga, poslednjih decenija ovu materiju su metodično istra-živali timovi
profesionalnih arheologa, na način koji joj povratio ugled, i došli do nekih impresivnih
rezultata.
U ovoj knjizi izloženo je onoliko dokaznog materijala koliko je bilo mo-guće smestiti u
jedan sažeti pregled obimne literature, da bi čitalac mogao sam da razluči činjeruce". od
fikcije. A ako možda dođe do zaključka da praktično nema šta više da se doda ovoj
raspravi o izgubljenim ostrvima--kontinentima - o Atlantidi, Lemuriji i Muu - moguće je
da će biti podstak-nut da se pozabavi proučavanjem drugih mitova o kojima takođe govori
ova knjiga.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:37

Deo prvi
TRAGANJE ZA ATLANTIDOM
1) PLATONOVA ATLANTIDA


Pre više hiljada godina, mnogo pre nego što su Ijudi izmislili pismo i bili u stanju da vode
stalne zapise, ogromna katastrofa zadesila je one delove sveta u kojima je otpočela
zapadna civilizacija. Ta neuporedi-va nesreća zadržala se u folklornom sećanju svih naroda
istočnog Sredozemlja i, tokom vremena, bila zabeležena u kvazimitološkom obliku u
književnosti Sumeraca, Hebreja, Grka i Egipćana. Svi ti epo-vi variraju jedino u nebitnim
detaljima, a podudaraju se u pogledu prirode i razmera katastrofe: svet, kakav su oni znali,
bio je raskoma-dan silovitim potresima, spržen vatrom i potopljen džinovskim plima-ma
vode. Danas više ne može biti nikakve sumnje da sumerski ,,Ep o Gilgamešu" i izveštaj iz
sedmog poglavlja ,,Knjige postanja" opisuju isti Potop, koji umalo što nije zbrisao sav
život u Mesopotamiji; dok je grcki mit o Deukalionu i kovčegu u kojem je plovio
proistekao iz jedne priče koja se provlačila kroz mnoge generacije o jednoj sličnoj, ako ne i
istoj kataklizmi.
i Egipćani su čuvali uspomenu na neku strašnu nesreću; iz njiho-vih izveštaja proizlazi
čudna priča o ogromnom ostrvu-kraljevstvu koje je iščezlo pod Atlantskim okeanom u
jednom jedinom danu i noći naopisivog užasa i razaranja.
Svet je prvi put za tu katastrofu čuo oko 350. godine pre naše ere, kada ju je Platon
opisao u dva od svojih dijaloga - ,,Timeju" i ,,Kriti-ji". Priča je bila tako senzacionalna da
je na primer, najveći autoritet tog vremena, slavni Aristotel, morao da je odbaci kao fikciju
- ali i vehementno branjena kao istorijska činjenica od strane mnogih eminentnih Grka, kao
što je bio akademik Krantor. Rasprava je od tada nastavljena nesmanjenom žestinom, a
oštra je i danas kao što je bila pre 2.300 godina.
Atlantida je, u stvari, postala simbolična personifikacija svih iz-gubljenih svetova i
svih utopija koje su Ijudi tražili ili o kojima su sanjali; ona privlači u svoju orbitu legende o
mnogim drugim tajnim
mestima koja neki smatraju za najobičnije mitove, a drugi za folklor-na sećanja na stvarne
zemlje koje su iščezle sa lica globusa.
Pored toga, ona je dovela do stvaranja potpuno novih filozofija i nauka, naročito u sferi
misticizma. Teozofija, antropozofija, spiritua-lizam, astralna vidovitost - to su samo neke
od okultnih doktrina koje su svoju inspiraciju duboko crple iz mita o Atlantidi.
Začetnik i protivnik mita o Atlantidi: Platon i Aristotel na Rataelovoj slici ,,Atinska
škola"
Bukvalno desetine hiljada knjiga i članaka napisano je na tu te-mu, i nema sumnje da će i
dalje biti pisane. U mnogim delovima sveta osnovana su ,,atlantidska društva", čiji se
žurnali dostavljaju čitaoci-ma uvek željnim da saznaju nove činjenice, teorije ili
spekulacije. Vrhunac onoga što je nazvano ,,atlantomanijom" dostignut je dvade-setih
godina ovoga veka kada su Danci osnovali Kneževinu Atlantidu, imenovavši tadašnjeg
princa Kristijana za predsednika i dičeći se sopstvenom zastavom, nacionalnom himnom i
poštanskim markama.
Ukratko, tema je intrigirala i opsenjivala Ijude još otkako je Platon prvi izneo priču o
usponu i padu jednog carstva koje je cvetalo
daleko na zapadu, negde iza Herkulovih stubova (današnjeg Gibral-tarskog moreuza) u
Atlantskom okeanu. Znači, prema Platonu, civili-zacija je bila mnogo starija nego što su to
Ijudi mogli da sanjaju;
a njeni počeci nisu se mogli ograničiti jedino na narode istočnog Sredozemlja. U tome je
suštinski značaj priče o Atlantidi.
Pošteno je da se kaže da izveštaj o iščeznuću jedne velike imperi-je pod talasima verovatno
uopšte ne bi bio shvaćen suviše ozbiljno da za njega nije jemčio jedan od najvećih filozofa
svih vremena - i to jemčio ne samo kao za mit ili alegoriju, nego kao za istorijsku činjenicu.
Platon je u rom pogledu bio potpuno jasan.
Upravo zbog te ubeđenosti velikog filozofa, Ijudi su neprekidno tragali za njegovim
izgubljenim kraljevstvom, a mnogi od njih bili i uvereni da su ga pronašli - u Peruu,
Zapadnoj Indiji, Kanarskim ostrvima, Nigeriji, Maroku, Centralnoj Sahari, Tunisu,
Španskoj Andaluziji, kanalu Lamanšu, Helgolandu, Švedskoj, Kipru, Kritu, Palestini i
Cejlonu. Sve neodoljivije nametao se utisak da je Atlantida postala ,,igralište ćaknutih", što
je i navelo dr Džoveta, najboljeg Pla-tonovog prevodioca na engleski, da načini opaske kao
što je ova: ,,Bi-la je to legenda tako prilagođena Ijudskom duhu da se mogla nastaniti u
svakoj zemlji. Bilo je to ostrvo u vazduhu koje se okom vere moglo videti svugde... Niko
nije umeo da bolje od Platona izmisli jednu plemenitu laž".
Naravno, suprotno je slučaj. Platon je dao svoju priču svetu kao činjenični izveštaj o
jednom zabeleženom istorijskom događaju, mada njegovi kasniji komentatori, iz razloga o
kojima nećemo ovde ras-pravljati, nikada nisu prestali da polemišu o njegovoj
autentičnosti. Ta nesigurnost je delimično odgovorna za trajnu fascinantnost Atlan-tide, jer
svi mi možemo da čitamo Platonov izveštaj i pitamo se da li je posredi činjenica ili fikcija,
odnosno da li čitava stvar uopšte zaslužuje da o njoj razmišljamo. A kada već jednom taj
proces traganja otpoč-ne, Atlantida može da postane privremeni hobi, ali i predmet
doživot-nog istraživanja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:37

Naravno, oni koji otvoreno tvrde da je Atlantida bila obična iz-mišljotina Platonove
imaginacije, mit utkan u jedan od njegovih karakterističnih dijaloga između Sokrata i
jednog učenika zvanog Kritija, nemaju potrebe da dalje tragaju za dokazima o tom
izgublje-nom svetu potonulom u Atlantskom ili nekom drugom okeanu. Već smo
napomenuli da je, na primer, Platonov mlađi savremenik Aristo-tel glatko odbacivao
postojanje Atlantide, što je uveliko impresioni-ralo njegove sledbenike kroz čitav srednji
vek, ali to zapravo samo pokazuje koliko je dogmatičan bio ovaj veliki naučnik. Jer, baš
kao što je bio totalno u zabludi sa svojim astronomskim doktrinama, isto
tako je mogao da bude u zabludi sa svojim odbacivanjem Atlantide kao geografskog
obeležja prehelenske istorije.
Sve u svemu uzev, većina učenih znalaca pokazuje tendenciju da se složi sa Aristotelom,
polazeći od toga da Platonova priča sadrži mnoge očigledne protivrečnosti; oni su postali
još skeptičniji u odnosu na čitavu stvar kad su amateri-istoričari i razni samozvani mistici
poče-li da predlažu sve čudnija rešenja problema.
Bilo kako bilo, argumenti za i protiv verovanja da je Atlantida nekada bila stvarno mesto
na mapi, moraju da proisteknu iz podataka sadržanih u samoj priči, koje ćemo sada izneti u
sumarnom obliku pre nego što pređemo na raspravu o teorijama koje iz njih proističu.
,,Ispričaću ti jednu priču, Sokrate", tako počinje Platonov dijalog ,,Kritija", ,,koja jć
naobična ali apsolutno istinita".
Sokratov sagovornik je jedan mladi čovek po imenu Kritija (ina-če, ujak Platonov), koji
kaže da mu je priču izneo njegov otac, rođak i prijatelj nikog drugog do Solona, oca
grckog zakona.
Solon je, kako izgleda, posetio egipatski grad Sais na delti Nila ubrzo posle 600. godine
pre naše ere. Njegov rad na stvaranju atin-skog ustava i sprovođenju socijalnih i
ekonomskih reformi bio je za-vršen, i on je odlučio da preostale godine života posveti
pisanju isto-rije i poezije - nameravajući da te dve veštine spoji u jednu, onako kako je to
činio Homer. 1 tako, tokom svog boravka u Saisu, koji je održavao bliske veze sa Grckom
kroz trgovinu i kolonizaciju, Solon je konsultovao egipatske učenjake i njihove arhive u
pogledu porekla helenske civilizacije, ističući pri tom da ga više interesuju činjenice ne-go
legende, koje su u to vreme sačinjavale osnovu praistorije njegove nacije.
