Atlantida

Čovekov uticaj na prirodu i njen odgovor nama...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:18

Štaviše, ozbiljni paganski arheolozi su ukazivali na ćinjenične dokaze rata Amazonki
protiv Helade - u vidu brojnih grobova, nadgrobnih humki i trofeja, kao i raznih svečanosti
i žrtvenih obreda koji su bili asocirani s grčkom pobedom nad strašnim neprijateljem.
Gde je, dakle, bila zemlja iz koje su poticale te neobične žene? Kao lokacija se jednodušno
prihvata antička maloazijska Grčka, koja otprilike odgovara zapadnoj Turskoj - preciznije
rečeno, onaj njen deo gde se nalaze grad i ravnica Temiskira na reci Termodonu, gotovo
na pola puta duž južne obale Crnog mora. Međutim, verovalo se da su one osvojile i
okupirale mnogo širu teritoriju i čak osnovale tako gusto naseljene gradove kao što su
Efes, Smirna (Izmir), Mirina, Pafos i Sinope. Verovalo se, takođe da su Amazonke bile
graditelji velikog Artemidinog hrama u Efesu, kojem se odavala počast širom čitave Grčke
u slavu hrabrih žena koje su, čak i posle teškog poraza
pretrpljenog u borbi sa trupama kralja Tezeja, smogle hrabrosti da igraju tako upadljivu
ulogu u odbrani Troje protiv grčkih opsadnika.
Pa ipak, uprkos izobilju informacija o podvizima Amazonki, kasniji istraživači klasičnog
perioda počeli su da sumnjaju u postoja-nje tih žena-ratnika, uglavnom na osnovu
činjenice da armije Alek-sandra Velikog, stigavši do Temiskire na Termodonu 333. godine
pre naše ere, nisu tamo naišle ni na kakve tragove takve nacije. U isti mah, kao da direktno
protivreči ovom gledištu. drugi jedan izveštaj tvrdi da je makedonskog kralja posetila
kraljica Amazonki zvana Te-lestra, koja je želela da ima dete od nepobedivog vojskovođe.
Na osnovu ove priče, neki komentatori dokazuju da bi - u slučaju da se Aleksandar doista
našao u blizini zemlje Amazonki - s njihove strane bilo politički oportuno da ga umilostive
na uobičajen orijentalski na-čin, to jest da mu ponude jednu od princeza za njegov harem.
Što se tiče ociglednog odsustva Amazonki iz njihovog tradicional-nog sedišta u Temiskiru.
pristaše legende ističu da su žene do tog vre-mena mogle da migriraju dalje prema istoku.
Međutim, u svemu tome možda je karakteristično sledeće: što su dublje Grci, a kasnije i
Rim-Ijani, prodirali na Bliski istok, utoliko je udaljenija postajala zemlja Amazonki - sve
dok ih. na kraju, jedan nemački učenjak nije smestio negde u stepe centralne Azije, tamo
odakle su Mongoli povremeno vršili upade u istočni sredozemni svet. 1 tako su se, osvitom
20. stole-ća, lepa stvorenja iz grčkih legendi pretvonla u čudovišta nemačkog učenjaka.
Jednom rečju, postojanje Amazonki kao istorijske činjenice ostaje krajnje kontroverzna
tema, i možda je najbolje od svega što možemo učiniti da u tom pogledu budemo
,,otvorenog uma", kao što nam save-tuje grčki geograf i istoričar Strabon (63. p.n.e. - oko
20). Mada je bio cepidlački naučan u korišćenju činjeničnog materijala, Strabon nije imao
strpljenja sa onim pedantima koji su odbijali svaku mogućnost da mitovi sadrže u sebi
jezgro istine; a naročito je bio strog prema onim skepticima koji su odricali svaku
verodostojnost Homerovoj priči o Troji. Za razliku od njega, čuveni viktorijanski istoričar
Džordž Grout, čija je ,,Istorija Grčke" bila pisana ,,u duhu naučnog kriticizma". tvrdi
otvoreno da legenda o Amazonkama. baš kao i opsada Troje, nema nikakve osnove u
istoriji, već je ,,naprosto skupna stvar grčkog verovanja u legende". Koliko je, dakle, bio u
pravu Stra-bon kada je ostao otvorenog uma! 1 koliko se Grout prevario u pogle-du Troje!
I koliko bi on, zbog toga, mogao da ima krivo kada je reč o Amazonkama!
Ipak, naše šanse da ćemo ikada pronaći neke konkretne dokaze o toj fascinantnoj naciji po
svoj prilici su male. Amazonke su, naravno, bile nepresušan izvor inspiracije za grčke
pesnike, oratore i mitologe, tako da znamo imena n|ihovih kraljica, način na koji su
vaspitavale svoju žensku decu, ratove koje su vodile, pa čak i odeću koju su nosi-le. Ali,
koliki deo tih detalja možemo zahvaliti fikciji, a koliki deo či-njenicama - to ne znamo.
Ukoliko priča o tim ženama-ratnicima pripada više mitologiji nego istoriji, onda možemo
biti sigurni da nas ona odvodi daleko unazad, u onaj period Ijudske istorije kada je žena
bila podjednako simbol života i smrti, mira i rata, čemu se i imaju pripisati paleolitske
statue takozvanih Venera: do najranijih mediteranskih kultura koje se zasnivaju na ideji o
Zemlji-Majci; do devičanske boginje Palade Atine, koja ie širom čitave Grčke bila
poštovana kao boginja života i rata. U tom pogledu interesantno je napomenuti da je Atina
nosila štit ukrašen scenama iz borbi Amazonki sa džinovima.
Ukratko, mit o Amazonkanna možda vuče koren iz folklornog se-ćanja na jedan period u
istoriii kada je društvo bilo matri)arhalno. Ostatke jednog od takvih sistema nalazimo u
Tacitovim opisima ne-mačkih plemena. čije su žene pratile svoje muževe i sinove u rat.
Isto tako, možemo videti koliko je ideja o istinski emancipovanoj ženi bila izazovna za
Grke koji su, tokom procesa civilizovanja. svoje sopstve-ne žene i majke sveli na status
polurobova. Sledstveno tome, Ama-zonke su - mada u očima Grka poluvarvari - ipak bile
poštovane kao hrabra i slobodarska stvorenja, dostojna visokog mesta u istoriji.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:20

