Ilija Garašanin

Savremene i istorijske
Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Ilija Garašanin

Порукаод vuk » 23 Дец 2005, 17:37

Слика

Илија Гарашанин, државник, уставобранитељ (16. јануар 1812, Гараши, крагујевачки округ — 10. јун 1874. Београд).Син Милутина Савића, имућнога трговца. Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки. Испрва је помагао оцу у трговини. 1837. кнез Милош га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михајла. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.
Грарашанин је био један од највећих државника и администратор уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којeм је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.
После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857). кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.
После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.
Када је Св. Андрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах по кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтeо да војсци изда наредбу и растера скупштину.
После повратка кнеза Милоша, Грарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим се Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.
Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.
Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку која још није објављена (до 1927. г, оп. Голија).

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 30 Дец 2005, 13:43

Načertanije

Ilija Garašanin


Državnik (16. 1. 1812, Garaši, kragujevačka nahija - 10. 6. 1874, Beograd). Sin Milutina Savića, imućnog marvenog trgovca, Garašanin se školovao u očevoj kući i od privatnih učitelja. Zatim je učio grčku školu u Zemunu i bio je neko vreme u Orahovici gde je naučio nemački. Isprva je pomagao ocu u trgovini. 1837. knez Miloš ga je uzeo i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a posle u Beogradu. Kada je zaveo regularnu vojsku, knez Miloš ga je postavio za njenoga starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša, Garašanin se bavio neko vreme u Vlaškoj, gde je bio zakupio neke ošeje. 1842. njegov otac i stariji brat, koji su bili na strani Vučićevoj, poginuli su u borbi protiv kneza Mihaila. Iste godine, Garašanin je postavljen za pomoćnika ministra Unutrašnjih dela Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, ići iz zemlje, Garašanin je postao na mesto njega ministar Unutrašnjih dela i ostao je u tome položaju sve do 1852.
Najveći državnik i administrator ustavobraniteljskog vremena, Garašanin je imao velikih zasluga za uvođenje ustavobraniteljskoga režima. Stvorio je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. Imao je u spoljnoj politici vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome "Načertaniju" od 1844, po kojima je Srbija trebala da radi na stvaranju jedne velike jugoslovenske države pod svojim predvodništvom.
Srbija se mora i u tom smotreniju u red ostalih evropejskih država postaviti, stvorivši jedan plan za svoju budućnost, ili tako reći da sastavi sebi jednu domaću politiku po kojim glavnim načelima treba Srbija kroz više vremena stalno da se vlada i sve svoje poslove po njima postojano da upravlja.
Dviženije i talasanje medu Slavenima počelo je već, i zaista nikad prestati neće. Srbija mora ovo dviženije a i rolu ili zadatak, koji će ona u tom dviženiju za izvršenje imati, vrlo dobro upoznati.
Ako Srbija dobro projesapi šta je ona sad? u kakvom se psoloženiju nalazi? i kakvi nju narodi okružavaju? to se ona mora uveriti o tome, da je ona mala, da ona u ovom stanju ostati ne sme, i da ona samo u sojuzu sa ostalim okružavajućim je narodima za postići svoju budućnost svoj zadatak imati mora.
Iz ovog poznanja proističe čerta i temelj srpske politike, da se ona ne ograničava na sadašnje njene granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju.
Ako Srbija ovu politiku krjepko ne bude sledovala, i što je gore, ako je odbaci te ne sočini ovom zadatku dobro razmišljen plan, to će ona od inostranih bura kao mala lada ovamo i onamo bacana biti, dok najposle na kakav golem kamen ne nameri, na kome će se sva razdrobiti.
Tursko carstvo mora se raspadati, i to raspadanje može se samo na dva načina dogoditi.
• Ili će carstvo to biti razdeljeno;
• ili biće ono na novo sazidano od svojih hristijanskih žitelja.
O slučaju ovom nećemo opširno govoriti, no samo to primetiti moramo da bi pri ovom događaju Rusija i Austrija glavne role igrati morale, jer su one susedne i graničeće sile.
Ove dve sile lako bi se mogle pogoditi i složiti, koje će zemlje i predjeli kojoj pripasti. Austrija samo za pritjažavanjem zapadnih, a Rusija za osvojenjem istočnih zemalja težiti može. I po tome može biti da bi prava linija od Vidina do Salonika povučena, mogla ovo pitanje na zadovoljstvo obadveju strana rješiti. Tako dakle u slučaju razdeljenja, svi Srbi samo Austriji pali bi u djel. Austrija i Rusija znadu to odveć dobro da tursko carstvo kao takvo, dugu budućnost neće imati. Obe države ovu priliku upotrebljuju da učine svoje granice što skorije raširiti. Obadve one na tome rade svakojako, da preduprede i prepreče da se na mesto turskog drugo hristijansko carstvo izrodi; jer bi onda za Rusiju iščezla lepa nadežda i prijatan izgled, da će Carigrad uzeti i držati, koje je njen najmiliji plan od Petra Velikoga; a za Austriju porodila bi se otuda grozeća opasnost da će Južne Slovene svoje izgubiti.
Austrija dakle mora pod svima opstojateljstvima biti neprestano neprijatelj srbske države; sporazumjenije dakle i sloga sa Austrijom jeste za Srbiju politička nemogućnost; jer bi ona sama sebi uže na vrat bacila. Samo Austrija i Rusija mogu raditi o propasti i razdeljenju turskog carstva. One se o tome brinu. Rusija ovo stanje već od mnogo godina prepravlja i priugotovljava. Sad već i Austrija ne može inače, nego mora i ona pomagati i za sebe gledati kao što je i pri razdeljenju Poljske činila. Prirodno je da se sve ostale sile pod predvoditeljstvom Francuske i Engleske ovom raširavanju i povećanju Rusije i Austrije protive. One će može biti smatrati za najbolje sredstvo, kojim bi se ovo razdeljenje preduprediti moglo, da se tursko carstvo u jednu novu nezavisnu hristijansku državu promeni, jer ovako bi se prazno mesto posle propasti Turske ispunilo i tako bi se samo moglo ravnovjesije evropejsko u celosti zadržati. Osim toga druge pomoći nema.
Srpska država koja je već srećno počela, no koja se rasprostirati i ojačati mora, ima svoj osnov i temelj tvrdi u carstvu srpskom 13-ga i 14-ga stoljetija i u bogatoj i slavnoj srpskoj istoriji. Po istoriji ovoj zna se da su srpski carevi počeli bili grčkom carstvu mah otimati i skoro bi mu konac učinili te bi tako na mesto propadšeg istočno-rimskog carstva srbsko-slavensko carstvo postavili i ovo naknadili. Car Dušan silni primio je već grb carstva grčkog. Dolazak Turaka prekinuo je ovu promenu i preprečio je ovaj posao za dugo vreme, no sad, pošto je sila turska slomljena i uništena tako reći, treba da počne isti onaj duh dejstvovati, prava svoja na novo tražiti, i prekinuti posao na novo nastaviti.
Ovaj temelj i ove osnove zidanja carstva srbskog valja dakle sad od razvalina i nasutima sve većma čistiti i osloboditi, na vidik izneti, i tako na ovako tverdom i stalnom istoričeskom fundamentu novo zidanje opet preduzeti i nastaviti. Črez to će ovo predprijatije u očima sviju naroda a i samih kabineta, neiskazanu važnost i visoku vrednost zadobiti; jer ćemo onda mi Srbi pred svet izići kao pravi naslednici velikih naših otaca koji ništa novo ne čine no svoju dedovinu ponavljaju. Naša dakle sadašnjost neće biti bez sojuza sa prošlošću, nego će ova činiti jedno zaviseće, sastavno i ustrojeno celo, i zato Srbstvo, njegova narodnost i njegov državni život stoji pod zaštitom svetog prava istoričeskog. Našem teženju ne može se prebaciti, da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politički potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u pređašnjem državnom i narodnom životu Srba ima, koji koren samo nove grane tera i na novo procvetati počinje.
