Vojvoda Živojin Mišić

Savremene i istorijske
Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Vojvoda Živojin Mišić

Порукаод vuk » 23 Дец 2005, 17:42

Слика

Војвода Живојин Мишић (7. јул (по ст.кал.) 1855. Струганик - 20. јануар 1921. Париз)
Мишићи (негде Мишовићи) друга су породица у селу Струганику по времену досељавања - крај 17, почетак 18. века, где долазе као Каљевићи из Старог Влаха а пореклом су од старог српског племена Дробњаци из Тепца са јужних обронака Дурмитора. Презиме Мишић узели су по имену деде Живојина Мишића - Миша Каљевића.
Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

Корисников грб
Marko
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1262
Придружен: 17 Јул 2009, 11:56
Место: Ovde

Порукаод Marko » 09 Авг 2009, 13:44

Слика

ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855-1921), најславнији српски војвода и најталентованији војсковођа српске војске. Учествовао у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1918. године. У Аустро-Угарској је завршио стрељачку школу од 1887. до 1890. године. За време мира 1898-1904 био је наставник стратегије у Војној академији. Пред балканске ратове био је помоћник начелника штаба Врховне команде генерала Радомира Путника, са којим је разрадио план операција против Турске, као и план одбране од евентуалног напада Аустро-Угарске. За победу у кумановској бици унапређен је у чин генерала. Пред Први светски рат, у одсуству војводе Путника због лечења, заједно са генералом Степом Степановићем реализовао је планове о покрету српских трупа, које је израдио са војводом Путником. То је довело до великих победа српске војске на Церу и Колубари. Заменио је рањеног генерала Петра Бојовића на месту команданта Прве армије и смелом, тактички бриљантном операцијом, победио је у бици на реци Колубари аустроугарску војску и извојевао највећу победу српског оружја у историји. За ту победу добио је, као трећи по реду, највиши чин у српској војсци, чин војводе. После повлачења српске војске на Косово 1915. више пута захтевао je контраофанзиву коју су Краљ и српска влада одбили и наредили одступање преко Црне Горе и Албаније. Те исте 1915. године послат је на опоравак у Француску због физичке изнемоглости. Пред почетак операција на солунском фронту 1916. хитно је позван са одмора и поново је стао на чело Прве армије. 1918. пред сам пробој солунског фронта постављен је за начелника штаба Врховне команде а Прву армију је препустио генералу Бојовићу. Под њиховим вођством пробијен је солунски фронт и муњевитом офанзивом ослобођена Србија и Југославија. Војвода Мишић је после завршеног рата 1918. постављен за начелника генералштаба. Умро је 20 јануара 1921. Читав Београд је изашао да последњи пут поздрави ослободиоца и ствараоца државе, највећег војсковођу Првог светског рата и српске историје.Мајор Мишић с породицом у СтруганикуЖивојин је био тринаесто дете, и када се родио, било их је још свега осморо живих. Као мезимац у својих родитеља био је, што веле његови варошани, «њихова маза слабувьавог здравља». По навршетку шесте године био је пастир. Основну школу настуипо у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим успоменама М. помиње неприлике које је имао с варошком дечурлијом због сељачког порекла шта га је узбуђивало и вређало. 1868. год. Постаје гимназист. Први и други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, трећи, четврти у Београду. У првих пет разреда гимназије био је тројкаш, док је у шестом био више него врло добар. С таквим оценама шестог разреда гимн. Примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. Свагог годишњег распуста одлазио је неизоставно кући у село, обилазећи старе богазе и крајеве свог детињства, а врло често заједно са својом браћом радио је и пољске радове.
Војвода Ж.Мишић и Емило Белић на Солунском фронтуУ самом почетку своје четрдесетогодишње службе народу и отаџбини, као питомац Артиљеријске школе, учествовао je у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године) и тако проверавао прва теоријска војна сазнања у суровој ратној пракси. У тим ратовима командовао je Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства. Живојин Мишић je, са својим друговима и саборцима, неуморно радио на изграђивању и усавршавању српске војске. Удаљиван из војске у два маха (пензионисан je 1904. и 1913. године). Са њему својетвеиим ентузијазмом непрекидно je радио на свом стручном усавршавању, дубоко проничући у сложена начела савременог ратоводства. Поред четворотодишње Артиљеријске школе завршио je аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и двои двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.
Природна обдареност, широко војно образование, неисцрпна радна енергија и истрајност и педантност у извршавању задатака, обезбедили су му редовно напредовање у чину и поступео уздизање на све одговорније дужности: био je командант батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба, a једно време је предавао стратегију на Вишој школи Војна академија.
После мајског преврата 1903. године пензионисан je у чину генералштабног пуковника због интрига које су око њега плели официри завереници, али je, на заузимање начелника Главног генералштаба Радомира Путника, реактивиран 1909. године и постављен за његовот помоћника.У балканским ратовима Мишић je био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, jep je — како с разлогом истиче генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске". Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега je после кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када je српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало je судбоносан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке другог балканског рата. Па ипак, чим се завршио овај рат, Мишић je что други пут пензионисан.
Споменик Живојина Мишића у МионициИзгледало je да je тиме војничка каријера овог даровитог војсковође дефинитивно завршена. Међутим, пред само избијање првог светског рата, када се над малом Србијом надвила непосредна опасност од аустроугарске агресије, опет je реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде која je створила услове за прву савезничку победу у првом светском рату, коју je извојевала српска војска у церској бици. Војнички таленат војводе Мишића дошао je до пуног изражаја тек у знаменитој колубарској бици, за коју су истакнути војни стручњаци рекли да je „класична како по својој идеји, тако и по начину извођења".
Војвода Живојин Мишић je, на крају блиставе војничке каријере, почео да пише своде успомене у Паризу, на болесничкој постељи. Намера му је била да опише свој животни пут од чобанина у ваљевском селу Струганику, испод Маљена и Сувобора, до команданта српске 1. армије у великој колубарокој бици (у којој је преморена и десеткована српска војока до ногу потукла аустроугарску Балканску војску) и начелника штаба Врховне команде за време савезиичке солунске офанзиве 1918. године, којом је започео дефинитиван слом Централних сила. Задатак који је себи поставио већ озбиљно оболели и изнемогли војвода није био нимало лак, јер je његов животни пут доиста био „дуга и тешка борба".

