Priče zaljubljenika u prirodu

Čovekov uticaj na prirodu i njen odgovor nama...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29731
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Priče zaljubljenika u prirodu

Порукаод Mustra » 16 Феб 2008, 15:51

Pronaći milimetar (ili minut) pažnje prema čoveku, znači opredeliti se da živiš sam. Osama je toplina zatečena u prirodi. Tek ovde u šumi partiture pročišćenja obeleže čoveka kao ljudsko biće, tek na izolovanim mestima proradi ljubav prema bližnjem. Dok živiš sa biljkama, kamenjem i izvorskom vodom znaš da bezazlenost nije izgubljena. I - važno je znati - ne protivi se priroda nauci, nego nauka prirodi. Što je više đubreta, sve je manje onih koji žele da je odbrane. Potok je sam, kao nosorog. Ovo je doba lične odgovornosti. Prijatno je biti zarobljenik osame sa nevinim bićima, barem, na kratko - verovatno bi pomislio Don Kuper Pouis. Čoveku je potrebna duhovnost i duševnost u malim količinama, jer one su dugotrajne. Ali, sada, čovek ih ne konzumira ni u minimalitetima, nego se više okreće slepilu sopstvenog istrebljenja i svega živog na ovoj planeti. Nekrofilska teza da će nam mrtvima biti bolje, ne živi još samo u grupacijama jezgrovite manjine. Boriti se za prirodu, za vrlije trenutke i život... komponente su koje društvo ne prihvata i osuđuje.
Iz ogromne praznine stižu ideje, slike budućnosti i vizije... a ja čekam čoveka! Hram poetskih zvukova iz ptičijih oglasaka, mogao bi se uporediti sa Hendlovim kantatama... ili jednostavnim slikarstvom Ivana Tabakovića posvećenom filozofiji zemlje. Bez nje čovek je izgubljen. Nikada ne bih pristao da živim kao poklonik perfekcionizma, u kome bi sve površine bile asfaltirane. Volim blato... grbine na puteljcima ... rasne trave koje ne dozvoljavaju da se njihovi mirisi pretvore u konzervirani nepokret. Ovako, glatko obrijani svet sunovratno klizi u večnu zavaranost. Želim da živim ovde i sada u prizorima diverzantskog šarenila. Lepota nije nestala, ona još niče po udaljenim krajolicima, ali ju je čovek zaparložio. Čovek je razvio samo jedan pravac življenja - odgovornost za uništavanje. Kada je Džon Kejdž spomenuo Bakmisteru Fuleru pojavu nuklearki, stari arhitekta se nije nasmejao...pehu.
Osama se razlikuje od usamljenosti.
Komplimenti umaraju. Prirodu ne treba hvaliti, već živeti sa njom. Osama u prirodi sećanje je na ljude. U samotarstvu se pripremamo za susret sa čovekom. Usamljenost je među ljudima. U samoći prirode proradi patnja, ali ta patnja je samo stanje dočekivanja radosti. Bez samoće nema istinskog suočavanja sa samim sobom. Tako nastaje kriza identiteta. Oslobođeni od gradske vreve i udaljeni od buke metalo-kakafonijskih gužvi, zakazujemo susret sa svojim ja.
Opredelio sam se da naivno živim u prirodi. Želim da joj svojim prisustvom ukažem poštovanje dugog trajanja. Želim da se borim za nju naspram beksrupuloznog čovečanstva. Priroda ima empatiju za čoveka, ali nije i obrnuto.
Svako veče na prag mog doma doskakuće jedna žaba. Mada je već polumrak, u njenim očima zapažam tugu. Da bih je razveselio, kažem joj: Ti ličiš na Budu. Sa opuštenim stomakom i blagim pogledom podseća na indijskog carevića, zapamćenog sa bronzanih skulptura.
Mravi su važniji od mercedesa, veli moj prijatelj Radomir Todosijević. Oni su predstavnici sitnica. Dok leptirovi, koji kruže po vrelini dana, u svojim krilima nose mahajuću radost. Dovoljno je da ih pogledaš pa da se u tebi ugasi želja za agresijom i konforom. Niža bića su potcenjena od čoveka, ali jednog dana i ona će se pobuniti protiv čovekove nezajažljivosti. Priroda, takođe, ima limit strpljenja.
Poplave i suše karakterišu ovaj period. Potok je toliko nabujao od kiša da je nivo vode ropirao do mojih grudi, a već za dva dana smanjio se na desetak santimetara. Voda beži od duševne prljavštine sa ove planete. Gde i kako - ni naučnici još ne znaju da kažu. Jedno je sigurno: iracionalno rađa iracionalno. Voda je sveta, ali čoveka to nije briga... Tokom obilnih padavina naneto je mnogo plastičnih otpadaka, pa sam tri dana morao da čistim korito. Prvi put sam se naljutio na prirodu. A onda sam se setio Marlon Branda. Kada je došao u Njujork, on je išao po avenijama i sakupljao papiriće. Kad bi ga pitali zašto to radi, odgovarao je: Ako ja to ne učinim, ko će...

Božidar Mandić
Слика

Корисников грб
dragica zdralic
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1519
Придружен: 01 Авг 2007, 14:29
Место: Novi Sad

Порукаод dragica zdralic » 27 Мар 2008, 18:57

Dok leptirovi, koji kruže po vrelini dana, u svojim krilima nose mahajuću radost.


volim prirodu!
i tako mi je žao što trenutno nisam okruzena njome...
Слика

"...čudno je, kako nam malo treba da budemo srećni
a još čudnije kako nam baš to malo i nedostaje..."