Ako se novo preporođenje srpskog carstva s ove tačke smatra, onda ćedu i ostali Južni Sloveni ideju ovu vrlo lako razumeti a i s radostiju primiti, jer valjda ni u jednoj evropejskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti kod naroda, kao kod Slavena turskih, kod kojih je živo i vjerno opominjanje sviju skoro slavnih muževa i događaja istorije njihove još i danas. I zato se može sigurno računati da će posao ovaj u narodu dragovoljno primljen biti i nisu potrebna desetoljetna dejstvovanja u narodu da bi on samo korist i polzu ovog samostalnog vladanja razumeti mogao.
Srbi su se medu svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili; sljedovatelno oni imaju prvi i puno pravo k tome da ovaj posao i dalje upravljaju. Već sada na mnogim mestima i u nekim kabinetima predvide i slute to: da Srbima velika budućnost predstoji i to je ono što je pozornost cele Evrope na Srbiju navuklo. Kad mi ne bi dalje mislili nego samo na knjaževstvo kao što je sad, i kad ne bi u ovom knjaževstvu klica budućeg srpskog carstva ležala, onda ne bi se svet više i duže sa Srbijom zanimao nego što je sa Moldavskim i Vlaškim knjaževstvima činilo, u kojima nema samostalno načelo života i koji se dakle samo kao privjesci Rusije smatraju.
Nova srbska država na jugu podavala bi Evropi sve garancije da će ona biti vrsna i krjepka država i koja će se moći medu Austrijom i Rusijom održati. Geografičeskoje položenije zemlje, površina zemaljska, bogatstvo na prirodne proizvode i vojeni duh žitelja, dalje uzvišeno i vatreno čuvstvo narodnosti, jednako poreklo, jedan jezik - sve to pokazuje na njenu stalnost i veliku budućnost.
Kad se sa opredjelenošću zna šta se hoće i kad se stalno i krjepko hoće, onda ćedu se sredstva za postiženje naznačene cjeli potrebna kod jednog sposobnog praviteljstva i lako i skoro naći, jer narod je srpski tako dobar, da se s njim sve, no samo razumno postići može.
Da bi se opredjeliti moglo šta se učiniti može i kako se u poslu postupiti ima, mora praviteljstvo znati u kakvom se položeniju svagdar nalaze narodi raznih provincija Srbiju okružavajućih. Ovo je glavno uslovije tačnog opredelenija sredstva. Za ovu cjel treba pre svega oštroumne, od predponjatija ne zauzete i praviteljstvu verne ljude kao ispitatelje stanja ovih naroda i zemalja poslati i ovi bi morali posle svog povratka tačno pismeno izvestije o stvari dati. Naročito se treba izvestiti o Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Albaniji. U isto vreme nužno je da se tačno poznaje i stanje Slavonije, Hrvatske i Dalmacije a razume se da u ovo spadaju i narodi Srema, Banata i Bačke.
Ovim agentima nužno je dati nastavlenija kojim će načinom ove zemlje obići i proputovati. Između pročeg treba im naznačiti koja mesta i koja lica treba naročito da upoznadu i da izvide. Pored materijalnih instrukcija treba im dati i jednu obštu, glavnu instrukciju, u kojoj ćedu biti sledujuće tačke opredjeljene koje će ti ispitatelji ispuniti morati.
• 1. Rasuzdavaćedu političesko stanje zemlje, osobito partaje u njoj nalazeće se; kupićedu beleške po kojima bi se narod bolje upoznati i čuvstva srca njegovog, dakle tajne želje njegove saznati mogle; no pre svega naznačićedu ono što se kao pripoznata i već javno izrečena narodna potreba smatrati mora.
• 2. Naročito treba paziti na vojeno stanje naroda i zemlje; kao na ratni duh, naoružanost naroda, posle čislo i raspoloženje pravilne vojske; gde se nalaze ratni magazini i arsenali; gde se u zemlji proizvode ratne potrebe kao džebana i oružje; ili od kud se dobijaju i u zemlju unose itd.
• 3. Sočinićedu opisanije ili karakteristiku i spisak od najvažniji i najveći upliv imajući muževa, ne izuzimajući iz toga ni one koji bi protivnici Srbije bili.
• 4. Što se u kojoj provinciji o Srbiji misli, šta narod od Srbije očekuje, i šta li ljudi od nje žele i čega se od nje boje.
Naravno se još ovom nastavljeniju i to dodati mora šta svaki izaslanik o srbskoj politiki za sad kazati i saobštiti sme i može; koje i kakve nadežde probuditi sme i našto pozornost i vnimanije osobito ondašnji prijatelja Srbije obratiti mu valja.

Bugarska je između sviju slovenski zemalja najbliža slavnom gradu carstva turskog; najveća čast ove zemlje lako je pristupna; ovde se nalaze najvažnije vojne pozicije Turaka i veća polovina njiove vojske. Ni u kojoj drugoj evropskoj zemlji ne drži se Turčin da je tako siguran i još sad gospodar kao u ovoj; osim toga su Bugari skoro svi oružja lišeni, i naučili su već slušati i raditi, pokornost i posao ušli su kod njih u običaj. No ova primječanija ne treba da nas poremete da pravu vrednost Bugara ne pripoznamo, ili što je još gore da ih prezremo. Istina je to po nesreći, da Bugari prem da su najveća grana slavenskog naroda u Turskoj, skoro nikako nemaju poverenje u svoju sobstvenu snagu i samo na spoljašna iz stranih zemalja (Rusije) dolazeća podstrekanija usuđuju se oni upuštati se u pokušenija osloboditi se. Rusiju oni smatraju svagdar kao silu koja najviše za njihovo izbavljenje i oslobođenje učiniti može i hoće, osim što bi Rusija sama za sebe radila i Bugarima u mesto turskog svoj jaram mnogo rapaviji nabacila, no ona se ni inače, kao što se je pokazalo, ne sme usuditi neposredstveno sa svojom vojskom Bugarima u pomoć priteći, jer je Evropa već upoznala pravu narav onih tobož blagorodnih namjera ruskih u smotreniju Turske, i zaista bi se osobito evropejski rat izrodio kako bi Rusija još jedanput preko Dunava preći htjela. Iz tog uzroka Rusija se stara da posredstvom drugih dejstvuje i to proizvede što sama neposredstveno ne može. Tako je bio knjaz Mihailo u ovom poslu njihovo bezvoljno orudije, i ona će zaista želeti da se povrati onom planu, koji je sredstvom knjaza Mihaila u djelo privoditi počela bila.
No budući da praviteljstvo knjaza Aleksandra ne pritjažava povjerenje Rusije, jer se ono ne da ko slepo orudije njeno upotrebiti, to se dakle Rusija vidi primorana da na prevratu sadanjeg praviteljstva radi, kako bi posle njegovog padanija jedno praviteljstvo za svoje planove ustanoviti mogla.