8) CARSTVO PREZVITERA JOVANA

Ne manje tajanstveno od Zemlje Amazonki koja je, kao što smo vide-li, zaokupljala
pažnju Ijudi klasičnog perioda, jeste carstvo Prezvitera Jovana (ili Ivana) koje su mnogi
istraživači i putnici pokušavali da pronađu tokom srednjeg veka. Možda nijedna druga
legenda nije toli-ko uticala na Ijudsko mišljenje, pa čak i na sam tok istorije, kao što je bilo
verovanje, podržavano od svih obrazovanih Ijudi između 12. i 16. stoleća, da postoji jedan
fabulozni kralj-sveštenik zvani Jovan i jedna ogromna imperija kojom on vlada. Pape i
kraljevi dopisivali su se sa tim nepoznatim monarhom; na njegov dvor odašiljani su
ambasadori;
a geografi su ucrtavili njegove dominione na svojim mapama sveta. Pa ipak, on se pojavio
takoreći niotkud, i tokom vremena iščezao u neja-snoj zoni poluzaboravljenih mitova.
1 samo ime Prezviter Jovan ima evokativan prizvuk, bez obzira što sud istorije glasi da
takva ličnost nikada nije postojala. Ali, kao što smo videli u gotovo svim slučajevima koje
smo ispitivali, iza često pu-ta fantastične legende obično postoji neka istorijska činjenica
ili bar logična indicija; tako se i iza čudne figure Prezvitera Jovana nejasno nazire ličnost
mongolskog vođe Džingis-kana ili nekog drugog moć-nog plemenskog glavara iz zaleđa
centralne Azije.
Prezviter Jovan se na horizontu zapadnog sveta prvi put pojavio 1145. godine, kada je
jedan francuski biskup zvani Igo skrenuo papi pažnju na ,,izvesnog Jovana, kralja i
sveštenika koji boravi iza Persije i Jermenije na krajnjem Istoku i, zajedno sa čitavim
svojim narodom, ispoveda hrišćansku veru... Govori se da je on direktan potomak slavnih
Maga koji se spominju u Jevanđelju i da, vladajući nad istim narodom nad kojim su i oni
vladali, uživa tako veliku moć i bogatstvo da ne upotrebljava drugo žezlo osim
smaragdnog. Nadahnut prime-rom svojih praočeva koji su došli da obožavaju Hrista u
njegovim ja-slama, on je naumio da krene u pomoć Jerusalimu, ali nije uspeo da pređe
Tigar, zato što je reka bila zaleđena".
To je, dabome, bila sen-zacionalna novost za hrišćan-sku Evropu, utoliko pre što je oduvek
bilo glasina u pogledu hrišćanskih kolonija u Indiji koje je tamo osnovao niko drugi do
apostol Toma lično. Papa i njegovi savetnici i hri-šćanski kraljevi bili su sada ubeđeni da
se pred njima nalazi dokaz da je Indija bila pokršte-na kao što su to rane hrišćanske
legende tvrdile, i da jedan kralj-hrišćanin vlada moćnim orijentalnim carstvom.
Uzbuđenje među učenjaci-ma i crkvenim
velikodostojni-cima mora da je bilo ogromno
dok su nagađanja o karakteru kralja-sveštenika i
lokaciji nje-govih dominiona letela širom
Evrope, i budile su se silne na-de da je pronađen
novi i moćni saveznik protiv Saracena. Mo-glo
bi se pomisliti da je izve-štaj o tome kako Jovan
nije uspeo da pređe Tigar zato što se ovaj
zaledio davao opre-znim Ijudima dovoljno
razloga za skepticizam; ali biskup Igo je bio
poznat kao izvrstan di-plomata, koji se upravo
vratio s Bliskog istoka i znao bolje od
bilo kog hrišćanina šta se tamo dešava. Ipak,
izgleda da nije znao do-voljno; jer ono što se
tamo dešavalo bila je ogromna bitka između
mongolskog princa Jeh-li Ta-šiha i
muslimanskog sultana Sandžara, bitka u kojoj je
prvi do nogu porazio drugog - što je za hrišćane
bio radostan događaj s obzirom na teškoće koje
su krstaši imali u očuva-nju svojih
severoistočnih granica protiv islama. Ali,
očigledno, oba-veštači biskupa Igoa, bilo iz
neznanja, bilo zato da bi mu se dodvorili,
previše su naglasili činjenicu da je pobednik -
zato što se pokazao kao neprijatelj islama - po
svoj verovatnoći hrišćanin; i nije bilo potrebno
mnogo vremena da se kineski vrhovni
vojskovođa Jeh-li Ta-ših transformiše
u hrišćanskog kralja - sveštenika Jovana.
Ne znajući uopšte za bitku između budista i muslimana, Evropa je žudno prihvatila priču o
Jovanu svešteniku, ili prezviteru, ,,kralju Indije". 1 zato nije teško zamisliti senzaciju koju
je prispeće pisma tog neobičnog monarha izazvalo u crkvenim i diplomatskim krugovima.
Pismo je stiglo istovremeno na dvor i rimskog i vizantijskog imperato-ra od ,,Prezvitera
Jovana, milošću božjom najmoćnijeg kralja nad svim hrišćanskim kraljevima". Pismo se
nastavljalo ovako:
,,Neka vam bude znano da mi imamo najvišu krunu na Zemlji -isto kao i zlato, srebro,
drago kamenje, i jake tvrđave, gradove, varoši i zamkove. Imamo pod svojom vlašću
četrdeset i dva kralja, koji su svi moćni i dobri hrišćani...
Naša zemlja je podeljena na četiri dela, jer baš toliko ima Indija. U velikoj Indiji počiva
telo apostola svetog Tome... A ta Indija je prema istoku, jer je blizu napuštenog Vavilona i
isto tako blizu kule zvane Vavilonska.
Pisano u našem svetom dvorcu u zemlji Prezvitera Jovana".
Može se zamisliti efekat te kraljevske poslanice u dve svetske -prestonice Rima i
Vizantije. Vest da Prezviter Jovan doista postoji i da nudi svoje ogromne resurse stvari
svetog rata protiv nevernika od-mah je bila dostavljena dvorovima svih hrišćanskih
kraljeva. Svešte-nik-kralj je odjednom postao jedna od najvažnijih ličnosti u srednjevekovnoj
Evropi. Papa Aleksandar III požurio je a odgovori na Jova-novo pismo,
nazivajući ga ,,najslavnijim i najveličanstvenijim kraljem Indija i voljenim sinom u
Hristu".
I ostali vladari verovatno su poslali pozdrave njihovom novom kraljevskom prijatelju, a
možda su bili odašiljani i izaslanici da se su-sretnu sa njim. Geografi su sada dobili priliku
,,Direktni potomak biblijskih
vladara":
da na svojim mapama skiciraju ,,Carstvo Prezvitera Jovana", a istoričari su sačinili detaljne
biografije kralja koji je bio potomak Maga. A najvažnije od svega, budući da su
prezviterovi dominioni ležali na Istoku - ,,Indija" je bila generički pojam za nepoznate
zemlje iza Tigra - sledio je zaključak da će taj hrišćanski monarh biti kadar da napadne
muslimane s leđa, kao što je, u stvari, i obznanio da namerava.
Nije, dakle, neumesno zaključiti da je pismo Prezvitera Jovana ,,izmenilo" čitavu
ravnotežu sila u korist hrišćanskih nacija i podstaklo novo oduševljenje za krstaške
pohode; i baš kao što su komandanti hrišćanskih armija bili ushićeni vojnim značajem
jednog saveznika na Istoku, tako su se i hrišćanski istoričari silno radovali što je legenda o
misiji svetog Tome dobila svoju potvrdu u onome šta se činilo da predstavlja nepobitnu
činjenicu. Naime, baš kao što se smatralo da je
Petar uzeo za svoje područje Rim i Italiju, Matija Egipat, a Jakov Španiju - tako se oduvek
smatralo da je Tomi bila određena Indija koja je, kako su neki komentatori rezonovali, bila
više nego vredna truda jednog apostola. Vest da su i čitava Indija i očevidno i sve zem-Ije
iza nje bile hrišćanske sada je postala dokaz mučeništva svetog Tome i potvrda dugih
putovanja ostalih učenika ,,do kraja Zemlje".
Nada u pomoć u ratu protiv nevernika: Krstaška opsada Jerusalima 1099. godine
A bila je tu još jedna velika korist koja se mogla dobiti od novog istočnog saveznika -
korist od trgovine i osvajanja novog tržišta, što je za mnoge Evropljane bilo isto tako
važno kao i dokaz o misiji svetog Tome u Indiji. Inspirisani svim tim motivima, istraživači
su sada kre-nuli da pronađu zemlju Prezvitera Jovana, i to traganje trajalo je nekih 500
godina pre no što je najzad napušteno. Medu prvima koji su krenuli bio je Venecijanac
Marko Polo, poreklom sa Korčule, koji je sledio svileni karavanski put do Pekinga između
1271. i 1295. godine, neprekidno gajeći nadu da će čuti novosti o kralju Jovanu. Mnogi
dru-gi kretali su se istom misijom u istočnom pravcu od Konstantinopolja tokom 13. i 14.
veka,sve dok Henrik Moreplovac nije uputio svoje kapetane da pronađu alternativni put do
Indije, oko Afrike. I mada nijedan od tih istraživača nikada nije stigao u fabuloznu zemlju
Pre-zvitera Jovana, njegova slava nipošto se nije umanjivala; naprotiv, ona
se samo povećavala dok su njemu pripisivali podvige pojedinih tatar-skih ili mongolskih
prinčeva, na primer tatarskog vrhovnog vojskovo-đe Jeh-li Ta-šiha i mongolskog Džingiskana,
na koje se, uprkos strahotama koje su činili, tokom čitavog srednjeg veka gledalo kao na
dobre hrišćanske monarhe.
Danas znamo da su pokušaji da se pronađe carstvo Prezvitera Jovana, kao i spekulacije o
tome ko je on bio, nastali zahvaljujući onom jedi-nom krivotvorenom pismu koje je stiglo na
dvor vizantijskog cara Ma-nojla I Komnina (1143-1180) i rimskog cara Fridriha 1 Barbarose
(1123-1190). Pismo je pisano na latinskom jeziku, protkano pojedi-nim čudnim grecizmima, i
ubrzo je bilo prevedeno na sve glavne evropske jezike, kao i na hebrejski.
Čitajući pismo danas, čovek se mora čuditi da je ono ikada bilo ozbiljno shvaćeno od strane
obrazovanih Ijudi, jer nama je jasno da je posredi očigledna knjiška fikcija, slična arapskim
pričama iz ,,Hiljadu i jedne noći" ili naracijama o svetom Đorđu i aždaji i drugim ranohrišćanskim
pričama o čudesima. Ali, naravno, besmisleno je jedan dokument iz dvanaestog
veka čitati u svetlosti moderne nauke, zato što je sveopšta duhovna nastrojenost u srednjem
veku bila potpuno drugačija od našeg prilaženja istoriji i religiji. Nema sumnje, učenjaci na
dvoru vizantijskog i rimskog imperatora bili su zbunjeni opisom ,,divljih zečeva velikih kao
ovce; konja s dva mala roga; rogatih mu-škaraca s jednim okom na čelu i tri ili četiri na
potiljku glave; žena ko-je su sve imale isti lik; i Ijudi koji su proždirali svog oca ili majku ne
trudeći se čak ni da ih skuvaju..." Ali oni su očigledno bili zaslepljeni čestim pominjanjem
Jovanovog bogatstva, njegova četrdeset i dva kralja, prostranstva njegovih dominiona i
njegove proklamovane na-mere da se bori protiv neprijatelja hrišćanstva. Nasamareni tim
bom-bastičnim preludijumom, klerikalni krugovi našli su se u prikladnom raspoloženju da
zdravo za gotovo prihvate Jovanove opise ,,Četiri In-dije" s njihovim divljim životinjama,
čudovištima i odvratnim naro-dom Goga i Magoga; sa šumama bibera prepunim zmija; s
travama kojima se može oterati đavo; s kamenjem koje čoveka čini nevidlji-vim; s deset
izgubljenih plemena Izraela koje su sada bila podanici Prezvitera Jovana; sa salamanderima
koji su ispredali konce za kra-Ijevsku odeću; i tako dalje.
Što se tiče običaja u toj čudesnoj zemlji, tu nije bilo lopova, raz-bojnika ili preljubnika - te
veoma mnogobrojne grupacije u srednje-vekovnom društvu. Kralj je imao mnogo lepih žena,
ali spavao je sa njima - ili bar sa nekima od njih - samo četiri noći tokom jedne godine.
