Nikola Pašić

Savremene i istorijske
Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6435
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Nikola Pašić

Порукаод vuk » 20 Дец 2005, 10:01

Слика

Рођен је 18. децембра 1845. у Зајечару у пекарској породици. Школовао се у време честих пресељења зајечарске гимназије, тако да је због школовања као ђак боравио у Неготину и Крагујевцу. Гимназију је завршио у 21. години, углавном одличним успехом.

Уписао је 1866. Технички факултет Велике школе у Београду. Српска влада га је као одличног студента 1868. упутила на школовање у Цирих. Студирао је на Политехничкој школи у Цириху техничке науке као државни стипендиста. За време боравка у Швајцарској био је близак Светозару Марковићу, али се касније разишао са њим. После једногодишње праксе на изградњи пруге Будимпешта-Беч вратио се у земљу. Иако је по образовању био инжењер, најмање се бавио својим стручним послом.

Политичка каријера
Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.

Градоначелник
Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 - 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 - 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник Владе
Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.


Никола ПашићПредседник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.

Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.

Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.

Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.

Видовдански Устав
Био је један од главних твораца Видовданског устава из 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца добила облик унитарне монархије. Касније је краљу Александру Карађорђевићу почела да смета Пашићева личност, одвојио се од њега и уклонио га са положаја председника владе.

Био је на аудијенцији код краља Александра 9. децембра 1926. током које је краљ изнео неке критике на рачун Пашићевог сина и није му поверио нови мандат председника владе. Потрешен овим догађајем Пашић је изненада преминуо сутрадан 10. децембра 1926. од срчаног удара, у 81. години живота. Сахрањен на Новом гробљу у Београду. У политичком животу Србије, Пашић је провео 48 година. Активно се бавио политиком до смрти.

Царински рат
Изашао је као победник у Царинском рату са Аустроугарском (1906-1911), извукавши Србију из загрљаја економске блокаде велике суседне империје и омогућивши српској привреди да се пробије "из балканског котла на светску пијацу". У својој политици ослањао се на Русију, а после Октобарске револуције на Француску.

У политици се доказао као мудар, сталожен и упоран политичар. Говорио је: "Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо". Осим тога он је био ћутљив по природи и имао је узречицу "овај". Био је познат по надимку Баја.

Јануара 1939. откривена је спомен-плоча у Цириху на кући у којој је као студент становао Никола Пашић, догађају је присуствовао председник владе Милан Стојадиновић, а "Политика" од 13. јануара 1939. посветила је томе целу насловну страну.

О животу и раду Николе Пашића објављено је више књига, поменимо неке од њих:

Миодраг Димитријевић: "Никола Пашић у ходу историје" 2005. г. (190 стр)
Живорад Лазић: "Пашић и четири краља" 2005. г. (320 стр)
Латинка Перовић: "Никола Пашић у народној скупштини" 1997. г. (780 стр)
У Зајечару је 1992. основана задужбина "Никола Пашић". У Србији данас постоји Радикална странка "Никола Пашић", као и Српска радикална странка које немају континуитет са Народне радикалне странке, будући да је дуго времена у Југославији постојао једнопартијски систем.

У Београду постоји Трг Николе Пашића и на њему импозантан споменик Николи Пашићу од бронзе, висине 420cm.

Породични живот
Никола Пашић се оженио Ђурђином Дуковић, ћерком богатог тршћанског трговца житом, Србина. Венчали су се у Фиренци, у руској цркви, а не у Трсту, у српској, јер је тако желео младожења, да се не би многобројни Срби који живе у Трсту сјатили на дан венчања. Никола Пашић је имао сина Радомира и ћерке Дару и Паву.