Sva pokušenija za prevariti Rusiju i nju o tom uveriti da će sadanje praviteljstvo sledovati njenim planovima, bila bi posve bezuspješna. Kad sama Rusija primeti da se u Srbiji samostalni narodni duh probuđuje, ondaj ona neće verovati nikakvim predloženijama koja bi joj se činila, jer Rusija je mnogo lukavija nego da bi se dala u jednu zamku uplesti, koja je protivna njenim namjeranijama. Šta više i to se još daje misliti da bi Rusija sve težnje Srbije za stupiti u tešnji sojuz i sporazumlenje sa ostalim turskim Slavenima, ako bi ih samo saznala, samo na to upotrebila, da one ljude, koji bi ovaj posao upravljali u Turskoj, Austriji i ostalim vlađenijama izdade, kako bi črez to Evropu uverila da to nije Rusija nego buntovna i njoj protiveća se Srbija koja ovakva prevratna težnja podpomaže. No pored svega toga Rusija će se rado o ovim sporazumjenijama izvestiti dati, da bi tako trag i tečaj njihov poznati i ove malo po malo za sebe uzeti i upotrebiti mogla.
I koliko god se Srbija samostalnije upravljala bude, to će sve manje povjerenje kod Rusije imati, i ako Rusiji nikako za rukom ne ispadne da stanje u Srbiji promeni i takvu samostalnu politiku Srbije uničtoži, ona će se tada jamačno truditi da sve turske Slavene od Srbije odvrati, da njih sve između sebe razdvoji i u neslogi zadrži, a sama će sa svakom pojedinom granom po osob u otnošenje i sporazumljenje stupiti. Ako se dakle Srbija pri ovom uticanju ne pokaže djejatelnija i revnosnija nego Rusija, to će nju ova pobjediti i preteći.
Pri ovom delu treba se obmana čuvati. Rusija se nikad pred Srbijom poniziti neće, a ako ona vidi da Srbija neće njoj sa svim odano i bez uslovija služiti, to će ona sva uslovija gordo i sa prezrenjem odbaciti. Ta ona je zaista i mudre sovjete sobstvenih svojih diplomata, kao jednog Livena, žestoko odbacila, upravo zato što su ovi samo privremeno popuštanje predlagali; može li se dakle misliti da će se ona prema stranim povodljivija pokazati nego prema svojim sobstvenim i vernim služiteljem? No najposle kad se u Srbiji ne bi niko nalazio, koji bi se Rusiji bezuslovno predati hteo, i kad bi Rusija primorana bila sa onima raditi, koji joj samo pod uslovijama služiti žele, onda se ona ne bi zatezala i sa ovim sojuziti se i raditi, jer ona najposle ne bi mogla nikad Srbiju sa svim ostaviti, no dokle god ona nalazi ljudi u Srbiji koji se njoj bezuslovno povinjuju i nju slušaju; to će ona svagdar takve Srbe predpostavljati onim pravim patrijotama.
Rusija ne da sebi od tako male države, kao što je Srbija uslovija propisivati; ona zahteva da se njeni sovjeti kao zapovesti bezuslovno slušaju, i oni koji njoj služiti žele moraju se njoj sa svim i predati. Istina ona se po nekada čini da prima sve da joj služe, ali ona ih ni u što ne upotrebljava, jer jedni ne pritjažavaju njeno povjerenje, i tako, črez ovakav njen način postupanja, svaka prilika iščezava za moći nju prevariti.
Ako Srbija želi iz sadašnjeg podčinjenog stanja izvući se i cela, prava država postati, mora će se truditi da malo po malo političesku moć Turske uničtožavajući, sebi je prisvoji; jer upravo ovo je ona točka, u kojoj se srbska i ruska politika sukobljavaju, pošto i Rusija na oslabljenje političeske sile carstva turskog radi. No iz ovog soglasija ipak nikako ne sleduje da su cjel i namera obadveju ona ista, i da po tome njihova politika u harmoniji i soglasiju biti mora. U kratko da reknem: Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom i dobrom temelju starog carstva srbskog, opet veliku novu srbsku državu sagraditi i podignuti mogla. - Još sad dok je Srbija pod turskom vladom, daje se ovo sazidanje priugotoviti i pripraviti, jer se ovakvi poslovi ne mogu u poslednjem magnoveniju preduzimati i svršiti.
Govoreno je ovde o naravi ruske i srbske politike obširnije, a to upravo za to što je Bugarska ona zemlja u kojoj se ruski i srpski upliv najpre i najviše susresti mora.
Mi smo ovde mnogo o tom govorili i dokazivali iz kog uzroka srbska politika ne može na će se soglasiti sa onom ruskom; no mi u isto vreme i to kažemo, da Srbija ni s kim lakše ne bi mogla svoju cjel postići no u soglasiju s Rusijom, ali to samo onda kad bi Rusija savršeno i potpuno primila i uslovija Srbije, koja bi pod navedenu Srbijinu nameru t. j. budućnost njenu u prostranom smislu osigurala. Jedan sojuz između Srbije i Rusije bio bi zaista najprirodniji, no da se taj učini od same Rusije zavisi, i Srbija treba da ga prima s raširenim rukama, ali svagdar pošto se uvjeri da Rusija svesrdno i iskreno predlaže, koji će samo onda moći biti, ako ona od dosadanje svoje sisteme odstupi t.j. ako uzdrži da je za prirodniji sojuz sa Srbijom, makar malom, nego sa Austrijom za koje ona Zapadne Slavene i čuva. Premda se ja ne nadam da će se Rusija ikada hteti Srbiji iskreno prikloniti, ipak nužno je to ovde spomenuti od kakve bi to polze za Srbiju bilo, i da takovo pojavlenije trebalo Srbiji, jer i ako je tako mnogo govoreno protiv Rusije nije to iz mrzosti činjeno koliko iz nužde na koju nas je sama Rusija tolikim svojim postupcima nagnala.
Još nekoliko reči o Bugarskoj pa ćemo dalje preći. Ako smo mi raspoloženje duha narodnog u Bugarskoj dobro poznali, i ako nismo ona rodoljubiva sredstva koja ona pritjažava otveć malo uvažavali, onda moramo kazati da ovde veća usiljavanja za oslobođenje otačestva od turskog jarma još su daleko. I opet Rusija glavna svoja teženja ovamo upravlja, jerbo je ova zemlja uprav pred vratima Carigrada i na njenom putu k ovom položena; no i otnošeniju k Srbiji, Bugarska isto to položenije i značenje ima koje i za Rusiju. Ako Rusija samo još nekoliko godina ovako u Bugarskoj dejstvuje, kao što je do sad radila i ako za ovo vreme Srbija ostavi da Rusija radi tamo bez da i Srbija što čini, zaista će međutim Rusija toliko uspjeti, da neće ni malo više trebati srbskog upliva u Bugarskoj. Neka ovo za Srbiju bude znak i opomena i neka ona ne zaboravi da samo ondaj političesko prijateljstvo očekivati može, ako smo ljubav našu prema prijatelju već od pre posvedočili i dokazali. Srbija mora za Bugarsku nešto učiniti, pošto ljubav i pomoć mora biti vzajmna.
Pošto smo dakle položenje za današnju Bugarsku i njenu veliku znamenitost za Srbiju ukratko označili i pošto smo ruski upliv koji tamo vlada nešto spomenuli, prelazimo k tome da načertamo nekoliko uvodnih sredstava za to kako valja srbski upliv u Bugarskoj utemeljiti.
• Bugari nemaju vaspitajuća i učevna zavedenija, zato bi trebalo da Srbija svoje škole Bugarima otvori, i osobito da nekoliko blagodjejanija za Bugare mlade, u Srbiji učeće se, naredi.