Egipatski sveštenici su mu tada rekli da su - za razliku od većine drugih nacija, čiji su rani
izveštaji razoreni u požarima, poplavama i ratovima - oni u Egiptu bili sačuvani: prvo,
zahvaljujući tome što je dolina Nila bila relativno sigurna od prirodnih kataklizmi; i drugo,
zato što su izveštaji bili usečeni u kamenu i pohranjeni u hramovima.
Jedan od tih izveštaja govorio je o događajima koji su se odigrali 9.000 godina ranije i
posebno se ticali Grka i Atine, koji su u tim danima nadmašivali sve druge svojim
vrlinama i mudrošću. Prema re-čima egipatskih sveštenika, Atinjani su izvršili mnoga
velika i čudesna dela, ali jedno od njih nadmašivalo je sva ostala po svojoj veličini i
hrabrosti: poraz jedne moćne sile koja je iznenada izbila sa zapada sa svojim nepobedivim
armijama i počela da pokorava veći deo Evrope i Azije.
Zavojevači su stigli sa jednog ostrva smeštenog iza tesnaca koga geografi nazivaju
Herkulovim stubovima. Ostrvo je bilo veće od Libi-je i Azije uzetih zajedno i predstavljalo
je odskočni kamen ka drugim ostrvima koja su se pružala duž Atlantika do drugog
kontinenta. Ta zemlja iz koje je došla invazija na Evropu zvala se Atlantida, ili, u njenom
grčkom obliku, Atlantovo (Atlasovo) ostrvo.
Simbolička personifikacija svih izgubljenih svetova: Atlantida na mapi nemačkog
učenjaka Atanazija Kirhera, iz 17. vek
To ostrvo i njegovi žitelji bili su visoko civilizovani i već su kolonizovali susedna ostrva
kao i delove kontinenta sa obe strane Okeana. U stvari, armije sa Atlantide izvršile su
invaziju na severnu Afriku i osvojile je sve do granica Egipta; a na drugoj strani Sredozemlja
atlantidski bataljoni domarširali su preko južne Evrope sve do granica Grčke. U
tom kritičnom trenutku zavojevači su odlučili da osvoje i Egipat i Grčku i tako postanu
gospodari čitavog poznatog sveta. U međuvremenu, sve ostale napadnute zemlje prestale
su da pružaju otpor, ostavivši Atinu samu nasuprot toj moćnoj sili. 1 doista, malo je
nedostajalo da Atinjani budu bačeni na kolena, ali su na kraju ipak uspeli da poraze i
potisnu Atlantiđane - da ih proteraju preko Evrope i Afrike do njihovog rodnog ostrva.
Atina je na taj način spasla mediteranski svet od robovanja.
Međutim, ubrzo posle te njihove pobede zbila se strašna katakli-zma, sa silnim
zemljotresima i poplavama: u jednom jedinom danu
i noći kiše, atinskb vojne snage bile su otplavljene, a Atlasovo ostrvo potonulo je ispod
površine mora i iščezlo da nikad više ne bude viđe-no. 1 baš je zbog toga - zbog sleganja
kopna - more u predelu gde se nalazila Atlantida tako plitko.
Kakve je vrste bilo to kraljevstvo koje je postojalo iza Herkulovih stubova? 1 zašto je bilo
toliko moćno da je uspelo pokoriti veći deo Afrike i Evrope?
Platon nam daje odgovor na ta pitanja u drugom od svojih filo-zofskih eseja, ,,Timeju", u
kome isti onaj Kritija koji je ispričao priču o Solonovoj poseti Egiptu, iznosi daljne
pojedinosti o izgubljenom ostrvu. Ti detalji su od presudne važnosti za istraživače koji
nastoje da dokažu autentičnost Atlantide - dok za one koji podozrevaju da je čitava
koncepcija o jednoj imperiji negde u Atlantskom okeanu bila naprosto izmišljotina
Platonove mašte, Kritijin opis zvuči kao čista fikcija. Bilo kako bilo, evo šta je rečeno:
Atlantida je bila Posejdonovo ostrvo, to jest, nalazila se pod zaštitom boga mora koji ju je,
prema mitu, naselio svojim potomcima dobijenim u zajednici sa jednom smrtnom ženom
po imenu Kleito. Ostrvljani su postali izvanredno bogati i prosperitetni, jer je njihova
zemlja, praktično, bila sama sebi dovoljna: ne samo da ih je opskrblji-vala životnim
potrepštinama, nego je bila bogata plemenitim metali-ma, posebno orihalkom i zlatom.
Učenjaci nikada nisu uspeli da se slože u pitanju kakav je zapravo metal bio orihalk (na
grčkom -oreihalkos), jer njegovo bukvalno značenje ]e ,,planinski bakar". Platon kaže da
je ,,blistao kao vatra"; a budući da on tvrdi da je orihalk bio dragoceniji od svih ostalih
metala, možda se njegova aluzija odnosi na mesing - leguru bakra i cinka - koja je u
antičkom svetu bila mnogo ređa od bronze, to jest legure bakra i kalaja. U stva-ri, mesing
koji sadrži oko osamdeset odsto bakra, može da ,,blista kao vatra" i, naravno, sličan je
zlatu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:38

Pored rudnog bogatstva, ostrvo Atlantida obilovalo je šumama koje su nudile građu za
kuće i flote brodova kojima se obavljala unosna trgovina sa spoljnim svetom. Zemlja je
obilovala i divljim životinjama uključujući slonove, a na njenom plodnom tlu bujale su sve
moguće vrste povrća i voća. Što se tiče voća, ono je ,,imalo tvrdu koru i nudilo je razne
napitke i mirisna ulja, a predstavljalo je •' \ ukusnu poslasticu koja nas okrepljuje posle
obeda kad smo siti i umorni od jela".
To ostrvo koje je ,,ležalo pod suncem" bilo je čuveno po svojim hramovima, palatama,
lukama i brodogradilištima. Opis glavne palate
kakav je dat u ,,Kritiji" pruža glavni putokaz za ono što mnogi učenja-ci smatraju
najubedljivijim objašnjenjem tog čudnog Platonovog mita. Palata je, kaže izveštaj, bila
sagrađena nad prvobitnim stani-štem Posejdona iz vremena kad je ovaj posetio ostrvo, i
svaki novi kralj je nastojao da nadmaši svoje prethodnike podižući sve veće i sve lepše
građevine. Na kraju, kraljevska rezidencija se sastojala od čita-vog kompleksa kamenih
građevina, čiji su zidovi blistali u raznim bojama. U centru se nalazio sveti hram posvećen
Kleiti i Posej-donu; pristup u njega bio je zabranjen apso-lutno svima sem kralju i
sveštenicima, jer upravo na tom mestu je bog mora začeo svo-ju kraljevsku dinastiju sa
jednom smrtnom ženom. A unutar tog svetilišta mogli su da slobodno unaokolo tu-maraju
sveti bikovi. Ovde su svakih pet go-dina dolazila desetori-ca kraljeva Atlantide da
održavaju svoje sa-stanke, na kojima su raspravljali o nacional-nim poslovima, zave-tovali
se međusobno da će poštovati zakon, i izricali presude oni-ma koji su ga prekršili.
Zatim sledi jedan neobičan opis rituala koji se odvijao u ,,palati bikova":
,,Bilo je bikova koji su imali slobodu kretanja u krugu Posejdo-novog hrama; i desetorica
kraljeva, koji behu ostavljeni sami u hramu nakon što su izgovorili molbe bogovima da
prihvate ponuđene žrtve, počinjali bi da love bikove, bez oružja, samo sa letvama i
omčama;
hika koga bi uhvatili vodili su do stuba; žrtvu bi zatim udarali po glavi i ubili je iznad
svetog natpisa-... Posle toga bi jeli, dok se tama spuštala a vatra oko njih gasila; svi oni
obukli bi najlepšu odeću
i, sedeći na tlu, noću, blizu ugljevlja žrtava na koje su se zaklinjali, pogasivši sve vatre oko
hrama, prihvatali i davali presude".
Posejdonov hram, kaže Platon, bio je čuven po Jednoj vrst-i varvarskog sjaja" i po statui
jednog vozača bornih kola sa šest krilatih konja i okruženog frizom od stotinu nereida koje
jašu na delfinima.
Stambeni apartmani u palati bili su opskrbljeni kupatilima, sa vrućom i hladnom vodom,
otvorenim i zatvorenim - kupatilima za kralja, njegovu pratnju, kraljicu, dvorske dame, pa
čak i za konje i stoku. Golemi kompleks kraljevskih rezidencija bio je zaštićen visokim
zidom i pod stalnim nadzorom specijalnih trupa. Iza palata prostirao se lep pejzaž sa
planinama, rekama, jezerima i livadama, koji su se svi spuštali naniže prema morskoj
obali. Duž obale se nalazio čitav niz luka i dokova stalno punih trgovačkih brodov.a koji
su dolazili i odlazili, istovarajući robu i putnike danju i noću. Blagostanje ostrva i sreća
njegovih žitelja bili su izvanredni i potrajali su sve dotle dok su oni bili pokorni božjim
zakonima, uzdižući vrlinu iznad svega drugoga, uključujući i materijalna blaga. Ali kad su
jednom postali požudni i pohlepni, oni počeše da gube tu Ijubav prema vrlini i mudro-sti
koja je bila božanski deo njihove prirode nasleđene od praoca Posejdona. Nisu više bili
tako blagi i čestiti jedan prema drugom. niti u svojim odnosima sa inostranim silama.
Ukratko, počeli su da tlače sopstveni narod i da porobljavaju narode drugih zemalja,
osvojivši čitavu severnu Afriku do Egipta i Evropu do Grcke.
Upravo u toj fazi istorije, 9.000 godina pre Solonove posete Egip-tu oko 570. godine pre
naše ere, Atinjani su postali spasioci Evrope potisnuvši natrag goleme armije Atlantiđana.