Његов син Радомир био је познат по разним корупцијским аферама и загорчавао је Пашићу живот. Раде је имао два сина Николу (завршио права на Оксфорду, рођен 1918) и Владислава (архитекта, умро ' 80. година у Женеви). Никола Пашић Други живи у Торонту где је основао и дуго година водио Српску националну академију.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 19:58

Слика

Najznačajniji srpski i juguslovenksi političar, državnik i diplomata na razmeđu HIH i HH veka, Nikola Pašić rodio se u Zaječaru 18. decembra 1845. Preci su mu bili iz istočne Makedonije. Otac je obrađivao zemlju i bavio se trgovinom. ostavljajući majci da "drži kuću" i vaspitava decu, što je ostavilo dubokog traga u formiranju karakternih osobina Nikole Pašića. U školu je krenuo dockan, s nepunih jedanaest godina. Kao odličan đak u osnovnoj školi i šestorazrednoj gimnaziji koju je pohađao u Negotinu, Zaječaru i Kragujevcu, upisao se 1866. na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Pošto je bio odličan student, srpska vlada ga je kao državnog pitomca ("blagodejanca") uputila 1868. na školovanje u Cirih, na čuvenu Politehničku školu, gde je 1872. stekao stepen inženjera građevine i visoko stručno obrazovanje iz geodezije. Posle jednogodišnje prakse, koju je obavio na gradnji pruge Budimpešta - Beč, vraća se u zemlju i tu otpočinje njegova stručna i politička karijera, bogata, raznovrsna i puna obrta.
Nikola Pašić se još u Beogradu upoznao s idejama Ujedinjene omladine srpske, a u Cirihu je pripadao prvom organizovanom i teorijski osmišljenom krugu srpskih socijalista Svetozara Markovića. Kao socijalni i nacionalni revolucionar (aktivno učestvovao u organizovanju "Crvenog barjaka" u Kragujevcu 1875. i Bosansko-hercegovačkom ustanku 1876), Srbiju je zamišljao kao demokratsku državu uređenu po principu razvijenih opštinskih samouprava, najpe je videći u dunavskoj konfederaciji, a zatim u Južnoslovenskom savezu sa Bugarskom i Crnom Gorom. Sveslovenska ideja ga je privlačila zbog značaja rusije kao svetske sile u "oslobađanju i ujedinjenju srpstva". S podozrenjem i zebnjom je gledao na "zapadnjačko" i kataličko otuđenje Hrvata i Slovenaca, na nepovoljan položaj Srba izvan matice, ali s nije odricao ideje da u budućnosti dođe do "sloge Srbo-Hrvata". Po obrascu tadašnje romatičarske istoriografske škole, bio je ubeđen da su se Južni Sloveni doselili na područje evropskog jugoistoka sa tri plemenska imena, ali u kompaktinim i duhovno jedinstvenim masama i da su ih tokom vremena velika carstva politički i verski podelila i otuđila. Međutim, u praktičnoj politici, modernu Srbiju nije želeo da gradi na srednjovekovnoj romantičarskoj tradiciji "Dušanovog carstva" već na tragovima "srpske revolucije" iz 1804.
Nikola Pašić je osnovao, na temeljima koje je postavio Adam Bogosavljević, a teorijski osmislili na socijalističkoj tradiciji dr Laza Paču i radikalskim iskustvima francuskih teoretičara i praktičara Pera Todorović, Narodnu radikalnu stranku (1881), prvu modernu političku partiju u Srbiji, koja je, ujedno, bila i najznačajniji činilac u izgrađivanju parlamentarne demokratije, začetnik modernizacije srpske države i buđenje nacionalne svesti kod Srba u rasejanju. Timočka buna bila je samo prolazno lutanje, ostatak "revolucionarnog rada" i "zavereništva", koje se opiralo nastojanjima kralja Milana Obrenovića da modernizuje vojsku i državni aparat.
U vreme vladavine dinastije Obrenovića, do 1903. godine, bio je "zaverenik", "bundžija" i narodni poslanik, izgnanik posle Timočke bune (1883 - 1889), predsednik vlade (1891 - 1892) i predsednik beogradske opštine (1896 - 1897), diplomata od karijere (poslanik u Petrogradu 1885 - 1886) i robijaš zbog uvrede kralja (1898 - 1899), ličnost koja se na kraju veka slomila smrću brata Najdana i zaverom oko Ivanjdanskog atentata (1899) kada je u naredne četiri godine bio moralno i politički kompromitovan u društvenom životu i izolovan u vlastitoj stranci.