Књига "Живот преточен у памћење " даје низ детаља о једном од најславнијих српских војсковођа
ПИШЕ: Јелена КОСАНОВИЋ
Zaludno je slepom dugu pokazivati, gluvom na uvo šaputati a ludog mudrosti učiti.

Корисников грб
Marko
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 1262
Придружен: 17 Јул 2009, 11:56
Место: Ovde

Порукаод Marko » 09 Авг 2009, 13:46

НЕМАЧКА И СРПСКА КРВ

Живојин и Лујза су имали шесторо деце. Кћерке Еленору, Олгу и Анђелију, синове Радована, Александра и Војислава. Најстарији син војводе Мишића Радован, као капетан Војске Краљевине Југославије, умро је у заробљеништву у Немачкој 1943. године. Син Александар, као мајор Војске Краљевине Југославије, покушао је да спасе пуковника Драгољуба Михаиловића, који се затекао у кући војводе Мишића у Струганику, а којег су Немци тражили. Видевши да Немци опкољавају кућу, Александар је узео шињел пуковника Михаиловића, обукао га, истрчао из куће, бацио се на коња и појурио према воћњаку изнад куће. Цела немачка потера је појурила за њим. Успели су да га теже ране и убију коња под њим. Тек тада су Немци схватили да уместо Драже имају само његов шињел. У затвору су покушали да га врбују да ради за немачку обавештајну службу "Абвер", убеђујући га да је он по мајци Немац и да у њему тече пола немачке крви. На то им је Александар одговорио: "Ту половину ваше крви сте ми источили на Колубари", пише у својој књизи пуковник Живојиновић и додаје да је после тог неуспелог врбовања Александар Мишић, стрељан 18. децембра 1941. године.