Proterali su ih čak do Herkulovih stubova, oslobodivši sve one narode koje su pregazili
zavojevači. Šta bi se dogodilo nakon te velike kopnene pobede Atine nad Atlantidom
nikada nećemo saznati, zato što je u tom kritičnom trenutku serija zemljotresa i poplava
progutala čitavu grčku armiju u jednom strašnom danu i noći. Baš ta kataklizma, bez
presedana u pi-sanoj istoriji, bila je uzrok što je Atlantida potonula u more i zauvek iščezla
- njeni gradovi, hramovi, pristaništa, šume, planine i ravnice. Nije preostalo ništa što bi
podsećalo Ijude da je jednom postojala takva moćna nacija iza Herkulovih stubova; jedini
fizički trag njenog postojanja su one plićine i sprudovi koje moreplovci u atlantskim
vodama pažljivo izbegavaju.
Čudesno kraljevstvo iza Herkulovih stubova: Rekonstrukcija Atlantide prema Platonovom opisu
To je, dakle, sumaran pregled priče o Atlantidi onakve kakvu nalazi-mo u dva Platonova
dijaloga, ,,Timeju" i ,,Kritiji". Detektivski posao koji se mora obaviti da bi se otkrilo da li
je izgubljeni svet opisan u delima grčkog filozofa mit ili stvarnost mora otpočeti sa
dramatis personae, to jest ličnostima upletenim u kazivanje priče.
Postoji u njoj nekoliko ključnih likova. Pre svega, sam Platon, glavni učenik svog
voljenog učitelja Sokrata. Platon je bio taj koji je zabeležio čuvene dijaloge što su se
odvijali ponekad na trgu, ponekad
u šumarcima van grada tokom slavnog 5. stoleća pre naše ere. On nas izveštava o uvodnim
napomenama koje je, kako se čini, napravio sam Sokrat; naime, kao doživotni tragalac za
istinom, Sokrat je želeo da sazna poreklo te neobične priče. Prema Platonu, Sokratov
komentar je bio: ,,Da li tvoje kazivanje, Kritija, ima veliku prednost da bude činjenica a ne
izmišljotina? Kako ćemo i gde naći drugu ako odbacimo ovu?"
Ova filozofova primedba zbunjivala je učenjake kasnrjih vreme-na, jer pitanje je da li je
treba shvatiti doslovno, kao odmereno mi-šljenje jednog veoma oštroumnog posmatrača
života; ili su reči poma-lo ironične - od one vrste koje bi jedan mudar starac mogao da
kaže jednom plahovitom mladiću.
Ovo razmatranje vodi nas do ličnosti Kritije, koji je, sa još dvoji-com mladih aristokrata,
Timejom i Hermokratom, bio gost Sokratov. Kritija je očigledno osećao poštovanje prema
svom domaćinu i njego-vom insistiranju na istini, i zato on svoj izveštaj o Atlantidi
propraća izvesnim činjenicama koje iznosi kao dokaz da je njegova priča ,,mada čudna -
neosporno istinita". Sokrat ga je, nema sumnje, ispitivao kako može biti siguran da li je
bilo koja priča istinita. ,,Zato što je za nju jemčio niko drugi do Solon, najveći naš
zakonodavac", odgovorio je Kritija, i dodao da ju je lično Solon ,,ispričao mom pradedi
Dropi-du, čiji je rođak i veoma blizak prijatelj bio". Staviše, dodaje Kritija, ,,moj deda je
imao originalne Solonove zapise, i ti zapisi su još uvek u mome posedu".
I baš ova opaska postala je predmet najžešćih kontroverzi! Jer oni koji veruju u Atlantidu
smatraju da ne bi bilo apsolutno nikakve svrhe u Platonovom iznošenju tih činjeničnih
detalja ako Kritija ne bi iznosio priču koja je, po njegovim rečima, bila ,,čudna - ali
neosporna istinita". Drugim rečima, zašto inače uvoditi u čitavu stvar jednog uvaženog
grckog heroja kao što je Solon, pradeda Dropidov, i posto-janje jednog realnog rukopisa
još uvek u Kritijinom posedu - činjeni-ca koju je Platon mogao da potvrdi budući da su
dva čoveka bila u srodstvu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:39

Obratno, oni koji poriču realnost Atlantide, među njima i dr Džovet, odgovaraju da su svi
ti detalji naprosto jedna literarna domišljatost za podsticanje apetita publike, domišljatost
koja je ko-rišćena hiljadu i više puta od Platonovog vremena naovamo i bila isto tako
efikasno primenjena u čuvenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", u kojem je Atlantida
locirana usred Sahare, zato što se tako tvrdilo u zapisima jednog mladog spahije.
Štaviše, kažu skeptici, taj isti Kritija koji tvrdi da ima originalan Solonov rukopis, s
njegovim beleškama načinjenim u vreme posete
egipatskim sveštenicima, izjavljuje na drugom mestu da je proveo mnoge besane noći
pokušavajući da se priseti detalja priče koju mu je njegov pradeda, kojem je bilo devedeset
godina, ispričao kad je on bio još mali dečak od deset godina. Tu nigde nema pomena o
beleška-ma pomoću kojih je Kritija mogao da osveži svoju memoriju.
Ostrvo iščezlo u noći neopisivog užasa: Umetnikovo viđenje panike na poćetku propasti
Atlantide
Prema drugoj teoriji, Solon je doista čuo neku takvu priču od Egipćana, ali i sami
sveštenici su se naprosto oslanjali na folklorno sećanje o jednoj drevnoj invaziji, sličnoj
invaziji misterioznih ,,mor-skih Ijudi" koji su, negde u 13. veku pre naše ere, najpre
razorili mikensku civilizaciju, a zatim s mora napali i Egipat. Takva teorija je utoliko
verovatnija, kažu njeni pobornici, ako se imaju u vidu teškoće • očuvanja nacionalnih
arhiva u onim burnim vremenima kada se jedna zavojevačka sila posle druge obrušavala sa
severa i istoka na urbanizo-vane zajednice istočnog Mediterana. Svakako, mi znamo iz
egipatskih spomenika da je bilo takvih zavojevača kao što su ,,morski Ijudi",
kasnije ratnici bronzanog doba, koje u njihovom osvajačkom pohodu na civilizovani svet
nije zaustavila Atina, nego Ramzes III (oko 1195-1165. pre n. e.). Prema tome, vrlo je
logično pretpostaviti da mit o Atlantidi vuče svoje poreklo iz legendi Grka i Egipćana, koji
su imali razloga da pamte i predaju s kolena na koleno priče o tom ne-identifikovanom
narodu koji je iskrsnuo niotkud na svojim bornim kolima i prešao more na svojim
brodovima - naroda čije je oružje bilo načinjeno od jednog očigledno superiornijeg metala,
orihalka sa Atlantide, ili čvrstog mesinga koji je ,,blistao kao vatra". A onda, u znak
komplimenta i izvan granica čuvenom i poštovanom Solonu iz Atine, zar nisu egipatski
sveštenici uveravali svog gosta, dok su mu pokazivali nadgrobni stub na kome je
hijeroglifima bila zabeležena pobeda Ramzesa III nad ,,morskim Ijudima", da su i Grci
potisnuli zavojevače i da i njima pripada deo časti i slave za poraz Atlantidana? Ipak,
rešenje misterije nipošto nije tako jednostavno.
U svakom slučaju, ono nije takvo izgledalo ostalim filozofima i istoričarima starog veka.
Herodot ga uopšte ne spominje, mada je čuo za jedan narod kojeg naziva Atlantima a koji
je nastanjivao unutra-šnjost Libije. Aristotel je, kao što smo videli, čitavu priču odbacivao
kao najobičniju bajku. Međutim, drugi učeni Ijudi, na primer Kran-tor, prihvatili su
Platonov izveštaj kao autentičan, polazeći od toga da su njegovi prijatelji videli stubove na
kojima je događaj bio zapisan hijeroglifima. 1 neki drugi pisci jamče za postojanje
egipatskih stubo-va, uključujući i izvesnog opskurnog geografa po imenu Marcel. On je
napravio zbirku izveštaja koji su locirali sedam ostrva na Atlantiku;
jedno od tih ostrva bilo je posvećeno Posejdonu, a njegovi stanovnici sačuvali su od svojih
davnih predaka sećanje na jedno izvanredno veliko kraljevstvo zvano Atlantida koje je
vladalo nad svim ostalim ostrvima u Atlantskom okeanu.
Ako pogledamo komentare kasnijih i bolje informisanih geografa i istoričara, uočavamo,
sve u svemu, izvesnu suzdržanost tih učenjaka u smislu opredeljenja za i protiv. Nema
sumnje, razlog tome je što je u prvom stoleću naše ere poznati svet bio daleko veći nego
što je bio u Platonovo vreme; Atlantik, za koji se nekad smatralo da je nepogo-dan za
plovidbu, sada je bio otvoren; nove zemlje su bile otkrivene, a stare mape potpuno
revidirane. Shodno tome, neki od najučenijih Iju-di svog vremena, kao na primer
Posejdonije, grčki filozof u tutor Ci-ceronov, jedan od najvećih klasičnih geografa Strabon
i istoričar Plini-je veoma pažljivo su izbegavali da budu dogmatični u pogledu Atlanti-de.
Njihovo gledište bilo je da su faktički dokazi o njenom postojanju, s jedne strane,
očigledno tanki; ali da, s druge strane, silovite geofi-zičke kataklizme, koje su se dešavale
tokom mnogih milenijuma i još uvek se dešavaju, čine sasvim mogućim da su čitava
ostrva mogla da preko noći nestanu pod morskom površinom.
Od kraja klasičnog perioda i kroz srednji vek Atlantida je pokazi-vala tendenciju da bude
zaboravljena, ili da postane izjednačena sa utopijama za koje su mistici i humanisti, kao
ser Tomas Mor, bili mnogo više zainteresovani. Dva velika događaja u modernoj istoriji
obnovila su interesovanje za taj izgubljeni svet - renesansa i otkriće jednog novog
kontinenta. Naime, Platon je nedvosmisleno rekao u ,,Timeju" da se ,,na zapadnoj strani
Atlantskog mora nalazi jedan kontinent, jer je ovo more unutar Herkulovih stubova (to jest
Gibral-tara) samo jedna luka, sa uzanim prolazom, ali da je ono drugo - pra-vo more, i da
se zemlja koja ga oivičuje može s punim pravom nazvati kontinentom". Kolumbo je stigao
do tog kontinenta 1492. godine. Njegovo veliko putovanje kao da je dokazalo, ako ne punu
autentič-nost Platonove Atlantide, bar mogućnost da je neka takva kopnena masa nekada
postojala, i to baš tamo gde je, prema njegovim rečima, jednom cvetalo moćno kraljevstvo
iza Herkulovih stubova.