Na političku pozornicu Srbije vratio se Majskim prevrtom 1903, a čije pripreme je znao ali se s porodicom na vreme sklonio u Abaciju (Opatiju) i Crikvenicu. Dolazak na vlast dinastije Karađorđevića, čiji je privrženik bio otkako se počeo aktivno baviti politikom, bio je prekretnica u Pašićevom životu. Kao član Državnog saveta, a zatim kao ministar inostranih dela i predsednik vlade (od 1904), Pašić je konačno raskrstio sa dotadašnjim burnim političkim životom, punim kontroverznih obrta, uzdizanja i moralnog posrtanja. Odgovorno "pred istorijom i zadacima srpstva" utemeljio je autentičan i moderan obrazac srpske građanske politike, koja je umela da odredi, "povijajući se za događajima evropskim", svoje nacionalne, ekonomske i kulturne ciljeve raztivka, saobrazno s pozitivnom tradicijom koja je oblikovana još krajem HIH veka. Upravo za Pašića se vezuje i najznačajniji period u istoriji srpskog naroda HH veka (1903 - 1918), kada je na kormilu države bio punih dvanaest godina. Mudro, i za budne oči Beča i Petrograda neprimetno, znao je da podrži svaku jugoslovensku akciju u Srbiji ili srpsku propagandu u Turskoj i Austro-Ugarskoj. Izašao je kao pobednik u "carinskom ratu" sa Austro-Ugarskom (1906 - 1911) i tako izvukao Srbiju iz smrtonosnog privrednog zagrljaja velike susedne imperije, omogućivši srpskoj privredi da se probije iz "balkanskog kotla na svetsku pijacu", da pomogne kulturne i naučne stvaraoce koji su dosezali evropske vrhove, sam podržavajući evropske uzore. Osmislio je politiku "Balkan balkanskim narodima" i omogućio da Srbija postane jaka vojna sila, izbegavajući da se društvo "militarizuje", što je u nekim krugovima vojske naišlo na otpor. U tom sukobu Pašić često nije mogao da kontroliše vojsku u okviru njegovog načina vođenja države i razvijanja parlamentarne demokratije, što je omogućilo stvaranje tajne oficirske organizacije "Crna ruka".
Iako je Srbija, u navedenom razdoblju, kao sve značajniji balkanski i međunarodni činilac, vezivala za Zapadnu Evropu, ne zapostavljajući prisne odnose s Rusijom, posebno u nastojanju da se prikaže novo lice gradova, ubrza industrijalizacija i plasiranje stranog kapitala, podizanje kulturnog, prosvetnog i naučnog života, na površinu istorijskih procesa izbijala je tromost birokratskog aparata, povremne korupcije, seoska zaostalost i nizak nivo kulture življenja. Osećali su se još uvek tragovi orijentalnog mentaliteta koji se uostalom ogledao i u načinu vođenja praktične unutrašnje politike, "partizanstva" i "strančarstva", zadovenog ćutljivošću harizmatskog vođe.
Bio je predsednik vlade i ministar inostranih dela u oba pobednička balkanska rata (1912 - 1913), kao i za vreme Prvog svetskog rata kada je dovršeno, najviše zaslugom Srbije, stvaranje jugoslovenske države. Pašić je bio za stvaranje jugoslovenske države, ali kao državnik i diplomata odgovoran za sudbinu Srbije i srpskog naroda, na čijem čelu je stajao, lično je bio sklon da se formulišu dvojni ratni ciljevi. To se najbolje vidi iz načina kako je rukovodio formiranjem Jugoslovenskog odbora 1914. godine: da se reši srpsko nacionalno pitanje ujedinjenjem "Srbo-Hrvata" i da se uporedo vodi aktivna politika internacionalizacije jugoslovenskog pitanja, gde su svoje mesto našli i Slovenci.
Nije pristajao na stvaranje "Velike Srbije", niti je taj termin tokom rata upotrebljavao, čak ni u trenucima kada su mu Saveznici to zvaničnonudili (u leto 1915) zato što time ne bi bilo integralno rešeno srpsko nacionalno pitanje i što bi se, po njemu, otvorio nerešiv problem "raznih iredenti" i slovenskih i neslovenskih naroda. Po Pašićevom mišljenju "Velika Srbija" bi se u budućnosti vojno i privredno iscrpljivala pomažući Srbe u rasejanju, boreći se protiv "jake hrvatske iredente u Bosni i Hercegovini", šiptarskih ustanaka, opiranja velike nemačke i mađarske manjine, itd.
