Josif Visarionovič Džugašvili

Savremene i istorijske
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Josif Visarionovič Džugašvili

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:08

1879. – Rodio se, u gruzijskom gradu Gori, Josif Staljin, sovjetski političar i državnik. Za vreme njegove diktature ubijeni su deseci milijuna ljudi u gulagima i političkim progonima.



Staljin - vladar gvozdene ruke

Слика


STALJINOVI biografi sa Zapada posvećuju značajnu pažnju godinama njegovog detinjstva i adolescencije, ispravno smatrajući da se osnovne crte ličnosti formiraju u detinjstvu i mladosti. Kao što primećuje A. Ulam u svojoj knjizi o Staljinu, upravo su siromaštvo i surovo Staljinovo detinjstvo ostavili neizbrisiv trag na čitav njegov život, veoma rano su ga pretvorili u nepoverljivog i grubog čoveka, lišenog sentimentalnosti, koji loše vlada ruskim jezikom, pati od kompleksa niže vrednosti, ambiciozan je i prenebregava tradicije krvnog srodstva i ličnog prijateljstva, koje su tako važne za Gruzina.

Kao što je poznato, Staljin (Džugašvili) rođen je 9. (21.) decembra 1879. godine u gruzinskom gradiću Gori, u siromašnoj porodici. Njegov otac, Visarion Ivanovič Džugašvili, poreklom seljak, radio je kao obućar u Goriju. Neobrazovan i grub čovek, nije mogao dobro uticati na sina. Osim toga, on je ubrzo napustio porodicu i preselio se u Tiflis, gde je neko vreme radio u fabrici obuće. Zatim se, već bolestan, vratio u Gori i umro, kad mu je sin bio u pubertetu. Kasnije, Staljin nikad nije spominjao oca, a datum njegove smrti nikada nije navođen u zvaničnoj hronologiji Staljinovog života i rada.

KRIO LEVU RUKU
STALJIN je u ranom detinjstvu preležao boginje, koje su mu ostavile tragove na licu. Među raznim nadimcima, pod kojima je kasnije figurirao u dokumentima, pominje se i Rošavi. Kada mu je bilo dvanaest godina, Staljin je u saobraćajnoj nesreći povredio levu ruku, koja mu je s vremenom postala kraća i slabija od desne. Marljivo je krio svoju delimičnu suvorukost i nastojao da se ne svlači u prisustvu ljudi, a i retko se pokazivao čak i lekarima.

Staljinova majka, Jekatarina Georgijevna Geladze, takođe je rođena u seljačkoj porodici. Zarađivala je za život šivenjem i pranjem rublja. Ona nije imala vremena za vaspitavanje dece, pa je mali Soso (kako su zvali Staljina u detinjstvu) većinu vremena provodio na ulici. On nije bio jedinac, ali su druga deca rano umrla.

Već u detinjstvu, Staljinu je bila svojstvena tvrdoglavost i težnja da bude nadmoćan nad vršnjacima. Nije se odlikovao velikim sposobnostima, ali je bio uporan i mnogo je čitao. Niskog rasta i fizički slab, Soso se plašio da će biti premlaćen u dečačkim tučama. Rano je postao zatvoren i osvetoljubiv, a čitavog života nije voleo visoke i fizički jake ljude.

Žudnja za slavom je rano zavladala Staljinovim umom i osećanjima. Ali on je bio siromašan, smatrao se tuđincem i shvatao da siromašan gruzinski mladić iz provincije neće moći da postigne mnogo u carskoj Rusiji.

Snažan utisak na mladog Staljina ostavile su knjiga i sudbina gruzinskog pisca A. Kazbegija - jednog od najbogatijih spahija u Gruziji, koji je svoje seljake oslobodio dažbina, odrekao se bogatstva i gotovo deset godina živeo u planinama kao običan pastir. Tek od 1880. do 1886. godine bavio se književnim radom. Depresija i teška duševna bolest ubrzo su ga odvele u grob. Staljinu se posebno sviđao Kazbegijev roman “Oceubica”, o borbi seljaka-gorštaka za svoju nezavisnost i slobodu. Jedan od junaka romana - neustrašivi Koba, postao je junak i za mladog Sosa. Počeo je čak i sebe da naziva Koba, i to ime je postalo Džugašvilijev prvi partijski nadimak.

Prilikom obraćanja Staljinu, stari boljševici su ga, tridesetih godina, često nazivali Koba (a Molotov i Mikojan još i kasnije). Docnije je Staljin imao mnogo partijskih nadimaka, bio je Ivanovič, Vasilij, Vasiljev. Ali ime Koba i prezime-pseudonim Staljin ostali su mu za čitav život.

Kada je Soso napunio osam godina, majka ga je upisala u Gorijsku crkvenu školu. Četvorogodišnje školsko obrazovanje Staljin je završio za šest godina. Bilo mu je teško, jer se nastava održavala uglavnom na ruskom jeziku. Staljin je dobro naučio da piše na ruskom, međutim, do kraja života nije mogao tečno da govori ruski. On je ruski govorio jedino tihim glasom, lagano i sa jakim gruzinskim akcentom. U revolucionarnoj sredini, gde su izuzetno visoko cenjene govorničke sposobnosti, Staljin je stalno osećao kompleks niže vrednosti.

Crkvenu školu je završio sa odličnim uspehom i upisao se na Tiflisku bogosloviju 1894. godine. U crkvenoj školi, a pogotovu na bogosloviji, vladali su mračni uslovi, svakodnevne sitne kontrole i uzajamna potkazivanja. Ovde su vladali strog režim i gotovo vojnička disciplina. Nije čudno što su bogoslovije u Rusiji odgajale ne samo verne sluge režima i crkve, nego i revolucionare. Staljin je 1931. godine, u razgovoru sa nemačkim piscem Emilom Ludvigom, rekao:

“Ja ne mogu tvrditi da sam već sa šest godina žudeo za socijalizmom. Niti čak sa deset ili dvanaest godina. U revolucionarni pokret sam stupio kao petnaestogodišnjak, kada sam se povezao sa ilegalnim grupama ruskih marksista, koji su tada boravili u Zakavkazju. Iz protesta protiv rugalačkog režima i jezuitskih metoda, koji su postojali na bogosloviji, bio sam spreman da postanem i zaista sam postao revolucionar, pristalica marksizma.”

Tifliska bogoslovija dala je Rusiji ne samo Staljina nego i znamenite revolucionare kao što su Miha Chakaja, Noj Žordanija, Lado Kechoveli, S. V. Džibaladze, N. S. Čheidze, Filip Maharadze i neki drugi. Takođe su mnogi revolucionari maturirali i na jermenskoj bogosloviji.

Bogoslovija je, nesumnjivo, delovala na Staljina i u drugom pogledu. Ona je razvila snalažljivost, lukavstvo i grubost, koji su mu i ranije bili svojstveni. Dogmatizam i netrpeljivost, kao i stil katehizisa, karakterističan za njegove članke, takođe su nastali, neosporno, pod uticajem crkvenog obrazovanja.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:09

Слика


STALjIN je od rane mladosti bio potpuno lišen osećaja za humor. "Zajednički prijatelji i Staljinove kolege sa studija bogoslovije uvek su se žalili: koba uopšte ne ume da se šali. Čudno, Gruzin, a ne razume šale. Na najbezazleniju odgovara pesnicama". U knjizi Svetlane Alilujeve "Samo jedna godina", koja daje mnogo tačniji Staljinov psihološki portret nego njena prva knjiga, "Dvadeset pisama prijatelju", Staljinova kćerka piše:

"Crkveno obrazovanje bilo je jedino sistematsko obrazovanje koje je dobio moj otac. Ubeđena sam da je crkvena škola, u kojoj je proveo više od deset godina ukupno, imala ogroman značaj za očev karakter tokom čitavog života, jer mu je ojačala i učvrstila urođene osobine. On nikad nije imao religiozno osećanje. Beskrajne molitve i nasilna duhovna obuka mogli su u mladom čoveku, koji ni za trenutak nije verovao u duh, u Boga, izazvati jedino obrnut rezultat: krajnji skepticizam prema svemu "nebeskom", "uzvišenom". Iz svog bogoslovskog iskustva on je zaključio da su ljudi netrpeljivi, grubi, da obmanjuju svoju "pastvu" i time je drže u rukama, da spletkare, lažu i, najzad, da imaju mnogobrojne slabosti i vrlo malo vrlina".

NA STRANI BOLjŠEVIKA
POSLE raskola ruske socijaldemokratije na boljševike i menjševike, Staljin je odlučno stao na stranu boljševika. Treba primetiti, međutim, da je upravo u Gruziji prevladavao uticaj frakcije menjševika. Gruzinski menjševici su 1917. godine bili ne samo najuticajnija, nego i najbolje organizovana revolucionarna snaga u Gruziji, što im je omogućilo da ubrzo dođu na vlast i da tokom tri godine ostanu na čelu vlade nezavisne Gruzije.

I sam Staljin je početak svog revolucionarnog rada vezivao za svoju petnaestu godinu, kada je uspostavio vezu sa prvim kružocima marksista i počeo strastveno da čita ilegalnu literaturu. U to vreme je prvi put pročitao radove K. Marksa i F. Engelsa. Po zvaničnoj verziji, Staljin je u maju 1899. godine isključen sa bogoslovije upravo zbog čitanja zabranjene literature i stvaranja socijaldemokratskog kružoka, pa se zaposlio u Tifliskoj geofizičkoj opservatoriji.

Staljin se 1900. godine upoznao sa 32-godišnjim Viktorom Kurnatovskim, profesionalnim revolucionarom, koji je došao u Tiflis, gde je već 1901. godine bio uhapšen. Kurnatovski se pre toga sastajao sa Lenjinom u Minusinsku. Poznanstvo sa Kurnatovskim, čitanje radova V. I. Lenjina, a zatim i lista Iskra, koji se pojavio u Zakavkazju 1901. godine, uticali su da mladi Staljin postane pristalica Lenjina.

U proleće 1901. godine Staljin je prešao u ilegalu. Učestvovao je u organizovanju štrajkova i demonstracija, uključujući i čuvene Batumske demonstracije u martu 1902. godine. Tada je deportovan u istočni Sibir, gde je proveo oko dve godine.

