Ideje o prirodi

Čovekov uticaj na prirodu i njen odgovor nama...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 22921
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Ideje o prirodi

Порукаод El » 21 Апр 2008, 15:00

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.



Virus-neuronIzlet u prirodu, nije li to dirljivo? Čovek materijalističke civilizacije i robotskih navika, kome reklama zamenjuje slobodu volje a slobodna volja bira reklame, još nije pogubio drevne spone sa Zemljom i, kad god mu produkcija serijskih besmislenosti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mitski Antej, obnovi istrošenu snagu.



Balans u prirodi predstavlja osnovu u kojoj je svojim prirodnim poreklom umešan i čovek. Ono što on sada radi to je pokušaj da se iz te međuzavisnosti izdvoji, ne vodeći računa da time izaziva sudbonosni poremećaj celog sistema.

Čak i spaljivanje mrtvaca – ekskluzivno ljudski način – poremećaj je tog sistema. Kad leš životinje nahrani zemlju od koje ova živi, ona time samo vraća dug. Spaljivanjem čovek ostaje dužan za njene plodove. Priroda je svemu što živi odredila da joj se vrati u najkorisnijem obliku.



Priroda je Pandorina kutija koju je uvek rizično nelegalno dirati.


Priroda se budi, priroda se brani, priroda uzvraća udarac, priroda ubija. Ono od čega se živi, to i ubija.


Mi umiremo zagađenjem životne sredine, mi umiremo osvetom prirode, i mi umiremo međusobno se uništavajući.


Ako prirodu shvatimo kao neki džinovski, beskonačni, želudac koji u sebe sve prima i u sebi sve sadrži, onda bi čovek u njemu bio nesvaren kamen.


Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.


Činjenica je da i najsmrdljiviji balegar kao vrsta dugovečniji od najmoćnije divlje zveri i da ukoliko su životinje i ljudi moćniji, imniji, snažniji, i bolji, utoliko imaju manje izgleda da prežive. Nadživljava prosečnost koja se plodi. Granični slučajevi iščezavaju.


U prirodi vlada Otac Hronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzrok i posledica očajanja pred apsurdom, u njenom, temelj okrutne ravnodušnosti događanja.


Ima drveća koje raste sto godina, a ubija se za nekoliko sati, pa i brže. Ima vrsta kojima su trebali milioni godina da se razviju, a nestale su za pola veka.


Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladali bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.



Majka priroda stvorila nas je da je usavršavamo. Umesto toga, ubijamo je. Platićemo.


Svaka stvar, svaki stvor, svaka prirodna pojava, sve do zooloških vrsta i botaničkih fela ima sebi svojstvenu, strogo određenu i ograničenu ulogu. Od ovih atributa, ograničenost je primarna, jer najmanje jedna funkcija prirode, njena inteligencija, njen čovek – inteligencija pripada prirodi, a čovek je tek posreduje – teži da polje svog funkcionisanja proširi na tuđe domene ili izmeni suštinu drugih funkcija prirode.

Sve, od sunca do usamljenog žbuna u pustinji, od svemirskog vakuuma do teže ili entropije, od virusa do čoveka, ima specifičnu ulogu u sistemu međusobnog funkcionisanja, podrazumevajući da je upravo zbog njega nužno izumiranje nekih, kreiranje drugih, nestanak dinosaurusa, a pojava legionarskog virusa.

Ovakva priroda funkcioniše besprekorno, ostvarujući svrhu ma kakva da je, sve dok se uvažava princip specijalnosti, dok se ne naruši delikatna ravnoteža među njima. Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže.



Prilagođavanje prirodi, a ne prilagođavanje prirode, formula je koja vrsti obezbeđuje trajnost. Ljudska moć, ako želi da bude korisna i po sebe i po prirodu, treba da se svede na saradnju sa njom.


U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“ i „zla“, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađani mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne.


Kao i u prirodi ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečni se uvećavaju; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste.


Životinja nikad nije usamljena. Ako oko nje nije, njen je čopor u njoj.


Dole, u sebi samoj, sahranjena je priroda. Dole živi, umire, i smrću sebe oživljuje. Njen je tvorači ciklus pouzdan, gotovo ljudskirazuman, kakav su za sebe sanjale sve civilizacije, nikad ga ne postižući, nikad ne stigavši ni blizu njegovog savršenstva, auzomatizma kome nije potreban nikakav veštački podsticaj.


Svaki kamen je nastanjen životom, a mrtav je samo za one koji su prokleti da veruju samo u opipljivu stvarnost.


Ideje o prirodi iz raznih knjiga Borislava Pekića
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...