Jugoslovenski program prihvatio je kao ratni cilj Srbije u saglasnosti sa svim građanskim partijama, oficirskom tajnom organizacijom "Crna ruka" i naučnicima Srbije (ponajviše pod uticajem Jovana Cvijića i Stojana Novakovića, te Slovenca Nike Županiča), poštujući odluke Narodne skupštine od 7. decembra 1914. godine (Niška deklaracija), tokom trajanja rata. U tom duhu bio je i sporazum s Jugoslovenskim odborom na Krfu od 20. jula 1917. Energično se borio protiv stvaranja dva centra ujedinjenja u drugoj polovini 1918, kada je jugoslovenski program postao sastavni deo savezničkih ratnih ciljeva, a, u isto vreme, osnaženi unutrašnji činioci ujedinjenja u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske. I dok je regent Aleksandar na čelu pobedničke vojske već bio uspostavio kontakte s narodnim vijećem u Zagrebu, Pašić je, izolovan u Parizu, ucenjen od srpske opozicije i nekih naučnika koji su mu osmišljavali jugoslovenski program 1914. godine, bio primoran da sam pregovara u Ženevi sa Jugoslovenskim odborom, predstavnicima Narodnog vijeća iz Zagreba i srpskom opozicijom o konfederalnom ujedinjenju, bez prejudiciranja oblika državnog uređenja buduće države. Lično pogođen, ali i uz podršku članova vlade u njegovoj pratnji, Stojana Protića i Momčila Ninčića, regent Aleksandar faktički je poništio odluke Ženevske konferencije od 9. novembra 1918. i u direktnim progovorima sa Zagrebom izvršio ujedinjenje 1. decembra 1918. U razdoblju provizorijuma (1919 - 1920). Umesto njega, 20. decembra 1918. prvu jugoslovensku vladu formirao je Stojan Protić, sa znatnim ustupcima u raspodeli ministarskih resora predstavnicima Hrvata i Slovenaca, koji su ratovali na protivničkoj strani.
Na konferenciji mira u Parizu Pašić je podjednako zastupao interese svih jugoslovenskih naroda, ali se nije mogao suprotstaviti nosiocima novog evropskog ("versajskog") poretka, da celokupnu jugoslovensku skupinu naroda omeđi etničkim granicama. Za tako nešto nisu postojale ni unutrašnje snage koje bi ga podržale (jaka i brojna vojska, jedinstvena unutrašnja politika, itd.). Regent Aleksandar uspeo je preko poslanika u Parizu, Miroslava Spalajkovića, da ga "umeška" i stvaranjem vlade, 1. januara 1921, izvrši, pored međunarodnog, i unutrašnje konstituisanje nove države. Bio je predsednik vlade gotovo neprekidno do smrti 10. decembra 1926. godine.
Pašić se izborio za jugoslovensku državu prvenstveno unutrašnjim snagama, s krajnjim ciljem da se u jednoj državi nađu ujedinjeni svi Srbi, rasuti i izmešani s drugim narodima na gotovo celom jugoslovenskom prostoru. Priznavao je i vidovdanskim ustavom od 28. juna 1921. sankcionisao kompromisni nacionalni unitarizam - "jedan narod sa tri plemena" - Srbi, Hrvati i Slovenci. Takođe je bio pristalica centralističkog uređenja, s obzirom na nepovoljan međunarodni položaj nove države, okružene agresivnim revizionističkim zemljama. Nije mu bila strana ideja federalizma, ali je nju uslovljavao objedinjavanjem svih Srba u jednu federalnu jedinicu, što mu se tada učinilo nemogućnim sa stanovišta preciznog etničkog razgraničenja. Tu ideju je odbacio i stoga što se ni hrvatski ni slovenački politički činioci nisu izjašnjavali o položaju blizu dva miliona Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Promene nastale stvaranjem novog evropskog poretka posle Prvog svetskog rata i jugoslovenske države Pašić, već u poznim godinama, nije u dovoljnoj meri razumevao. Njemuje bilo glavno da se "kuća sagradi" a nije pridavao dovoljan značaj veštačkoj politici nacionalnog pomirenja, jakim regionalnim specifičnostima i svesti građenoj vekovima na temeljima verske podele. Strani su mu bili slovenački klerikalizam i autonomaštvo, ali je uz pomoć patera Antona Korošeca uspostavljao