Слика
Zaludno je slepom dugu pokazivati, gluvom na uvo šaputati a ludog mudrosti učiti.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:05

Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1876-1918. godine. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Potekao je iz porodice koja se u XVIII-veku doselila u Struganik iz Tepaca u Crnoj Gori. Njegovi preci najpre su se prezivali Kaljević, docnije izvesno vreme u prvoj polovini XIX-veka Lučić i Živković, a njegovi savremeni srodnici često i Mišović. Trinaesto je dete Radovana i Anđelije (ćerke Jovana Damjanovića iz Koštunića).

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza. Tada je to bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u početku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru, koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a usput je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Obzirom da je bio najslabije dete u porodici, a zakon takav da najmanje jedno dete mora u školu. Izbor je pao na njega, što je njemu teško palo, ali je morao da poštuje odluku roditelja, tako da je osnovno školovanje započeo u Ribnici 1. X 1865. godine.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje, gde je za samo godinu dana završio 3. i 4. razred.

U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga izudara. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.

Šest razreda gimnazije učio je u Kragujevcu (od 1868. godine) i Beogradu. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 1874. godine u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio poljske radove.

U aprilu 1876. godine, još kao pitomac, je raspoređen u Valjevo, na svoju prvu oficirsku dužnost. Na bojištu je, u Srpsko-turskom ratu, komandovao Kolubarskim bataljonom 2. klase Valjevske brigade, sastavljenim od narodne vojske. Tada je zaslužio i svoje prvo odlikovanje, a u decembru je proizveden za pešadijskog potporučnika.

U ratu 1877-8. godine je Živojin Mišić je komandir čete valjevskog kombinovanog bataljona VII puka. Posle tih ratova, završenih pobedom Srbije, čitava 11. klasa vojnih pitomaca, kojoj je pripadao i Mišića vraćena je u akademiju da dovrši školovanje. Posle još dve godine školovanja raspoređen je u Prokuplje.

Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u Srpskoj vojsci.

U rat sa Bugarima, 1885. godine, Mišić je ušao kao komandir 1. čete 1. bataljona u valjevskom V pešadijskom puku Drinske divizije I poziva, pa docnije postavljen za komandanta tog bataljona. Upućen je 1887. godine, pošto je prethodno unapređen u čin kapetana, na dalje vojno školovanje u Austro-Ugarskoj (streljačka škola u Bruku).

Generalštabni pukovnik je postao 1901. godine. Pored komandnih dužnosti u raznim garnizonima (Užice, Kladovo, Beograd, Kragujevac) bio je i kraljev ađutant (postavljen u leto 1893, a razrešen u proleće 1897. godine). Prateći kralja Aleksandra Obrenovića bio je 1896. na Olimpijskim igrama u Atini i posetio Hilandar.

Od 1898. do 1904. godine predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. U razdobljima: 1. XI 1898 – 26. I 1900, 5. X 1900 – 22. VI 1902. i 6. IX 1903 – 16. III 1904. godine. Mnogobrojne rasprave iz oblasti ratne veštine objavio je u Srpskoj vojsci i Ratniku, časopisima čiji je bio urednik. Predavanja pitomcima Vojne akademije objedinio je u knjizi „Strategija" (download u pdf formatu) koja je odmah uvršćena u obaveznu lektiru oficirskog kora.

Komandant Drinske divizije, sa sedištem u Valjevu, bio je od 1. V 1902. do 26. VI 1903. godine. Za to vreme stanovao je sa porodicom u kući Milenka Draškovića u Karađorđevoj ulici. Dok se nalazio među Valjevcima Mišić je potpomagao akcije građanskih udruženja i, između ostaloga, bio predsednik obnovljenog Kola jahača Knez Mihailo i Streljačke družine.

Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909. godine, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

U balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija Srpske vojske“.

Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komadanta generala Petra Bojovića.

Komandovanje I armijom Živojin Mišić preuzeo je 2. XI 1914. godine u 21 čas u Mionici, što je ubrzo dovelo do povratka morala među srpskim ratnicima zahvaćenim malodušnošću. Sa njom je izvojevao blistavu pobedu u Kolubarskoj bici. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu.

Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj Srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, kockanje se isplatilo pošto je Austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila ujedno i prva saveznička pobeda u I svetskom ratu, a celokupna evropska štampa pisala je o srpskom trijumfu i o vojskovođi iz Struganika. Za te zasluge dobio je vojvodsko zvanje, 4. XII 1914. godine. U znak zahvalnosti „za oslobođenje Valjeva od gnusnog neprijatelja” proglašen je za njegovog počasnog građanina 14. VI 1915. godine, a deo tadašnje valjevske Ulice kralja Aleksandra poneo je Mišićevo ime.

Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915. godine, kada se Srpska vojska povukla na Kosovo i Metohiju, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Izvesno vreme je potom proveo na lečenju u Italiji i Francuskoj da bi u septembru 1916. godine ponovo preuzeo komandnu dužnost u I armiji i doprineo oslobađanju Bitolja.

Na Solunskom frontu 1916. godine vojvoda Živojin Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva. Načelnik Štaba Vrhovne komande je od 7. VI 1918. godine, a sa te pozicije komandovao je, u septembru 1918. godine probojem Solunskog fronta. Njegova odluka o ubrzanom nastupanju Srpske vojske na sever umnogome je ubrzala slom snaga Centralnih sila na Balkanskom poluostrvu.

Ostala je poznata Mišićeva zapovest srpskoj vojsci za proboj solunskog fronta od 13. septembra 1918. godine: ”Svi komadanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom, od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja, jer se njome postiže rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. U smrt, samo ne stajte! S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!”

Po završetku rata vojvoda Mišić je postao načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ali je zbog teške bolesti bio primoran da u leto 1919. godine napusti tu dužnost i ode na lečenje u Francuskoj. Bolest ga je sprečila da dovrši pisanje svojih uspomena, započetih na lečenju u Francuskoj 1920. godine koja mu je pružila gostoprimstvo dostojno velikana.

Povratkom u Srbiju dobija najviše počasti. Naimenovan je za prvog načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević ga postavlja i za svog počasnog ađutanta. Bio je to i kod kralja Aleksandra Obrenovića. Njegov vrhovni komadant i saborac mu priređuje do tada nezabeleženu svečanost. Posećuje ga u Vračarskom sanatorijumu i moli za dozvolu da u njegovu čast izvrši počasni defile kraljeve garde. Na čelu garde, prodefilova je pod punom ratnom spremom. U sanatorijumu na Vračaru, u pet sati ujutro 20. januara 1921. godine, zatražio je da obuče mundir. Poslednje reči su mu bile: "Opšta situacija je dobra. Neprijatelj se povlači na svim linijama."

Preminuo je kao vojnik.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:05

Mišić o hrvatima i jugoslovenstvu

O vojvodi Mišiću i njegovom vojevanju dosta se pisalo. Njegov strategijski poduhvat u Kolubarskoj bici da iz odstupanja i totalnog rasula vojske, pređe u ofanzivu i da daleko jačeg neprijatelja za svega nekoliko dana protera iz zemlje i danas se proučava u mnogim vojnim akademijama u svetu. Međutim, malo je poznato da je Mišić bio i dobar – političar. Nedavno su pronađene beleške vojvodinog sekretara Milorada Pavlovića, koje – pogotovu za sve naše prilike, bolje reći neprilike, u kojima smo se našli – govore o Mišićevoj političkoj mudrosti i dalekovidnosti.

Posle pokušaja Hrvatske da stvori svoju nezavisnu državu, regent Aleksandar je marta 1919. godine poslao Živojina Mišića da obiđe Zagreb, Karlovac, Gospić, Glinu, Sisak, Varaždin, Ogulin… i vidi kakvo je stvarno raspoloženje. Nakon razgovora sa oko dve hiljade ljudi iz svih slojeva (čuo je šta misle frankovci i narodnjaci, koalicionaši i radićevci, pa i politički neopredeljeni ljudi) slavni vojskovođa je odmah po povratku rekao regentu Aleksandru: “Iz svega što sam čuo i video ja sam duboko zažalio što smo se na silu Boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… svi oni jedno misle, to je svet za sebe, ma sa kakvim predlogom da se pojaviš… stvar je propala… Ništa se neće moći učiniti. To nisu ljudi na čiju se reč može osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne može zajaziti ničim što bi joj se ponudilo".