U knjizi "Staljin" Ž.Ž. Mari piše:

"Kada je počinjala revolucija (1905. godine), Koba je bio samo oblasni aktivista. Za njega revolucija ne menja ništa. Ona ga ne ’otkriva’, kao što otkriva Trockog na drugom kraju carevine. Ona prolazi kroz njega kao senka. Staljin je uvek bio čovek komiteta, ograničenih grupa sitnih, srednjih i velikih rukovodilaca. Koba nije posedovao nikakve kvalitete koji omogućavaju rukovođenje masovnim pokretima: govornički talenat, živost misli, širinu pogleda, osećaj za sutrašnji dan, entuzijazam. Sposoban za zakulisne manevre, on se 1905. godine izgubio. Koba i revolucija se nisu poznavali".

Ove tvrdnje su neistinite. Tačno je da Staljin nije bio tribun revolucije. Ali pogrešno je nazivati ga samo oblasnim aktivistom, jer je područje njegovog rada bilo čitavo Zakavkazje, i učestvovao je u radu Sveruske partijske konferencije u Tamerforsu 1905. godine, a takođe na Četvrtom i Petom kongresu RSDRP-e - u Stokholmu i Londonu (1906. i 1907. godine).

Jedan od najvažnijih govornika na Petom kongresu partije bio je L. Trocki, koji je kasnije pisao da je za Staljinovo prisustvo na prvim partijskim kongresima saznao tek iz Staljinove biografije koju je napisao francuski autor (B. Suvarin) i objavio u Parizu 1935. godine. Ova potcenjivačka napomena Trockog daje, pre svega, povod za nepovoljnu ocenu samog Trockog. Tih godina, na partijskim kongresima je bilo malo delegata (oko 150 na Četvrtom i oko 350 na Petom kongresu). Međutim, mladi Trocki je već tada bio preterano nadmen i nije želeo da primeti mnoge obične delegate, koji se nisu ničim razlikovali, i još su bili "sa savetodavnim glasom".

Pogrešno je tvrditi, takođe, da revolucija 1905. godine nije "otkrila" Staljina, da je on prošao kroz nju "kao senka", da se "Koba i revolucija nisu poznavali".

Upravo je Staljinu pripala sumnjiva čast da bude ne samo učesnik, već i organizator nekih velikih terorističkih akcija ili, kako su ih tada nazivali, "eksa", odnosno eksproprijacija. Uglavnom, to su bile oružane pljačke banaka, poštanskih kočija, parobroda, koje su boljševici tada dozvoljavali sebi kao sredstvo za punjenje partijske kase i kupovinu oružja, a takođe za delovanje na carsku administraciju.

Posebno je bila čuvena oružana pljačka Tifliske državne blagajne, koja je donela više od 300.000 rubalja u kasu boljševika. U organizovanju i planiranju pljačke su učestvovali Staljin i L. B. Krasin, rukovodilac borbene tehničke grupe pri CK. Organizovanje "eksa" ovakve vrste zahtevalo je od Staljina ne samo hladnokrvnost, lukavstvo i okrutnost, već i veze sa kriminalnim svetom Gruzije. Mnogi "eksi" bili su propraćeni ljudskim žrtvama, ali to su bila ubistva "u interesu naše stvari".
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:10

Слика

TOKOM tridesetih i četrdesetih godina veliki broj članaka i mnogo knjiga posvećeni su početnim etapama u Staljinovom revolucionarnom radu na Kavkazu. U tim radovima Staljinu se pripisivalo mnoštvo zasluga koje nisu bile njegove. Međutim, svi autori, uključujući i L. Beriju, ćutke su prelazili preko Staljinovog učešća u terorističkoj delatnosti na Kavkazu.

Staljin je 1907. godine prešao na rad u bakusku organizaciju RSDRP, pošto mu zbog učešća u "eksima", nije bio bezbedan boravak u Tiflisu. Osim toga, u socijaldemokratskom pokretu u Gruziji prevladavali su menjševici, koji su bili i odlučni protivnici terora. Staljin je učestvovao u organizovanju velikih akcija radničke klase Bakua, koje su skrenule pažnju V. I. Lenjina.

Kasnije, S. I. Kavtaradze, aktivan učesnik u revolucionarnom pokretu u Zakavkazju, sećao se kako je mladi Staljin često bio grub i naprasit prema drugovima, počesto ih je zasipao psovkama. Ali, to nije bio nekakav izuzetak. Primeri ovakve plahovitosti i grubosti bili su prilično rasprostranjeni u revolucionarnoj sredini.

Iz Staljinovog ličnog života u tom periodu treba istaći smrt njegove prve žene Jekatarine Svanidze, sa kojom je proveo nekoliko godina i bio veoma vezan za nju. Njihov sin Jakov je bio prepušten starateljstvu rođaka.

Tokom 1911-1912. godine Staljin nastavlja rad u prestonici Ruske carevine. Njegovi članci često izlaze u peterburškom listu Zvezda, u novinama Pravda i Socijal-demokrat. Njegove zasluge su bile primetne. Na Šestoj sveruskoj konferenciji RSDRP, koja je održana januara 1912. godine u Pragu, bio je vanredno kooptiran u sastav CK Partije.

O ambicioznosti a, istovremeno, o Staljinovoj samostalnosti govori i činjenica da se sa Lenjinom uopšte nije saglašavao u svemu, mada je pripadao frakciji boljševika. Na primer, tokom 1905-1906. godine Staljin se izjasnio protiv Lenjinovog programa za nacionalizaciju zemlje i ukidanja prava na privatno posedovanje zemlje.

Tokom 1910-1912. godine Staljin, poput Lenjina, nije bio sklon zaoštravanju i produbljivanju borbe između boljševika i menjševika. Pred Prašku konferenciju, u pismu upućenom M. Chakaju, Staljin kaže da je Lenjinova borba za obnavljanje partijske organizacije - "bura u čaši vode". Posle Praške konferencije Staljin je, za razliku od Lenjina, zahtevao popustljivost u odnosu na takozvane likvidatore. U Staljinovom prvom članku, pisanom za Pravdu, govorilo se o jedinstvu socijaldemokrata "po svaku cenu", "bez razlikovanja frakcija".

GODINE IZGNANSTVA
Staljin je proveo četiri godine u dalekom izgnanstvu. U maloj koloniji prognanika ponašao se daleko od pristojnosti. Tako, na primer, R. G. Zaharova (Brontman), supruga boljševika Filipa Zaharova, u svojim uspomenama na muža navodi njegovu priču o Staljinovom dolasku u Turuhansko progonstvo 1913. godine.

Teško da je lično Lenjin zapažao ta razilaženja. Staljin je prvi put susreo Lenjina na Tamersforskoj konferenciji boljševika 1905. godine, a zatim na Četvrtom i Petom kongresu RSDRP. Ti susreti su ostavili veliki trag u Staljinovom sećanju. Međutim, Lenjin tada nije obratio pažnju na mladog partijskog radnika sa Kavkaza. Staljin i Lenjin su se lično upoznali tek krajem 1912. godine, kada je Koba, aktivan učesnik u organizaciji i uređivanju prvog legalnog boljševičkog lista Pravda, otišao u Krakov kod Lenjina, na savetovanje CK sa partijskim radnicima.

Tu, u Poljskoj, Staljin je napisao svoj rad „Marksizam i nacionalno pitanje“, koji je Lenjin pozitivno ocenio. Staljin je tada ostavio najbolji utisak na Lenjina. U jednom pismu Gorkom, Lenjin je napisao: "Kod nas je zaseo jedan čudesan Gruzin i piše veliki članak za „Prosvešćenije“, pošto je prikupio sav austrijski i ostali materijal".

U vezi sa radom redakcije lista Pravda, Lenjin je tih meseci nekoliko puta pisao i lično Staljinu. Međutim, te veze su bile još toliko labave da je Lenjin ubrzo zaboravio Staljinovo prezime. "Sećate li se Kobinog prezimena?" - pisao je Lenjin Zinovjevu, u julu 1915. godine. Zinovjev se nije sećao, a u novembru 1915. godine Lenjin piše V. A. Karpinskom: "Velika molba: saznajte (od Stepka ili Mihe) prezime Kobe (Josif X"?? Zaboravili smo). Veoma mi je važno!!" Povod je bilo Staljinovo pismo Lenjinu iz progonstva u Turuhansku, ali nije mogao da mu odgovori jer se nije sećao njegovog prezimena.

"Filip mi je pričao i o susretu sa Staljinom tamo, u Turuhansku. Po nepisanom zakonu, običaj je bio da im svaki novoprispeli drug, podnese izveštaj o situaciji u Rusiji. A od koga se moglo očekivati zanimljivije i dublje osvetljavanje svega što se dešavalo u dalekoj, tako davno ostavljenoj Rusiji, ako ne od člana boljševičkog CK? Za njega su pripremili zasebnu sobu, od sasvim oskudnih sredstava nabavili su neku hranu... Stigao je!... Ušao je u sobu pripremljenu za njega, i više nije izlazio iz nje! Nije im podneo ni izveštaj o situaciji u Rusiji", piše supruga Filipa Zaharova.

Staljina su poslali u Kurejku, selo koje mu je bilo određeno, a uskoro su saznali da je prigrabio sve knjige Dubrovinskog i potpuno ih uzeo u svoj lični posed. Međutim, još pre Staljinovog dolaska, prognanici su zajedničkim dogovorom odlučili da će biblioteku Dubrovinskog, u znak sećanja na njega, smatrati zajedničkom pokretnom bibliotekom. Kojim pravom je prisvaja jedan čovek? Vatreni Filip je otišao da se raspravlja. Staljin ga je primio onako kako bi otprilike carski general mogao da primi vojnika redova koji se usudio da mu izađe pred oči sa nekakvim zahtevima. Zbunjeni Filip (svi su bili zbunjeni!) čitavog života je nosio mučninu od tog razgovora i nikad nije menjao nepovoljno mišljenje o Staljinu".
------------------
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:11

Слика

STALjINOV sukob sa Sverdlovom i drugim boljševicima je nastavljen i posle Staljinovog premeštanja u naselje Monastirsko, pa čak i pošto su mnogi prognanici pozvani u armiju, uključujući i Staljina. Stari boljševik V. I. Ivanov napisao je, krajem pedesetih godina, svoje memoare:

"Odlazak dvanaest taljiga bio je veliki događaj za Monastirsko. Pošto je došao iz Kurejke u Monastirsko, Džugašvili se zadržao kod Maslenikova i, po starom običaju, držao se daleko od čitavog sastava političkih prognanika. Džugašvili je i dalje bio ohol, zatvoren u sebe, u svoje misli i planove."