• Bugarsko sveštenstvo ponajviše je grčko, a ne narodno bugarsko; za to bi vrlo poželatelno, i polezno bilo da bi neko čislo mladi Bugara bogosloviju u Srbiji svršilo, pa kao sveštenici u njihovo otečestvo medu svoj rod se vratilo.
• Valjalo bi štampati bugarske molitvene i druge crkvene knjige i bugarska djela u Srbiji; ovo važno sredstvo Rusija već odavno upotrebljava, i Srbija mora gledati da Rusiju u tome preteče.
• Potrebno je da pouzdani i sposobni ljudi putuju po Bugarskoj, koji bi pozornost bugarskog naroda na Srbiju obratili i u njemu prijateljska čuvstva prema Srbiji i srbskom praviteljstvu probudili, i zajedno i nadeždu oživljavali da će Srbija zaista Bugarima za njihovo izbavljenje u pomoć priteći i za njihovu sreću starati se.
Kad mi površinu i geografsko položenje ovi zemalja, ratni duh njihovi žitelja, i ono mnenije i način mišljenja njihov u bliže rasmotrenije uzmemo, mi ćemo lako na tu misao doći da je ovo ona čast turskog carstva, na koju Srbija najveći upliv imati može. Stalno opredjeljenje i uređenje ovoga upliva čini nam se da je za sad (1844) glavni zadatak srbske politike u Turskoj.
• Kad dva susedna naroda medu sobom uži i tešnji sojuz zaključiti žele to se pre svega granica koliko je bolje moguće otvoriti mora, da bi se neprestano saobraćanje što je više možno olakšalo i živim učinilo No Srbija se od ovih svojih sunarodnika u Turskoj kao nekim kineskim zidom odelila, i saobraštenija je na toliko samo malo mesta dozvolila, da ima kuća u većim varošima, koje više vrata imaju za ulazak i izlazak ne želi knjaževstvo srbsko. Zato neka straže na granicama istina ne umale, no da se mesta sastanaka, izlaska i ulaska na srpskoj granici umnoži sprama Bosne. A zašto ne i Bugarske?
Uvedeni sastav odjeljenja mogao je u svoje vreme polezan biti; no tu sistemu i sad još zadržati značilo bi toliko koliko Srbiju usamljivati i zatvarati, a to je njenoj budućnosti i njenom napretku sa svim protivno.
• Treba na to ići da se dva naroda, istočno pravoslavni i rimokatoličeski među sobom u svojoj narodnoj politiki razumedu i slože, jer samo tako može se sa dobrim uspjehom ova politika sledovati.
Srbije je dužnost da glavne osnove ove politike oba dvema častima naroda ondašnjih predloži, jer ona u ovom djelu može sa važnošću postupati, koje ona po pravu diplomatičeski priznati i po mnogogodišnjem iskustvu činiti je dužna. Jedna od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode. Ovo načelo moraće svima hristijanima, a ko zna da povremenu i nekim muhamedancima dopasti se i zadovoljiće ih. No kao najglavniji i osnovni zakon državni mora se predstaviti i utvrditi u tome, da knjaževsko dostojinstvo mora biti nasledstveno. Bez ovoga načela, koje sačinjava jedinstvo u najvišem državnom dostojinstvu ne može se stalan i postojani državni sojuz medu Srbijom i ostalim susjedima Srbima ni pomisliti.
Ako Bošnjaci ne bi ovo primili, to bi otuda kao sigurno sledovalo raskomadanje Srba na provincijalna mala knjaževstva pod osobitim vladajućim familijama koje bi se nepremjeno tuđem i stranom uplivu predale; jer bi one među sobom sarevnovale i jedna drugoj zavidile. Ove familije nikad se ne bi dale više do toga dovesti da interes svoje koristi kakvoj drugoj familiji na žertvu prinesu, pa baš ni onda kad bi od takvog požrtvovanja napredak sviju ovi naroda zavisio.
Iz ovih osnovopoloženija sleduje, da, ako bi se pre ovog opšteg sojedinjenja Srbstva što osobito u Bosni preobražavati počelo, da se to preobraženje tako čini kako bi ono samo služilo kao priugotovlenije za ono opšte sojedinjenje sviju Srba i provincija ujedno, kojim jedinim načinom može se računati na postiženje one velike cjeli i onog interesa koji je svima ovim Srbima jednak. - Jer ovde Srbiju samo zato napred stavljam što ona jedina može tu stvar priugotovljavati i dužna je neprestano negovati do vremena koje će doneti izvršenje ovog plana i koje vreme da bi sazrelo Srbija će na tome raditi. -
Ko god dakle ovom narodu dobra želi on ne sme Bošnjacima nasledstveno knjaževsko dostojinstvo preporučivati. U takom slučaju neka bi se medu tim izbirali najvažniji ljudi iz celog naroda i to ne za celi život, no na izvjestno vreme, koji bi kao neki sovjet obrazovali. Sa ovakvom makar provincijalnom i odeljenom vlastju, ostao bi otvoren put za napredak; lako bi se onda Srbija u svoje vreme sa Bosnom tješnje sojuziti i skopčati mogla, jer onda ostaće ovaj sojuz mogućan i vjerojatan.
Treće osnovno načelo ove politike jest: jedinstvo narodnosti, kojeg diplomatičeski zastupnik treba da je pravlenije knjaževstva Srbije. K ovome treba dakle učiniti da se Bošnjaci i ostali Slaveni obrate i kod ovog treba zaštitu i svaku pomoć da nadu kad god se o tom radilo bude ovog načela vrednost pokazati. Srbija u ovom smotreniju mora će o tom uvjeriti da je ona prirodna pokroviteljica sviju turski Slavena i da ćedu samo onda kad ona dužnost ovu na sebe uzme, ostali Slaveni njoj pravo to ustupiti da ona u imenu njihovom nešto kaže i čini. Ako bi Srbija svojim sosjedima taj nesrećni i zli primjer davala da ona samo na sebe misli, a za nevolju i napredak ostali ne bi marila, nego bi to ravnodušno smatrala, to bi onda jamačno i ovi samo njenom primjeru sledovali, ne bi je slušali, i tako bi umesto sloge i jedinstva nastupilo nepovjerenije, zavist i nesreća.
• Ujedno nužno je i to, da se ne samo svi osnovni zakoni, ustav i sva ustrojenija glavna knjaževstva Srbije u Bosnu i Hercegovinu medu narodom rasprostranjavaju, nego još i to da se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktično u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takove činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli. Ovde je naročito nužno to primjetiti: da ove mlade ljude pored ostalih treba osobito nadziravati i vaspitavati tako da njihovim radom sa svim ovlada ona spasitelna ideja opšteg sojedinjenja i velikog napredka. Ova dužnost ne može se dovoljno preporučiti.