Renesansni učenjaci, dobro upoznati sa delima velikog Grka, po-novo su preispitali
Platonov opis tog izgubljenog atlantskog sveta, i mnogi od njih uskoro došli do ubeđenja
da ga je Kolumbo otkrio baš tamo gde se, po rečima grčkog filozofa, i nalazio. Ne
obazirući se, po-djednako, ni na aktuelne detalje koje je naveo Platon ni na nova isto-rijska
i geografska otkrića, pobornici ,,američke teorije Atlantide" iz-mislili su sve moguće
potkrepljujuće dokaze da bi opravdali svoje ve-rovanje; a to je, naravno, bilo
karakteristično za 2.000 godina stare kontroverze. Prikladni mali indirektni putokazi, kao,
na primer, ot-kriće jednog mesta zvanog Actlan u Meksiku, revnosno su potezani kao
,,dokaz"; i na bazi tih i sličnih koincidencija proklamovali su svoje smešne teorije naučnici
čak i takvog kalibra kakav je bio Žorž Bifon francuski prirodnjak, i, kasnije, Aleksandar
fon Humbolt, čuveni is-traživač.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:39

Ali, te rane spekulacije o lokaciji carstva koje je iščezlo pod tala-sima više su bile bazirane
na imaginaciji njihovih autora nego na ne-kim fizičkim dokazima, što je razumljivo kad se
imaju u vidu geograf-ska i geološka znanja tog vremena. U stvari, učenjaci su branili svoje
omiljene teorije pomoću svih mogućih svaštica erudicije uglavnom na-pabirčenih kod
klasičnih geografa - ideje kao što je, na primer, ona da se Sredozemno more formiralo na
taj način što je Atlantski okean prodro unutra sa zapada kroz Gibraltarski tesnac, a Indijski
okean sa istoka kroz Crveno more i Suecki kanal. Za razliku od ove teorije, švedski
naučnik Olaf Rudbek, čovek ogromnog znanja i otkrivač lim-fnog sistema, više je voleo da
pretrese islandske sage iz 13. stoleća u
traganju za putokazima - posebno ,,Edu Snure Sturlusona" i ,,Edu Saemunda Mudrog" - da
bi ,,dokazao" kako se Atlantida nalazila u njegovoj rodnoj zemlji blizu Upsale u Švedskoj.
Tokom 19. veka, problem lociranja sada već slavnog ostrva bio je, bar na izgled,
,,naučniji", zato što je napredak u geografiji, a naro-čito u geologiji, ogromno doprineo
našem poznavanju Zemljine kon-figuracije. Sem toga, i na opštem planu proučavanja
praistorije bili su postignuti zamašni rezultati. Tragaoci za Atlantidom nisu oklevali da
iskoriste ta nova znanja za potkrepljivanje svojih teorija, tako da su kraj 19. i početak 20.
veka bili zlatno doba atlantofila ili, kako su ih njihovi oponenti nazivali, atlantomanijaka.
Skepticima je bilo lako da diskredituju sve pokušaje pronalaže-nja Atlantide, zahvaljujući
tome što su pedanti kao Olaf Rudbek na-pravili besmisao od Platonovog izveštaja.
Međutim, ostaje činjenica da su mnogi učeni i odmereni posmatrači dopuštali mogućnost
posto-janja Atlantide, i čovek bi mogao optužiti Vilijama Evarta Gledstou-na da je bo
ćaknut kad je predložio da bi i za naučnike i za praktičnu okeanografiju bilo korisno da se
opremi jedna ekspedicija koja bi de-taljnije proučila problem.
Kao što se vidi, tema Atlantide ozbiljno je proučavana, a i sada nastavlja da okupira pažnju
čitavog niza raznih eksperata - istoričara, arheologa, geologa, okeanografa i izučavalaca
klasike; daleko od toga da bude odbačena kao ,,plemenita laž", ona počinje da biva
prihvaće-na kao maglovit obris jednog od najspektakularnijih dogadaja u isto-riji. Upravo
iz tog razloga traganje za Atlantidom predstavlja tako fascinantno poglavlje u analima
čovekovih istraživanja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:41

2) AMATERI TRAŽE ATLANTIDU

Bazične činjenice o Atlantidi navedene u ,,Timeju" i ,,Kritiji" pred-stavljaju ,,putokaze"
koje detektivi, amateri i profesionalci moraju da slede u svom nastojanju da reše misteriju
lokacije izgubljenog kraljev-stva:
1) Atlantida je bila ostrvo iza Herkulovih stubova, negde u Atlantskom okeanu.
2) Bila je veća od Libije i Azije uzetih zajedno. (Pod Libijom, grčki filozofi
Platonovog vremena podrazumevali su severnoafričko zaleđe od granica Egipta do
Atlantskog okeana. Pod Azijom su, uop-šteno, podrazumevali Bliski istok. 0 pravom
prostranstvu tih teritori-ja nisu imali jasnu predstavu).
3) Iza Atlantide, lanac ostrva vodio je do jednog kontinenta na suprotnoj strani, koji je
oivičavao pravi okean.
Ovo izgleda kao aluzija na dve Amerike, ali Platon, naravno, nije imao pojma o postojanju
Novog sveta. Njegova kosmografija bila je bazirana na filozofskoj spekulaciji, tako da
nam mapa sveta kako je bio zamišljen u četvrtom veku pre naše ere izgleda kao na
priloženom crtežu:
Toliko o geografskoj lokaciji Atlantide. Platon nam daje još dve značajne geofizičke
činjenice koje su važne za istraživače enigme Atlantide. On kaže:
4) Nakon poraza zavojevača sa Atlantide od strane Atinjana, ta-mo su se desili
strahoviti zemljotresi i poplave, i u jednom jedinom danu i noći užasa sve armije umešane
u rat bile su zbrisane, a samo ostrvo nestalo u morskim dubinama.
5) Kao rezultat sleganja velike kopnene mase, to područje gde se nekada nalazila Atlantida
plitko je i puno sprudova. (S obzirom na grčko nepoznavanje voda iza Gibraltarskog
tesnaca, Platon naprosto kaže: ,,more je u tim krajevima neprolazno i neprodirljivo zato što
se tamo isprečila plićina od blata").
Kad bi sve informacije koje nam daje Platon bile ovako određe-ne, na pitanje da li je
posredi realnost ili mit mnogo bi se lakše odgo-vorilo. Naime, odavno je poznato da su se
čitava ostrva uzdizala iz mora ili nestajala u njemu zahvaljujući vulkanskim erupcijama i
pod-morskim zemljotresima. 1 ukoliko idemo dalje u geološku prošlost, utoliko više
vidimo da su kontinenti i mora menjali svoju konfiguraciju. 1 zaista, i sam Platon ide
9.000 godina unazad pre Solonovog vremena (6. vek pre n. e.) da bi objasnio kataklizmu
koja ja razorila Atlantidu.
Međutim, baš po tom pitanju nailazimo na ozbiljne teškoće zbog kojih je nepristrasnom
posmatraču nemoguće da priču prihvati kao bukvalnu istinu. Neosporna je činjenica da se
Platonov opis ne može nedvojbeno uskladiti sa nalazima moderne nauke. Podsećajući se,
na primer, da su se događaji o kojima on priča desili, prema njegovoj hronologiji, oko
12.000 godina pre naše ere, Platon nas vraća unatrag kroz vremena sve do kamenog doba.
Kako je, onda, moguće da su Atlantiđani i Atinjani u to davno vreme imali takvu naprednu
tehno-lošku i urbanu civilizaciju kakvu ne nalazimo nigde drugde u svetu sve do oko 4.000
godina pre naše ere, kada prve znake jednog naprednog društva vidimo u zemlji
Sumeraca?
Ranije smo diskutovali o nekim karakteristikama koje Platon pri-pisuje Atlantidi - o
prirodi ostrva, Ijudima koji su ga nastanjivali, nji-hovoj arhitekturi, umetnosti, religiji i
drugom. To što nam filozof daje in part jeste opis jedne utopije, koja je, kao i sve ostale
utopije o koji-ma su sanjali vizionari, isključivo moralistička, bez ikakve veze sa fi-zičkim
vremenom. Kad je već reč o tome, moramo napomenuti da Platonovu hronologiju, baš kao
i njegovu geografiju, ne treba uopšte prihvatiti kao tačnu ili definitivnu. Sve vrste statistika
u drevnim tek-stovima treba prihvatiti sa izvesnom rezervom - ako ni zbog čega dru-gog,
onda zato što su ih prepisivači pogrešno tumačili. Međutim, oni atlantofili koji su pokušali
da obrazloženjima otklone teškoće ili nesaglasnosti
u Platonovoj priči sugerišu ideju da je 9.000 godina zapravo značilo 9.000
meseci po egipatskom računanju, što nam daje mnogo prihvatljiviju brojku od 750 godina.
Dodajmo 750 na 550 pre naše ere, približnu godinu Solonove posete Egiptu, i naći ćemo
se poprilično unutar perioda pisane istorije - 1.300 pre naše ere. Istraživač, narav-no, može
da prihvati ili da odbaci takvo računanje.
Napred smo spomenuli niz mesta na kojima je Atlantida bila ,,prona-đena", a sada nam
samo preostaje da sumiramo neke od poznatijih teorija o izgubljenom ostrvu.
Ove teorije mogle bi se, grubo, svrstati u tri kategorije: literarnu, geološku i istorijsku -
mada se ti prilazi problemu, dabome, uzajamno ne isključuju.