Izgnanstvo, a pogotovo progonstvo u Turuhansku pokrajinu, bilo je teška kazna. Pa ipak, to nije bila robija, i mnogi političari su prinudnu dokolicu koristili za dopunjavanje svojih znanja, za stvaralački rad, za razmenu mišljenja. Ali Staljin nije umeo da radi u neslobodi.

U to vreme Staljin je tražio pomoć, pre svega novčanu, na raznim stranama. Njegova situacija nije bila laka, ali je u pismima namerno dramatizovao. Imao je novac i namirnice, ali nedovoljno za planirano bekstvo. On uopšte nije nameravao da provede četiri godine u izgnanstvu. Lokalna uprava je znala materijalni položaj prognanika i odgonetnula je Staljinove planove. Uz kopije njegovih pisama u dosijeu Jenisejske žandarmerijske uprave, postoji i državni dokument:

PUŠTENI I KRIMINALCI
REVOLUCIJA je bila potpuno iznenađenje za većinu naroda i za političare, a jedan od prvih rezultata bio je potpun i brz krah čitavog represivnog sistema carizma. Žandarmi su skidali uniforme i krili se. Otvorene su kapije zatvora, prestali su da funkcionišu carska robija i progonstvo. Oslobođeni su ne samo politički zatvorenici nego i većina osoba optuženih za razne zločine.

"Četvrtog januara 1914. godine, grad Krasnojarsk. Strogo poverljivo.

"Predočavajući sve obaveštajne podatke za 578, imam čast da dostavim vašoj ekselenciji da je njihov autor Josif Visarionovič Džugašvili, javno nadzirani u Turuhanske pokrajine. Preduzeo sam mere za sprečavanje Džugašvilijevog bekstva."

Posledica toga je da su Staljin i Sverdlov premešteni 180 vrsta severnije, u Kurejku. Staljin je dobio novac od prijatelja, ali nije uspeo da pobegne.

Godina 1917. završena je pobedom Oktobarske socijalističke revolucije u Rusiji i stvaranjem Sovjetskog Saveza, prve proleterske države u svetu.

PoČetak 1917. godine zatiče Staljina u Krasnojarsku. Pošto je sa grupom prognanika pozvan u armiju, dobio je od medicinske komisije potvrdu da je nesposoban za služenje vojske, zbog slabosti leve ruke. Dana 3. marta 1917. godine i u Krasnojarsku je formiran Sovjet. Dodeljen je specijalni voz za slanje prognanika u Moskvu i Petrograd. Staljin je sa L. B. Kamenjevom i M. K. Muranovom otputovao u prestonicu.

Prirodno je što se dolaskom prognanika iz Sibira postavljalo pitanje njihovog uključivanja u sastav novih partijskih centara. To nije prošlo bez teškoća i trvenja. Tako, na primer, 12. marta 1917. godine, na dan dolaska Staljina, Kamenjeva i Muranova u Petrograd, održana je sednica Biroa CK. U zapisniku sa te sednice sačuvana je sledeća beleška:

"Zatim je rešavano pitanje o drugovima Muranovu, Staljinu i Kamenjevu. Muranov je prihvaćen jednoglasno. U vezi sa Staljinom, saopšteno je da je on 1912. godine radio kao agent CK i stoga jeste poželjan za sastav Biroa CK, ali zbog nekih ličnih crta, koje su mu svojstvene, BCK se u tom smislu izjasnio da ga treba primiti sa savetodavnim glasom."

Staljin je učestvovao na odlučujućim sednicama CK 10. (23) i 16. (29) oktobra, na kojima je, na osnovu Lenjinovih referata, donesena odluka o oružanoj pobuni. Protiv te odluke glasali su samo Kamenjev i Zinovjev, koji su prekršili sve norme konspiracije i svoje mišljenje izrazili u neboljševičkom listu "Nova žizn". Kao što je poznato, Lenjin je zahtevao da se Zinovjev i Kamenjev isključe iz partije. Jedini član CK koji se tim povodom usprotivio Lenjinu bio je Staljin.

U organizovanju i pripremanju tog ustanka značajna je dobro poznata uloga Petrogradskog sovjeta, na čijem je čelu bio Trocki. Staljin se u to vreme uglavnom bavio uređivanjem novina "Raboč put". On nije neposredno rukovodio akcijama crvenogardejaca, mornara i vojnika na ulicama Petrograda.

Nije čudno što očevidac, američki komunist Džon Rid, u knjizi o Oktobarskoj revoluciji nije posvetio nijedan red Staljinu. U svim Lenjinovim člancima, brošurama i pismima koji su objavljeni u 34. tomu "Potpuno sabranih dela" (jul-oktobar 1917. godine), Staljinovo ime se spominje jednom, i to samo u vezi sa nekom greškom Staljina, Sokoljnikova i Đeržinskog.

Kao rezultat pobede ustanka u Petrogradu, vlast u zemlji prešla je u ruke Sovjeta. Privremena vlada je svrgnuta. Nju je smenila "privremena radnička i seljačka vlada" koja je izabrana na Drugom kongresu Sovjeta i dobila naziv Sovjet narodnih komesara.

Predsednik prve sovjetske vlade bio je V. I. Lenjin; u njen sastav, kao narodni komesari, ušla su četrnaestorica boljševika. Među njima je bio i J. V. Staljin, koji je dobio zadatak da bude na čelu prvi put formiranog Narodnog komesarijata za pitanja nacionalnosti. Kao Gruzin, smatran je strancem i stoga je njegovo imenovanje trebalo da poveća poverenje prema Sovjetu narodnih komesara u nacionalnim oblastima i rejonima Rusije.

Dana 1. novembra 1917. godine Staljin i Lenjin su potpisali Deklaraciju prava naroda Rusije. U toj deklaraciji, čiji je projekat napisao Lenjin, proglašeni su osnovni principi sovjetske nacionalne politike: ukidanje svih nacionalnih i religijskih ograničenja ili privilegija, ravnopravnost svih naroda, slobodan razvoj svih nacionalnih i etničkih grupa, pravo na samoopredeljenje do otcepljenja i formiranja samostalnih država.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:12

Слика

VEĆ krajem dvadesetih godina, Staljina su često nazivali "vojskovođa revolucije". Kasnije, pošto je likvidiran veći deo komandanata i komesara iz građanskog rata, o Staljinu su počeli da pišu kao o "neposrednom inspiratoru i organizatoru najvažnijih pobeda Crvene armije", koga je partija slala "svuda gde se na frontovima odlučivalo o sudbini revolucije".

Taj mit je sovjetska istorijska nauka srušila još početkom šezdesetih godina.

Još 29. maja 1918. godine, u vezi sa zaoštravanjem situacije sa namirnicama u Moskvi i u centralnim gubernijama Rusije, Sovnarkom RSFSR imenuje Staljina za opšteg rukovodioca za pitanja snabdevanja na jugu Rusije, dajući mu vanredna prava. Staljin 4. juna putuje u Caricin. Tamo zatiče gužvu i haos.

Postepeno je Staljin prisvojio sebi i sve glavne vojne funkcije na severnom Kavkazu. Lenjinu je pisao: "Žita je mnogo na jugu, ali da bi se uzelo, treba imati sređen aparat, koji ne nailazi na prepreke od strane ešelona, komandanata armije i dr. Štaviše, trebalo bi da vojska pomaže proizvođačima. Pitanje proizvodnje prirodno se prepliće sa vojnim pitanjem. Radi koristi u poslu, potrebna su mi vojna punomoćja. Već sam pisao o tome, ali nisam dobio odgovor. Vrlo dobro. U tom slučaju, ja ću sam, bez formalnosti, poskidati one komandante armija i komesare koji kvare posao. Tako mi sugerišu interesi posla, i naravno, neće me zaustaviti nemanje papira od Trockog."

Prve Staljinove žrtve bili su vojni stručnjaci, koje je počeo ne samo da isteruje s posla već često i da strelja. Staljin se krajnje neprijateljski i nepoverljivo odnosio prema A. J. Snesarevu, vojnom rukovodiocu Severnokavkaskog vojnog okruga.

General carske armije i istovremeno istaknuti naučnik-orijentalist A. J. Snesarev među prvima je dobrovoljno stupio u Crvenu armiju. Energično je rukovodio vojskom, pomogao da se organizuje odbrana Caricina i zaustave belokozaci. Pa ipak, Staljin u to vreme šalje u Moskvu telegram kojim optužuje Snesareva za sabotažu. Staljin je smatrao da je Snesarevljev plan za odbranu grada štetan. Na kraju, samovoljno je ne samo smenio već i uhapsio Snasareva. Po Staljinovom naređenju, uhapšen je i gotovo čitav štab vojnog okruga, sačinjen od vojnih stručnjaka. Na jednoj od barži, koja je stajala na Volgi, stvoren je ploveći zatvor, koji je neočekivano potonuo, zajedno sa većinom zatvorenika.

Na Staljinovo insistiranje, stvoren je novi plan odbrane Caricina. Sa severnog sektora fronta povučen je deo vojske s ciljem napada zapadno i južno do Caricina. Kako svedoče vojni istoričari V. Dudik i D. Smirnov u "Vojno-istorijskom žurnalu" (1965), "to je narušilo stabilnost s mukom organizovane odbrane... Dana 1. avgusta počeo je neobezbeđen napad, a do 4. avgusta prekinuta je veza sa jugom, grad je ostao odsečen od centra. Morali su hitno prebacivati jedinice na severni borbeni sektor". Staljin je neuspeh napada svalio na bivšeg vojnog rukovodioca Snesareva, od koga je nasledio tobože potpuno dezorganizovanu vojsku.

Tada je radi istrage u Caricin stigla inspekcija Višeg vojnog sovjeta sa A. I. Okulovom na čelu. Snesarev je hitno oslobođen iz zatvora i imenovan za načelnika odbrane Zapadnog rejona.

Sukobi u Caricinu su se negativno odražavali na borbenu sposobnost Južnog fronta. Trocki, predsednik Revolucionarnog vojnog sovjeta Republike, telegrafisao je u Moskvu:

"Kategorički insistiram da Staljin bude opozvan. Na Caricinskom sektoru stvari idu loše, bez obzira na nadmoć u snagama. Vorošilov je u stanju da komanduje pukom, ali ne i armijom od pedeset hiljada ljudi. Ipak ga ostavljam za komandanta Desete armije, ako bude hteo da polaže račune komandantu fronta Sitinu."