• Da bi se narod katoličeskog ispovedanija od Austrije i njenog upliva odvraćali i Srbiji većma priljubili nužno je na to osobito vnimanije obraćati. Ovo bi se najbolje postići moglo posredstvom fratera ovdašnjih, između kojih najglavnije trebalo bi za ideju sojedinjenja Bosne sa Srbijom zadobiti. U ovoj celji nužno bi bilo narediti da se po gdi koja knjiga molitvena i pesme duhovne u beogradskoj tipografiji štampaju; posle toga i molitvene knjige za pravoslavne Hristijane, zbirku narodnih pesama koja bi na jednoj strani sa latinskim a na drugoj sa kirilskim pismenima štampana bila; osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjaka. Po sebi se predpostavlja da bi ova istorija morala biti spisana u duhu slavenske narodnosti i sa svim u duhu narodnog jedinstva Srba i Bošnjaka. Črez štampanja ovih i ovim podobnih patriotičeskih djela, kao i črez ostala nužna djejstvija, koja bi trebalo razumno opredjeliti i nabljudavati oslobodila bi se Bosna od upliva austriskog i obratila bi se ova zemlja više k Srbiji. Na ovaj način bi ujedno Dalmacija i Hrvatska dobile u ruke djela, kojih štampanje je u Austriji nemoguće, i tim bi sledovalo tešnje skopčanje ovih zemalja sa Srbijom i Bosnom. Na ovo djelo treba osobito vnimanije obratiti i istoriju o kojoj je gore reč dati napisati črez čoveka vrlo sposobnog i duboko pronicavajućeg.
• Cjela spoljašna trgovina Srbije nalazi se u rukama Austrije (Ovo je jedno zlo protiv kog tačnija opredelenija ostavljam ljudima iz finansije da razčlene, a ja ću samo nešto o tom navesti koliko to mora u ovaj plan ući te da njegovu važnost dopuni). Preko Zemuna sa stranim državama u neposredstveni trgovački sojuz stupiti, ostaće svagdar stvar vrlo mučna. Zbog toga se Srbija pobrinuti mora za nov trgovački put, koji bi Srbiju na more doveo i za nju tamo pristanište stvorio. Ovakav put samo je onaj za sad mogućan koji preko Skadra u Dulcinj vodi. Ovde bi našao srpski trgovac sa svojim prirodnim proizvodima u dalmatinskim prirodnim brodarima i trgovcima svoje jednoplemenike a pri tom vrlo vešte i sposobne ljude koji bi ih pri kupovanju stranih jespapa dobro i pošteno poslužili i na ruci bili. Onde bi dakle nužno bilo srbsku trgovačku agenciju podići i pod odbranu i zaštitu ove prodaju srpskih proizvoda i kupnju francuskih i engleskih espapa staviti.
Pri ovom poslu praviteljstvo bi moralo prvi korak u tome učiniti s tim da izradi i naimenuje jednog trgovačkog agenta u Dulcinju, koji će odande srbskom trgovcu kao prostom pokazati kud treba da ide. Ovaj agent stupivši u saopštenija s našim zemaljskim trgovcima, imao bi zdravo prostudirati način kako bi se onamo s polzom naša trgovina obratiti imala i kad se praviteljstvo osigura o polzama ovim onda može črez novina dati objavljivanje polze, koje bi s te strane dolazile našoj trgovini, a to bi značilo upućivati naše trgovce ovom probitačnom mestu. Ako bi samo nekim trgovcima ispalo za rukom te bi tamo dobro i probitačno poslove svršili, to bi drugi brzo njihovom primjeru sledovao i malo po malo otvorio bi se taj put trgovine bez da bi praviteljstvo neprestano o tom brinulo; jer trgovci bi sami sebi posle put otvorili, a praviteljstveni agent pazio bi samo da naši trgovci ne trpe tamo nikakva ugnjetanija. - Iz ovog naređenja bi sledovalo da bi cjena proizvoda srbskih na Jugu iznošenih podizala se na Severu, a cena espapa donosećih se u Srbiju sa Severa padala bi konkurencijom unosećih se espapa sa Juga. Jednim slovom ukratko rečeno Srbin bi ovim načinom skuplje prodavao a jevtinije kupovao.
U političeskom obziru imalo bi ovo sredstvo ne manju važnost, jerbo će se nov agent srbski nalaziti medu žiteljstvom srbskim i ova prilika prinela bi jače upliv Srbije na sjeverne Arbaneze i na Crnu Goru, a ovo su upravo oni narodi koji imadu ključeve od vrata Bosne i Hercegovine i od samoga mora Adrijatičeskog. Postavljanje ove agencije srbske i utemeljenje njeno onamo mi smo uvereni kao političeski postupak Srbije smatran bi bio od neobične važnosti medu onim narodima i tešnji sojuz ovi žitelja sa Srbijom postigao bi se vrlo lako.
Francuska i Engleska ne samo što se ne bi tome protivile, nego bi to još potpomagale, a Porta takođe ne bi protivna bila, jer s time bi njeno jedno pristanište na novo procvetalo.
• Na istočnog veroispovedanija Bošnjake veći upliv imati neće biti za Srbiju težak zadatak Više predostrožnosti i vnimanija na protiv toga iziskuje to, da se katolički Bošnjaci zadobijedu. Na čelu ovih stoje franjevački fratri.
Pored gore spomenutog štampanja knjiga ne bi li dobro i sovjetno bilo da se jedan od ovih bosanskih fratera pri beogradskom liceumu kao profesor latinskog jezika i još kakve nauke postavi. Ovaj profesor morao bi služiti kao posredstvenik između Srbije i katolika u Bosni, jer s tim bi mi prvi poveritelan korak učinili i s tim dali bi na dokazateljstvo tolerancije. Zar ne bi mogao ovaj isti frater ustanoviti ovde jednu katoličesku kapelu za ovde živeće katolike, s čime bi se izbeglo podizanje jedne kapele pod uplivom austriskim koje će ranije ili docnije sledovati morati. Ovu kapelu mogli bi staviti pod pokroviteljstvo ovde stanujućeg konzula francuskog. Ovo bi dalo povoda i priliku francuskom praviteljstvu da se u toj stvari živo zauzme i s tim bi se Srbija oslobodila opasnosti od jedne katoličeske crkve, koja bi pod uplivom Austrije u Beogradu bila.
• Karađorđe je bio vojeni predvoditelj od prirode bogato obdaren i vrlo iskusan; on nije mogao predvideti onu preveliku vojnu važnost koju Crna Gora za Srbiju ima i koju će svagdar imati kad god se o tome stane raditi da se Bosna i Hercegovina od Turske odjele i Srbiji prisajedine. Pohod ovog vojvode na Sjenicu i Novi Pazar još svi Srbi dobro pamte i nije potrebno da mi sledujući predlog novim dovodima podkrepljujemo. Neka Srbija i u Crnoj Gori primier Rusije sleduje i neka dade vladiki pravilnu svakogodišnju podporu u novcu. - Srbija će na ovaj način za malu cjenu imati prijateljstvo zemlje, koja najmanje 10.000 brdnih vojnika postaviti može.
Ovde moramo još to primetiti, da odlaganje ove podpore na poslednje magnovenje neće imati poželani uspjeh i sledstvo; budući da će Rusija pravedno moći na svoju mlogogodišnju i stalnu podporu pozivati se, a srpski novi predlog moći će kao samo iz nužde učinjeni ocrniti i u podozrenije dovesti; i Crnogorci bi onda rekli: Srbi nisu nama pomagali kad smo u nuždi bili, što je dokazateljstvo da nam nisu prijatelji, nego nas samo za sad upotrebiti žele.

Na prvi pogled moralo bi se misliti da Srbija sa ovim predjelima u najprijateljskijem sojuzu stoji; budući da su njina porekla, jezik, vjera, prava i običaji jedni i isti sa srbskima u Srbiji. Ako to nije tako, ondaj pričina toga bar od časti samo na Srbiju spada; jer se ova nije dovoljno trudila o tom da prijateljstvo ovih Srba zadobije. No nadati se treba da će pokraj sveg neprijateljskog upliva Austrije ovo pogrešno otnošenje s vremenom prestati i popravljeno biti i to u onoj meri u kojoj knjaževstvo Srbije sve više i više kao dobro uređena i izobražena država pokaže se.