Kad ga je Aleksandar zapitao šta misli, bez dvoumljenja mu je odgovorio: “Ja sam s tim načisto. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno se otcepiti od njih, dati im državu, nezavisnu samoupravnu, pa neka lome glavu kako znaju, a drugo je, upravo prvo, da u zemlji zavedemo vojnu upravu za dvadeset godina i da se zemlja sva baci na privredno ekonomsko podizanje, daleko od svih političkih uticaja. Ako to ne može, onda se otcepiti: dati im njihovu državu".

“A granice” - obrecnu se Aleksandar. “A gde su granice toj njihovoj državi i ko će ih povući ?"

Mišić se malo nasmeja: “Granice će tamo biti gde ih mi povučemo, a mi ćemo ih povući ne onde gde naše ambicije izbijaju na površinu nego onde gde istorija i etnografija kažu: gde nam jezik i običaji, tradicije i najzad gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će to biti i pravo i Bogu drago."

Sad se Aleksandar nasmejao: “To bi Italijani oberučke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naručje Italijanima."

Vojvoda Mišić poskoči: "Neka im` je sa srećom. Neka se oni Hrvatima usreće. Ja sam duboko uveren da se mi njima nećemo usrećiti…Ti su ljudi svi odreda, prozirni kao čaša: nezajažljivi i u tolikoj meri lažni i dvolični da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima većih podlaca, prevaranata i samoživih ljudi… Ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite siguran sam da ćete se ljuto kajati" – rekao je na kraju vojvoda budućem kralju Jugoslavije.


Vojvodi živojinu Mišiću

Zdravo da si, srpska vojevodo
Od Valjeva Mišić Živojine!
Sretno tebi vojevodstvo bilo,
Dobiveno na ljutom megdanu:
Đe se carstva dijele sabljama,
Uz plotune glasnijeh pušaka,
Uz grmljavu teškijeh topova
I pokliče junačkijeh grla.
Svijetao ti obraz na divanu
A sjekla ti sablja na megdanu,
Cvijeće ti niklo po obrazu,
Čast i ime rodu ostanulo.
Hvala tebi junačka starino
Kad onako dariva Madžare:
Nekog robom, a nekoga grobom
Nešto Drini u talase baci,
A malo ih preko nje prebaci,
Gole posla bečkome ćesaru
Da pričaju, kukala im majka,
Kako im je u Srbiji bilo!
Još ti hvala srpska vojevodo
Što im uze puške na snopove
Pune kare i teške topove
I galije, lađe krilatice.
Sad se kunu fedmaršal lajtnanti
Svome caru, u Bijelom Beču,
Na trpezi od zlata siniju
Da ne vojšte više na Srbiju!
Živio nam, srpska vojevodo
Beč se na te poprijeko beči
Tebi sablja o bedrici zveči;
Kako zveči daleko se čuje,
Do jadnoga Boga odjekuje.

Ova pesma objavljena je u božićnom broju lista "Le Piémont", 24. decembra 1914. godine (po starom kalendaru). Nju je spevao jedan neimenovani podnarednik i poslao Živojinu Mišiću, posle velike pobede Srpske vojske u Kolubarskoj bici, kao čestitku prilikom njegovog imenovanja u čin vojvode.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:13

Kuća vojvode Živojina Mišića je danas memorijalni kompleks čija se postavka sastoji iz dva dela, istorijskog i etnološkog. U okviru muzeja je tematska postavka koja prikazuje slavnog vojskovođu u kontekstu istorijskih zbivanja krajem XIX i početkom XX-veka, s akcentom na one događaje u kojima je odigrao značajnu ulogu i zbog čega se njegovo delo proučava na vojnim akademijama u svetu.