Staljin je bio opozvan iz Revolucionarnog vojnog sovjeta Južnog fronta i povučen u Moskvu.

Neuspesi i sporovi događali su se tih meseci na svim frontovima građanskog rata. Uvođenje vojnih stručnjaka iz redova carskih oficira i generala odvijalo se krajnje teško. Crvena armija je ipak uspela da zadrži Caricin, i nikome nije bilo ni na kraj pameti da se Staljin kazni. Štaviše, istovremeno s pozivanjem u Moskvu Staljin je, na predlog Trockog, bio imenovan za člana RVS Republike.

Kraj 1918. godine Staljin provodi u Moskvi, prisustvuje Prvom kongresu muslimana-komunista u Moskvi, pravi plan dekreta o nezavisnosti Estonije, učestvuje u organizaciji Beloruske Sovjetske Republike.

Lenjin se na Osmom kongresu RKP (b) uzdržao od kritike Staljina i u svom govoru je odobrio čak i streljanja, izvršena u Caricinu. "Kod nas je bilo nesuglasica, grešaka - niko to ne poriče. Kada je Staljin vršio streljanja u Caricinu, ja sam mislio da je to greška, mislio sam da je pogrešno streljati, a ovi dokumenti, koje je citirao drug Vorošilov, otkrivaju našu grešku. Moja greška je otkrivena, a ja sam telegrafisao: Budite pažljivi. Ja sam napravio grešku. Ali svi smo mi ljudi."

Međutim, u osnovnom pitanju - o iskorišćavanju vojnih stručnjaka i o disciplini u armiji - Lenjin je bio nesalomljiv i surovo je osudio rad rukovodilaca u Caricinu, u prvom redu Vorošilova. Ogromne gubitke, koje je Crvena armija pretrpela kod Caricina, Lenjin je objašnjavao pre svega partizanštinom i zanemarivanjem vojnih stručnjaka.


TEROROM ZAVODI RED

KoristeĆi svoja punomoćja, Staljin uzima svu vlast u rejonu Caricina. Nema sumnje da je on u Caricinu obavio veliki posao na zavođenju reda u pozadini i na frontu, i na snabdevanju namirnicama u industrijskim centrima Rusije. Međutim, Staljin je već tada izabrao masovni teror kao osnovno sredstvo za zavođenje tog "reda". On je Lenjinu napisao: "Teram i psujem sve, koga god treba, nadam se da ću ubrzo srediti ‘situaciju’. Možete biti sigurni da neću poštedeti nikog, ni sebe ni druge, ali hleb ćemo im ipak dati."
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:12

--------------------

Слика

LENjIN je često i otvoreno podržavao Staljina, kao što je to bilo još u Krakovu, prilikom pisanja poslednjeg članka o nacionalnom pitanju, pri njegovom kooptiranju u sastav CK RSDRP i imenovanju u Ruski biro CK. Upravo na Lenjinov predlog, Staljin je bio imenovan na dužnost narodnog komesara za pitanja nacionalnosti i narodnog komesara za državnu kontrolu.

Mada je Trocki više puta zahtevao da Staljin bude udaljen od vojske, Lenjin nije žurio sa tom odlukom, a ponekad je podržavao Staljina u većoj meri nego Trockog. Tako, na primer, 23. oktobra 1918. godine Lenjin je poslao Trockom telegram:

"Danas je dolazio Staljin, doneo je vesti o tri velike pobede naše vojske kod Caricina. Staljin veoma želi da radi na Južnom frontu; izražava veliku bojazan da će ljudi, koji malo poznaju taj front, počiniti greške, i navodi mnogobrojne primere za to. Molim Vas da razmotrite Staljinove izjave i odgovorite, prvo, jeste li saglasni da se lično raspravite sa Staljinom, radi čega on pristaje da doputuje, a drugo, smatrate li Vi da je mogućno, pod izvesnim konkretnim uslovima, da otklonite pređašnja trvenja i uredite zajednički rad, što želi Staljin. Što se mene tiče, smatram da treba uložiti sve napore radi uspostavljanja zajedničkog rada sa Staljinom".

OBOŽAVANI POKOJNIK
STALjIN je bio inicijator da se za Lenjina stvori mauzolej i da mu se telo mumifikuje, protiv čega je javno ustala N. K. Krupska. Međutim, većina članova Politbiroa podržala je Staljina. Možemo se saglasiti sa R. Takerom da je Lenjinova smrt donela olakšanje Staljinu i "sad se pokojnik mogao obožavati". Stvarajući kult Lenjina, Staljin je pripremao i svoj sopstveni. "Staljinu je bio potreban Lenjin koga se više ne treba bojati i protiv koga se više ne mora boriti".

Tada nije došlo do ličnog susreta Staljina i Trockog, a Staljin se nije vratio na Južni front. Nije bio imenovan ni za člana Višeg vojnog sovjeta Republike. Kao što je Trocki napisao 1937. godine, u svojim neobjavljenim beleškama, "posle osvajanja vlasti Staljin se osećao i radio samouverenije, međutim, i dalje je bio figura u drugom planu. Ubrzo sam primetio da Lenjin "gura" Staljina. Lenjin je cenio Staljinov karakter: čvrstinu, staloženost, upornost, a ponekad i lukavstvo, kao neophodnu osobinu u borbi. Od njega nije očekivao niti je zahtevao samostalne ideje, političke inicijative i stvaralačku maštu".

Lenjin je tokom 1918-1921. godine bio blagonaklon prema Staljinu do te mere da se lično pobrinuo da mu nađe miran stan u Kremlju. On je dao ukor G. Ordžonikadzeu zato što je prekinuo Staljinov odmor na severnom Kavkazu. Lenjin je zahtevao da se nađe lekar koji je lečio Staljina, i da pošalje svoje zaključke o stanju Staljinovog zdravlja. Jednom je Lenjin, pola u šali, pola ozbiljno, predložio Staljinu da se oženi njegovom mlađom sestrom Marijom Iljinčinom. On je bio uveren da je Staljin još neoženjen, i začudio se kad mu je ovaj rekao da je oženjen i da mu žena radi u Sekretarijatu CK. Posle 1921. godine, Lenjinov odnos prema Staljinu se promenio.

Na Jedanaestom kongresu RKP (b) nisu umanjena punomoćja Staljina, koji je bio ponovo izabran u CK partije. Na plenumu CK, 3. aprila 1922. godine, Staljin je izabran u Politbiro i Orgbiro CK.

U Staljinovoj „Kratkoj biografiji“ piše da je, upravo na Lenjinov predlog, plenum izabrao Staljina za generalnog sekretara CK. Trocki je kasnije tvrdio kako je Lenjin više bio protiv Staljinovog napredovanja. Lenjin se tobože, "sam povukao" od odlučivanja o tom pitanju, pošto je izrazio samo niz sumnji. Upravo tih dana Lenjin je tobože izgovorio i rečenicu, koju je Trocki tako često citirao: "Taj kuvar ume da sprema samo ljuta jela".

U prvoj polovini 1922. godine nastavlja se pogoršavanje zdravstvenog stanja V. I. Lenjina. Zbog skleroze mozga, pojavio se problem sa govorom, otežano kretanje leve ruke i desne noge. Posle nekoliko nedelja, te pojave su mu prošle, ali Lenjin je tek u oktobru 1922. godine bio u stanju da se vrati poslu.

Lenjina je veoma uznemirio i sukob S. Ordžonikidzea i rukovodstva CK KP (b) Gruzije i pod njegovim utiskom diktirao je, krajem 1922. godine, svoje beleške Uz pitanje o nacionalnostima:

"Mislim da su ovde kobnu ulogu odigrali Staljinova žurba i administratorski zanos, a takođe njegova ozlojeđenost protiv famoznog "socijal-nacionalizma". Ozlojeđenost uopšte u politici obično igra najgoru ulogu".

Imajući na umu ne toliko Ordžonikidzea koliko Staljina, Lenjin dalje piše:

"Taj Gruzin, koji se s omalovažavanjem odnosi prema tom zadatku, omalovažavajuće se razbacuje optužbama za "socijal-nacionalizam" (dok je lično on pravi i istinski, ne samo "socijal-nacionalist" nego i grubi velikoruski šovinista), taj Gruzin, u suštini, krši interese proleterske klasne solidarnosti... Za svu tu istinski velikorusko-nacionalističku kampanju, politički odgovornima treba smatrati, naravno, Staljina i Đeržinskog".

ZaoŠtravanje nesuglasica u CK, tajna i javna borba za vlast, koja se odvijala u njemu, veoma su zabrinjavale Lenjina, čije se zdravlje primetno popravilo u jesen 1923. godine. On je zahtevao od Krupske da mu svakodnevno čita novine, mada se više nije mešao u partijske poslove. Kao što piše J. Drabkina u svojim memoarima, Lenjin je satima sedeo u samoći, a ponekad čak i plakao, očigledno, ne samo od nemoći nego i od uvrede. Po svedočenju Krupske, 19. i 20. januara 1924. godine čitala je Vladimiru Iljiču tek objavljene odluke sa Trinaeste partijske konferencije, gde su navođeni rezultati zaključne diskusije sa Trockim. Slušajući te rezolucije, po formi oštre a po sadržini ne uvek pravične, Lenjin je ponovo počeo da se uzbuđuje. Sutradan je V. I. Lenjin, u stanju jakog duševnog uzbuđenja, preminuo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:13

-----------------


Слика

U STALJINOVOJ porodici se 9. novembra 1932. dogodila tragedija - njegova supruga Nadežda Sergejevna Alilujeva izvršila je samoubistvo. Bila je to Staljinova druga žena. Prva žena Jekaterina Svanidze je umrla 1907. godine, kada je njihovom sinu Jakovu bilo svega godinu dana.

Sa ocem svoje druge žene, S. J. Alilujevom, Staljin se upoznao još 1903. godine, kada je Alilujev dolazio u Tiflis zbog poslova Bakuske ilegalne štamparije. Posle nekoliko godina, sudbina ih je ponovo spojila u Bakuu, gde je Alilujev živeo sa porodicom, i Staljin je u njihovom domu mogao viđati ne samo njegovog sina Pavla i kćerku Anu, nego i mlađu, veoma živahnu i privlačnu šesnaestogodišnju Nađu.