Za sada ako ništa više trebalo bi bar upoznati se s važnijim ljudima ovi provincija, i jedne srbske važne novine onamo ustanoviti koje bi pod konstitucijom Mađarske mogle polezno dejstvovati u interesu srbskom i koje bi imale biti uređivane črez vrlo iskrenog čoveka ko na primer g. Hadžića ili njemu podobnog
O ovim Slavenima nećemo ovom prilikom mnogo govoriti ne samo što oni ne bi spadali u ovaj plan, nego zato što bi se to mnogima u početku kao jedna nepraktičnost učinila. Zato mi prelazeći to ukratko, i ostavljajući da se interesi koji bi se od ovog sojuza imali, upoznadu u izvršeniju samog oveg plana, mi za sad samo toliko preporučujemo, da je nužno početi upoznavati Srbiju sa Slavenima Češke, Moravije i Slovačke i to na jedan vrlo predostrožan i odveć mudar način kako to ne bi moglo Austriji u oči pasti.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 20:21

Srpski narod imao je tri velika državnika - Iliju Garašanina, Jovana Ristića i Nikolu Pašića. Za razliku od Ristića i Pašića, Garašanin je bio samouk državnik.
Ilija Garašanin je rođen 16. januara 1812. godine u selu Garašima Kragujevačke nahije. Otac Milutin Savić bio je učesnik oba ustanka, savetnik i istaknut trgovac iz vremena prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila. Školovanje Ilijino bilo je neredovno i površno. Imućni otac dovodio je kući učitelja da mu decu uče knjizi. Potom je Iliju poslao u grčku školu u Zemunu i nemačku u Orahovici (Banat). Na tome se verovatno završilo njegovo školovanje, pošto nije pznato da je bilo gde izučavao druge "nauke".
Knez Miloš primio je Garašanina u državnu službu na očevu molbu i postavio ga za carinika u Višnjici (1834). Pronicljivi knez osetio je u darovitom mladiću budućeg državnika čim ga je sa 25 godina izabrao za člana Knjažeskog sovjeta (1837), najviše ustanove u zemlji. Ovu visoku dužnost nije obavljao dugo, pošto je u činu pukovnika imenovan za upravnika vojnog štaba (1838). Kad je reorganizovana državna uprava početkom 1839, osnovano je Vojno odeljenje pri Ministarstvu unutrašnjih dela, a za načelnika je postavljen Ilija Garašanin. Formiranje tzv. garnizonske vojske i donošenje vojnih zakona, pred pad kneza Miloša u vreme prvog namesništva (1839 - 1849), njegovo je delo.


Porodica Garašanin aktivno je učestvovala u dinastijskim borbama u Srbiji tokom HIH veka. Njihova opredeljenost prema dinastijama nije bila čvrsta. Kad se sve skupa uzme u obzir, ova kuća bila je dugo i duboko odana, naročito u drugoj polovini HIH veka, vladarima iz doma Obrenovića. Porodični ugled stečen u ustancima ostao je neokrnjen za sve vreme bavljenja njenih članova državnim i političkim poslovima. Malo je porodica u Srbiji s takvom tradicijom.
U samo jezgro ustavobraniteljske opozicije, nezadovoljne politikom kneza Miloša, naročito posle sticanja autonomije, našla se celokupna porodica Garašanin.
U vreme Prvog namesništva, poznatog kao prva ustavobraniteljska vlada, kada je na prestolu bio oboleli knez Milan, a potom očekivan dolazak kneza Mihaila, Ilija Garašanin je kao član tzv. "ustavotolkovatelne komisije" obišao Srbiju, objašnjavajući odredbe Ustava iz 1838. i vrbujući pristalice za novi režim. Karađorđev sin Aleksandar pojavio se kao pretendent na presto, pa je već ostrašćena politička borba pojačana dinastijskom surevnjivošću. Ustavobraniteljski pravci bili su prinuđeni da napuste kneževinu, među njima tri Garašanina - Milutin, Ilija i Luka. Sinovi su ostali u Vidinu, a otac se morao skloniti čak u Carigrad. Knez Mihailo i ustavobranitelji izmirilu su se pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije, pa su se sinovi s većinom saboraca vratili u otadžbinu krajem 1841, a otac, toma Vučić i Stojan Simić s proleća 1842. godine.
Ustavobranitelji su organizovali tzv. Vučićevu bunu (1842), proterali kneza Mihaila i doveli na presto Aleksandra Karađorđevića (1842 - 1858). U sukobu s Kneževim protivnicima u Ripnju, poginuli su Milutin i Luka. Kada se formirala nova vlast, u Savetu je ponuđeno mesto Mihailu, ali on se opredelio za trgovinu. Savetničku dužnost prihvatio je Ilija, koji je istovremeno imenovan za pomoćnika ministra unutrašnjih dela Tome Vučića-Perišića. Pre drugog izbora Aleksandra za kneza, Vučić je na zahtev Rusije morao da napusti Srbiju, pa je 1843. dužnost ministra unutrašnjih poslova preuzeo Ilija Garašanin i obavljao je dugo, do 1852. godine.
Ilija Garašanin, Toma Vučić i Avram Petronijević bili su stubovi ustavobraniteljskog režima i glavni oslonac knezu Aleksandru. Ministarstvo unutrašnjih dela nije pod svojim nadležstvom imalo samo policiju, već i vojsku, privredu, zdravstvo i saobraćaj. Iz toga se može zapaziti da je Garašaninova uloga u učvršćenju i stabilizovanju režima bila ogromna, posebno u vreme odsustvovanja Vučića i Petronijevića. Sve bune i akcije Obrenovića on je uspeo da uguši i suzbije, a najvažnije su bile one iz 1844, 1846. i 1848. godine. Kneza Aleksandra pratio je prilikom posete sultanu Abdulu Medžidu u Kazanluku (1846). Mnogo napora uložio je u organizovanje i upućivanje dobrovoljaca u pomoć Srbima u Južnoj Ugarskoj u revoluciji 1848/9.
Garašanin je Policijskim zakonikom (1850) dao pravo policiji da kažnjava batinom, čime je njenu vlast znatno ojačao. Poznat je još njegov zakon protiv krađe (1847) i raspis o zabrani raznošenja lažnih glasova i govora protiv praviteljstva i vlasti (1852). Zato što je bio čovek od reda, o njemu se uvrežilo mišljenje da je bio veliki ministar policije, ali ne i unutrašnjih dela. Sav u politici, on je malo pažnje posvećivao onim privrednim granama koje su bile u njegovom resoru, čak i kasnije kada je bio predsednik vlade. U zemlji, u kojoj je topolivnica bila najjače industrijsko preduzeće, a železnica samo san, razumljive su Garašaninove želje: "Kuda bi Srbija za deset godina koraknula, kada bi joj se potis industrijski dao".
Iznenadna smrt Avrama Petronijevića u Carigradu dovela je Garašanina na položaj kneževskog predstavnika (predstavnika vlade) i ministra inostranih dela. Na ovoj dužnosti ostao je kratko, od septembra 1852. do marta 1853. Knez ga je otpustio pod pritiskom Rusije, delimično Austrije i svoje kamarile, zbog veza s poljskom emigracijom i okretanja prema Francuskoj. Pošto nije hteo da ide u Savet, stavljen je u u penziju. Vratio se u Savet tek 1856. i u njemu ostao do 1858. Zašita francuske diplomatije u Tenkinoj zaveri (1857) sačuvala ga je od mogućih neprijatnosti.