ravnotežu s hrvatskim republikanskim seljačkim pokretom. Isto se to odnosilo i na bosanske muslimane, turski Džemijet, itd. Oslanjajući se na srpske intergaliste izvan Srbije, zapostavio je jedinstvo političkih snaga u Srbiji, koje je vešto narušio regent i od 1921. godine kralj Aleksandar I. Upotrebom sile lako je slomio komunistički pokret, ali je ista metoda bila politički neprihvatljiva u borbi protiv Stjepana Radića, koji je stajao na čelu jednog seljačkog, republikanskog i nacionalnog pokreta građanskog porekla. Vreme je radilo za ovog drugog. Radić je, po oprobanoj taktici iz "hrvatske povijesti", bio čas u parlamentarnoj opstrukciji, zatim u intervalima internacionalizacije "hrvatskog pitanja", "sporazumaštva" i na kraju pristajanja na ustavni poredak i saradnju s dinastijom Karađorđević! Pašić je time samo prividno dobio jednu bitku.
Bio je okrenut unutrašnjoj politici bez čvrstog oslonca na ubrzanu ekonomsku i kulturnu integraciju jugoslovenskog prostora, za koju Srbija, opustošena ratovima, nije imala ni snage niti intelektualne moći. Vođenje spoljne politike prepustio je kralju Aleksandru I, s kojim, iako ubeđeni monarhista i karađorđevićevac, nije prisno sarađivao. Kratkotrajnu finansijsku pomoć i uspon privrede, u opštoj evropskoj konjukturi, oblikovao mu je dr Milan Stojadinović jačanjem jedinstvene monete - dinara - ali njegova partija i njegove vlade nisu imale moderan ekonomski i socijalni program. Sa ustavom priznatim veroispovestima (pravoslavnom, rimokatoličkom i muhamedanskom) održavao je konfesionalni mir u državi, uz toleranciju i blagonaklonost prema Jevrejima. Održavao je veze sa najznačajnijim masonskim vođama tadašnje Jugoslavije, ali nije bio mason ni pristalica njihovih ideja. Svoje pravoslavno religiozno osećanje ispoljavao je skromno i nenametljivo u krugu porodice, a službeno samo po protokolu za predsednika vlade.
I u najtežim časovima srpske i jugoslovenske istorije narod, posebno srpski, verovao mu je. Pašić je lako prosuđivao ljude, bez obzira na politička opredeljenja i socijalno poreklo. Pred svetom se uzdržavao od pokazivanja emocija što je ostavljalo utisak da poseduje "nordijsku mirnoću i prisebnost", bez obzira na životne ili političke prilike. Bio je praktičan i realan, kao u javnom, političkom tako i u privatnom životu. Kao političar, državnik i diplomata posedovao je osobine dobrog poznavaoca ljudi različitih podneblja. Ne samo da je bio "dobar psiholog", sa izrazitim smislom da u svojoj orijentalnoj mirnoći vidi daleko i gotovo uvek taktički nadmudri protivnika, nego i kadar da organizuje pouzdanu mrežu ljudi koji su ga redovno i objektivno informisali.
Pašić je bio ćutljiv i zatvoren čovek, oženjen u poznoj 45-oj godini Đurđinom Duković iz bogate srpske porodice u Trstu (poreklom iz Kotora), otac troje dece - Radomira, Darinke i Pave - prema kojima je bio bezmerno popustljiv. Zanimljivo je napomenuti d se oženio kao predsednik Ministarskog saveta 26. maja 1891. i da je venčanje obavljeno u ruskoj crkvi Santa Marija Novela u Firenci. U porodici je vladao patrijarhalni duh. Bio je poštovan otac kome su ćerke u mladosti prilikom njegov og dolaska kući ljubile ruku, dok se sinu, kao muškarcu, povlađivalo u meri koja je kasniej (od 1914) pokazivala crte nedolične za oca koji je tada bio na vrhuncu moći, kao veliki državnik i političar. U poslednjim godinama života Pašić je bio neoprezno tolerantan, posebnou korupcionaškim aferama sina Radomira, što mu je krnjilo ugled u narodu i umnožavalo protivnike oko kralja Aleksandra I. I sama Pašićeva smrt vezuje se za netaktične prekore kralja Aleksandra I u vezi sa sinom Radomirom u audijenciji 9. decembra 1926.