Pogledajmo najpre kako stoji stvar sa teorijama koje su u manjoj ili većoj meri izvedene iz
literarnih ili mitoloških izvora kombinovanih sa velikom dozom lične ,,intuicije".
Godine 1912. dr Paul Šliman, unuk Hajnriha Šlimana, pronalaza-ča Troje, izjavio je u
jednom američkom listu da je otkrio tajnu Atlantide, ,,izvora civilizacije". Po njegovim
rečima, to mu je pošlo za rukom uz pomoć dokumenata skrivenih u jednoj feničanskoj
vazi. S obzirom na epohalan podvig njegovog dede - otkriće da je Troja stvarno postojala i
da nije bila mitski grad kojeg je izmislio Homer -javnost je pokazala veliku spremnost i
želju da sluša reči potomka slavnog arheologa.
Dr Šliman je odlučio da svoju fantastičnu priču predoči u listu New York American -
čudnom medijumu za jednog učenjaka, ali ne toliko čudnom kao sam članak, koji je nosio
naslov ,,Kako sam otkrio Atlantidu". U tom članku Šliman je tvrdio da mu je njegov deda
osta-vio veći broj tajnih rukopisa zapečaćanih u koverte na kojima je pisa-lo: ,,0tvoriti tek
posle moje smrti". Jedan od tih koverata sadržavao je ,,Dokumente o Atlantidi" Hajnriha
Šlimana, ali njegov unuk nije znao koji zapravo koverat, sem to da je širom sveta poznati
arheolog nažvrljao jednu belešku na svojoj samrtnoj postelji, nagoveštavajući da će tajna
Atlantide biti pronađena u jednoj ,,vazi oblika sovine gla-ve". Pored toga, samrtnik je, uz
zakletvu, obavezivao onog člana po-rodice kome tajna hude poverena da svoj život posveti
dokrajčivanju istraživanja čiji će dotadašnji nalazi biti nađeni u zapečaćenom kover-tu.
Unuk Paul bio je taj srećni član porodice koji je nasledio doku-mente o Atlantidi, kao i
vazu u obliku sovine glave, tako da je imao i privilegiju i dužnost da se posveti
nastavljanju dela svog dede.
Lažni dokumenti unuka otkrivača Troje: Lokacija Atlantide prema Paulu Šlimanu:krugovi
obeležavaju konture Platonove prestonice
Dokle je pronalazač Troje bio odmakao u svom traganju za Atlantidom? Prema tvrdnji
njegovog unuka, stigao je dotle da je mo-gao dokazati stvarno postojanje tog ostrva na
bazi čvrstih arheoloških dokaza; jer među beleškama koje je Hajnrih napravio pominjala se
i jedna velika bronzana vaza pronađena prilikom iskopavanja Troje koja je, između ostalih
stvari, sadržavala razne artefakte sa objašnje-njima pisanim feničanskim rukopisom i
rečima ,,0d kvalja Kronosa sa Atlantide".
A kako stoji stvar sa ostalim predmetima pronađenim u sovolikoj vazi feničanskog
porekla? Prema Paulu, u njoj se nalazila neka vrsta medaljona od nekog metala sličnog
srebru sa natpisom, opet na feni-čanskom, ,,Pravljeno u Hramu prozirnih zidova".
Značajno u svemu je da on ne kaže šta je još pronašao u toj misterioznoj vazi.
Naoružan tim dragocenim putokazima i stalno imajući na umu svoju dužnost prema
slavnom dedi, Paul u listu New York American piše da se bacio na posao da prouči
problem Atlantide koji je zbunji-vao Ijude još otkako je Platon obznanio detalje o ostrvu
iščezlom pre više od 2.000 godina, i da su ga njegova istraživanja najzad dovela do
rešenja. Njegovi metodi i rezultati, naglašavao je, bili su u skladu sa najvišim akademskim
standardima, kao što je to i dolikovalo čoveku koji je bio unuk pronalazača Troje, a i sam
doktor filozofije. Između
ostalog, pažljivo je proučio ne samo literaturu drevnih civilizacija istoka i zapada, nego i
literaturu Novog sveta. Ukratko, tvrdio je ka-ko se sada pokazalo da su grčki, feničanski i
haldejski tekstovi i tek-stovi Maja imali jedan zajednički izvor koji se mogao logično
objasniti samo postojanjem jedne prototipske kulture - naime one na Atlanti-di, koja je
ležala na pola puta između Starog i Novog sveta. Dr Šliman tvrdi kako je imao izuzetnu
sreću što je: prvo, naišao na jedan haldej-ski tekst koji je bio prokrijumčaren iz nekog
budističkog hrama u La-si; i drugo, što mu je u ruke došao ,,Troano kodeks", rukopis Maja
koji se čuva u Madridu. On je oba ta dela preveo i otkrio da ona opi-suju jednu strašnu
kataklizmu koja je zahvatila zemlju zvanu Mu. Ka-kvo je, pita on, značenje ta dva
izveštaja o istom dogadaju - jednog iz centralne Amerike, drugog iz centralne Azije -
ukoliko ne bi postuli-ralo postojanje jedne roditeljske kulture u Atlantiku?
Navodni opisi kataklizme: Sekcija ,,Troano kodeksa", koja zapravo govori o astrologiji
Paul Šliman je obećao u američkom listu da će dati odgovor na to i sva druga pitanja u
knjizi koja će se ,,uskoro pojaviti". Knjiga se me-đutim, nikada nije pojavila. U stvari, dr
Šlimana su njegovi nemački kritičari javno optužili da je varalica; jedan od njih, Vilhelm
Der-pfeld bio je saradnik njegovog slavnog dede. Čitava afera se završila onako kako se i
mogla očekivati: Paul Šliman i njegova vaza u obliku sove, medaljon sa natpisom na
feničanskom jeziku, velika bronzana urna iskopana u Troji, artefakti koji su nosili
reference o kralju Kro-nosu sa Atlantide, i haldejski rukopis iz Lase u Tibetu - sve je to
nestalo sa scene ubrzo nakon objavljivanja senzacionalnog članka u listu New York
American.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:42

Razlozi su prilično očigledni. Pre svega, znalo se da je Hajnrih Šliman pokazivao
samo površno interesovanje za Atlantidu i da nije vršio nikakva posebna istraživanja u tom
pravcu. Drugo, niko sem Paula nije video vazu, urnu i ostale artefakte za koje je on tvrdio
da
mu ih je ostavio njegov deda. Treće, još uvek nikome nije uspelo da ubedi filologe kako je
u stanju da čita jezik Maja.
Mada je dr Šliman imao svoje žestoke kritičare, za njega bi se u sva-kom slučaju moglo
reći da je podstakao interesovanje i za druge kul-ture sem za one koje su proistekle iz
mediteranskih civilizacija.
U stvari, još i pre nego što je Paul Šliman obznanio svoju priču, rodila se jedna nova škola
etnologije koja je, u traganju za korenima civilizacije, upirala svoj pogled prema zapadu
umesto prema istoku. Te teorije bile su delimično bazirane na Platonovoj tvrdnji da su
atlantidski zavojevači došli sa jednog ostrva na zapadu - zemlje koja je bila jedan od
odskočnih kamenova do ,,prvog kontinenta" na dru-goj strani Atlantskog okeana. Na
osnovu toga atlantofili su zaključi-vali da su stanovnici Atlantide, ploveći prema istoku i
osvajajući i ko-lonizujući kontinentalni deo Evrope, mogli isto tako u istoj misiji da plove
prema zapadu do dveju Amerika. A ako je tako, samo po sebi nametalo se pitanje da li
postoje bilo kakvi dokazi o jednoj naprednoj civilizaciji u dve Amerike koju je do tih obala
doneo neki narod sa sredine Atlantika? Ili, alternativno, da li je civilizacija u Stari svet stigla
iz Novog, koristeći Atlantidu kao usputnu postaju?
Dr Augustus Le Plonžon, lekar francusko-američkog porekla, bio je jedan od onih koji su
verovali da je baš tako bilo. Svoje nalaze objavio je 1869. u knjizi kojoj je dao naslov
,,Kraljica Mu i egipatska sfinga". ,,Rešenje tog veoma spornog pitanja medu modernim
naučni-cima", kaže on u predgovoru knjige, ,,naime postojanje, propast i po-tonuće jednog
velikog ostrva u Atlantskom okeanu, kako je to pisao Platon u ,Timeju' i ,Kritiji',
pronađeno je u spisima Maja".
Četiri razna autora, kaže on, ostvila su opise čuvene kataklizme. Dva od tih rukopisa
preživela su u manuskriptnoj formi kao kodeksi poznati pod nazivom ,,Troano" i
,,Kortezianus"; treći je bio ugraviran na jednom kamenu u hramu kod Ćičena; a četvrti je
napisan hiljade kilometara od centralne Amerike, u samoj Atini, i to u obliku jedne epske
poeme na jeziku Maja.
Treći od tih opisa bio je onaj za koji je dr Le Plonžon tvrdio da je uspeo da ga pročita
,,zato što je pisan hijeratskim (sveštenskim) slovi-ma Maja, koja su slična egipatskim.
Svako ko ume da čita hijeratske egipatske zapise moći će bez teškoće da prevede
pomenutu legendu uz pomoć rečnika Maja".
Doktorovu tvrdnju da su hijeroglifi Maja identični egipatskim ne dele specijalisti za bilo
koji od ta dva jezika, a ne može je prihvatiti ni bilo ko drugi ko se potrudio da konsultuje
sam ,,Troano kodeks". Prekolumbovski
majanski rukopis ,,Troano" jedna je od četiri knjige koje su preživele pogrom
opisan 1565. u knjizi biskupa Lande ,,Rela-cion". ,,U posedu Maja", piše biskup, ,.pronašli
smo veliki broj knjiga napisanih tim njihovim slovima, i pošto nisu sadržavale ništa sem
raz-nih praznoverica i đavolovih laži, mi smo ih sve spalili, što je domoro-ce ispunilo
dubokom tugom i jadom".