Njegov dvor se sastojao od 30.000 osoba, i sve to grdno mnoštvo sedalo je jednom dnevno
da obeduje. Sto za kojim su se hranili bio je načinjen od smaragda i počivao na dva stuba od
ametista. Imao je vrli-nu da sprečava opijanje, bez obzira na količinu konzumiranog vina. S
desne strane Prezvitera Jovana sedelo je dvanaest arhibiskupa, s leve dvadeset i tri biskupa,
uključujući i patrijarha reda svetog Tome, bi-skupa od Samarkanda i arhibiskupa od Suze.
Porazmešteno tu i tamo bilo je obično i sedam ili više kraljeva, na desetine vojvoda i stotine
grofova.
Taj opis kraljevstva Prezvitera Jovana bio je protkan nizom čud-nih opaski koje kao da su
umetnute ili zato da uznemire Vizantince, ili kao neka vrsta privatne šale. Između ostalog,
autor pisma upotreblja-va omalovažavajući izraz Graeculi, ili ,,mali Grci" kada govori o
poda-nicima kralja Manojla I. Tu uvredu mora da je smislio neko ko je bio dobro upoznat sa
antagonizmom Vizantijaca i Rimljana. Isto tako, pi-sac pita ironično da li kralj Manojlo
smatra sebe božanskim; a ako to čini, kako onda može da bude istinski hrišćanin? Na drugom
mestu (naravno, u šaljivo-ozbiljnom tonu) on tvrdi da je glavni sluga Prezvi-tera Jovana bio
istovremeno i kralj i arhibiskup, a njegov kuvar - i kralj i iguman. S druge strane, visoki rang
te dvojice slugu možda mo-že da se shvati kao objašnjenje zašto je ovaj moćni imperator, koji
je vladao nad četrdeset i dva vazalna kralja i ,,toliko zemalja koliko ima zvezda na nebu",
zahtevao da bude oslovljavan titulom višeg cr-kvenog dostojanstvenika - kao Prezviter Jovan,
što će reći Jovan Sveštenik.
Ali, dok nama danas opisi neverovatnih čudovišta izgledaju apsurdni, a iskazi o slugama koji
su arhibiskupi i kuvarima koji su kraljevi zvuče gotovo smešno - oni nipošto nisu izgledali
takvi Ijudima za koje je Orijent još uvek bio svet goleme misterije. Drugim rečima, srednjevekovni
učenjaci nisu se ograđivali čak ni od takvih stvari kao što su jed-norozi i grifoni
(životinja pola lav a pola čovek) kojima je, prema tvrdnji Prezvitera Jovana, obilovala njegova
zemlja. ,,Budući da niko nije posetio ta područja", rezonovali su učenjaci, ,,kako se može
pori-cati da takve životinje postoje? Da, mi se slažemo da kazivanja o strelcima koji su Ijudi
od pojasa naviše a konj od pojasa naniže" zvuče kao opisi grčkih kentaura i zaista je teško u to
poverovati; ali Prezviter Jovan je orijentalni monarh, a orijentalci su poznati po preuveličavanjima...
Učenjaci su mogli da tako rezonuju kada su ih pozvali grčki i rim-ski car da dadu svoje
mišljenje o autentičnosti pisma; i zato je njihov
sud glasio da je to, u suštini, verodostojno pismo. Od tog trenutka Prezviter Jovan i njegova
čudesna zemlja u kojoj su živeli rogati Ijudi i tri ili četiri oka na potiljku postali su meka svih
avanturista. Naročito su komandanti krstaških armija na Srednjem istoku revnosno nastoja-li
da stupe u kontakt sa novim saveznikom. Naravno, to im nikada nije pošlo za rukom, pa se
oko 1220. godine počelo verovati da je Pre-zviter Jovan umro, ostavivši presto svome sinu.
1 doista, iz redova vojne obaveštajne službe stigli su izveštaji da se Jovanov sin zove David, i
da se taj novi kralj uspešno borio protiv muslimana na istočnim granicama osvojivši mnoge
gradove, uključu-jući Samarkand. Govorilo se da kralj David maršira prema Bagdadu,
prestonici islama. Eto kako glasine nastaju i bujaju u ranim vremeni-ma, i što dalje odlaze,
utoliko čudnije postaju; i kao što je prvobitna glasina o postojanju Prezvitera Jovana
verovatno nastala zahvaljujući pobedi jednog Kineza nad jednim Arapinom, tako je i
postojanje nje-govog sina, kralja Davida, nastalo zahvaljujući napadima Džingis-ka-na na
muslimanske gradove kao što je Samarkand.
Nakon gotovo dvovekovnog traganja za dominionima Prezvitera Jovana, učenjaci su došli do
ubeđenja da se ,,kralj kraljeva" uopšte i ne može pronaći u Aziji. Taj njihov zaključak sada je,
zaista, bio nei-zbežan, budući da nijedan istraživač još od vremena Marka Pola nije video niti
naišao na bilo kakav trag fabuloznog monarha; a konačan dokaz u tom smislu dao je papin
lični istraživač, dominikanski fratar Jordanus de Severak, koji je izvršio specijalno putovanje
u Indiju 1325. godine i osvedočio se da od nekakvog Prezvitera Jovana nema ni traga ni glasa.
Bez obzira na sve to, mitski šampion odjednom se ponovo rodio -ovoga puta nekoliko hiljada
kilometra dalje, u Africi: preciznije reče-no, u Etiopiji, gde će cvetati još najmanje tri stoleća.
Kako je stigao iz Indije u Etiopiju, to nikako nije jasno; jedno od objašnjenja moglo bi glasiti
da je fratar Jordanus, ustanovivši da u Indiji nema nikakvog Prezvitera Jovana, sugerisao ideju
da je negus Abisinije (raniji naziv za Etiopiju, inače nepravilan) po svoj prilici osoba kojoj je
papa Aleksandar III uputio pismo 1177. godine. Nova lokacija legendarnog kralja bila je,
razumljivo, s velikom radošću prihvaćena od strane abi-sinskih kaluđera u Jerusalimu, mada
su oprezniji Portugalci zauzeli stav rezervisanosti, govoreći da će konačan sud dati tek kada
istraže čitavu afričku obalu. Pa ipak, za svaki slučaj, kad je 1497. krenuo na svoje putovanje
duž zapadne obale Afrike, Vasko de Gama je poneo pismo kralja Emanuela 1 ,,Njegovom
kraljevskom visočanstvu Prezvi-teru Jovanu". Naravno, velikom moreplovcu nikada se nije
ukazala prilika da isporuči te poslanice.
Legenda koja je živela vekovima: Prikaz izmišljene borbe Prezvitera Jovana protiv Džingis-kana
I tako je početkom 16. veka Azija bila izgubljena kao zemlja tog velikog hrišćanskog junaka,
od koga se očekivalo da će pomoći krsta-šima u uništavanju nevernika, ,,za još veću slavu
Božju". U to vreme, Azija je već bila prilično poznata misionarima, putnicima, trgovcima i
geografima, i niko iole inteligentan nije više verovao u veliko i moćno kraljevstvo ,,Četiri
Indije". S druge strane, Etiopija je bila savršena zamena, i legenda o Prezviteru Jovanu
odgovarala je toj zemlji kao rukavica ruci. Etiopija je bila neistražena, delimično pokrštena, a
uz to u poziciji da zapreti muslimanskom Egiptu s leda, baš kao što je indijski Prezviter Jovan
pretio muslimanskoj Siriji.
Kako je, onda, taj monarh stigao iz Indije u Etiopiju, a da pri tom ne razbije iluziju svih svojih
obožavalaca širom hrišćanske Evrope? Odgovor je jednostavan. U očima svih
srednjevekovnih geo-grafa, Azija i Afrika nisu bile zasebni kontinenti, već samo razdvoje-ne
Nilom, tako da se smatralo da Etiopija predstavlja deo ,Jndije", pri čemu je ime te zemlje
naprosto značilo ,Jstok". Zbog toga mapa iz 1507. godine (najstarija rnapa na kojoj se
spominje novootkriveni
kontinent Amerika) smešta carstvo Prezvitera Jovana negde u Tibetu, uz komentar: ,,0vo je
zemlja dobrog kralja i gospodara znanog kao Prezviter Jovan, gospodara svih istočnih i južnih
Indija, u čijim su pla-ninama pronadene sve vrste dragog kamenja."
Tačno devet godina kasnije, druga mapa locira njegovu zemlju u Africi, i to je, naravno, bila
ona lokacija koja je održala legendu ži-vom sve do kraja 17. stoleća. Uz put rečeno, i Šekspir
je verovao da negde u srcu ,,Abisinije" živi veliki hrišćanski kralj zvan Prezviter Jovan. U
stvari, jedini hrišćani koji nisu verovali da je to tako bili su sami Etiopljani, jer je njihov
ambasador, koji je 1441. stigao u Rim, oštro protestovao kad su o njegovom suverenu govorli
kao ,,Jovanu". ,,Njegovo pravo i jedino ime je Zarejakov, što znači ,Potomak proro-ka
Jakova"1, rekao je poslanik, koji nije imao ni pojma o nekakvom prezviteru zvanom Jovan.
Međutim, to nije sprečilo ni učene Ijude ni običan narod da i dalje veruju u legendu da je
Prezviter Jovan vladao negde u dalekoj i tajanstvenoj Etiopiji, prema kojoj su sada počeli da
se upućuju jezuit-ski misionari. Ali ti misionari, slično onima koji su dospeli do Indije, nisu
mogli da naiđu ni na kakav trag takvog jednog kralja, i dok su nji-hovi izveštaji postepeno
prodirali do široke javnosti kroz dela istoričara i geografa, legenda je polako odumirala.
Pa čak i tako, dosije još nije zaključen: istraga se i dalje nastav-Ija. Naime, postoje neke stare
kolonije indijskih hrišćana duž Mala-barske obale u južnoj Indiji, gde preobraćenici imaju
jednu legendu o tome kako je sveti Toma posetio njihovu zemlju i tamo sagradio pala-tu za
izvesnog kralja Gundafora. Taj kralj se pokrstio, a njegov sin je pdstao sveštenik i na taj način
bio i sveštenik i kralj kad se popeo na presto. Hrišćani Nestorije i Sirije, čiji je najveći deo
drevnih zapisa uništen 1145. prilikom osvajanja Edese (danas Urfa) od strane sultana
Sandžara, možda su imali u svojim arhivama neke prikladne činjenice u vezi s tim indijskim
kraljem, i mi se s razlogom možemo pitati da h je ta legenda možda predstavljala poreklo mita
o Prezviteru Jovanu. Drugim rečima, ako je postojao jedan indijski kralj koji se pokrstio pre
desetog veka, vest o toj činjenici mogla je, na uobičajen mutni i preuveličani način, biti
preneta od strane pomoraca preko Arabijskog mora do luka Crvenog mora, odakle je putovala
karavanima prema severu do Antiohije i Edese. Onda, tokom vremena, tim konfuznim
izveštajima mogle su se pridodavati bezbrojne izmišljotine preuzete iz hagiografija (pisanje
životopisa svetaca) Istočne crkve i vilinskih priča ispredanih u bazarima. Na kraju, legenda je
stigla do Evrope kao mit o Prezviteru Jovanu, moćnom imperatoru sa silnom vojskom i ne-
Zamena za kraljevstvo ,,Četiri Indije": Pošto je Azija postala poznata, Prezviter Jovan je
,,preseljen" u današnju Etiopiju
iscrpnim bogatstvom, koji je priskočio u pomoć krstašima da spase ne samo Sveti grob nego i
hrišćanstvo kao takvo.
I tako još jednom vidimo, možda jasnije nego u ostalim slučajevi-ma o izgubljenim zemljama,
kako legende imaju svoj sopstveni život:
kako počinju od jednog semena istine i izrastaju kao korov u džinov-ske i ponekad fantastične
proporcije. Sve dok bivaju predavane od usta do usta - od nekog sela u Indiji do nekog
arapskog jedrenjaka u Mangaluru, a odatle do nekog arabijskog pristaništa i tako sve dalje,
usmenim putem, do nekog drugog - one postaju predmet raznih izme-na i dopuna kod svakog
sledećeg naratora. Kad ih istoričar susretne u pisanoj formi, one su toliko načičkane ne samo
izraslinama lakover-nosti i praznoverja nego i teorijama raznih istraživača da je gotovo uvek
teško videti gde je i zašto je legenda otpočela. To je posebno tačno za legendu o Prezviteru
Jovanu, čije nas ime još uvek može pod-sticati da se pitamo gde je bilo njegovo kraljevstvo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:21