Слика

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:14

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:14

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 29433
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 18:17

U jesen 1908. Austrougarska je objavila aneksiju Bosne i Hercegovine i time nagovestila početak otvorene agresije protiv Srbije. Kako Srbija u ovom trenutku nije bila spremna za rat, vlada je po savetu Rusije, dala izjavu da aneksijom nisu povređena prava Srbije. Ali, i pore takve javne izjave, niko nije sumnjao u Srbiji da se zemlja nalazi pred odlučujućim obračunom sa Habsburškom monarhijom. Zbog toga su odmah počele pripreme za oružanu borbu protiv obesnog neprijatelja. Posebna pažnja posvećena je pripremi vojske. Odobreni su značajni krediti za kompletiranje naoružanja i borbene opreme, pojačana borbena obuka u duhu najnovijih ratnih iskustava, naročito u izvođenju združenih vežbi i manevara. Takođe su preduzete mere za odstranjivanje trvenja u oficirskom koru i učvršćenje jedinstva rukovodećeg kadra u vojsci.
U takvim okolnostima Mišića su ponovo pozvali da se reaktivira. Buduće da se radilo o oficiru izuzetnih kvaliteta, novi ministar vojni general Mihailo Živković, inače Mišićev klasić, pozvao je Mišića u Ministarstvo 10. marta 1909. I odmah se saglasio da mu se vrati njegov raniji rang. Pošto je pukovnik Bojović premešten iz Generalštaba za komandanta Moravske divizijske oblasti, nađena je "rupa" u zakonu. Naime, u "Srpskim novinama" jednovremeno obavljena su tri kraljeva ukaza: jednim se Mišić prevodi u rezervu, drugim iz rezerve u aktivnu službu sa rangom, koji je imao onog dana kada je penzionisan, i trećim se određuje za pomoćnika načelnika Glavnog generalštabana isto mesto i kod istog načelnika generala Putnika, dakle tamo gde se nalazio kada je penzionisan 4. marta 1904. godine.

Vojskovođe opet zajedno

Mišić je 5. marta 1904. dobio naređenje da se u 11 časova javi kralju. Kako je već bio rasprodao sve što je imao od uniforme, otišao je kod kralja u civilu. Kralj Petar ga je, po običaju, primio vrlo srdačno. Na kraljevom stolu nalazile su se topografske sekcije Srema i Banata i, pošto ga je obavestio da Austrijanci podižu utvrđenja na Bežanijskoj kosi, kralj ga je upitao da bi trebalo narediti mobilizaciju vojske. Mišić je odgovorio da zemlja nije u tom trenutku spreman za rat i da se mobilizacija može narediti "tek kada izvršimo mobilizaciju celokupnog Srpstva". Kralj se složio i rekao mu da se odmah javi na službu kod generala Putnika. Putnika je zatekao u kancelariji, u jednoj maloj sobici u kojoj je, kako je Mišić primetio, od nameštaja bio samo jedan kanabe, sto i stolica. Posle rukovanja, Putnik mu reče:" Eto, gospodine Mišiću, mi opet zajedno."
Pošto su u međuvremenu mladoturci izvršili prevrat u Carigradu i zaveli suroviju strahovladu nad hrišćanskim podanicima nego što je bila pod Abdul Hamidom, Putnik je, pored razrade ratnog plana za rat sa Austrougarskom, upravo u to vreme radio i na ratnom planu za rat sa Turskom. Tada je izgledalo da je i taj rat bio neizbežan. U Makedoniji je u toku bio "pravi" rat između bugarskih komita, grčkih andarskih četa i srpskih komita, koji su se borili za primat u Makedoniji. Posle ugušenja Ilindenskog ustanka 1903. Turci su organizovali "leteće odrede" koji su vršili strahoviti teror nad hrišćanskim stanovništvom. Sve je to zahtevalo da se učini zaokret u spoljnoj politici Srbije i poradi na sporazumevanju slobodnih balkanskih država da se zajedničkim snagama protera osmanlijska vlast sa Balkana. U duhu te ideje, čiji je nosilac bio Nikola Pašić, pokrenuta je diplomatska akcija u balkanskim prestonicama, a vojska je u narednom periodu vršila pripreme za rat protiv Turske. Zbog toga je Putnik, po Mišićevom dolasku na službu u Glavni generalštab 1903, bez suvišnih objašnjenja, predao mu gotov elaborat koji se odnosio na izradu plana za mobilizaciju vojske za rat protiv Turske, s nalogom da ga pregleda i da mu ga posle tri dana donese da ga zajednički razmotre, a eventualne primedbe naznači sa strane. Tako je Mišić uključen u izradu završnih verzija ratnih planova za rat protiv Turske i Austrougarske. To je bilo od velikog značaja jer će, u svojstvu Putnikovog pomoćnika, učestvovati i u njihovoj primeni u oba rata.
Budući da je Putnik bio angažovan na izradi ratnih planova za vršioca dužnosti načelnika Glavnog generalštaba postavljen je pukovnik Petar Bojović, koji je važio za odličnog organizatora i brilijantnog oficira. Njemu je povereno da rukovodi celokupnim generalštabnim poslovima pune dve godine. U isto vreme, general Stepa Stepanović je rukovodio Obaveštajnim odeljenjem Ministarstva vojnog i, kako je bio vrlo agilan i tačan, iz temelja je prodrmao birokratizovano činovništvo u Ministarstvu. Tako su u vremenu od 1909. do 1912. četvorica budućih vojvoda ponovo bilo zajedno, na položajima sa kojih su mogli odlučujuće da utiču na pripremu vojske i zemlje za velike događaje. Srpska vojska je upravo pod njihovim rukovodstvom dobila odlike savremene, dobro naoružane i obučene armije kakvom se pokazala u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Sporazum