Odnos između kneza Aleksandra i Garašanina počeli su da hladne krejem četrdesetih godina, a sasvim su narušeni u vreme pada s položaja predsednika vlade. Jedan od razloga bio je Garašaninovo držanje prema problemu nasleđa prestola. Tridesetih godina on je podržavao ovu značajnu tekovinu kneza Miloša. Kad je Porta promenila svoj odnos prema ovom pitanju 1839, ukinuvši Obrenovićima pravo nasleđa, usavobranitelji su prihvatili rešenje gospodarskog dvora. Slab a ne jak vladalac bio je njihov, ali ne i državni interes. Kad je radio državni program Kneževine Srbije (1844), on se vratio Miloševoj ideji "da knjažesko dostoinstvo mora biti nasledstveno". Poučen iskustvom čestih promena vladara, nalazio je za nabolje da nasledstvo prestola ne vezuje ni za jednu dinastiju. Ono pripada srpskom knezu, a koja dinastija će preuzeti to uzvišeno mesto manje je važno. Zbog ovakvog načelnog stava i zbog toga što su ustavobranitelji žrtvovali ovu državnu privilegiju radi ostvarenja svojih političkih ciljeva, pre svega jačanja prva Saveta u odnosu na vladara, Garašanin nije podržao akciju srpske vlade na Porti da knezu Aleksandru prizna nasledstvo. To je dalo povoda da optuže Garašanina kako je pedesetih godina radio na tome da postane knez. Čvrstih dokaza za to nema, ali je ostala sumnja.
Ministarstvo unutrašnjih dela pripalo mu je još jednom u Magazinovićevoj vladi (1858). Organizovanje Svetoandrejske skupštine (1858/9) bilo je u Garašaninonovoj režiji, ali tok njenog rada izmakao je njegovoj kontroli. Povratkom Obrenovića, pitanje nasleđa prestola delimično je rešeno. Zakon iz 1859. godine osiguravao je Obrenovićima nasledstvo prestola, ali knez Mihailo nije imao porod. Kad je, potom, kao predsednik vlade tražio da se "praktično osigura", ojača i učvrsti dinastija, kako bi Srbija uspešnije ostvarila "delo sojedinjenja južnih Slovena", otpušten je iz službe. U Garašaninovoj biografiji najzagonetniji je njegov odnos prema srpskim vladarima. Pad Aleksandra pripremio je on, ali su Obrenovići vaspostavljeni bez njegovog znanja i protiv njegovih uverenja.
U dugogodišnjoj državničkoj i političkoj karijeri, od tri i po decenije, Ilija Garašanin u dva maha nije bio u službi (1853 - 1856. i 1859 - 1861). Našavši se u opoziciji, on je i tada znao da utiče na zemaljske poslove. Osvetoljubivi knez Miloš nije praštao ustavobraniteljima, pa ni Garašaninu, kojeg nije trpeo u svojoj blizini. Knez Mihailo nije bio zlopamtilo, pa je vratio iskusnog političara državnim poslovima. Godine 1861, uputio ga je u Carigrad, gde je pregovarao s Portom o položaju muslimana u Kneževini i radio na savezu s Grčkom.
Krajem 1861, Knez je poverio Garašaninu da sastavi vladu od konzervativnih političara, s uobičajenim pravom zadržavanja resora ministra spoljnih poslova. Bio je stub Mihailove apsolutističke politike i izraziti protivnik liberalnih ideja i demokratskih sloboda. Živeo je u uverenju da je bitno imati "stalno i patriotično praviteljstvo". Garašanin spada u red onih naših političara starog kova koji nisu umelid a rade s masom, pošto još nije bilo organizovanih političkih stranaka. On je bio za vladu autoriteta a ne za vladu populariteta, pa je Kneza savetovao da da prednost patritskom nad liberalnim praviteljstvom. Jovanu Marinkoviću pisao je da su liberalni prvaci "najzlobniji ljudi koju su se ikada pojavili u Srbiji".
Spoljnu politiku Srbije vodio je patriotskim stazama, što su svi odobravali. U vreme ustavobranitelja on je bio za politiku oslonca na Zapad, pre svega Francusku, a za udaljavanje od Rusije i Austrije. Stavljanje Srbije pod protektorat velikih sila (Pariski mir 1856) bilo je u skladu s njegovim spoljnopolitičkim zamislima, iako u tome nije imao neposredno uticaja.
Ideju o rešenju srpskog pitanja ratom s Turskom, Garašanin nije nikada napuštao. Još kao ministar unutrašnjih poslova organizovao je revolucionarni i nacionalno-propagandki rad u Turskoj. Tu delatnost produžio je i u vreme dok je bio predsednik vlade i ministar inostranih dela. U ovoj delatnosti bilu su mu od koristi Atanasije Nikolić i Matija Ban. Ratnu politiku podržavao je knez Mihailo, ali ne i ministar vojni Milivoje Blaznavac. Garašanin se pri kraju žalio: "Ima već nekoliko godina kako ja zavaravam ljude za početak rata od proleća do proleća, a takvoj radnji mora biti jednom kraj". Posle Karađorđa i Miloša, nijedan naš vladar ni državnik nije ispoljio dovoljno kuraži da preseče onu nit što deli mir od rata. Garašanin je uzdizao borbeni duh do vrhunca i tu zastajao.
Pitanje unutrašnje nezavisnosti Srbije i proširenje naših prava u odnosu na Tursku bilo je jedno od najvažnijih za vreme Garašaninova bavljenja politikom. Tu spada i problem iseljavanja muslimana iz Kneževine prema odredbama hatišerifa iz 1830. i 1833. Delom i zbog toga bio je upućen u Carigrad 1861. godine, kada je zastupao kompropisno rešenje - jurisdikcija Turske ograničila bi se samo na unutrašnjost utvrđenja, dok bi svi ostali Turci bili pod srpskom vlašću. Bombardovanjem Beorada (1862) odlučnije je pokrenuto ovo pitanje, posle čega su iseljeni muslimani iz Užica i Sokola. Najveći uspeh srpske diplomatije i Garašanina za vreme druge vladavine kneza Mihaila bilo je dobijanje beogradskog, šabačkog, smederevskog i kladovskog utvrđenja.
Lako se zapaža da je državnička delatnost Garašanina dosegla vrhunac za vreme druge vladavine kneza Mihaila. Osnovna ideja kojom su se rukovodili Knez i predsednik vlade bila je okupljanje srpskog naroda u jednu državu i osnivanje Balkanskog saveza. Na sklapanju Balkanskog saveza naročito sa redilo 1866. i 1867. godine. Prvi ugovor sklopljen je između Srbije i Crne Gore (1866). Srbijansko-crnogorski savez činio je jezgro oko kog su se okupili drugi narodi Balkana. Njemu su pristupili Štrosmajerova Narodna stranka i bugarski revolucionarni komiteti (1867), Srbije i Rumunije (1868) i potpisana je srpsko-grčka vojna konvencija (1868). Mada je na ovom projektu najviše radio, njegov svršetak dočekao je kao penzioner.
Knez Mihailo imao je više razloga da otpusti Iliju Garašanina (1867). Posle susreta sa Andrašijem u Ivanki, Knez je odlučio da promeni svoju politiku i spolja (napuštanje agrasivnog vođenja poslova, udaljenje od Rusije) i iznutra (ekonomsko uzdizanje zemlje, gradnja železnica). Tome se može dodati kao neposredan pvod pokretanje pitanja o nasleđu prestola i Garašaninovog protivljenja kneževoj ženidbi s rođakom katarinom Konstatinović.