9) TRAGANJE ZA KASITERIDAMA

Videli smo da je antički svet, s naše tačke gledišta, bio naročito praznoveran kada su posredi
bili mitovi i legende; a razlog za to ležao je u odsustvu faktičkih izveštaja s jedne, i pouzdanih
osmatranja fi-zičkih fenomena s druge strane. Nije, zato, ni malo iznenađujuće što su razne
glasine o izgubljenim zemljama u Atlantiku i drugde uvek bi-le od posebnog interesa za grčke
i rimske geografe, koji su revnosno prikupljali svaku mrvicu informacija o tada još
neistraženim regioni-ma sveta. Jer, pored hendikepa što su morali da se oslanjaju na priče
raznih putnika, kartografi su bili suočeni s ogromnim tehničkim pro-blemima u svojim
naporima da izrade koliko-toliko verodostojne atla-se. Naravno, njihova glavna teškoća
sastojala se u nedostatku pouzda-nog hronometra koji bi premeravanju Zemljine kugle dao
smisao. Jer, duga pomorska putovanja mogu se proračunavati samo grubim nagađanjima ako
navigator nema ni tačan log (sprava za merenje brzi-ne broda), ni kompas, ni časovnik.
Drevni pomorci nisu imali ništa od tih instrumenata, i pravo je čudo što su imali makar i samo
približnu ideju o konturama evropskih obala. Bez obzira na sve teškoće, oni su oduvek
ispoljavali veliku radoznalost za zemlje severno od Sredozem-Ija, budući da su to bili regioni
iz kojih su imperije istočnog Meditera-na nabavljale kalaj potreban za izradu oružja i oruđa od
bronze.
Druga teškoća geografa klasičnog perioda proizlazila je iz opšte-prihvaćenog gledišta da je
Nastanjeni svet, kako su ga Grci nazivali, bio grubo eliptična kopnena masa okružena jednom
golemom rekom zvanom ,,0kean". Čak i najveći geografi prihvatali su tu ideju o disko-likoj
Zemlji čija se kopnena masa na zapadu završavala Herkulovim stubovima a na istoku
,,Indijom iza Ganga". Iza toga ležao je ,,0kean".
Lako je videti zašto takav koncept zemlje koja plovi kao panj u bari - čiji je rodonačelnik
Tales iz Mileta - nije ohrabrivao istraživanje,
baš kao što ni verovanje, održavano sve do 15. stoleća naše ere, da Atlantik dostiže tačku
ključanja ispod dvadeset šestog stepena južne geografske širine, nije ni malo podsticalo
evropske moreplovce da putuju niz zapadnu obalu Afrike. Pa ipak, tokom čitavog klasičnog
perioda vršena su nova otkrića, ne kao rezultat naučne preduzimljivo-sti, već zahvaljujući
vojnim i trgovačkim istraživanjima. Jedno od tih veoma ranih otkrića nastalo je zahvaljujući
izveštajima o bogatim na-slagama kalaja na nekim tajanstvenim ostrvima za koja se govorilo
da leže u Atlantskom okeanu.
Glasine o tim ostrvima mora da su kružile lukama Sredozemlja bar od 1500. godine pre
naše ere, kada su šipke kalaja pristizale u grčku luku Masiliju (danas Marselj), da bi odatle
bile dalje transpor-tovane brodovima do radionica na Kritu, u Asiriji i u Egiptu. Drago-ceni
metal mora da je u početku bio prenošen kopnenim putem preko Francuske, ali kada su
Feničani naslutili odakle on potiče krenuli su svojim brodovima da pronađu zemlju u kojoj je
bio iskopavan.
U potrazi za izvorima kalaja i ćilibara: U ovakvim brodovima Pitija je preduzeo čuveno putovanje
na'sever 325. godine pre naše ere
O tome da su u svojoj misiji uspeli svedoči i jedan pasus kod He-rodota, u kome on
govori o izvesnim Kalajnim ostrvima - Kasiterida-ma, kako ih on naziva - mada priznaje da
nema pojma o njihovoj lo-kaciji, pa čak i da sumnja da ona uopšte postoje. Ali od tog
vremena Kasiteride su uvek iznova pojavljuju u klasičnim geografijama, i uvek s nejasnim a
ponekad i potpuno netačnim detaljima o njihovom polo-žaju. Modreni geografi su od tog
vremena naovamo pokušavali da ih lociraju, zato što su one tesno povezane sa britanskom
istorijom.
Šta su, dakle, bile Kasiteride, i gde su se nalazile? 1 da li su one isto što i izgubljena
ostrva iz keltske mitologije?
Odmah valja napomenuti da su nam grčki i rimski geografi osta-vili niz putokaza dovoljno
konkretnih da bi se ovo istraživanje poka-zalo i uzbudljivim i isplativim. Tako, na primer,
grčki pisac po imenu Diodor, koji je kompilirao ,,Svetsku istoriju" između 60. i 30. godine pre
naše ere, smešta Kasiteride u Okean ,,negde iza obale Iberije (Španije) i Luzitanije
(Portugal)". Grčki geograf Strabon, s druge strane, pišući pedesetak godina kasnije, bio je
znatno izričitiji. On tvr-di da je Kalajnih ostrva bilo deset na broju i da su ležala blizu jedna
drugima na otvorenom moru ,,Severno od pristaništa Artabri (vero-vatno Koruna). Jedno od
tih ostrva bilo je nenastanjeno; ostala su bila naseljena Ijudima koji su nosili crnu odeću što je
dosezala do njihovih stopala, bili bradati kao jarčevi i ,,hodali okolo s motkama u rukama i
izrazom lica kao kod Furija u tragedijama" - što zvuči kao prilično ja-sna aluzija na britanske
druide, sveštenike starih Kelta. Strabon doda-je da je narod Kasiterida trgovao kalajem i
olovom, primajući u zame-nu za to grnčariju, so i bronzano posuđe. Feničani i Kartaginjani,
veli on, bili su glavni nosioci te trgovine, sve dok Rimljani nisu srušili nji-hov monopol nakon
Cezarovih ekspedicija 55. i 54. godine pre naše ere.
Da li to znači da je Strabon Kasiteride smestio u Britaniju?
Ne baš doslovno, budući da su piščeva putovanja bila ograničena na priobalne zemlje
Mediterana, tako da o Britaniji nije znao ništa sem ono šta je pročitao u Cezarovim zvaničnim
izveštajima. Štaviše, ni Cezar lično nije znao osobito mnogo, zato što nikada nije ni poko-rio
Britaniju. Njegov najdublji prodor u unutrašnjost, koji je izvršio prilikom svoje druge invazije
s pet legija i 2.000 konjanika, doveo ga je do Temze, negde oko današnjeg Kingstona, gde je
uspeo da forsira reku i zarobi glavni štab Kasivelana, britanskog plemenskog vođe. Pre no što
je isteklo leto 54. godine pre naše ere, Cezar se povukao iz Bri-tanije, i rimske armije nisu se
ovde više iskrcavale sve do vladavine Klaudija, stotinak godina kasnije. Zahvaljujući tome,
Britanija je ostala nepoznata zemlja, još uvek kvazimitska za istoričare i geografe
mediteranskih akademija. Pa i samo njeno ime asociralo je na nešto tajanstveno i čudesno, baš
kao što je to bio slučaj s Timbuktuom (osnovali ga Tuarezi u 11. veku) u Maliju za geografe
18. i 19. veka. U svojim ,,Eklogama" rimski pesnik Vergilije govori o Britima kao da su ovi
potpuno odsečeni od ostalog sveta, a latinski pisci sve do raspada starog carstva opisuju
Britaniju kao jedno maglom obavijeno ostrvo na kraju Nastanjenog sveta.
Ali time se putokazi ne iscrpljuju. Drugi jedan istoričar, Španac Pomponije Mela (44-104.
n.e.), tvrdi da su se Kasiteride nalazile in Celticis, ,,u zemlji Kelta", što nije od bogzna kakve
koristi, budući da su drevni pisci pod imenom Kelti podrazumevali Irce, Britance i sever-
Tvrdnja da se Kalajna ostrva nalaze u Zapadnom okeanu: Grčki geograf i istoričar Strabon (63-20, pre
naše ere) i astronom, geograf i matematičar Klaudije Ptolomej (85-160)
noevropske narode zapadno od Rajne. Plinije Stariji (23-79. n.e.), koji je, svakako, bio veći