Po povratku iz progonstva gotovo je postao član porodice Alilujev. Dolazio je kasno, ali sestre su ga čekale, hranile i pojile čajem. Staljin je pričao devojkama razne priče iz svog života, čak im je čitao odlomke iz knjiga Čehova, Gorkog, Puškina... Pritom je Staljin već tada počeo da ukazuje Nadeždi posebne znakove pažnje.

UDOVAC DO KRAJA ŽIVOTA
Staljin nijednom nije posetio ženin grob, a divni spomenik je napravljen i podignut po narudžbi porodice Alilujev. Staljin je do kraja života ostao udovac. Imao je kratke i ne suviše česte veze sa pojedinim ženama, ali nijedna od njih više nije mogla da utiče ni na njegovo ponašanje, ni na način života. Vanbračnu decu, koja su nosila prezimena majki, Staljin nikada nije viđao niti je težio tome. Porodica i porodični život za njega su završeni 1932. godine.

Oktobarska revolucija je potpuno promenila Staljinov položaj - sada je on član prve sovjetske vlade, narodni komesar za pitanja nacionalnosti. Ali on ne zaboravlja Alilujeve i nudi Nadeždi posao sekretarice. Nađa je to prihvatila. U Moskvi je osamnaestogodišnja Nadežda svoju sudbinu spojila sa Staljinom preuzimajući na sebe brigu o njegovom jednostavnom domaćinstvu. Pritom je zadržala svoje devojačko prezime.

Tada nisu pravljene nikakve svadbe, čak i građanskoj registraciji su pribegavali samo malobrojni partijci. Najčešće su se prosto proglašavali za muža i ženu i počinjali da žive zajedno. Nije čudno što su mnogi ljudi u CK i Sovnarkomu nastavili da Staljina i dalje smatraju udovcem ili neženjom.

Uporedo sa drugim službenicima aparata, Nadežda Alilujeva je 1921. bila isključena iz partije zbog “nedovoljne društvene aktivnosti”, iako je radila u Lenjinovom sekretarijatu. Kada je saznao za to, Vladimir Iljič se specijalnim pismom obratio A. A. Soljcu i P. A. Zaluckom, rukovodiocima komisije za čistku partije.

“Lično ja” - pisao je Lenjin - “nadgledao sam njen rad kao sekretarice u Upravi poslova SNK-a, odnosno u mojoj neposrednoj blizini. Smatram, međutim, za potrebno da ukažem kako čitavu porodicu Alilujevih, tj. oca, majku i dve kćeri, poznajem iz perioda pre Oktobarske revolucije. Pogotovo u vreme julskih dana, kada smo Zinovjev i ja morali da se krijemo, a opasnost je bila veoma velika, mene je krila upravo ta porodica.”

Alilujeva je vraćena u partiju. “Nedovoljna društvena aktivnost” Alilujeve bila je, uzgred budi rečeno, u vezi sa tim što je upravo 1921. godine rodila sina Vasilija (to ime Staljin mu je dao verovatno po jednom od svojih partijskih nadimaka). Tek posle nekoliko godina došla je na svet i kćerka Svetlana.

Između Staljina i Nadežde sve češće su izbijale svađe, jer su Staljin i njegova žena imali suviše različite poglede na život i različite karaktere.

Kada je Pavel Alilujev, učesnik građanskog rata, vojni inženjer, polazeći na službeni put u inostranstvo, upitao Nadeždu šta da joj donese na poklon, zamolila ga je, ne za kozmetiku ili odeću, već za - revolver. Pavel joj je iz Berlina doneo mali damski “brauning”.

Postoji nekoliko verzija njenog samoubistva. Svetlanina dadilja i Staljinova domaćica K. V. Tilj prva je videla Nadeždu Alilujevu koja je ležala u krvi pored svog kreveta, s malim pištoljem stisnutim u ruci.

U priči Avelja Jenukidzea, jednog od bliskih poznanika, 8. novembra u Kremlju se okupilo ne naročito brojno društvo boljševičkih rukovodilaca. Tu je bila i Nadežda Alilujeva, ali Staljin je zakasnio. Kada je stigao, Nadežda mu je napravila šaljivu primedbu. Staljin je planuo i odgovorio joj grubošću. Ponekad Staljin nije pušio lulu nego cigarete. U nastupu zlobe, iznenada je neugašenu cigaretu bacio u lice ženi. Cigareta joj je pala u izrez na haljini. Izbacujući je, Nadežda je skočila, ali Staljin se brzo okrenuo i otišao. Gotovo odmah je otišla i Nadežda. Staljin se odvezao u vikendicu, a Nadežda je pošla u kremljovski stan.

Svečanost je bila upropašćena, međutim, najgore se dogodilo tek posle nekoliko sati. Telefonirali su iz Staljinovog stana. Nadežda se upucala. Pored nje su bili mali damski revolver i pismo koje, naravno, niko nije smeo da otvori. Javili su Staljinu, brzo je došao. Videlo se da je on potresen, ali je ćutao. Svi su se dogovorili da čuvaju tajnu o samoubistvu.

U novinama je objavljen falsifikovan medicinski bilten. Sva posluga u Staljinovoj kući bila je zamenjena.

Mnogo izmišljotina vezano je za sahranu Nadežde Alilujeve. Staljinovi obožavaoci pričaju kako je peške išao za mrtvačkim sandukom od Kremlja do Novodevičjeg groblja. Mogu se čuti čak i priče o tome kako je Staljin jednom nedeljno, noću, odlazio na ženin grob i tamo sedeo, pod svetlom reflektora, po nekoliko sati.

Stvarnost je bila drukčija. Sanduk sa telom Alilujeve bio je postavljen u prostoriji današnjeg GUM-a, gde su se tridesetih godina nalazile razne službe Kremlja. Staljin se pojavio na samom početku komemorativne svečanosti, prišao je sanduku i čak poljubio čelo pokojnice. Zatim je učinio neočekivan gest, kao da odbija mrtvački sanduk od sebe, i razgovetno rekao: “Ona je otišla kao neprijatelj.” Posle toga je otišao i nije prisustvovao ni komemoraciji, ni ženinoj sahrani.
-------------------
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:14

Слика

DANA 1. decembra 1934. godine, u 16.30 u Smoljnom je, pucnjem u potiljak, ubijen Sergej Kirov, član Politbiroa, sekretar CK VKP (b) i prvi sekretar Lenjingradskog oblasnog komiteta partije. Istinski motivi i okolnosti Kirovljevog ubistva, koje je postalo prva karika u dugom lancu tragičnih događaja koji su trajali nekoliko godina, još nisu sasvim jasni.

U saopštenju o ubistvu Kirova govorilo se da je prilikom pokušaja bekstva uhapšen mladi član partije Leonid Nikolajev, koji je pucao u njega. Međutim, čitav tok prvobitne istrage, sprovedene još u decembru 1934. godine, bio je suprotan zakonu i zdravom razumu. Istina nije bila utvrđena ni u daljoj istrazi, koju su organi NKVD sprovodili 1936. i tokom 1937-1938. godine.

Na Dvadesetom kongresu partije N. S. Hruščov je ispričao o nekim sumnjivim okolnostima, povezanim sa sudskom istragom po predmetu ubistva Kirova. CK KPSS je 1956. godine formirao posebnu komisiju, koja je sprovodila novu istragu. Mada je od tog događaja prošlo više od dvadeset godina, komisija je uspela da prikupi ogroman materijal. Dobijeni su iskazi više od tri hiljade ljudi. Naravno da su mnoga svedočenja bila netačna, protivrečna, sumnjiva. Ali, bilo je i krajnje važnih iskaza i svedočenja koji ne izazivaju sumnje, već su omogućavali komisiji da sačini završni dokument o obavljenom poslu. Taj dokument, međutim, nije objavljen.

Ujutro 2. decembra u Lenjingradu je pukao glas da je stigao Staljin. Doputovao je specijalnim vozom, u društvu Molotova, Vorošilova, Ježova, Jagode i Ždanova. Odmah po dolasku, preuzeo je rukovođenje istragom.

Za ubistvo Kirova ne može se, nesumnjivo, kriviti jedino Nikolajev. Svi izvori se slažu da je taj psihički neuravnoteženi čovek u početku delovao po sopstvenoj inicijativi. Ozlojeđen i sujetan nesrećnik, umišljao je kako je on novi Željabov i spremao ubistvo Kirova kao neku važnu političku akciju.

Kirova su marljivo obezbeđivali, ispred i pozadi krišom ga je pratila grupa čuvara u civilu na čelu sa Borisovom, saradnikom NKVD. Za vreme jedne šetnje obezbeđenje je uhapsilo čoveka koji je pokušavao da se približi Kirovu. To je bio Nikolajev. Na njegovoj akten-tašni je bio izrez, kroz koji je bez skidanja zatvarača mogao da dohvati revolver skriven unutra. U akten-tašni se takođe nalazio crtež maršruta Kirovljevih šetnji. Nikolajev je odmah uhapšen.

Saslušavao ga je I. Zaporožec, zamenik načelnika Oblasne uprave NKVD, koji je tek nedavno došao u Lenjingrad, poverljivi saradnik G. Jagode. On je, kako se kasnije ispostavilo, bio aktivan učesnik zavere. Posle nekoliko sati Jagoda je izdao naređenje da oslobode Nikolajeva.

HRUŠČOV SAKRIO DOKAZE
O. G. Šatunovska, članica komisije koja je za taj posao nagrađena ordenom "Lenjin", a zatim upućena u penziju, rekla mi je kako je lično N. S. Hruščov, pošto se upoznao sa zaključcima komisije, završni dokument zaključao u svoj sef i kazao: "Dok u svetu postoji imperijalizam, ovakav dokument ne možemo objaviti."

Nikolajeva su pustili, a posle izvesnog vremena opet ga je uhapsilo Kirovljevo obezbeđenje, koje mu je drugi put oduzelo onaj isti napunjeni revolver. Čudan liberalizam Lenjingradske uprave NKVD izazvao je sumnje ljudi koji su obezbeđivali Kirova, ali im je rečeno da to nije njihov posao i priprećeno im je isključenjem iz partije. Ipak, Borisov je sve to ispričao Kirovu.