Vodio je umeren život, negujući pomno svoje inače dobro zdravlje čestim letovanjima u tada poznatim austrougarskim letovalištima na moru - Abaciji (Opatija) i Crikvenici i češkoj banji Marijanbad (Marijanske Lazne). Pokušavao je da kapital koji je sticao obavljanjem državničkog posla umnoži kupovinom nekretnina (kuća) i akcija u novoootkrivenim rudnicima, ali u tim poslovima nije imao velikog uspeha. Posedovao je veliku radnu energiju. Omiljeno mesto za rad bio mu je stari kabinet u Ministarstvu inostranih dela, gde je provodio po ceodan, odlazeći samo po "nuždi" u predsedništvo Ministarskog saveta ili Poslanički klub svoje stranke. dolazio je kući kasno po podne, u svom čuvenom, pomalo legendarnom i izlizanom plaom redengotu iposle lagane večere (ponekad samo jabuka i čaša belog vina) odlazio bi u skromni radni kabinet. U tišini bogate biblioteke, sekcija geografskih karata i geološke zbirke, nastojale bi njegove nove i dobro promišljene ideje, taktički potezi u skupštini, ili bi škrtim rečima raspravljao o najodanijim prijateljima.
Duga seda brada i bistre prodorne oči odavale su energičnog i autentičnog čoveka balkanskog podneblja, pragmatičnog i utilitarnog političara i državnika, čije praktične akcije do danas nisu nadmašene. Izuzetno dobro obavešten, kako o prilikama u zemlji tako i o onim zemljamo od kojih je dolazila najveća opasnost, Pašić je izgradio čitav jedan sistem delatnosti koje je odavao utisak da mu vreme i događaji sami idu naruku. Uz kralja Aleksandra I bio je, svakako najpoštovaniji srpski političar kod ostalih južnoslovenskih naroda, cenjen zbog istorijskih zaluga za svoj narod i međunarodnu zajednicu u celoj Evorpi. U službenim razgovorima malo je govorio, puštajući sagovornike da iznesu svoje utiske i argumente, raspoloženja i gledišta, ako bi došao da što više obaveštenja. Nikada se nije predavao prvim utiscima i saznanjima o važnim događajima. U Poslaničkom klubu ili Glavnom odboru stranke govorio je ili prvi ili poslednji.
Najumnije glave tadašnje Srbije i Jugoslavije nisu ga volele, ali su do kraja njeovog života uvek stajale svojim znanjima i partiotizmom na raspolaganju mudrom državniku. Samo retki pojedinci su ga na izmaku snaga napuštali. Bio je opsednut vlašću, što ih je često zbunjivalo, radio je preko poverljivih i njima nepoznatih ljudi, što ih je dovodilo do konsternacije, međutim, poštjući njegove ogromne istorijske zasluge, predavali su mu se, često bez pogovora i zaslužene nagrade. Bilo mu je, takođe, važno da ga bliski saradnici slušaju i marljivo sprovode njegove zamisli, te je često zapostavljao njihov moralni lik. Naučnike i stručnjake je cenio time što ime je poverovao najdelikatnije diplomatske i državničke poslove. Instrukcije je izricao "nevešto", u nekoliko rečenica. Ostalo je prepuštao njima i njihovom umeću.
Pašić je vešto znao da izaziva događaje i stavlja protivnika pred svršen čin, ali je znao i da prihvati poraz kao privremeno stanje koje će biti dobro iskorišćeno u budućnosti! U poznim godinama je izneveravao neka osnovna načela parlamentarizma, mada je bio uporan da njegovu fasadu očuva. Nije se ustručavao da pravi sporazume s manjim strankama, potkupljivanjem njihovih prvaka i tajnim dogovorima. Bio je slab govornik, ali nenadmašan u ophođenju s ljudima iz naroda. Jake ličnosti i opasne protivnike u svojoj stranci bez milosti je odbacivao, bilo iz ličnih, partijskih ili nacionalnih razloga. Treba se samo setiti koliko je poznatih radikala stradalo posle Timočke bune, Ivanjdanskog atentata ili razalaza sa Stojanom Protićem (prvim predsednikom jugoslovenske vlade) i Ljubom Jovanovićem. U posleratnom razdoblju, suvereno je vladao političkom scenom Srbije i Jugoslavije "mudrošću i praktičnom pameću", upornošću i određivanjem jasnog cilja za srpski narod, kojeg je materijalizovao u "narodni ideal" svih socijalnih struktura. Posebno se to odnosilo na ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30060
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 07 Нов 2011, 19:59