enciklopedista nego samo geograf, smešta Kasiteride ,,tamo nasuprot Keltiberije" (to jest
severne centralne Špa-nije). Ptolomej (2. vek n.e.) kopira Strabona i tvrdi da se Kalajna
ostrva, njih deset na broju, nalaze u Zapadnom okeanu.
Na prvi pogled trebalo bi da nas čudi što je jedan naučnik Ptolo-mejevog ranga bio toliko
neodređen u pogledu severne Evrope goto-vo 200 godina nakon što se Julije Cezar iskrcao u
Britaniji; međutim, treba se prisetiti da nijedan od grckih geografa nikada nije putovao
severno od Alpa niti posetio Britanska ostrva. Na taj način, oni su morali da se oslanjaju na
ranije autore, a naročito na onog jednog je-dinog koji je dao izveštaj iz prve ruke o Atlantskim
ostrvima - istraži-vača Pitije iz grcke kolonije Masilije.
Nema nikakve sumnje da je rivalstvo Masilije, najpre s Tirom (danas Sur, u Libanu) a kasnije
i s punskom kolonijom Kartaginom, inspirisalo organizovanje Pitijine ekspedicije u 4. veku
pre naše ere;
on je imao uputstva da špijunira trgovinu Feničana na Atlantiku i da, po mogućnosti, otkrije
njihove izvore kalaja i ćilibara. Pitija je stigao do Britanije, verovatno je oplovio, a onda
putovao još šest dana pre-ma severu od jednog ostrva zvanog Tula, iza kojeg se more
pretvorilo u ledenu kašu. Njegov izveštaj o Britaniji i zemljama još dalje
prema severu bio je značajan kako za naučnike tako i za trgovce pa-ganskog sveta. has kao sto
je hilo i Kolumbovo putovanie do Amerike za renesansnu Evropu. Priroda njegovog
putovanja bila je, u stvari, goto\o potpuno ista: prelaženje jedne granice koja je do tada
smatra-na za neprolaznu.
Nije. zato. hilo ni malo čudno što su geografi - čija je predstava o svetu još uvek bila bazirana
na Aristotelovoj tezi da se morem iza Herkulovih stuhova ne može ploviti - odhacili tai
neohični i. po njima, fantastičm Pitijin izveštaj kao delo odveć bujne mašte. ako ne i direktne
laže Stavisc. izgleda da |e Pitija izazvao otvoreno neprija-teljstvo vodećih autoriteta i u svom i
u kasnijim periodima, čime se i može ohjasniti nestanak svih primeraka originala o n)ego\im
istraži-vanjima zvanog ..Na Okeanu". Danas. na naše veliko žaljenje. mi znamo za to dclo
samo prcko proiz\ol)nih komentara istraživačevih kritičara - naročito Polibija. Strabona i
Plinija. Drugim rečima. naučnici su tokom sledećih ?00 godina odhacivali Pitiju kao ncku
vrstu Barona Minhaužena; zato ne treba da nas iznenaduje što je njegov izveštaj bio svc manjc
i manje ćitan sve dok nije, potpuno ignonsan. isčezao iz velikih hiblioteka antičkog sveta.
Pa ipak. dovoljno je-ostalo od tog dela- makar 17 druge ruke. da bi pokazalo da je Pitija
iza Marselja otkrio Britanska ostrva - i tu tvrdnji iznosimo uprkos verovatnoći da su Feničani
već bili stigli do Kornvolske obale mnogo pre nego što je grčki istraživač krenuo iz Masilije
oko 340 godine pre naše ere Jer. feničanski pomorci nisu znali više o Britani)i nego što je
Kolumbova posada znala o Americi:
oni MI tu daleku severnu zcmlju poznavali samo kao jedno kalajem bogato ostrvo, do koga su
stizali jedreći duž obale Španije severno od Tartesosa. Po svemu Mideći. kanal Lamanš
prelazili su kod poluostrva Šerhur i. stigavši do obale Kornvola, ukotvljavali se tamo gde su
mo-gli da ukrcaiu tovare kalajnih šipki na svoje galije. Izgleda da se time iscrpljivalo njihovo
poznavanje Britanije.
Pitifa. s druge stranc. daje precizne informaciie o svom putova-nju od trenutka kada je
napustio svoju matićnu luku - informacije oči-gledno unete- na moderan način. u hrodski
dnevnik. On nam kaže. na primer, da razdaljina između Marselja i Gibraltarskog tesnaca
iznosi 7000 stadiiuma ako se plo\i u direktno] liniji Tačna dužina jednog grčkog stadi|uma još
nije utvrđena, ali se obično prihvata da iznosi T-P mctra (ranije 160 metara). Prema toine,
grubo uzeto. 7 000 stadi-juma iznosi 1.244 kilometra. Stvarna razdaljina između Marselja i
Gihraltara je 128 kilometara. što znaći da su Pitijini proračuni hili pogresni za samo 44
kilometara.
Pošto je prošao kroz Gihraltarski moreuz, Pitija je plovio u prav-cu severa duž obale sve do
Rta sv Vinsenta koje su Ijudi drevnih vremena smatrali za najzapadniju tačku Evrope, a
samim time i Na-stanjenog sveta- Međutim. čim jc prešao preko Biskajskog zaliva. Pi-tija
izveštava da se drugo jedno predgorje uzdiže tamo još dalje na Atlantiku: taj rt on je nazvao
Kalhion i procenio da je udaljen nekih 2.000 stadijuma (384 kilometra) zapadno od Rta sv.
Vicenta. Ovde se on prevario u svo|oj geografiji. zato što Uesan leži zapravo 1 500 kilometara
severoistočno od Vrta sv Vinsenta Objašnjenje možda treba videti u tome što je od
Uesana plovio uz obalu severozapadno, pa se-veroistočno - dakle. dosta dugo na sever. do
Bretanje - pa je pohrkao sopstveni položaj.
Kao što smo već naglasili, geografija naših drevnih predaka nika-da nije bila potpuno
pouzdana. zato što su oni bili suočeni s nesavladi-vim teškoćama u fiksiranju tačnih pozicija
pomoću geografske širinc i dužine, a da i ne govorimo o proceni takvih geogrfskih
karakteristika kao što su razdaljina i konture ohala. hrežuljaka i planinskih regiona. Otuda, sve
njihove procene položaja bile su rezultat inspirativnog nagađan|a Pa ipak. Pitija je odredio
geografsku širinu svog rodnog grada Marselja za svega nekoliko sekundi. koristeći
jednostavni gno-mon (stari astronomski instrument - suncev časovnik). Isto tako. pro-računao
je uzajamni odnos između Meseca i plima na Atlantiku; odre-dio prema svom najholjem
umenju konfiguraciju Britanskih ostrva:
zabeležio mnoge etnografske i geografske činjenice koje su se ticale nepoznatih zemalja
severne Evrope, tako da izveštaj o njegovom putovanju predstavlja, kao što ćemo videti,
važan putokaz o lokaciji ostrva zvanih Kasiteride.
On nam priča, na primer, da je razdaljinu od Kontinenta do bri-tanije prevalio za dvadeset
i četiri časa. To je upravo prihližno vreme koje je potrebno jednom današnjem jedrenjaku da
otplovi uz povo-Ijan vetar od Uesana u Bretanji do Zaliva Maunts u Kornvolu - razda-Ijina
oko 120 pomorskih milja (222 kilometra) u pravcu severa pa u pravcu zapada. hrzinom od
oko pet čvorova (približno 10 kilometara na čas).
Pitija nam- takođe. daje podrobnosti o Kornvolskom polu-ostrvu, koje je nazvao Belerion. i to
ime će se zadržati tokom čitavog klasičnog doha. Pored toga. približno je odredio trouglastu
konfigura-ciju glavnog ostrva, što sugeriše da ga je on zaista oplovio u pravcu krctanja
kazaljki časovnika pre nego što |e od)edrio prema istoku do ušća reke Elbe - u svom traganju
za zemljama iz kojih je poticao ćili-bar, veoma visoko cenjen ne samo kao ukras nego i kao
lek za mnoge bolesti. Najzad, u najboljoj tradiciji grcke nauke, osmotrio je i pre-merio
onoliko fenomena koliko je mogao, skiciravši, između ostalog, oblik i razmere Britanije, kao
na crtežu:
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:22