Prilikom saslušanja u velikoj sobi, za stolom su sedeli Staljin, Molotov, Vorošilov, Ždanov, Kosarev i neki drugi. Iza njih je stajala grupa lenjingradskih partijskih radnika i grupa čekista. Uveli su Nikolajeva. Staljin ga je upitao zašto je pucao u Kirova? Pošto je kleknuo, Nikolajev je povikao pokazujući rukom u čekiste: "Oni su me naterali da to uradim!" Tada su nekolicina čekista pritrčala Nikolajevu i počeli da ga tuku drškama pištolja. Onesvešćenog Nikolajeva su izneli iz prostorije.

Neki od prisutnih, uključujući i Čudova, smatrali su da je Nikolajev bio ubijen na saslušavanju, pa, prema tome, na sudskom procesu, krajem decembra, sudilo se ne Nikolajevu već nekom podmetnutom licu. O tome je Čudov kasnije pričao svom bliskom prijatelju Durmaškinu.

Međutim, Nikolajev u stvari nije bio ubijen na saslušavanju. Odveli su ga u zatvorsku bolnicu, gde su ga uz veliki napor povratili u život.

Zatim je trebalo da se obavi saslušavanje Borisova, šefa obezbeđenja, koji je uhapšen odmah posle ubistva Kirova. Sve uhapšene su na saslušavanje dovozili automobilima, ali za Borisova su poslali pokriven kamion, u čiju su karoseriju ušla nekolicina čekista, s metalnim polugama. Jedan od njih je seo u kabinu, kod vozača. U Ulici Voinova, kada je kamion prolazio pored slepog zida skladišta, čekist koji je sedeo pored vozača neočekivano je okrenuo volan. Šofer je ipak uspeo da izbegne sudar, kamion je zakačio zid i samostalno stigao na cilj. Međutim, Borisov je već bio mrtav. Medicinska ekspertiza je dala lažni zaključak o pogibiji u automobilskoj nesreći. Ali, ostali su živi neki lekari koji su učestvovali u ekspertizi, pa su komisiji CK dali pismene izjave da su završne ekspertize bile iznuđene i da je, u stvari, Borisovljeva smrt nastupila od udaraca teškim metalnim predmetima po glavi.

Hruščov je smatrao da ovu epizodu treba ispričati na Dvadeset drugom kongresu partije:

"Kada su šefa Kirovljevog obezbeđenja vozili na saslušavanje, a trebalo je da ga saslušavaju Staljin, Molotov i Vorošilov, usput su, kako je posle ispričao šofer tog kamiona, saobraćajnu nesreću smišljeno izazvali oni koji su bili dužni da dovedu šefa obezbeđenja na saslušanje. Oni su objavili da je šef obezbeđenja poginuo u saobraćajnoj nesreći, mada su ga, u stvari, ubila lica koja su ga pratila. Zatim su streljani oni koji su ga ubili... Ko je to mogao da uradi?"
-----------------------------------
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:14

Слика

UBRZO posle ubistva Kirova, rukovodioci Lenjingradske uprave NKVD F. Medved, I. Zaporožec i nekolicina drugih bili su optuženi za zločinačku aljkavost, smenjeni i upućeni na rad u organe NKVD na Dalekom istoku. Ali, 1937. godine svi su bili streljani.

Već 1. decembra 1934., po Staljinovom telefonskom naređenju, sekretar CIK SSSR A. Jenukidze sačinio je i obnarodovao naredbu CIK i SNK SSSR "O unošenju izmena u aktivne krivično-procesualne kodekse saveznih republika". Saglasnost članova Politbiroa, SNK i CIK SSSR dobili su anketiranjem tek posle dva dana. U ovoj naredbi se govorilo:

"Uneti sledeće izmene u aktivne krivično-procesualne kodekse saveznih republika iz istrage i rasprave predmeta o terorističkim organizacijama i terorističkim aktovima protiv radnika sovjetske vlasti: 1) Istraga o tim predmetima završava se u roku ne dužem od deset dana. 2) Optužnica se uručuje optuženima dvadeset četiri sata pre rasprave predmeta na sudu. 3) Predmeti se slušaju bez učešća stranaka. 4) Kasacione žalbe na presude, kao i podnošenje molbi za pomilovanje, ne dozvoljavaju se. 5) Presuda za najstrožu kaznenu meru izvršava se odmah po izricanju presude".

FaktiČki, to je bila naredba o teroru, besprimerna u uslovima mirnodopskog vremena, budući da je otvarala širok prostor za bezakonja. Svaki "politički predmet" mogao se okvalifikovati kao priprema za teroristički akt.

OTROVANA U BOLNICI
NA Kirovljevo mesto, za prvog sekretara Lenjingradskog oblasnog komiteta, ubrzo je izabran A. A. Ždanov. Njegov pomoćnik I. M. Kulagin je svedočio kako ga je žena šefa obezbeđenja Borisova molila za pomoć, pošto su je smestili u dom za umobolne i hteli da je otruju. Još pre toga su je saslušavali u NKVD, nastojeći da saznaju šta je njen muž pričao pred ubistvo Kirova. Ali Kulagin nije imao pravo da sam bilo šta uradi. Telefonirao je NKVD i zamolio da ženu smeste u običnu gradsku bolnicu, što je i učinjeno. Posle nekoliko dana Kulagin je saznao da je Borisova umrla u bolnici sa simptomima trovanja.

Na osnovu te naredbe, desetine sudskih predmeta, koji su se do 1. decembra 1934. godine nalazili u obradi po raznim institucijama, a nisu imali nikakve veze sa ubistvom Kirova, ali su potpadali pod široki pojam "kontrarevolucija", hitno su predati Vojnom kolegijumu Vrhovnog suda SSSR. Gotovo svi optuženi osuđeni su na streljanje, o čemu je javnost bila obaveštena 6. decembra, na dan sahrane S. M. Kirova.

U Lenjingradu je streljano 39, a u Moskvi 29 osoba. Sledećih dana je objavljeno da su uhapšena dvanaestorica ljudi u Minsku (od kojih je devet streljano) i 37 ljudi u Kijevu (od kojih je 28 streljano).

NeobiČno užurbano je vođena i istraga o ubistvu Kirova. Već 22. decembra bilo je objavljeno kako je Nikolajev tobože član terorističke organizacije, formirane od članova bivše Zinovjevljeve opozicije.

Novine su 27. decembra objavile "Optužnicu", u kojoj se tvrdilo da je ubistvo Kirova bilo samo deo velikog plana koji je uključivao ubistvo Staljina i drugih članova Politbiroa. Navodno je ubica dobio 5.000 rubalja od jednog inostranog konzula, koji je održavao vezu između zaverenika i Trockog. U to vreme iz SSSR je proteran konzul Letonije, a letonska vlada je kategorički negirala učešće svog konzula u ubistvu Kirova.

Nikolajev je u sudskoj raspravi priznao da je s predumišljajem ubio Kirova, po zadatku "lenjingradskog centra" i raskrinkao je članove tog centra. Ali, većina optuženika nije priznavala svoju krivicu i izjavljivala je da prvi put vidi Nikolajeva. To nije predstavljalo smetnju da svi optuženici budu osuđeni na streljanje i da presuda odmah bude izvršena.

Veoma je značajno svedočenje Kacafa, bivšeg radnika NKVD, koji je neprekidno dežurao u ćeliji Nikolajeva, budući da je ovaj pokušavao da izvrši samoubistvo. Nikolajev je ispričao Kacafu kako su čekisti organizovali ubistvo Kirova i o tome kako su mu obećali da će mu poštedeti život ako bude svedočio da su lenjingradski zinovjevljevci inicijatori i rukovodioci terorističkog akta. Kada je na sudu pročitana presuda, Nikolajev je počeo da viče i da se čupa iz ruku obezbeđenja.

Još na početku istrage Staljin je saznao ko se u Lenjingradu bavi dosijeima bivših zinovjevaca, i zatražio da mu se dostave podaci. U Lenjingradu je zaista postojala mala grupa zinovjevaca. Čekisti su tražili od Kirova odobrenje za hapšenje njenih članova. Međutim, Kirov je odbio, jer je smatrao da grupa nije opasna i da se može bez represija privući na stranu većine.

Čitav spisak zinovjevaca iz Lenjingrada i Kirovljevu odluku iz arhiva NKVD odneli su Staljinu. On je tada sam sastavio spiskove "moskovskog" i "lenjingradskog" centra. Indikativno je da je Staljin neke bivše opozicionare najpre upisivao u "moskovski centar", a zatim prenosio u "lenjingradski", i obratno. Sva lica koja je naveo Staljin bila su uhapšena.

Važno je primetiti da onaj deo naredbe CIK SSSR, u kojem se govorilo o ubrzanom sprovođenju istrage - ne duže od deset dana, već narednih meseci i godina nije primenjivan. Verovatno je Staljinu samo u predmetu o ubistvu Kirova bilo važno da postigne brzu sudsku raspravu.

Kirov, mada jeste posedovao i mnoge crte karakteristične za Staljinovo okruženje, ipak se kao ličnost umnogome razlikovao. Bio je jednostavan i dostupan, blizak radnicima, često je odlazio u preduzeća, posedovao je ogromnu energiju, izuzetan govornički talenat, dobru teoretsku pripremu. Kirovljev uticaj u državi se povećavao i, nesumnjivo, 1934. godine je bio, po autoritetu, drugi čovek u partiji.

Porast Kirovljeve popularnosti i uticaja morao je da izazove Staljinovu zavist i sumnju, a njegovo ubistvo javlja se kao značajna karika u lancu događaja koji su, na kraju krajeva, doveli do Staljinove uzurpacije sve vlasti u državi.
--------------------------
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:15

Слика

U SVIM partijskim organizacijama razaslato je 18. januara 1935. zatvoreno pismo CK sa zahtevom da se mobilišu sve snage za istrebljivanje "kontrarevolucionarnih gnezda" neprijatelja partije i naroda. Po svim oblastima, a pogotovo po Lenjingradu, u zimu i u proleće 1935. godine prolazio je prvi talas masovnih hapšenja, koji su kasnije u logorima nazvali "Kirovljeva bujica". Istovremeno je sprovođeno masovno iseljavanje bivših plemića i članova njihovih porodica iz Lenjingrada, mada nisu obavljali nikakav ilegalni niti ikakav politički rad.

Urednik lista Leningradska pravda pisao je da "u Lenjinovom gradu imaju prava da žive samo pravi proleteri, samo pošteni radnici".