Слика

Pašić o mahinacijama vlade

"Zakon o sudijama kojim vlada daje ogromne plate činovnicima uverio je radikalce da vlada neće da usvoji načelo štednje, koje je radikalna opozicija kao najglavnije u svom programu iznela, i zato su se oni sasvim odvojili od vlade i nisu joj hteli više verovati.
No, to pitanja nije bilo od takve ogromne važnosti po naše ekonomno i finansijsko stanje kao pitanje o davanju građenja železnica Francuzu Bontuu. Pri tom davanju železnice preduzimačima radikalna opozicija tražila je da se objavi javan konkurs, pa koji preduzimač bude nudio povoljnije uslove za nas, onome da se preda.
Vlada nije htela na to pristati. Ona je ispod ruke predala građenje železnice Bontuu, ne gledajući što je takav njen postupak protivan zakonu. Vlada se nimalo nije obazirala na govor radikalaca da je ugovor s Bontuom zaključen skroz šupalj, nepotpun, nejasan, da otvara širimice polje krivom shvatanju i dvosmislenom tumačenju.
Sve ono što je radikalna opozicija iznosila u skupštini protiv ugovora Bontuovog, obistini se. Ne prođe mnogo vremena, a Bontu bankrotira. Pokaza se da je narod ugovorom Bontuovim grdno oštećen. U to vreme, pokrenu se misao o organizaciji naše partije, koja će raditi na ostvaranju programa koji je potpisala skupštinska radikalna opozicija"
Слика