Dve od tih knjiga, ,,Troano" i ,,Kortenzianus" nalaze se u Madri-du; treća u Drezdenu; a
četvrta u Parizu. Nijedna od njih ne potiče iz Jukatana, kako dr Le Plonžon kaže, nego iz
jednog kraja dalje prema jugu gde su luk i strela bili nepoznati i gde su glavno oružje
sačinjavali koplja, sulice, sekire i štitovi. Sva četiri bila su verovatno napisana u 14. ili 15.
veku naše ere, ali njihovi sadržaji očigledno su mnogo stari-jeg datuma. Danas vlada
prilično jednodušno mišljenje da te knjige govore o stvarima mitološke prirode, zatim o
kalendaru Maja, o poljoprivredi, najezdama skakavaca, lovu, tkanju, muzici i slično.
Proučavanje ,,Troano kodeksa" je u pravom smislu reči fascinan-tan doživljaj, zato što
čovek kroz lepe crteže bogova, kraljeva, ratnika i životinja može bukvalno da ,,ščepa"
atmosferu i senzibilitet tog vre-mena. Naporedo sa crtežima nalaze se neke vrste
piktografa ili ideo-grafa. ali koji nemaju baš nikakve veze sa egipatskim hijeroglifima,
kako to dr Le Plonžon tvrdi. Čovek se mora zapitati da li je on ikada video bilo koji od
četiri rukopisa Maja, i šta mu je, uopšte, davalo pravo da tvrdi kako ume da čita pismo
drevnih Egipćana.
ma - do izmišljanja ,,Zemlje Mu", koju on identifikuje sa Platonovom Atlantidom,
napominjući: ,,Nadajmo se da niko neće biti toliko drzak da tvrdi kako je Platon bio u
koliziji sa autorom ,,Troano rukopisa". Doktor je očigledno imao na uniu sličnost između
nekih grčkih i nekih majanskih opisa kataklizme. Ove poslednje, kakve nalazimo u
,,Troano kodeksu", on ovako prevodi:
,,Postojbina brežuljaka i blata, Zemlja Mu bila je žrtvovana. Dvaput uzdizana, ova oaza
iznenada je iščezla preko noći, stalno po-tresana vulkanskim silama. Budući uzano, kopno
je tonulo i uzdizalo se nekoliko puta i na različitim mestima. Na kraju je površina popustila
i deset pokrajina bilo je rascepljeno i rasuto u komade; nemoćni da odole silama
seizmičkih potresa, oni su potonuli zajedno sa svojih šezdeset i četiri miliona stanovnika,
8.060 godina pre pisanja ove knjige",
Prema dr Le Plonžonu, dakle, pravo ime Atlantide bilo je Mu; a ta Zemlja Mu bila je
naprosto jed-na od kolonija Maja, koji su prvi doneli civilizaciju Evropi, Africi i Aziji - u
stvari, čitavom svetu. Ma-janski moreplovci posetili su obale svih kontinenata, njihovi
ratnici pokorili su čak i tako daleke zemIje
kao što je Japan, a Mu je na-prosto bila neka vrsta
poštanske postaje na transatlantskoj maršruti do
Mediterana - detalj koji se sla-že sa Platonovim opisom
Atlantide kao odskočne daske za veliku inva-ziju 9.500
godina pre naše ere. Me-đutim, ne računajući tu tačku saglasnosti,
dr Plonžon i Platon nam pričaju dve veoma
različite verzije o izgubljenom ostrvu, možda zato što je
prvi bio zastupnik superiornosti američke kulture, a drugi
evropske.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:43

U tom pogledu, teorije dr Le Plonžona i njegovih
američkih sled-benika predstavljaju protivtežu
spekulacijama evropskih učenjaka koji su, kao dr Olof
Rudbek, smeštali Atlantidu negde u Švedskoj, ili kao
Jurgen Spanut, koji je tvrdio da se ona nalazila na ostrvu
Helgo-land, ili rasistički ideolog Karl Georg Žedž, koji je
tvrdio da je ona bila domovina čiste arijevske rase, plavih i
plavookih Ijudi koji su
stvorili jednu visoko moralnu civilizaciju i na kraju se izopačili kroz mešovite brakove sa
,,nižim sojem", što će reći nearijevcima.
1 tako, baš kao što su mnogi komentatori Atlantide sticali svoje pristaše asocirajući
Platonovo utopijsko ostrvo sa nekom naročitom domovinom ili rasnim stavom, tako je i
majanska hipoteza dr Le Plon-žona imala znatan uticaj na Sjedinjene Države s kraja 19.
veka, gde je nacionalni ponos bio polaskan doktorovim ,,dokazima" da Amerika
predstavlja pradomovinu svetske civilizacije. Njegovo delo, sem toga, usmerilo je pažnju
međunarodne javnosti na polinezijske narode čija je kultura, preko Maja, bila povezana sa
kulturom zapadnog sveta. Iz te hipoteze iznikao je još jedan izgubljeni svet atlantidskog
tipa zvan Lemurija, o kome ćemo raspravljati kasnije.
Teorije koje je izneo dr Plonžon bile su ili totalno ignorisane ili prim-Ijene sa učtivim
ćutanjem od strane ozbiljnih izučavaoca mita Atlan-tide, što je shvatljivo kad se ima u
vidu prilično svadljiv ton koji on koristi u svojoj knjizi ,,Kraljica Mu i egipatska sfinga" i
njegova sklo-nost ka tvrdnjama kao što su: ,,Isus je govorio jezikom Maja" i ,,Hal-dejci su,
kao što smo videli, po svome poreklu bili kolonija Maja i upotrebljavali su metar kao svoj
standard za merenje dužine". Narav-no, sve takve tvrdnje su čist besmisao, baš kao što i
doktorovi lični na-padi na etnologe tog doba predstavljaju danas krajnje zamorno štivo.
Pa ipak, njegova knjiga, na svoj ekscentrični način, bila je delo paralelno mnogo
impresivnijem opusu Ignacijusa Donelija, briljan-tnog američkog samoukog advokata i
političara čija knjiga ,,Atlanti-da: atnidiluvijalni svet", prvi put objavljena 1882. godine,
predstavlja jedno od klasičnih dela na temu Atlantide. U stvari, Doneli i njegov sledbinik
Luis Spens povratili su dostojanstvo i naučni ugled prouča-vanju Atlantide koje je veoma
lako postalo privlačna meta raznih diletanata i varalica.
Izvesna predstava o značaju Donelijeve knjige može da se stekne iz ogromnog odjeka koji
je ona izazvala širom čitavog sveta, a još više iz činjenice da ona nikada nije bila odbačena
kao tvrdnja o zajednič-kom izvoru kulture ranih naroda sa obe strane Atlantika. Da bi
doka-zao svoju tezu, Doneli je temeljito proučio religije i stvarne artefakte drevnih
civilizacija, Egipta s jedne i centralne Amerike s druge strane, i na osnovu svojih studija
zaključio da među njima ima dovoljno slič-nosti za iznošenje naučne pretpostavke o jednoj
plodonosnoj prakul-turi. Po njegovom uverenju, taj zajednički imenitelj bila je Atlantida,
domovina kolonija na obe strane okeana.
Suština Donelijeve teorije svodi se na sledeće: jedan izgubljeni kontinent, koji sada leži
ispod morskih talasa tačno tamo gde ga je Platon geografski locirao, slao je svoje koloniste
u severnu i južnu Evropu, severnu i centralnu Ameriku, zapadnu obalu Afrike i istočno
Sredozemlje, i na taj način preneo svoje običaje i svoje veštine naro-dima svih tih zemalja.
Svoju tezu autor izlaže u dvadeset i četiri poglavlja, čiji naslovi pokazuju trezvenost i
naučni pristup problemu. Glava peta, na pri-mer, nosi naslov ,,Svedočanstvo mora"; glava
šesta ,,Svedočanstvo flo-re i faune"; ostale glave razmatraju takve teme kao što su legenda
o potopu, poređenje civilizacija Starog i Novog sveta, mumificiranje, bronzano i gvozdeno
doba, poreklo abecede.
Za nas, četiri stotine godina kasnije, studija Ignacijusa Donelija je tipičan primer
onoga što njegov izdavač kvalifikuje kao, što se Atlantide tiče, ,,jedan od poslednjih izliva
učenosti pre nego što je svet bio preplavljen mediokritetstvom". Drugim rečima, ona je
nabi-jena mnogim mutnim i fascinantnim podacima koji su bili rezultat autorove ogromne
načitanosti i erudicije. Ali najvažniji doprinos koji je Doneli dao atlantologiji sastojao se u
tome što je od nje načinio ,,uglednu" disciplinu, srodnu takvim legitimnim studijama kao
što su geologija, mitologija, filologija i tako dalje. Ovaj ingeniozni samouk spasao je
Platonovu priču iz mutljaga pseudonauke u koji je bila pro-terivana još od četvrtog veka
pre naše ere, čineći da i samo ime Atlan-tida postane bezmalo anatema za seriozne naučne
duhove kao što je bio Bendžamin Džovet. Da nije bilo Donelijeve knjige, možda bi čita-va
ta tema, do ovih naših dana bila svrstana u paranaučni bućkuriš, naporedo sa astrologijom i
alhemijom. Ali njegova studija odmah je bila priznata od strane svih obrazovanih Ijudi kao
ozbiljna prezentaci-ja i istraživanje činjenica na bazi kojih čitaoci treba da izvuku sopstvene
zaključke. Mnogi čitaoci bili su ubeđeni da je Doneli dokazao isti-nitost Platonove
priče. Atlantida je, na kraju krajeva, postojala;preostajalo je samo da se pronađe definitivni
dokaz negde ispod talasa Atlantika.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:44

Ignacijus Doneli je, dakle, bio otac naučne atlantologije, i sva racionalna istraživanja
sledila su putokaze koje je on postavio. Njego-vi sledbenici pojavljivali su se širom
čitavog sveta odmah nakon što je njegova popularna knjiga bila prevedena na glavne
evropske jezike. Škole atlantologa i udruženja atlantofila nicali su kao pečurke posle kiše;
neke od tih asocijacija bile su ozbiljne, neke šaljivo-ozbiljne. Francuzi su, na primer,
osnovali ,,Atlantidsko društvo", koje se raspa-lo na dve grupe; jedna od njih stavljala je
akcenat na intelektualne aspekte svog hobija, druga na društvene, tako da je čovek mogao
da bira da li da prisustvuje nekom predavanju sa prvom grupom, ili da ode na piknik sa
drugom.