Proterivanje se vršilo po sledećem principu: uzimali su stari priručnik „Sav Peterburg“ i proterivali one koji su izneli živu glavu. Proterivali su takođe po tajnim dostavama. Proterivali su sve "bivše": bivše plemiće, bivše aristokrate, bivše oficire, bivše trgovce, bivše sitne trgovce, bivše krupne trgovce...

U manjim razmerama, isto takvo proterivanje "bivših" vršeno je i u Moskvi. Pretpostavlja se da je iz Lenjingrada bilo proterano nekoliko desetina hiljada, a iz Moskve - nekoliko hiljada ljudi. Naravno, to je bila potpuno neopravdana i okrutna represivna akcija.

Tokom 1935. i prve polovine 1936. godine ekonomska situacija u državi počela se poboljšavati. U gradovima je bio ukinut sistem snabdevanja na bonove. Međutim, neprekidno je rasla politička napetost u državi i partiji. U svim partijskim organizacijama, tih meseci se odvijala kampanja "priznavanja grešaka".

"Velike, mnogoljudne sale i slušaonice" - napisala je J. S. Ginzburg u svojim uspomenama - "pretvorile su se u ispovedaonice. Bez obzira na to što se otpuštanje grehova dobijalo vrlo teško (naprotiv, najčešće su pokajnički izlivi priznavani za "nedovoljne"), bujica "pokajanja" širila se iz dana u dan. Svaki sastanak je imao svoj dežurni meni. Kajali su se za pogrešno shvatanje teorije "permanentne revolucije" i za uzdržavanje prilikom glasanja o opozicionoj platformi 1923. godine. Za "bljuvanje" velikodržavnog šovinizma i za potcenjivanje drugog petogodišnjeg plana. Za poznanstvo sa nekim grešnicima i za uživanje u Mejerholjdovom pozorištu..."

Značajno se komplikovala situacija A. M. Gorkog 1935. godine. Ubrzo posle ubistva Kirova usvojena je odluka o pojačanom obezbeđenju "vođa" i članova vlade. Ta odluka je takođe omogućavala NKVD da pojačava kontrolu rada članova vlade. Gorki je bio stavljen na spisak "vođa". Ujutro 3. decembra iznenada je otkrio da mu je za obezbeđenje dodeljen maltene čitav odred vojske NKVD. Time je A. M. Gorki lišen slobode kretanja, jer je sva svoja putovanja morao da usaglašava ne samo sa lekarima, već i sa šefom obezbeđenja.

KAŽNJENE CELE PORODICE
POSTEPENO se pooštravalo sovjetsko zakonodavstvo. Zakon o kažnjavanju članova porodice izdajnika otadžbine usvojen je 30. marta 1935. Sva najbliža rodbina izdajnika otadžbine morala je biti proterana u daleke rejone države, čak i ako nisu imali nikakve veze sa učinjenim zločinom. Na taj način, sistem talaca postao je deo sovjetskog zakonodavstva. Dana 7. aprila 1935. godine CIK SSSR usvojio je ukaz kojim je dozvoljavano da se na krivičnu odgovornost pozivaju deca stara dvanaest godina. Pri tome su, na njih mogle biti primenjene sve kazne predviđene Krivičnim zakonom, pa i smrtna kazna.

I. S. Škapa, davnašnji saradnik Gorkog, u svojim uspomenama piše: "U petak, 20. septembra, ponovo sam bio u kabinetu Gorkog. U susednoj sobi je zazvonio telefon. Krjučkov (sekretar Gorkog) izašao je na nekoliko minuta. Ostali smo nas dvojica. Odjednom se Gorki nagnuo prema meni i rekao:

- Šta se dešava, prijatelju moj? Zar se tupoglavost ne može istrebiti?

Pošto nije dobio odgovor, nastavio je:

- Ja sam vrlo umoran... Koliko puta sam poželeo da odem u selo, da živim, kao nekad. Ne uspevam. Kao da su me opasali ogradom, ne mogu je preći!

Rečima o selu odgovorio je na moje brojne savete da dva-tri dana provede među kolhoznicima, ali oćutao sam jer sam znao da je Gorki u svojim putovanjima ograničen na predele Moskva-Gorki-Krim...

Odjednom začuh:

- Okružili me... Opasali, ni nazad, ni napred, neuobičajeno je ovo!"

Već početkom tridesetih godina bilo je vrlo teško dobiti prijem kod Gorkog. Ali, tokom 1935-1936. godine piščevo obezbeđenje i sekretari su potpuno prestali da mu puštaju goste. Jednom je kod Gorkog došao starac M. Prišvin, veliki ruski pisac koji je, međutim, izbegavao političke teme, ali ga je zadržao Krjučkov, sekretar Gorkog, koga su mnogi smatrali agentom G. Jagode. Prišvin je jednostavno odgurnuo Krjučkova i ušao u kabinet Gorkog. Kada je čuo za ponašanje svog sekretara, Gorki je konfuzno izgovorio: "Zar vi ne znate da se ja nalazim u kućnom pritvoru?"

Situacija u ekonomiji je, posle svih tragedija proteklih godina, počela da se poboljšava. Razvijala se industrija. Porast bruto proizvodnje u 1934. godini iznosio je 19 odsto, u 1935. - 23, a u 1936. godini - 29.

Posle nekoliko godina zastoja počela se povećavati i poljoprivredna proizvodnja. Zbog ukidanja sistema snabdevanja bonovima, bila je dozvoljena prodaja poljoprivrednih proizvoda na kolhoznom tržištu. Upravo u to vreme Staljin je na jednom prijemu izgovorio čuvenu rečenicu: "Život je postao bolji, drugovi, život je postao veseliji". Život je zaista postao mnogo bolji, kako u gradovima tako i u selima. Pri tome je sovjetska propaganda sve privredne uspehe pripisivala Staljinovom "mudrom rukovođenju", čiji se kult ličnosti neprekidno povećavao. Sam Staljin je podržavao i pojačavao neumerene hvalospeve na svoju adresu.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:15

-----------------------------

Слика

DANA 19. avgusta 1936. godine, u Oktobarskoj sali Doma saveza u Moskvi počela je prva čudovišna predstava "otvoreni sudski proces" liderima opozicije. Na optuženičkoj klupi sedeli su uglavnom bivši lideri "nove" opozicije, Zinovjev, Kamenjev, Jevdokimov, Smirnov, Bakajev, Ter-Vaganjan, Mračkovski i drugi, pri čemu su se mnogi od njih već drugi put za dve godine našli na toj klupi. U grupi optuženih bilo je ukupno 16 osoba, koje su u optužnici nazvane "trockističko-zinovjevljevski teroristički centar".

Za vreme "sudske istrage", koja se odvijala do 24. avgusta, optuženi već nisu "poricali" krivicu. "Moj štetočinski boljševizam" - izjavio je Zinovjev - "pretvorio se u antiboljševizam, a zahvaljujući trockizmu došao sam do fašizma... Mi smo zauzeli mesto menjševika, esera i belogardejaca, koji nisu mogli otvoreno da se oglašavaju u našoj državi.".

Kamenjev je, sa svoje strane, govorio: "Je li slučajno što pored mene i Zinovjeva... sede emisari inostranih tajnih političkih ustanova, ljudi sa falsifikovanim ličnim kartama, sumnjivim biografijama i nesumnjivim vezama sa Hitlerom, sa Gestapoom? Ne! To nije slučajno!"

Optuženi su "drage volje" pričali i o svojoj ulozi u ubistvu Kirova i o planovima za ubistva Staljina, Molotova, Kaganoviča, Čubara, Kosiora i Ejhea. Prema rečima Zinovjeva, planirano je da se ubistvo Staljina izvrši za vreme Sedmog kongresa Kominterne 1935. godine. Taj čin je morao izazvati, kako su se oni nadali, ne samo pometnju u partiji nego i dovesti do moćnog pokreta za povratak na vlast Trockog, Kamenjeva i Zinovjeva.

Proces je smatran otvorenim. Ali u sali je bilo prisutno tek nekoliko desetina unapred odabranih "predstavnika javnosti". Ostali "gledaoci" bili su sve sami radnici NKVD.

Nikakve materijalne dokaze ili dokumente nije izneo A. J. Višinski, javni tužilac SSSR, a kolegijum Vrhovnog suda, sa Uljrihom na čelu, nije ih ni tražio. Čitava optužba bila je zasnovana na iskazima i priznanju samih optuženika. Na sudskim sednicama nisu učestvovali branioci: predlozi nekolicine inostranih advokata da uzmu ne sebe odbranu optuženih bili su odbačeni.

Zinovjev, Kamenjev i drugi optuženi sada su rehabilitovani, pa nema potrebe da detaljno govorimo o tome da je proces bio montiran. Međutim, 1936. godine poverenje partije i većine naroda u Staljina, NKVD i sovjetsko sudstvo još je bilo veliko. Kod malobrojnih su se pojavljivale sumnje, i malo ko se usuđivao da ih izrazi čak i među svojim bliskim prijateljima.

SUD BEZ MILOSTI
SUDSKI proces tokom 19-24. avgusta i smrtna presuda svim optuženima izazvali su novi talas represija, koji se valjao po čitavoj državi. U prvom redu, hapsili su bivše članove "levičarskih" opozicija. Novine su bile pune vesti o "raskrinkavanju" maskiranih trockista, od kojih se većina nije ni spremala da sakrije svoju prošlost.

Neki od optuženih po sudskom predmetu "trockističko-zinovjevljevskog centra" neočekivano su počeli iskazima iz prethodne istrage dodavati nove iskaze - o svojim prestupnim vezama sa Buharinom, Rikovim, Radekom, Pjatakovom, Sokoljnikovom, Serebrjakovom, Uglanovom, Šljapnikovom i drugim, još neuhapšenim bivšim opozicionarima različitih pravaca. U vezi s tim, 21. avgusta 1936. godine u novinama je objavljena naredba Višinskog o sprovođenju istrage o učešću navedenih lica u kontrarevolucionarnoj zaveri. U preduzećima i ustanovama održavani su mitinzi sa zahtevom da se "do kraja istraže veze Buharina, Rikova, Tomskog i drugih sa prezrenim teroristima".