Ukoliko su crteži koji su do nas doprli autentični, Pitija se varao u svim svojim
premeravanjima, što se i moglo očekivati kad imamo u vidu vreme u kome su razdaljine bile
bazirane na goloj proceni - to jest, na približno procenjenoj jednodnevnoj plovidbi. 1 njegova
po-magala za premeravanje bila su primitivna: mogao je da radi samo s gnomonom i
klepsidrom (vodenim časovnikom). Zbog toga nije izne-nađujuće što ga je njegov izveštaj da
plime oko britanskih obala dosti-žu čudovišnu visinu od 80 lakata, to jest 36 metara, učinio
predmetom poruge akademskih učenjaka u lukama Sredozemlja, gde jedva da je bilo
nekakvih plima. Ali Pitija je možda stvarno video neku osobito
veliku prolećnu plimu u Bristolskom kanalu, gde su zabeležene plime i oseke s razlikom od
18 metara; prema tome, istraživač se nije preba-cio ako je aludirao na uspinjanje plus
opadanje vode oko nekih delo-va zapadne obale.
Njegova zapažanja u pogledu Britanije bila su, znači valjana i pri-hvatljivo tačna. Zapazio je
sivilo neba, čak i za vreme leta; činjenicu da su kiše uslovljavale da se žito u vreme žetve vrši
u pojatama a ne napolju; proizvodnju piva iz fermentiranog žita; malobrojnost doma-ćih
životinja na dalekom severu ostrva; i pouzdavanje severnih Brita u ovas.
Ali njegovo možda najvažnije otkriće s tačke gledišta trgovaca, tamo i natrag u Marselj, bila
je tajna feničanske trgovine kalajem i tačna maršruta te trgovine od kornvolskih rudnika do
sredozemnih tr-žišta. Njegov izveštaj takođe pouzdano dokazuje da je trgovina kala-jem bila u
punom jeku tokom četvrtog veka pre naše ere i da je, u stvari, vođena toliko dugo da su Briti,
umešani u nju, bili relativno ci-vilizovani i Ijubazni prema inostranim posetiocima.
Očigledno, nema jačeg dokaza da su Kasiteride bile negde u zapadnom delu Britanije i da su i
Feničani i njihovi kolonisti Kartaginjani nastavljali da trguju s kornvolskim rudnicima kalaja
sve dok Rimljani nisu zatvorili Gibral-tarski moreuz za njihove brodove.
Znači li to da su Feničani znali za lokaciju Kasiterida?
Rimski pesnik i geograf Rufije Festo Avijen, pišući u četvrtom stoleću naše ere, tvrdi da
,,niko nije uplovio svojim brodom u Atlantski okean, najveće od svih mora, zato što je on
prepun čudovišta koja za-strašuju čak i same obale".
Ali Feničani, najsmeliji i najveštiji pomorci antike obraćali su malo pažnje na te bapske
priče. Lokacija njihovih kolonija širom čita-vog Sredozemlja pokazuje da su oni imali
brodove i Ijude kadre da vrše duga morska putovanja. Njihovi trgovci, na primer, imali su
bro-dove opremljene sa 200 vesala i jedrima. Isto tako, oni su imali sop-stvene tajne
navigacije, jer su na naučan način proučavali plovidbu okeanom, slično Henriku Moreplovcu
iz sredine petnaestog stoleća;
ukratko, njihovi kapetani pedantno i savesno unosili su u svoje dnev-nike sve informacije koje
su se ticale plima, struja, kopnenih znakova, grebenova i tako dalje. Najzad, oni su uveli u
praktičnu primenu osmatranja asirskih i egipatskih astronoma. Zahvaljujući tome, Feni-čani
su umeli da se ravnaju prema relativno nejasnoj zvezdi Severnja-či unutar sazvežđa Mali
Medved, za razliku od Grka, koji su nastav-Ijali da koriste svetlije zvezde Velikog Medveda.
Na taj način, Feničani
su bili kadri da se otisnu daleko na otvoreno more, koristeći Sun-ce danju kao
navigacioni orijentir, a Severnu zvezdu noću.
0 vrednosti punskih brodova i veštini njihovih pomoraca svedoče i izveštaji o putovanjima
mnogo dužim od onih koja su bila potrebna da se prevali razdaljina od Tartesosa, na
atlantskoj obali Evrope, do Kornvola. Oko 600. godine pre -naše ere, za vreme faraona
Nehoa, oni su, izgleda, oplovili čitavu Afriku, krenuvši iz Crvenog mora i vra-tivši se kroz
Gibraltarski tesnac; to njihovo istraživačko putovanje trajalo je tri godine. Oko 450. godine
pre naše ere, admiral Hano plo-vio je niz zapadnu obalu Afrike možda sve do Konga, i s toga
putova-nja, između ostalog, doneo natrag kožu jednog gorile, koja je bila ra-zapeta u
Melohovom hramu u Kartagini. Oba ta džinovska putovanja bila su preduzeta radi osvajanja
novih tržišta.
1 tako, ako su feničani dospeli do Britanije, to je bilo zato što je ovo ostrvo predstavljalo
najbogatiji izvor kalaja u Evropi, a za imperi-je bronzanog doba kalaj je bio ono što je nafta
za današnje civilizaci-je. Međutim, pouzdano se zna da su ti drevni pomorski trgovci čuvali
kao najstrožu poslovnu tajnu sve podatke o izvorima kalaja i putevi-ma kojima se do njih
dolazilo. 1 zaista, Rimljani su godinama bez ika-kvog uspeha pokušavali da otkriju feničanski
put do Kasiterida, sve dok Publije Licinije Kras, jedan od Cezarovih poručnika nije otplovio
preko do Britanije, s nalogom da izvrši izviđanje ostrva i tako pripre-mi Cezarovu invaziju.
Ali u to vreme feničanske i kartaginjanske flote već su bile zbrisane sa svih mora, a sem toga
kornvolski kalaj nije više bio u velikoj potražnji. Vremena su se izmenila: oružje se sada
pravilo od gvožđa, a ne od čelika; a kalaj se iskopavao u dovoljnim količina-ma na
severozapadu Španije, u Portugalu i Bretanji. Od vremena rim-ske okupacije Britanije,
Kasiteride su iščezle s mape.
Bez obzira na to, moderni istoričari, uz pomoć arheologa, preduzimali su duga i pažljiva
traganja za izgubljenim ostrvima. oslanjajući se na ne-pobitnu činjenicu da su Feničani ovde
nabavljali svoj kalaj. Jedan fran-cuski izučavalac praistorije i autoritet za punska pitanja
izvršio je brojna iskopavanja na Ostrvima Sili i u Kornvolu, ali nije ništa pronašao. Feni-čane,
za razliku od Rimljana, nije interesovalo osvajanje i kolonizova-nje zemalja s kojima su
trgovali, tako da nema nikakve svrhe tragati za impozantnim spomenicima koje su njihovi
trgovci tobože ostavili u Bri-taniji - baš kao što nema nikakve svrhe tražiti ih u Španiji, gde su
oni imali svoja najvažnija uporišta u Kadizu, Kartenji i Tartesosu.
Međutim, do izvesnog uzbuđenja došlo je 1832. godine, kada je jedan bik od bronze
iskopan u župnikovoj bašti u Penvitu, Kornvol. Za tog malog bika, visokog samo pet
centimetara, tvrdilo se da predstavlja
feničanski artefakt; ali za diskusiju je da li je ta figurina došla s Feničanima, kao jedna
od drangulija koje su njihovi trgovci trampili sa primitivnim domoroci-ma za njihove domaće
proizvode. U sva-kom slučaju, bilo bi interesantno znati ka-ko je bronzani bik tog porekla i
drevnosti dopseo u župnikov vrt u jednom selu ne mnogo udaljenom od Kraja Sveta.
Značajan predmet trgovine drevnog doba: Komad kalaja od 48 kg izvučen
1812. godine iz mora
Sugestivniji i direktniji beočug između Afrike i Kornvola predstavlja bronzani novčić za koji
se pretpostavlja da je isko-pan kod Kara Brea, velikog zamka na vrhu brda, takođe blizu Kraja
Zemlje. Taj nov-čić (kao i bronzani bik, on se danas nalazi u muzeju Truro), ima bradatu
glavu s jedne a konja u galopu s druge strane, i obično se pripisuje numidijskom kralju
Micipsi koji je vladao jednom feničanskom kolonijom od 248-228. pre naše ere. Može se
pretpo-staviti da je taj novčić dospeo do Kornvola u kesi nekog od punskih trgovaca, koji ga,
naravno, nije koristio za trgovinu sa Briti-ma već ga je, naprosto, slučajno ispustio. Nije zato
iznenađujuće što antikvari nazi-vaju taj numidijski novčić ,,zbunjujućim".
Međutim, jedan važan i specifičan pu-tokaz o lokaciji Kasiterida nalazimo kod sicilijanskog
istoričara Diodora, koji nam daje sledeći opis britanske trgovine kalajem:
,,Sada ćemo govoriti o kalaju koji se tamo iskopava.
Stanovnici rta zvanog Belerion (to jest Kornvol), zahvaljujući svom opštenju sa trgovcima,
civilizovaniji su i Ijubazniji prema stran-cima od ostalih Brita.
Taj narod proizvodi kalaj, koji s velikom pažnjom i trudom isko-pavaju iz tla. Uz put rečeno,
tlo je potpuno stenovito, tako da metal mora da bude istopljen i prečišćen, posle čega biva
liven u šipke oblika astragalusa i odnošen do obližnjeg ostrva zvanog Iktis. Jer, za vreme
oseke to ostrvo i glavno kopno su povezani, što kolima natova-renim kalajem omogućuje da
pređu preko... Izvoznici utovaruju kalaj na brodove kod Iktisa i transportuju tovar do
Francuske, gde on odlazi preko kopna na tovarnim konjima do ušća reke Rone.
Očigledno, važno ime ovde je Iktis, za koje neki komentatori pretpostavljaju da predstavlja
pogrešan izgovor za Vektis, rimski na-ziv za ostrvo Vajt. Ali, tokom pisane istorije Vajt
nikada nije bio spo-jen s glavnim kopnom u vreme niskog vodostaja, pa zato tovarna kola i
nisu mogla prelaziti suvozemnim putem. Štaviše, ne bi imalo nikakve svrhe tegliti kalaj 300
ili i više kilometara od kornvolskih rudnika do ostrva Vajt radi transportovanja do Kontinenta,
kad se ima u vidu da je bilo prikladnih luka u području samih rudnika. Zbog toga su geo-grafi
prihvatili oblik Iktis i poistovetili ga s Brdom sv. Mihajla u zalivu Maunt. Njihovo
pristovećivanje ,,ostrva zvanog Iktis" s Kasiteridama potrkepljuje činjenica da se prevoženje
kalaja iz obližnjih rudnika na glavnom kopnu preko Brda sv. Mihajla za utovar na brodove još
uvek vršilo u poslednjim decenijama 19. stoleća. A što se tiče šipki kalaja u obliku
astragalusa, treba napomenuti da je jedan veliki komad kalaja, težak 48 kilograma, bio
izvučen sa dna zaliva Falmaut 1812. godine. Šipka je pomalo konkavnog oblika, kao neko
sedlo, i verovatno je bi-la izlivena u toj formi zato da bi se lakše natovarila na leđa magaraca,
koji su prevlačili kalaj od rudnika do luke kod Brda sv. Mihajla.
Da li je, dakle, ta kornvolska luka mesto gde su se feničanski bro-dovi ukotvljavali? 1 da li je
predgorje Beleriona, koje je, gledano s mora, ličilo na ostrvo, predstavljalo izvor mita o
izgubljenim Kasiteri-dama?
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:23