I upravo u predstojećim ratovima vojnički talenat Živojina Mišića došao je do punog izražaja. Posle stvaranja Balkanskog saveza hrišćanskih država Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore za rat protiv Turske, Mišić je zajedno sa Putnikom pripremio Vojnu konvenciju sa bugarskim Generalštabom i planova sadejstva srpske i bugarske vojske. Ti pregovori su bili veoma delikatni, naročito o prioritetu maričkog i vardarskog bojišta, na kojima je trebalo da operišu glavne bugarske odnosno srpske snage, i o načinu i obimu sadejstva savezničkih armija. Svaka strana je, naime, težila da dokaže važnost svog vojišta za opšti ishod rata, od čega je zavisilo određivanje snaga za svako od tih vojišta i uzajamno ispomaganje u toku operacije.
Pošto je Putnik u to vreme bio ministar vojni, a Mišić ga zamenjivao na položaju načelnika Glavnog generalštaba, to je on u pregovorima sa načelnikom bugarskog Generalštaba generalom Ivanom Fičevom utanačio, uglavnom, sve bitne elemente za izradu opšteg plana. U prvoj varijanti sporazuma utvrđeno je da glavne snage srpske vojske operišu na vardarskom vojištu, a bugarske na maričkom, s tim da Bugarska uputi 100.000 boraca na vardarsko ratište radi sadejstva sa srpskom vojskom. Ali, pošto su Bugari političkim sporazumom (tajnim dodatkom Ugovora o savezu) obezbedili za sebe deo Vardarske Makedonije do linije Kriva Palanka - Ohrid, oni su činili da se oslobode obaveze o angažovanju sto hiljada boraca na vardarskom vojištu kako bi sve snage upotrebili na maričkom vojištu u želji da zauzmu Carigrad. Na kraju, ponudili su samo jednu diviziju za sadejstvo sa srpskom vojskom i pod srpskom komandom, s tim da se ponovo mogu poslužiti svojom divizijom kada Srbi izbiju na Ovče polje. Da bi se održala saglasnost o zajedničkom ratu protiv Turske, srpski Generalštab je prihvatio to rešenje 15. septembra 1912. Godine, potpisan je sporazum koji je, u suštini, predstavljao reviziju Vojne konvencije u korist bugarske strane, koja su oba generalštaba ranije potpisala. Ovaj ustupak učinjen je, kako se to može zaključiti iz objašnjenja samog Mišića, na osnovu njegovog ličnog uverenja u prijateljska osećanja generala Fičeva, glavnog pregovarača i načelnika bugarskog Generalštaba. Obrazlažući takvo svoje uverenje, Mišić, šta više, u svojim "uspomenama", ističe da Bugarska ne bi napala Srbiju 1913, da je Fičev osta o na položaju načelnika Generalštaba. Mišićev zaključak je apsolutno tačan: Fičev je zaista bio slovenofil i iskreni pobornik srpsko-bugarske sloge. Ali, nažalost, on nije određivao kurs bugarske spoljnje politike, već bugarski germanofili sa Danevom, Radoslavovom i kraljem Ferdinandom na čelu. Zato je Fičev smenjen sa dužnosti načelnika Generalštaba i 1913. i 1915. godine, neposredno pred napad Bugarske na Srbiju.