U Engleskoj, Donelijeva knjiga bila je prihvaćena znatno trezve-nije. Ona je inspirisala
naučnike od ranga i prestiža jednog Luisa Spensa (1874-1955), škotskog mitologa i
velikog autoriteta za drevni Meksiko, da se još dublje zagnjure u folklor primitivnih
naroda.
Nestali kontinent smešten na Srednjeatlanskom grebenu: Mapa Atlantide i njenog kraljevstva
prema Ignacijusu Doneliju
Luis Spens je verovatno poslednji iz te škole atlantologa koji svo-je teorije baziraju na
bukvalnom prihvatanju lokacije i vremena u onom smislu kako ih navodi Platon -
poslednji zato što nema bogzna šta novo da se kaže posle temeljitih istraživanja koju su on
i Doneli izvršili u oblasti folklora, religija, jezika i artefakata Starog i Novog sveta.
Njihova argumentacija je veoma jasno određena i potkrepljena velikim mnoštvom
činjenica koje oni prezentiraju čitaocu pozivajući ga da ih sam proceni: naime, da je
nekada postojao jedan kopneni most izmedu Evrope i Amerike, koji je najvećim delom
razoren u raz-nim kataklizmama, ostavivši samo ostatke u vidu ostrvskih lanaca:
Azorska, Maderska, Kanarska, Zelenortska i Zapadnoindijska ostrva. Drugim rečima, ta
ostrva su vrhovi planinskih masiva čije su padine potopljene, a samo najviši vrhovi ostali
iznad vode. Duž Atlantskog okeana, protežući se od severa prema jugu, gotovo od pola do
pola, leži Srednjeatlantski greben, gde dubina vode iznosi samo 90-110 me-tara - za
razliku od Nerzove Dubine prema zapadu, gde je more du-boko oko 1.100 metara.
Upravo zahvaljujući tom kopnenom mostu, tvrde oni, došlo je do kulturnih srodnosti
Egipta i centralne Amerike - naizgled prihvatljiva teorija, koja još uvek inspiriše amatere
okeanografe da tragaju za podmorskim ostacima izgubljene kopnene mase.
Naglasak se sada premestio na geološke dokaze. Šta su stručnjaci, na primer, mogli da
dokažu o podmorskoj konfiguraciji Atlantika? Neki ciničniji posmatrači čitave ove
kontroverze odgovarali su da geolozi mogu u priličnoj meri da dokažu ono što žele kad je
reč o praistorij-skim događajima - pa, dakle, i kopneni most koji je spajao Maroko sa
centralnom Amerikom. Drugi su, opet, bili ubeđeni da je negde to-kom miocena, pre
dvadeset i sedam miliona godina, došlo do snažne vulkanske aktivnosti koja je
raskomadala atlantsku kopnenu masu, ostavivši samo one ostrvske lance koji i danas
postoje. 1 kao da žele da stvari još više komplikuju, treći teoretičari su istupali sa
,.dokazima" o dva izgubljena kdntinenta - jedan u istočnom Atlantiku zvan Atlanti-da,
drugi u zapadnom Atlantiku zvan Antilija. Sve što je preostalo od prve kopnene mase jesu
ostrva duž obale Afrike; a od druge arhipelag poznat pod imenom Mali i Veliki Antili.
Teškoće sa ovim teorijama su, dabome, u tome što nas one vraća-ju daleko unatrag u
vremenu - do jedne epohe kada se čovek još nije bio pojavio na sceni, a da i ne govorimo o
nekakvom visokocivilizova-nom stvorenju koje Platon opisuje. 1 upravo ta neporeciva
činjenica naterala je Luisa Spensa i njegove sledbenike da promene svoj stav i suze svoje
traganje za Atlantidom na postglacijalnu epohu: to jest, na oko 30.000 godina pre naše ere.
kada je jedna rasa Ijudi nastanjiva-la pećine u južnoj Francuskoj i severozapadnoj Španiji,
gde je o svo-joj aktivnosti ostavila izveštaje u vidu čuvenih crteža na nalazištima kao što
su Lasko i Altamira. Prema Spensu, ti Ijudi - ukoliko sami i nisu poticali sa Atlantide -
svakako su bar svoje umetničke i tehničke veštine poprimili iz tog centra civilizacije. Pre
10.000 godina, postojao je i drugi vid prodiranja Atlantiđana u Evropu - ovoga puta preko
jedne rase Ijudi koje entolozi nazivaju Azilijancima, čiji su pripadnici uvek bili
sahranjivani licem okrenuti prema zapadu. Da li se taj speci-fični običaj imao pripisati
činjenici da je njihova prvobitna domovina ležala u pravcu zalazećeg sunca, tamo negde na
Atlantiku? A ako je tako, da li su baš oni preživeli nesreću koja je zadesila Atlantidu -
tačno onakvu i u ono vreme kako to Platon opisuje?
Argumenti Luisa Spensa davali su geolozima, etnolozima i prei-storičarima pune ruke
posle, prezentirajući im uvek nove ili obarajući stare dokaze. Ali, u to isto vreme, bilo je i
drugih veoma izazovnih geofizičkih, pa čak i astronomskih teorija koje su privlačile
pažnju atlantologa. Najčuvenija među njima bila je kosmološka teorija Hansa Herbigera iz
Beča.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:45

Herbiger, koji je prema nekim komentatorima bio genije, prema drugima varalica.
izneo je 1913. godine senzacionalnu teoriju da Me-sec nije bio Zemljin satelit, nego
samostalna planeta koja se okretala oko Sunca svojom sopstvenom prilično nepravilnom
orbitom. Otprili-ke pre 15.000 godina, Mesec koji se dugo vremena približavao Zemlji,
najzad je bio zahvaćen gravitacijom naše planete; od tog vremena on je prestao da bude
nezavisna planeta i postao Zemljin satelit.
Neosporna sličnost mitova sironi sveta: Mnogi narodi čuvaju sećanje na kataklizmu praćenu
strašnim Potopom (gravira iz 16. veka)
Ali taj značajni kosmisčki događaj ostavio je kolosalne posledice u pogledu oblika i
konfiguracije našeg globusa. Zemlja je bila takore-ći zgnječena u svoj sadašnji elipsoidni
oblik; njena kora se rascepila;
došlo je do mnogih vulkanskih erupcija; a seizmički potresi uzdrmava-li su Zemljinu
površinu duž linija rascepa. Još drastičnije od tih silovi-tih promena bilo je ponašanje
okeana i mora, koji su ogromnim silama bili privučeni sa'polarnih širina prema ekvatoru,
da bi se tu zgomilali u vidu jednog džinovskog talasa pre nego što će se ponovo povući
dok je zarobljeni Mesec zauzimao svoju novu orbitu, a dejstvo njegove gravitacione sile na
vode Zemlje počelo da reguliše plime i oseke kakve danas poznajemo.
Ako je Hans Herbiger u pravu. to jest, ako Mesec nije satelit otkinut od tela Zemlje
nego ,,zarobljena" planeta - onda i folklor o potopima i velikim katastrofama sačuvan u
mitovima širom čitavog sveta nije drugo do jedan eho tog vremena kada je veći deo našeg
sveta bio razoren vatrom i vodom, vremena kada je čitav Atlantski okean bio preplavljen
plimom stotinama metara visokom. Drugim re-čima, upravo ta katastrofa zabeležena je u
hebrejskom mitu o Noji i njegovom kovčegu, u grčkoj bajci o Deukalionu i njegovoj barci,
i u egipatskoj priči o Atlantidi onakvoj kakva je ispričana Platonu. Istina, nijedan današnji
astronom od renomea ne podržava Herbige-rovu teoriju sem, možda, kao jedan san ili -
moglo bi se reći - kao košmar jednog vizionara. Ali njegove ideje nastavljaju da uzbuđuju
onu školu atlantologa koja insistira da Atlantida leži negde ispod talasa zapadnog okeana.
Usput rečeno, jedan od tih mitova, za koji se kaže da potkreplju-je Herbigerovu teoriju,
jeste Otkrovenje sv. Jovana Božanstvenog. Propast Vavilona, o kojoj se govori u 17. i 18.
poglavlju te apokalip-tične knjige, pristalice takozvane gladjalne kosmogonije tumače kao
aluziju na katastrofu Atlantide, bez obzira na to što zvanični tumači Biblije smatraju da je
Otkrovenje napisao neki neidentifikovani rani hrišćanski pastor. mnogo više zainteresovan
za proricanje budućnosti Crkve nego za pričanje o paganskoj prošlosti. Nije tako, kaže H.
S. Belami, vođa okultne škole atlantologa; po njemu, sv. Jovan Božan-stveni bio je
učenjak potkovan u pitanjima astrozofije. simbologije, numerologije i mnogih drugih
hermetičkih disciplina, i svoja Otkrove-nja crpeo je iz drevnih knjiga koje su sadržavale
izveštaje o velikim kosmičkim potresima.
H. S. Belami smatra da i staroislandske sage ,.Eda" predstavljaju još jednu potvrdu
Herbigerove lunarne teze, a posebno najstarija od tih poema, ,,Veluspa", ili ,,Sibilino
proročanstvo". U toj poemi mi ču-jemo reči jedne nadahnute proročice ,,koja sedi na svom
tronu, obra-ćajući se Odinu, dok bogovi slušaju njene reči". (Odin je bio najstariji i
najpoštovaniji bog svih starogermanskih plemena, bog pobede).