10) OSTRVO SVETOG BRENDANA

Na mnogim mapama objavljenim u 17. i ranom 18. veku bilo je ucrtano jedno ostrvo zvano
sveti Brendan - negde blizu ostrva Antilia (to jest, Antila)'u zapadnom Atlantiku. U stvari, i
sam Kolumbo spo-minje to ostrvo u svom dnevniku, sa implikacijom da je očekivao da će ga
ugledati na svom putovanju do dveju Amerika. Što je još čudni-je, portugalska Kruna istakla
je zahtev za suverenitetom nad tim ostrvom, mada je priznavala da njegovu tačnu lokaciju tek
treba otkriti; a da bi to postigla, opremila je četiri ekspedicije između 1526. i 1721. s ciljem da
ga pronađu. 1 zaista, Portugalci su bili toliko sigurni u njegovo postojanje da su već prodavali
komade zemljišta na ostrvu sv. Brendana raznim plemićkim porodicama, čija su imena zatim
biva-la propisno registrovana u državnim arhivama. Međutim, ostrvo ni do dana današnjega
nije pronađeno, pa potomci prvobitnih kupaca vero-vatno još čekaju da dobiju svoj udeo.
Kako je, dakle, došlo do te neobične pogreške? Kako je ostrvo sv. Brendana dospelo na
zvanične mape? 1 ko je bio Brendan?
Odgovor na ta pitanja odvodi nas gotovo četrnaest vekova una-zad do jednog opskurnog
seoceta u zapadnoj Irskoj i do jednog perio-da kojeg stariji istoričari nazivaju mračnim
dobom. Jer, baš iz tog mesta i iz tog vremena dopiru do nas prvi podaci o jednom opskurnom
irskom kaluđeru po kojem je ostrvo nekada nazvano.
A možda i ne toliko opskurnom! Jer, kad se uzmu u obzir sve okolnosti, može se reći da
znamo dosta o tom svešteniku koji je, ako je legenda tačna, načinio jedno od najvećih
putovanja u istoriji. Znamo da se Brendan rodio negde sredinom petog stoleća i da je još u
ranoj mladosti stupio u manastir blizu Trejlija na zapadnoj obali Irske. Znamo čak i imena
njegovih tutora, koji su svi zapisani u irskim crkvenim analima: sv. Ita, biskup Erk i sv. Jarlah
od Tuama.
1 tako, u tom manastiru, mladi Brendan je rastao i bio vaspitavan tokom ,,Doba svetaca" u
Irskoj - jednog doba velike intelektualne
aktivnosti kada je ostatak Evrope bio u kolapsu pri kraju Rimskog carstva. Očigledno, rimska
učenost, nauka i umetnost carstva - još nije bila izgubljena ili ugušena u to vreme, pogotovo
ne u Irskoj, koja je bila daleko od scena rata i razaranja što su pratili opadanje i najzad krah
najveće imperije sveta. Možemo biti sigurni da su Brendanovi tutori, dobro verzirani ne samo
u pitanjima teologije nego i u pitanji-ma nauke a posebno geografije, čuli za grcko-rimska
Ostrva blaženih, i vremenom ih transformisali u ideju o jednoj hrišćanskoj zajednici -utopija
kojoj će Brendan posvetiti svoj život tragajući za njom. Izve-štaji o njegovim slavnim
putovanjima govore nam da je najzad uspeo;
a kao dokaz da je to učinio - bar u očima sastavljača mapa iz 18. stole-ća - bilo je uključivanje
u mape ostrva sv. Brendana u zapadnom Atlantiku. Tako se pojavljuje, i iščezava, u istoriji
jedno od najčudni-jih izgubljenih ostrva antike.
Pa ipak, bez obzira na geografske činjenice koje poriču postoja-nje ostrva sv. Brendana, bilo
iznad ili ispod talasa Atlantika, legenda nastala oko njegovog imena i, štaviše, izveštaj o
njegovom putovanju nastavljaju da fasciniraju učenjake, goneći ih da uvek iznova tragaju za
tvrdim jezgrom istine skrivenim ispod debelih naslaga mita. Govo-reći o tome, treba imati na
umu dve stvari. Prvo, legenda po svom opštem tonu snažno asocira na slične folklorne priče
iz klasičnih dana, uključujući i Platonov izveštaj o jednom izgubljenom ostrvu-kraljev-stvu,
koje se više ne može odbaciti kao čista fantazija. Drugo, bren-danska saga svakako pripada
onoj oblasti istraživanja - donekle spe-kulativnih, donekle dokumentovanih - koja uključuje
ekspedicije Norvežana i Kelta, čijim moreplovcima imamo da zahvalimo za neka od najvećih
putovanja i najvećih otkrića u istoriji.
Naravno, delimično zbog nedostatka preciznih izveštaja a deli-mično zbog preuveličavanja
legende, stvarni podvizi Norvežana i irskih kaluđera kakav je bio sv. Brendan nikada nisu bili,
i verovatno nikada neće biti, propisno utvrđeni; i zato, mada se može pretpostavi-ti da je sv.
Brendan stigao do Islanda prema nekim komentatorima, a do Amerike prema drugima, lako je
moguće izvući i potpuno supro-tan zaključak: da čitav izveštaj o njegovim putovanjima
predstavlja najobičniju fikciju. Suočeni s tako mnogo nepoznanica, mi možemo samo da
ispitujemo raspoložive dokaze i trudimo se da budemo bez predrasuda, bacajući pri tom
pogled unazad na kontroverzu koja još uvek okružuje problem Atlantide.
Činjenice koje nam se daju u svečevoj biografiji glase da je on, pošto se zaredio, krenuo sa
četrnaest drugih kaluđera na svoje prvo putova-nje do onoga šta je nazvao terra
repromissionis sanctorum, to jest obećana zemlja svetaca, ali izgleda da nije uspeo. 1 tako se
vratio u
Uzaludno očekivanje nailaska na ostrvo sv. Brendana: Kolumbovi brodovi na prilazu Novom svetu
samostan i nastavio život kao asketa i učitelj sve dok, u svojoj osam-deset prvoj godini, nakon
što je podigao sopstveni manastir u Klon-fertu, nije ponovo čuo ,,unutrašnji zov" i krenuo po
drugi put, zajed-no sa trideset i tri odabrana pratioca, u kožom pokrivenim ribarskim
čamcima. Taj ploveći manastir probijao se otvorenim morima više od osam godina pre nego
što je Brendan najzad stigao do svog žuđenog cilja.
Koja je ostrva okrznuo na tom svom dugom putovanju i gde je najzad završio svoju odiseju -
to ostaje stvar za debatu. Neki izuča-vaoci teksta njegovog Navigatio (kako je nazvan izveštaj
o njegovoj ekspediciji) smatraju da je stigao do Kanarskih ostrva, ili klasićnih Ostrva
blaženih. Drugi, opet, tumače opise mesta o kojima on govori kao referencije na Island,
Grenland, ili čak severnoamerički konti-nent. Ali, svi se slažu da je Brendan sa nekolicinom
saputnika - budu-ći da trideset i tri izgleda prevelika brojka za plovidbu u ribarskim čamcima
- odjedrio zapadno od obale Irske.
Preduzeti jedno dugo putovanje u čamcu nama izgleda nezamisli-vo, ali istorijska je činjenica
da se takvim objektima obavljao redovni saobraćaj između Irske i Britanije. Tu činjenicu
potvrđuje ,,Anglosak-sonska hronika" (Anglo-Saxon Chronickle) za godinu 891, u kojoj stoji
zapisano da su tri ,,Škota" došla iz Irske u jednom čamcu ,,radi , službe Bogu pomoću
hodočašća". Kralj Alfred je razgovarao s njima, " i mi znamo čak i imena tih neustrašivih
hodočasnika koji su preveslali preko Kanala sv. Đorđa i Bristolskog kanala da bi pristali uz
obalu Kornvola: zvali su se Dabslejn, Makbet i Melinmum. Zbog toga ne smemo tretirati
Brendanovo putovanje kao nemoguće, bez obzira na to što su pokušaji da se pronađu njegovo
ostrvo najzad bili napušteni 1759, nakon čega se više i ne pojavljuje na zvaničnim mapama.
Šta, dakle, pouzdano znamo o putovanju sv. Brendana? Skeptič-niji čitalac možda će primetiti
da se Navigatio Brendani čita kao neverovatna priča koju je ispričao jedan kaluđer koji nije
imao ni naj- maglovitiju ideju o tome gde je putovao. Ne spominju se ni dužina ni širina;
pravci i razdaljine mogu samo da se nagadaju. Pa ipak, kako onda objasniti opise pojedinih
fenomena kao što je ovaj: ,,0strvo ko-je su ugledali tri dana kasnije izgledalo je kao da se
nalazi sasvim bli-zu, ali se kasnije pokazalo da je udaljeno još tri dana plovidbe. Kad su stigli
do njega, Brendan je podigao pogled, ali je jedva mogao videti vrh zbog njegove visme-.bio je
viši od neba i izgledao je kao da je na-činjen od čistog kristala". Da li je ovo opis nekog
ogromnog ledenog brega? Ili ledom pokrivenih planina Grenlanda?
Na drugom mestu naracija izveštava o jednom ostrvu u erupciji:
,,Kad su pogledali iz daljine, videli su planinu, čistu od oblaka, kako bljuje plamenove do
neba visoko a onda ih ponovo usisava u sebe, tako da je sve stenje, čak dole do razine mora,
plamtelo poput loma-če". Ovo svakako zvuči kao opis jednog fenomena kojem nijedan Irac
koji je ostao kod kuće ne bi mogao da bude očevidac.
Polazeći od tih obaveštenja o glečerima i vulkanima, neki komen-tatori ne samo da su
sasvim prihvatili teoriju da je sv. Brendan stigao do Severne Amerike u svom čamcu, već su
se dali na posao da prate nagoveštaje koje oni tumače kao dokazni materijal o prisustvu belog
čoveka u Novom svetu još mnogo pre nego što je Kolumbo otkrio
Nepostojeće ostrvo ucrtano u mape: Sveti Brendan na hodočašću do Pobožnog kita, na staroj graviri
Ameriku, pa čak i pre no što su se Norvežani iskrcali na Grenlandu. Takozvane ,,megalitske
ruine" kod Nort Salema blizu Bostona, Masa-čusets, navode se kao dokaz da je Nova
Engleska (SAD) bila lokacija jednog manastira koji su podigli ,,irski kaluđeri", mada jedna
supar-nička škola amatera-arheologa zastupa tezu da je to bio feničanski hram.
Na nesreću po pristalice obe teorije, ruševine koje su u pitanju, a koje pokrivaju oko pola
hektara zemljišta i predstavljaju kompleks grubo uobličenih kamenih odaja, takve su vrste da
bi svaki kompeten-tan farmer mogao da ih sagradi; i zato se misterija, ukoliko ona uopšte
postoji, svodi na pitanje: Ko je dao sebi truda da konstruiše taj primi-tivni kompleks zidova i
odaja? I da li je time nameravao da namagarči eksperte? Ako je tako, on u svome naumu nije
uspeo, jer danas vlada jednodušno mišljenje da te ruine nemaju nikakve veze s feničanskim
'kolonistima ili irskim kaluđerima. One su, van svake sumnje, bile delo nekog ekscentričnog
farmera Nove Engleske u prošlom stoleću.
Toliko, dakle, o pokušajima da se nađu neki pouzdani putokazi o putovanjima sv. Brendana.
Da li njihovo odsustvo potpuno obezvre-đuje Navigatio? Mitolozi ne misle tako. Oni tvrde da
rukopis ne treba čitati kao neki brodski dnevnik, nego kao jedan amalgam drevnih keltskih
legendi koje govore o pomorskim putovanjima irskih misio-nara širom Škotske, Velsa,
Engleske i Bretanje, a možda čak i Islanda i Azora. Istina, na prvi pogled izgleda da su takva
duga putovanja otvorenim morem, u okruglim čamcima načinjenim od kože i bez kompasa,
malo verovatna; ali, kao što smo već naglasili, mi ne smemo današnjim merilima prosuđivati
sposobnost i neustrašivost drevnih pomoraca. Irci su, kao i Vikinzi, odrastali na atlantskim
obalama, i njih more nije ispunjavalo onom stravom kojom je ispunjavalo Egip-ćane i,
kasnije, Rimljane. Nijedna od ove dve nacije nije bila prevas-hodno pomorska, dok su Kelti i
Skandinavci živeli na okeanu i od okeana.
1 tako možemo pretpostaviti, bez obzira na sve rezerve koje ima-mo, da je sv. Brendan izvršio
jedno dugo putovanje koje je toliko duboko impresioniralo njegove zemljake da folklorna
memorija o tim podvizima nikada nije potpuno iščilela u kraju odakle se on otisnuo na daleko,
otvoreno more. Isto tako, možemo pretpostaviti da je u vre-me 10. stoleća - kada su kaluđeri
opatije u Klonfertu sačinili zvanični izveštaj o putovanju - njegova avantura postala strahovito
uveličana i konfuzno isprepletena raznim mitovima o Srećnim ostrvima, Ostrvi-ma blaženih i
drugim izgubljenim zemljama usađenim u folklornu me-moriju keltskog naroda. 1 tako je
legenda rasla i bivala prihvatana kao istinita širom čitavog hrišćanskog sveta. Putovanje sv.
Brendana bilo je prevedeno na sve glavne inostrane jezike - engleski, velški, francu-ski,
španski i nemački - i nastavljalo je da vrši svoj uticaj čak i na one praktično orijentisane
srednjevekovne navigatore čiji je posao bio da kartografišu ostrva na Atlantiku. Zahvaljujući
tome, ostrvo sv. Bren-dana ostalo je na mapi, jer je irska legenda sporo umirala.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:24