Kad je 1868. ubijen knez Mihailo u Košutnjaku, u blizini se našao i Garašanin. Njegova prisebnost, bogato državničko i policijsko iskustvo nalagali su mu da preduzme neophodne mere za održanje reda i mira. Na tom se sve završilo. Novo doba izbacilo je na površinu smelije ljude. preostalo mu je još da se povuče u privat život na imanju u Grockoj, gde je umro 1974. godine.
Država u svim svojim oblicima bila je isključiva opsesija Ilije Garašanina. Iz jednog njegovog autografa znamo da se bavio problemom pravne države i da je čitao Monteskjeovo delo Duh zakona i Rusoov Društveni ugovor. Svoj sud o državi jasno je iskazao ovim rečima "Država je prirodno-nuždo uslovije istoričnog bića naroda; van države čovek nema života niti istorije: zbog toga svako čovečesko dejstvovanje počinje tek s državom". Neprikidno je bdeo nad narodnom sudbinom i radio na ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu.
Ustavno pitanje, aktuelno za vreme bavljenja državnim poslovima, stalno mu je privlačilo pažnju. U njegovoj arhivi sačuvano je nekoliko nacrta ustava, od kojih je neke sam sastavio. Među njima je i nacrt kojim je, kao ranije posredstvom hatišerifa, trebalo rešiti državnopravne odnose između Kneževine i Carstva. U donošenju Ustava iz 1869, nije imao nikakvog udela, ali je tim povodom zapisao: "Sreća narodnja zavisi više od ljudi koji upravljaju, a po Ustavu i starom i novom moglo se i može se na jedan isti način i vrlo dobro napredovati. Čista namera to je najbolji Ustav, niti se iakava druga forma može s tim sravniti". Iz ovih reči provejava duh ostareog konzervativnog birokrate, koji osnovni zakon zemlje ravna sa "čistim namerama" ničim osiguranim.
Garašanin je turkofilstvom prikrivao nacionalna stremljenja kada je kao ministar unutrašnjih dela radio čuveno Načertanije (1844) - državni i nacionalni program Kneževine Srbije. Dugo se u nauci verovalo da je srpski državnik preuzeo od poljske emigracije osnovne ideje i formu. Skoro je prof. dr Milorad Ekmečić dokazao da su osnovne ideje preuzete od kneza Miloša posredstvom Dejvida Urkvarta i dostavljene Adamu Čartoriskom. Te zabeleške poslužile su vođi poljske emigracije da napiše Savete, na osnovu kojih je nastao Plan Franje Zaha. Njih je Garašanin imao pri sebi kad je sastavljao Načertanije. Uticaj poljske emigracije nije sporan, ali je očigledno da su oni dali okvir, a sadržaj knez Miloš. Iako je Načertanije pisao relativno mlad, imao je 32 godine, Garašanin je punih pet godina bio činovnik i mlad političar za prve vladavine kneza Miloša, pa se s njegovim idejama susreo još tada.
Načertanije je razuđen plan srpske spoljne politike. Ono ima uvodni deo i sledeća poglavlja: "Politika Srbije" i "O sredstvima, kojima bi se cjel srbska postići mogla". Garašanin je pošao od toga da Srbija mora imati "plan za svoju budućnost", odnosno postojeći pravac spoljne politike, čija je osnovna načela trebalo slediti "kroz više vremena". Srbi žele ono što su nekad imali, i to bez ikakvog prevrata ili revolucije. "U kratko da reknem: Srbija mora nastojavati da od zdanija turske države samo kamen po kamen ocepljuje i prima kako bi od ovog dobrog materijala na starom dobrom temelju starog carstva srbskog opet veliku novu srbsku državu sagraditi i podignuti mogla". On se nije pozvao na tekovine Srpske revolucije, niti je na njih računao.
U drugom delu Načertanija, nogo opširnijem, Garašanin je pleo potku za propagandni rad u južnoslovenskim zemljama. U tome je pokazao nenadmašnu umešnost i veštinu. Propaganda se imala organizovati na prostoru oba carstva - turskog i austrijskog.
Analiza dokumenta pokazuje da je Garašanin pravio nacrt o budućoj srpskoj državi. Ona bi obuhvatala Kneževinu Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Bila bi to monarhija, koja bi u određenim istorijskim okolnostima trebalo da dobije oreol carstva. Obnavljajući tako Dušanovo carstvo, novo srpsko carstvo razlikovalo bi se od njega u pogledu teritorija koje bi objedinilo. Posle ujedinjenja Srba u Turskoj, pristupilo bi se prisajedinjenju Srba iz Južne Ugarske. Ta država bila bi i dalje srpska. Ujedinjenjem sa Hrvatskom, Slavonijom i Dalmacijom, ona bi izgubila srpsko, a dobila jugoslovensko obeležje. Ukoliko bi u nju ušla i Bugarska, bila bi to prava južnoslovenska država. Do nje se moglo doći "u soglasiju sa Rusijom" i uz podršku Francuske i Engleske.
Malo je poznat, a izuzetno je zanimljiv, plan Konstantina Nikolajevića i Ilije Garašanina iz 1848. godine o preuređenju Turskog carstva na dualističkoj osnovi, kao što je skoro dve decenije kasnije urađeno sa Habsburškom monarhijom. Turska bi bila podeljena na dve države, Azijsku Tursku i Srpske sjedinjene države (srpsko vicekraljevstvo, evropski deo Carstva). Svaka država imala bi svog vladara, nezavisne organe vlasti, samostalnu unutrašnju upravu i sopstvenu teritoriju. Srpske sjedinjene države ne bi uživale potpunu slobodu samo u pogledu spoljne politike. Ovaj predlog bio je i zvanično predat Porti.
Oni su, potom, otišli korak dalje, predvidevši da se od svih južnoslovenskih provincija Austrije stvori drugo vicekraljevstvo - Južna Slavonija. Srpske sjedinjene države i Južna Slavonija ujedinile bi se u "jedno celokupno i čisto Jugoslovensko carstvo". Očito je da bi na njegovom prestolu sedela "zemljorodna" dinastija.
Garašanin je bio neumoran u radu i stvaranju velikih planova za rušenje Turske. U jednom nacrtu punom radikalizma pisao je da je Carigrad "biser slavenskog istoka", koji bi trebalo "glavnom varoši tog pravovernog Srbskog carstva učiniti"!
Rastom visok, koščat i suv, ličio je Vučiću na "dugačkog hrta". Njegovu ozbiljnost i namrštenost pojačavali su brkovi, izražena crna put i rošavo lice. "Evropejski" se počeo nositi tek od posete Parizu (1852). Savremenici su o njemu ostavili lepo mišljenje. Navodimo reči Jevrema Grujića: "Sa kakvim veličanstvom sedi pred narodom Garašanin, sa kakvim li dostojanstvom zapoveda i kako nam imponira njegov stav i njegov govor, pomislio sam više puta: da je toga čoveka Bog stvorio za poglavara zemlje".
Zapaženo je da je njegova slaba strana bio njegov ponos, poznat kao "garašanski inat". Osim politike ništa drugo nije ga zanimalo. Državnu službu nije koristio radi sticanja imetka, pa je krajem života zapao u dugove. Bio je neumoran u vođenju beskrajnih političkih razgovora i pisanju dugih pisama, ponajviše o politici, uz kafu i čibuk. Iz ovog strasnog političara, primetio je Slobodan Jovanović, govorio je "čist državni razlog, hladan, bestrasan, neumitan, kao iz kakvog starog senatora mletačkog".

Слика
Слика