I ovde, kao i u ,,Knjizi otkrovenja", mišljenje veoma mnogo zavi-si od subjektivne
interpretacije teksta. Tamo gde ortodoksni naučnici vide jedan ditiramb od onog tipa
folklorne književnosti čije nam zna-čenje izmiče ili nas zbunjuje - sve one lampe,
svećnjaci, čudni muzički instrumenti, oči i rogovi životinja koje nikada nisu viđene ni u
jednom zoološkom vrtu ali se pojavljuju u svakom drugom abzacu ,,0tkrove-nja" -
mističarima sve to izgleda ne samo moguće nego i vero-dostojno.
Takvo oslanjanje na ,,0tkrovenja" karakteristično je za onu školu atlantologije koja svoje
teorije zasniva gotovo isključivo na svedočanstvima mitova. Ukratko, okultisti insistiraju
da je Platonov izveštaj suštinski tačan u svim svojim detaljima i da zbog toga moramo
Atlantidu tražiti tamo gde je i rečeno da se nalazi - u Atlantskom okeanu. Za razliku od
njih, mnogi eminentni učenjaci zanemaruju Platonovu geografiju i traže lokaciju Atlantide
na drugim mestima, koja im izgledaju prihvatljivija sa arheološke tačke gledišta. S tim u
vezi treba napomenuti da su razne teorije - neke od njih ,,naučne" a neke naprosto
maštovite - bile iznete od strane francuskih i nemačkih istraživača Afrike, naročito u
poslednjoj četvrtini 19. veka, kada su francuske trupe na kamilama tek počele da prodiru u
dublju unutra-šnjost Sahare. Neka od ideja koje su zastupali ti afrički putnici svoj nastanak
više duguju romantičnom nego realističkom poimanju istori-je, i simbolizovani su u
proslavljenom romanu Pjera Benoa ,,Atlanti-da", koji je doveo do ^tkrića" grada
atlantidske kraljice Antineje na mestu zvanom Abelesa u južnom Alžiru. Pisac ovih redova
posetio je taj takozvani grad, koji je od znatnog interesa za istoričare Sahare, zato što je
posredi jedna veoma stara tvrđava, nastala možda još u periodu rimske okupacije severne
Afrike. Bilo je to, bez sumnje, važno uporište domorodačkih Tuarega u kojem se nalazila
grobnica jedne bogate i važne žene. sahranjene zajedno sa njenim draguljima i ličnim
stvarima. Možda je ona čak bila Tin Hinan, legendarna kralji-ca Tuarega, ali zasigurno nije
bila vladarka ostrvskog kraljevstva koja opisuje Platon.
Postoje i razna druga mesta u Africi koja se navode kao lokacija Atlantide. Francuski
geolog Pol Boršar i nemački istoričar Albert Herman smatraju da se ona nalazila u Tunisu;
francuski istraživač Anri Lot zastupa tezu o centralnoj Sahari; nemački antropolog Leo
Frobenijus veruje da je to bila oblast Joruba u Nigeriji; francuski arheolog Feliks Berlioz
premešta Atlantidu u Maroko; a nemački ori-jentalista Jozef Karst ,.seli" je na sasvim
drugi kraj afroazijskog konti-nenta, negde u Persijski zaliv odakle je, kako on dokazuje,
otpočela migracija indoatlantske rase graditelja megalitskih spomenika.
Postoji i veći broj teoretičara koji zastupaju tezu o evropskim lokacijama. Gledano iz ugla
istorijskih dokaza. najubedljivije zvuči Tartesos, antički grad koji se u Bibliji spominje pod
imenom Taršiš. Za Tartesos se smatra da je bio smešten na ušću reke Gvadalkivir u
jugozapadnoj Španiji, severno od Kadiza. Početkom bronzanog doba to je bila obračunska
stanica za fernčanske flote koje su prevozile engleski, francuski i španski kalaj i bakar do
topionica u istočnom Mediteranu. Pa ipak, mada su postojanje Tartesosa potvrdili ne samo
pisci Starog žaveta nego i grčki i rimski geografi, ostaci tog grada nikada nisu bili
pronađeni uprkos intenzivnim iskopavanjima.
Jedno od evropskih lokacija Atlantide: Nemaćki istoričari Šulten i Renih su Platonovu prestonicu
smestili u Tartesos, na ušću Gvadalkivira
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29728
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 13:45

Bez obzira na to, nemački istoričari Adolf Šulten i Rihard Renig bili su ubeđeni da je
Tartesos bio prestonica Atlantide koju je Platon opisao kao bogatu metalima i centar
civilizacije iza Herkulovih stubo-va. Ovu teoriju dalje je razvila gospođa E. M. Višou,
uporni amater--arheolog; ona je punih četvrt veka tragala za materijalnim dokazima
postojanja Tartesosa i na kraju iznela tvrdnju da ih je pronašla u ba-karnim rudnidma Rio
Tinto koje su, kako je rekla, eksploatisali Ijudi neolitskog doba. Na osnovu svojih
istraživanja ona je zaključila da Tartesijansko kraljevstvo nije bilo sama Atlantida, nego
jedna kolonija koju su na evropskom kopnu podigli Atlantiđani pre 12.000-14.000 godina.
Francuski botaničar dr Ferdinand Židon nudi sasvim drugačije
argumente za još jednu evropsku lokaciju: on smatra da se Atlantida nalazila u Engleskom
kanalu, izmedu Irske i Britanije, i da je potonu-la usled jedne velike poplave tokom
hronzanog doba. Njegovi dokazi, zasnovani na karakteru biljnih vrsta i klimatskih
promena tokom pra-istorijskog perioda u severnoj Evropi, usledili su kao rezultat istraživanja
da li je mit o Atlantidi mogao proisteći iz izveštaja primanih u južnoj Evropi o
velikim poplavama koje su se dešavale duž severnih obala, a naročito duž obala Britanije i
Irske. On zaključuje da su se Atlantida i cvetajuća civilizacija koju je opisao Platon
odnosili na jednu kulturu bronzanog doba u severnoj Evropi.
1 tako, vidimo da je lokacija Atlantide bila premeštana sve dalje i dalje prema severu, i to
poglavito od strane onih istraživača koji su, svesno ili nesvesno, priželjkivali da tu
arhetipsku civilizaciju identifi-kuju sa svojom sopstvenom nacijom. Već smo spomenuli
Nemca Kar-la Georga Žedža koji je Atlantiđane identifikovao sa plavookim i pla-vokosim
arijevcima, anticipirajući za nekoliko godina nacističku teoriju o germanskom natčoveku.
A poslednjih godina još jedan Ne-mac, Jirgen Španut. proglasio je za prestonicu Atlantide
jedan pod-morski grad po imenu Bazileja pored ostrva Helgolanda (kod ušća Labe u
Nemačkoj). Španut tvrdi da je izneo na površinu kamene kocke za popločavanje ulica iz
potonulog grada, što bi trebalo da potkrepi njegovu teoriju o pobedonosnim severnim
narodima koji su protutnjali širom Evrope sve do Egipta zato što su bili prinuđeni da
napuste svoje domove na ostrvu u jednom dobu strašnih katastrofa.
istorijsko doba. Astralna vidovitost ,,omogućila" je njenim prakticisti-ma da ovako opišu
jedno stvorenje zvano Lemurijanski čovek:
,,Njegov stas bio je džinovski, negde između 3,5 i 4,5 metra... Imao je izduženu donju
vilicu, čudno spljošteno lice, oči male ali pro-dorne i čudno razmaknute, tako da je mogao
da gleda i ustranu baš kao i ispred sebe, dok mu je oko na potiljku glave - na tom delu
kosa, naravno. nije rasla - omogućavalo da gleda i u tom pravcu... U njegovoj desnoj ruci
bio je omotan kraj jednog dugog konopca nači-njenog od neke vrste biljke puzavice, kojim
je pridržavao jednog ogromnog i odvratnog reptila, donekle sličnog pleziosauru. Lemurijanci
su, u stvari, pripitomili ta stvorenja i istrenirah ih, da koriste njihovu snagu u lovu na
druge životinje".
Više izgubljenih kuntinenata: Mapa Atlantide, Lemurije i Mua (u Polineziji) iz 1913.
godine, prema austrijaneu Herbigeru
U sledećem poglavlju diskutovaćemo o izgubljenom kontinentu Lemuriji i njegovim
stanovnicima. Gornji ..opis" navodimo sada samo kao primer okultnog prilaženja priči o
Atlantidi, odnosno kao kon-trast čisto naučnom istraživanju. Ozbiljni atlantolozi osuđuju
prednji stav kao neodgovoran, pa čak i frivolan, videći u njemu neku vrstu amaterskog
hlebetanja koje diskredituje čitavu stvar. Naime. sasvim je izvesno da nikakvo istraživanje
ne može da dokaže postojanje ta-kvih stvorenja koja su bila visoka pet metara i imala
jedno oko na potiljku. Ti humanoidi spadaju u onu kategoriju imaginarnih Afri-kanaca koji
su. prema opisu istoričara Plinija, imali glave nasred grudi.
S druge strane, novi faktički. dokazi o postojanju Platonove Atlantide prezentiraju nam se
gotovo svake godine - da bi od nekih bili prihvaćeni kao definitivni, a od drugih odbačeni
kao neubedljivi. Najnovija i u naučnom pogledu najortodoksnija teorija koja bi jed-nom
zauvek mogla da reši misteriju jeste ona koju zastupaju profesio-nalni arheolozi,
podržavani od istoričara, geologa i vulkanologa -impozantno mnoštvo naučnika kojima
obrazovanost i akademski rang ne dozvoljavaju da podlegnu fantaziji i dokonim
spekulacijama.
Ti specijalisti veruju da im je najzad pošlo za rukom da identifi-kuju Atlantidu. Dokazi i
metodi kojima oni prate raspoložive tragove predstavljaju temu zasebnog poglavlja.
Međutim, sada ćemo najpre ispitati neke druge teorije koje nas - polazeći od jezgra
Platonove priče o Atlantidi - odvode do još nekih novih i još čudnijih izgubljenih svetova.
Слика