Sredstva

Posle konačnog usaglašavanja teksta sporazuma o vojnoj saradnji sa Bugarskom, trebalo je razjasniti neka spoljnopolitička pitanja, obezbediti finansijska sredstva i dodatnu opremu za vojsku pre nego što se krene u rat. Velike sile su bile protiv rata na Balkanu strahujući da se taj rat ne pretvori u opšti evropski sukob za koji nijedna od njih nije bila spremna. Ipak se računalo da će Rusija, čija je diplomatija podsticala i pomagala približavanje hrišćanskih država na Balkanu i obrazovanje balkanskog saveza, uticala da se velike sile, pre svega saveznici Francuske i Velike Britanije, uzdrže od uplitanja u rat balkanskih saveznika i Turske. Srbiji je najveću brigu zadavalo to kako će se držati germanski blok. Zbog toga je ministar unutrašnjih dela Stojan Protić, po nalogu vlade, upoznao rukovodstvo Socijaldemokratske stranke da se Srbija sa svojim saveznicima nalazi pred ratom sa Turskom i zamolio vođe stranke da se preko svojih veza sa nemačkim socijalistima, obaveste kakav bi stav zauzela Nemačka u slučaju rata na Balkanu. Mada su vođe srpskih socijalista, poštujući stav Socijalističke internacionale, koja je branila famozni status kvo na Balkanu, bila protiv rata, ipak su istog dana uputili pismo šefu nemačkih socijalista Karlu Kauckom, koje su potpisali Dimitrije Tucović, Dušan Popović i Triša Kaclerović, moleći ga da ih izvesti kakav će stav zauzeti Nemačka ako izbije rat sa Turskom. Kaucki je odmah odgovorio da će Nemačka ostati neutralna. Na osnovu toga je bilo izvesno da će i Austro-Ugarska ostati po strani. Posle prijema te informacije održana je sednica Ministarskog saveta na kojoj je odlučeno da se objavi kraljev Ukaz o mobilizaciji vojske.
Generalštab je dobio odrešene ruke za sprovođenje mobilizacije i koncentrisanje trupa prema utvrđenom planu. Pošto je general Putnik ostao na položaju ministra vojnog sve do objave rata, posle čega je postavljen za načelnika Štaba Vrhovne komande, to je svim poslovima na mobilizaciji i koncentraciji vojske rukovodio pukovnik Mišić u svojstvu zastupnika generala Putnika. Budući da je bilo neizvesno koliko će rat potrajati, ministar finansija dr Laza Paču pozvao je pukovnika Mišića da čuje njegovo mišljenje, koliko bi trebalo da obezbedi novca ako se rat produži do proleća sledeće godine. Paču je napomenuo da mu je general Putnik rekao da će biti potrebno 30 miliona dinara. Na to je Mišić odgovorio da tu sumu odmah uveća četiri puta, dodavši da je pitanje da li će i to biti dovoljno. Paču se složio s njegovim mišljenjem, ali je zavapio kako doći do tolike sume.

Iz knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića
Слика