11) AVALON I OSTRVA MRTVIH

Pre nego što pređemo na ispitivanje dokaza za druge izgubljene svetove, zadržimo se za
trenutak da naglasimo razliku između Plato-nove legende i legende sv. Brendana: između
mentaliteta jednog veli-kog filozofa i mentaliteta jednog irskog sveca. Jer, baš ta razlika pomaže
nam da shvatimo zašto traganje za Atlantidom izgleda vredno pažnje, dok je traganje za
Ostrvom sv. Brendana već odavno napušte-no. Konkretno govoreći, razlika je u tome što su
legende koje su nam došle iz klasičnih vremena čiste, koncizne i razumljive unutar okvira
istorije i geografije; dok su one koje su došle do nas u obliku raznih keltskih folklornih priča
toliko opterećene neverovatnim zbivanjima i apsurdnim detaljima da smo skloni da čitavu
stvar odbacimo kao čistu fikciju.
Ali ako smo se složili da ,,mitovi" o Atlantidi, Rajskom vrtu i Srećnim ostrvima imaju svoje
poreklo u stvarnim istorijskim događa-jima i geografskim lokacijama, onda isti princip treba
da primenimo i na keltski folklor. Drugim rečima, putovanje sv. Brendana, bez obzira na to da
li je on stigao do Islanda ili Azorskih ostrva, govori o traganju jednog irskog kaluđera za
nekim novim svetom kojeg je on verovatno hteo da preobrati u hrišćanstvo. A tako je i s
ostalim kelt-skim verzijama onoga što bismo mogli generalizovati kao ,,mit o Atlantidi". Jer,
svi oni imaju nešto zajedničko: govore nam o nekom ostrvu koje uvek leži na zapadu, ostrvu
koje je bogato hranom i lepo-tama prirode, gde nema nikakvih neprijatnosti i gde su Ijudi
bogobo-jažljivi i puni vrline. U nekim legendama o tim tajanstvenim i polu-izgubljenim
zemljama figuriraju živi Ijudi, kao sveti Brendan; u drugi-ma, one su postale prebivalište
mrtvih.
Jedno tipično takvo ostrvo kakvo nalazimo u keltskim mitovima bio je Avalon, rajsko utočište
u koje je kralj Artur odnet da bi iscelio svoje rane. On je tamo prevezen čamcem posle bitke
kod Kemlona i, što je značajno, krmanoš na tom putovanju bio je onaj isti Barintus
Prenošenje vladara na ostrvo Avalon: Kralj Artur na samrti, okružen sa četiri kraljice
koji je služio kao pilot sv. Brendanu na njegovoj ekspediciji. Avalon je, znači, još jedno ime
za to tajanstveno ostrvo koje leži na zapadu i koje se uvek iznova pojavljuje u keltskoj, baš
kao što se pojavljuje u klasičnoj mitologiji. U starim irskim legendama ta idealna zemlja bila
je poznata i pod imenom ,,Poljana sreće", ,,Zemlja mladosti" i tako dalje, i uvek prisno
korespondira sa svim mitovima o Atlantidi i Raj-skom vrtu.
Čak i tako, Avalon ostaje za nas jedna nikad-postojeća zemlja, napro-sto zato što su keltski
mitovi, kao što smo napred već spomenuli, pro-šli kroz toliko mnogo faza - od preistorijske
do ranohrišćanske - da se njihovo verovatno jezgro istine izgubilo pod debelim naslagama
neve-rovatnih detalja. Možemo da razumemo, zbog toga, zbunjenost onih
klasičnih pisaca, među njima i Julija Cezara, koji su pokušali da prodru do dna keltske
istorije, običaja i folklora. Na primer, u Ceza-rovom opisu možemo primetiti zbunjenost
naprednog Rimljanina u pogledu Druida, koji su spaljivali svoje ritualne žrtve u korpama od
pruća. Kakve je vrste bio narod koji je činio takve stvari u ime religije?
U kolikoj su meri keltske i germanske legende bile zbunjujuće za Grke i Rimljane možemo
videti iz ono nekoliko podsećanja na njih koja nalazimo kod klasičnih pisaca. U tom pogledu,
ne smemo smet-nuti s uma da su, u jasnoj i sunčevoj svetlosti Mediterana, ta maglom
obavijena ostrva severne Evrope više bila boravište duhova nego Ijudi - predodžba koja je
veoma jasno izneta u jednom čudnovatom pasusu Rata Gota od Prokopija, vizantijskog
istoričara iz šestog veka. Proko-pije govori o nekoj zemlji koju zove Britija, i koju smešta
između Bri-tanije i ostrva Tula. To je zemlja, kaže on, u koju Briti odnose svoje mrtve, a
zatim počinje svoj opis, koji zaista zvuči kao neka prvoklasna priča o duhovima:
,,0djednom, tokom noći, oni čuju kucanje na vratima svojih ku-ća i jedan slabi glas koji ih
poziva na posao. Odmah ustajući iz kreve-ta, oni odlaze do obale mora kao da ih je -
hipnotisala neka nevidljiva sila. A ovde vide brodove spremne da zaplove, ali bez posade.
Zatim odlaze na te čudne lađe i počinju da veslaju, primećujući pri tom da brodovi izgledaju
kao da su teško natovareni mnoštvom nevidljivih putnika, tako da voda praktično doseže do
ruba palube.
Tipično prebivalište mrtvih: Glastonberi Tor, jedno od mesta koje istoričari identifikuju sa
Avalonom
Pobrkani dokumenti o Isu, Lajenesi i Avalonu: Brdo sv. Mihajla u Normandiji, sa manastirom
Neki kritičari smatraju da su dokumenti koje je Viljem video bili samo kopije rukopisa koji su
se čuvali u biblioteci matičnog samo-stana na Mon-Sen-Mišelu (Brdo Sen Mišela) u
Normandiji, gde su francuski kaluđeri zabeležili slične legende o velikim poplavama duž
francuske atlantske obale. Najpoznatiji od tih kvazimitskih događaja odnosi se na iščeznuće
pod morem Isa, jednog blistavog grada za koji je rečeno da se u ranim hrišćanskim
vremenima nalazio na obalama onoga što je danas poznato kao Zaliv ogrešenja. Da li je
Lajenesa, da-kle, bila samo engleska kopija grada Isa, koji su kornvolski kaluđeri pobrkali s
folklornim pričama o Kasiteridama, Avalonu i Lajenesi. Ako je tako, legenda je umirala
sporo, jer 150 godina posle izveštaja Viljema od Vorčestera mi vidimo da je kornvolski
istraživač starina ri-čard Keru pš uvek ubeđen da je kopneni most nekada spajao ,,kraj" kopna
s ostrvima Sili. On piše u listu ,,Kornvolski pregled" (Survey of Cornwall):
,,Na kraju, otimačko more je otkinulo od njega (tj. od Kornvola) čitavu zemlju Lajenesu,
zajedno s raznim drugim komadima ne malog
obima; a da je takva jedna Lajenesa postojala, o tome je preostalo dosta dokaza.
Prostor između Kraja zemlje i ostrva Sili, koji iznosi oko 50 kilo-metara, do dana današnjega
zadržao je staro kornvolsko ime Lidou-sou, i ima kontinuiranu dubinu od 70 do 110 metara -
stvar ne baš uobičajena u pravim morskim područjima. Jedino na sredini tog prostora leži
jedna stena, koja pri niskim vodama otkriva svoju gla-vu... Ribari koji zabacuju udice u
blizini tog mesta izvlačili su napolje komade vrata i prozora. Štaviše, drevno ime Brda sv.
Mihajla bilo je Kara Klauz in Kauz - što znači ,.Sura stena u šumi" - a sada je to mesto
opasano morem, ali se ipak pri niskoj oseci može primetiti korenje moćnog drveća u okolnom
pesku".
Još jednom, čovek dolazi u iskušenje da stavi pod znak pitanja Keruovu tvrdnju o ribarima
koji su vadili iz vode ,,komade vrata i pro-zora"; ili, ako su to i činili, mnogo je veća
verovatnoća da su takve olupine poticale od brodova koji su se razbijali o izdajničku ohalu, a
da i ne spominjemo zloglasnu praksu namernog namamljivanja bro-dova na stene. Ali podaci
o neobičnoj geologiji tog područja - dubini vode i ostacima drveća u pesku - ne mogu se tek
tako odbaciti. U stva-ri, pre nekih pedesetak godina, arheolog 0. Dž. S. Kroford napravio je
studiju mita o Lajenesi i došao do zaključka da ,,ima valjanih razlo-ga za verovanje da je
suština legende istinita: da je u preistorijskim vremenima zaista postojala zemlja koja je sada
pokrivena morem".
Kroford je lično otišao do ostrva Sili s namerom da preispita neke od izveštaja koji su
stolećima kružili među domorocima Kornvola, a koje su Ijudi sa strane odbadvali kao
najobičnije glasine. Ustanovio je da su ti izveštaji, obično, bili ubedljiviji od Keruovih
..komada vrata i prozora": to jest, da su bili bazirani na uočavanju stabala, zidova, kamenih
koliba i drugog u vreme niskih prolećnih voda, kad je najve-ća oseka. Kroford nam kaže da je
1926. prešao od Svete Marije, naj-većeg među ostrvima Sili, do nenastanjenog ostrva
Samson, i da je s njegove najviše tačke osmatrao - opruženu duž podvodne peščane ravni
između Samsona i Treskoa - jednu dugu liniju kamenja za koju se, bližim ispitivanjem,
pokazalo da predstavlja zid načinjen Ijudskom rukom. Ovde je bio dokaz da je ravnica, sada
prekrivena vodom, ne-kada bila suvo kopno, jer niko ne bi izgradio u moru zid dug kilo-metar
i po.
Kroford veruje da je zid služio istoj svrsi kojoj i danas služe zido-vi na suvom kopnu u tom
delu Britanije, budući da je sagrađen na pot-puno isti način i od istog materijala. Bila je to,
ukratko, kamena ..ograda" za razmeđivanje polja. Takve ,,ograde" su jedan od najkarakterističnijih
aspekata britanskog pejzaža od Lendzenda na krajnjem
jugozapadu do Džon-o-Groutsa na krajnjem severoistoku, i bile su podizane od
praistorijskih vremena sve do nedavne prošlosti na taj način što su se velike kamene ploče
postavljale uspravno na razmaku od metar-dva, popunjavajući prazan prostor između većih
gromada stenja i sitnijeg kamenja. Posao nije tako jednostavan kao što izgleda i zahteva
veliku veštinu mnogih generacija predavanu s kolena na koleno.
Očigledno je, dakle, da kamena ograda koju je Kroford otkrio na niziji kod Samsona nije
mogla biti sagrađena dok je peskovito tle povremeno bilo preplavljivano plimom. Jedino
objašnjenje može biti da je podignuta u vremenima kada je taj region ostrva Sili, poznat kao
,,unutrašnje more" (to jest, plitka kotlina između glavnih ostrva Tre-sko, Sv. Martin i Sv.
Marija) bio ravna nizija iznad nivoa mora i pokri-vena tankim slojem zemlje. Ta nizija je bila
erodirana jugozapadnim vetrovima, čitavo područje se sleglo, a pesak ]e vremenom pokrio
sve preostatke Ijudskih naselja. Međutim, pod određenim klimatskim uslovima i pri
određenom stanju prolećnih plima i oseka, pojava
Legenda zatamnjena maglama vremena: Kralj Artur u čuvenom stripu ,,Princ Valijant" Harolda
Fostera
panjeva od drveća i kamenog zida duž samsonske nizije u oblasti ostrva Sili, baš kao i
delimično potonuli kameni krugovi kod Er Lani-sa u Bretanji, dokazuju verodostojnost
keltskih folklornih sećanja na izgubljene gradove i zemlje - bretanjske legende o Isu i
kornvolske le-gende o Lajenesi.
Iz svega što je rečeno proizlazi da Lajenesa predstavlja izuzetno interesantan primer o tome
kako legenda nastaje, počinjući nejasno sećanje na drevne dane usmenim predanjem koje se
prenosilo od usta do usta potonjim generacijama; prikupljanjem i ulepšavanjem od strane
lokalnih istraživača daleke prošlosti; bespogovornim prihvata-njem njene autentičnosti u
jednom dobu koje je bilo odano mitu i ma-giji i, najzad, njenim uobličavanjem od strane
pesnika i pripovedača. Čitava istorija Lajenese može da se prati na taj način - od njenih geoloških
početaka sa sleganjem priobalnih regiona okolo Kornvola i ostrva Sili, do Tenisonove
epske poeme ,,Kraljeva idila".
U meduvremenu, drevna legenda o poplavi opskrbila je topogra-fijom veliki deo britanske
folklorne istorije: Avalon je postao rajsko utočište kralja Artura, a Lajenesa - kralja Marka.
Tenisonovo ,,Umiranje kralja Artura" daje nam poetsku kvintesenciju mita u sledećim
stihovima.
Jedna drevna zemlja izdignuta iz ambisa Vatrom da bi potonula u
ambisu ponovo;
Gde su ostaci zaboravljenih naroda boravili
I visoke planine završavale se na obali
Večno pokretnog peska, i tamo daleko
Fantomski krug mora što ječi...
1 tako čitavog dana buka bitke se valjala
Među planinama pored zimskog mora,
Sve dok družina kralja Artura, čovek po čovek,
Nije pala u Lajenesi oko svog gospodara
Kralja Artura.
I tako je poslednji rimsko-britanski kralj, pošto je pao u bici pro-tiv varvarskih zavojevača,
bio prebačen u svojoj pogrebnoj barci do Avalona, ostrvske doline...
Gde grad ne pada, ni kiša, ni sneg,
Nit' vetar ikad glasno duva, nego leži
Duboko olivađena, srećna, lepa od večnih poljana
I lisnatih dolja ovenčanih letnjim morem.
Možda je prikladno zaključiti ovaj pregled baš pesničkim opisom jedne izgubljene zemlje,
budući da zemlje, poput mitova, često iščeza-vaju kad misterija, koja je nekada bila tako
značajan deo intelektualnog života, bude zamenjena čisto meha-ničkim pogledom na svet.
Moderni naučnik i srednjevekovni vizionar su, kao što se zna, čudni ortaci. A takvi su i
akademski istoričar i tvorac mita. Zato nije ni malo čudno što su tokom perioda skepticizma,
koji je bio toliko tipičan za učenjaštvo kasnog devetnae-stog veka, praktično svi mitovi bili
au-tomatski diskreditovani kao vilinske bajke. Biblijski Potop i Platonova Atlantida
predstavljaju dobre primere u tom smislu. Danas, mnogi istaknuti istoričari nisu više toliko
sigurni.
Rekonstrukcija propasti drevnog carstva u terminima mita: Grčki filozof Platon (427-347. prc naše
ere)
Do promene gledišta došlo je zato što se pokazalo neospornim da, ukoliko više znamo o
maglovitim zonama rane istorije, utoliko vi-še uviđamo da je folklorna memorija skladište
mnogih nezabeleženih, ili konfuzno zabeleženih događaja. Legenda o rajskom vrtu na jednoj
srani i legenda o Lajenesi na drugoj predstavljaju markantne slučaje-ve, pa je i sama nauka
došla do stanovišta da u tim bajkama ima više istine nego što je to ranije bila spremna da
prizna.
I takp se uvek iznova vraćamo na prvu i najveću od tih bajki, bu-dući da je čovek kojem je
dugujemo bio učenjak vrhunske inteligenci-je i filozof neospornog integriteta. Platon je časno
izvestio o jednom događaju koji je, naravno, bio zatamnjen maglama vremena, baš kao što je
to i priča o britanskom kralju Arturu za današnje učenjake. On je, drugim rečima,
rekonstruisao propast jednog drevnog carstva u terminima mita. A mitovi, kao što'je naglasio
grčki učenjak Stra-bon, uvek sadrže jedno jezgro istine.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29702
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Авг 2008, 14:24

KNJIŽEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA
Džems Velard ATLANTIDA 1 DRUGI IZGUBLJENI SVETOVI
Preveli sa engleskog Gavrito Vučković Esad Jakupović
Glavni i odgovorni urednik Milorad Grujić
Recenzenti Dragomir Popnovakov Milivoj Nenin
Слика

Igorr66
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 4
Придружен: 05 Јул 2013, 13:50

Порукаод Igorr66 » 11 Јул 2013, 11:03

Jako kvalitetan prevod, zahvalan sam Vam!