Ne čekajući takvu istragu, M. P. Tomski je izvršio samoubistvo. Po svedočenju njegovog sina Jurija Tomskog (jedinog preživelog člana te porodice), njegov otac se upucao odmah posle Staljinove neočekivane posete. Staljin, s flašom vina u rukama, banuo je u stan Tomskog u Kremlju i zaključao se s njim u radnoj sobi. Zatim se zaorila gromoglasna vika - Tomski je vikao na Staljina i nazivao ga nepristojnim rečima. Pošto je otvorio vrata radne sobe, Tomski je zahtevao da Staljin izađe napolje. Staljin je izašao krajnje ljut, a posle nekoliko minuta u radnoj sobi se razlegao pucanj.

Što se tiče Buharina, on se u drugoj polovini avgusta nalazio u planinama Pamira, gde je provodio odmor. On nije znao ništa o početku sudskog procesa. Čim je sišao sa planina u Frunze, saznao je za događaje u Moskvi. Bio je zapanjen, jer od Staljina nije očekivao takav obrt. Ali pored sve svoje relativne naivnosti, Buharin je shvatao da na moskovskom procesu ne izgovaraju slučajno njegovo ime, a takođe ni imena Tomskog i Rikova.

Buharin je mislio da će ga uhapsiti u Frunzeu. To se nije dogodilo. Tada je sav svoj prtljag ostavio tamo i kupio kartu za prvi avion za Moskvu, pošto je prethodno poslao Staljinu telegram s molbom da odgodi izvršenje presude, kako bi mu mogao prirediti suočavanje sa optuženima. Ali Buharina ni na aerodromu nisu dočekali čekisti, već lični automobil u kome je, osim vozača, sedela uznemirena A. M. Larina, Buharinova mlada žena. Staljin nije bio u Moskvi. Posle streljanja Zinovjeva, Kamenjeva, Jevdokimova i drugih, Staljin je sa zadovoljstvom saslušao priču čekista, koji su obavljali izvršenje presude, pa otputovao na odmor u Soči. Nekoliko dana Buharin nije izlazio iz kuće i nije se sastajao ni sa kim.

U novinama je 10. septembra objavljena vest Javnog tužilaštva SSSR o završetku istrage povodom ukazivanja nekih optuženika na upravo završenom procesu da su u njihovoj "kontrarevolucionarnoj delatnosti" učestvovali Buharin i Rikov. "Istragom nije ustanovljen pravni osnov za privođenje Buharina i Rikova na sudsku odgovornost, zbog čega se ovaj predmet obustavlja", pisalo je u saopštenju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:16

------------

Слика

STALJIN i Ždanov su 25. septembra 1936. iz Sočija poslali telegram upućen Kaganoviču, Molotovu i drugim članovima Politbiroa. U telegramu je pisalo:

"Smatramo da je apsolutno neophodno i hitno imenovati druga Ježova na dužnost narodnog komesara za unutrašnje poslove. Jagoda očigledno nije bio na visini svog zadatka u poslu raskrinkavanja trockističko-zinovjevskog bloka. U tom poslu OGPU kasni četiri godine. O tome govore svi partijski radnici i većina oblasnih predstavnika NKVD."

Već sutradan Jagoda je bio smenjen sa dužnosti narodnog komesara za unutrašnje poslove i imenovan za narodnog komesara za vezu. Centralne novine su tog dana izašle sa velikim portretima dvojice novih narodnih komesara - N. I. Ježova, imenovanog za novog rukovodioca sovjetskih kaznenih organa, i Jagode. Jagoda nije dugo bio na čelu narodnog komesarijata za vezu: uhapšen je početkom 1937. godine.

N. I. Ježov se nije slučajno našao na dužnosti narodnog komesara za unutrašnje poslove. Taj čovek, kome je bilo suđeno da odigra jednu od kratkih ali strašnih uloga u istoriji države, relativno brzo se uzneo među Staljinove favorite. R. Konkvest, govoreći o usponu N. I. Ježova, u svojoj knjizi "Veliki teror" piše o njemu kao o "iskusnom i nemilosrdnom izvršiocu".

Polemišući sa Konkvestom, I. A. Sac, stari član partije, književnik i bivši sekretar A. V. Lunačarskog, dobar poznavalac zakulisne strane mnogih događaja iz tridesetih godina, u svojim uspomenama svedoči:

"Još pre tih 'visokih' dužnosti, Ježov je u CK rukovodio odeljenjem za partijske kadrove. Međutim, po reakcijama ljudi koji su ga dobro poznavali, on tada, u redovima srednjeg ranga partijske hijerarhije, uopšte nije bio 'nemilosrdni izvršilac', niti je to bio još ranije, na još nižem rangu. Radeći u provinciji, ostavljao je utisak nervoznog ali dobronamernog čoveka, pažljivog, lišenog šepurenja i birokratizma. Možda je to bila maska. Međutim, tačnije od svega jeste to da su Staljinov sistem i uticaj samog Staljina napravili od njega dželata. U svakom slučaju, Ježovljeva dalja uloga, ponašanje i sudbina bili su iznenađenje za mnoge koji su ga poznavali pre NKVD."

NOVI LJUDI U "APARATU"
POSLE imenovanja Ježova za narodnog komesara došlo je do promena u aparatu NKVD. Uporedo sa Jagodom, bili su udaljeni, a kasnije i uhapšeni, mnogi njegovi zamenici i vodeći radnici, takođe i načelnici oblasnih uprava. Samoubistvo je izvršilo verovatno najmanje desetak-petnaestak istaknutih radnika NKVD. Ježov je doveo na rad u "organe" nekoliko stotina novih ljudi, uglavnom iz redova partijskih radnika srednjeg ranga. Međutim, mnogi saradnici koje je odgojio Jagoda, ostali su na svojim mestima, jer su Ježov i "njegovi ljudi" loše poznavali mehanizam rada kaznenih organa.

Ježov zaista nije bio neka demonska ličnost. Poreklom iz siromašne radničke porodice, rano je ostao siroče, pa je od svoje dvanaeste godine odgajan u porodici A. Šljapnikova. Ježov je stupio u boljševičku partiju 1917. godine. U mladosti se nije odlikovao ni podmuklošću, ni zlobnošću, ni bilo kakvim drugim primetnim porocima, koji su tako karakteristični, na primer, za mladog Beriju. Ali od prvog susreta sa Staljinom, koji se dogodio, očigledno, za vreme Staljinovog putovanja u Sibir 1928. godine, Ježov je potpao pod njegov apsolutni, gotovo hipnotički uticaj.

Staljin je to primetio i počeo brzo da unapređuje Ježova u sistemu partijsko-državne hijerarhije. Ježov je 1929. godine imenovan za zamenika narodnog komesara za zemljoradnju SSSR, a 1930. godine postao je upravnik odeljenja za raspodelu robe i odeljenja za kadrove CK. Iako nije bio čak ni član CK, postao je veoma uticajan u partijskom aparatu, jer su u nadležnosti odeljenja kojim je on rukovodio bila mnoga značajna imenovanja na dužnosti i premeštaji.

Posle Sedamnaestog kongresa partije, na kojem je Ježov prvi put izabran za člana CK, karijera mu je još munjevitije krenula naviše. Nije poznato zbog kakvih zasluge je međunarodni radnički pokret izabrao Ježova i za člana Izvršnog komiteta Kominterne. Ali 1935. godine on je već jedan od sekretara CK VKP (b) i predsednik Komisije za partijsku kontrolu. Tokom 1935-1936. godine Staljin je Ježovu poverio kontrolu rada NKVD, što se veoma nije svidelo Jagodi. Ježov je vršio ne samo opštu kontrolu nego je i aktivno učestvovao u pripremi sudskog procesa Zinovjevu i Kamenjevu, prisustvovao je saslušanjima, davao naređenja odgovornim radnicima NKVD.

Kao što piše A. Orlov u svojoj knjizi, Jagoda je veoma bolno doživljavao Ježovljevo mešanje u poslove NKVD i pratio je svaki njegov korak.

"U suštini, na kartu je stavljena Jagodina karijera. On je znao da ga članovi Politbiroa mrze i da ga se plaše. Pod njihovim uticajem, Staljin je 1931. godine u 'organe' uputio Akulova, člana CK, koji je trebalo da stane na čelo OGPU. Istina, Jagodi je ubrzo pošlo za rukom da diskredituje Akulova i ubedi Staljina da ga ukloni iz 'organa'. Ali Ježov je zaista bio Staljinov favorit i stoga je predstavljao neuporedivo veću opasnost."

Dalje, A. Orlov iznosi verziju koja nije lišena osnova:

"Vršeći kontrolu pripremanja sudskog procesa uperenog protiv Zinovjeva i Kamenjeva, Ježov je očigledno već znao da će Staljin, posle nekoliko meseci, da ga imenuje za narodnog komesara za unutrašnje poslove. Jedino time može da se objasni neobično interesovanje koje je on pokazivao za metode operativnog rada NKVD i za čisto tehničku stranu obrade zatvorenika. On je voleo da noću, u društvu Molčanova ili Agranova, bane u isledničke kabinete i posmatra kako islednici iznuđavaju iskaze zatvorenika."

-------------
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:16

Слика



GODINA 1937. počela je novim velikim političkim procesom - predstavom. Ovoga puta pred Vojnim kolegijumom Vrhovnog suda SSSR pojavilo se 17 lica, većinom čuvenih partijskih radnika, aktivnih učesnika u revoluciji i u građanskom ratu. Gotovo svi su, tokom 1924-1928. godine, bili pripadnici „ujedinjene“ opozicije, a zatim su se javno izjasnili da su raskinuli sa Trockim i bili vraćeni u partiju.

Pre nego što su uhapšeni, u jesen 1936. godine, ti ljudi su zauzimali značajna mesta u privrednom i partijskom aparatu, u organima štampe itd. Sada su svi bili optuženi za pripadnost tzv. paralelnom centru, za pripremu terorističkih akata, za špijunažu, za planove cepanja SSSR...

Proces „paralelnom centru“ odvijao se uz poštovanje nekih pravnih normi, koje su izostale na prethodnim suđenjima. Tako su optuženicima dodeljeni branioci koji nisu ni pokušavali da ih brane. Staljin je dozvolio da se na proces pozove veliki broj dopisnika iz inostranstva, kao i neki diplomati. Ali, tužilaštvo opet nije predočavalo nikakve dokumente ili materijalne dokaze krivice. Čim je Višinski najavio iznošenje na sudu dokumenata „n-ske obaveštajne službe“, otvoreno zasedanje suda zatvoreno je za javnost.

Prirodno se postavljalo pitanje šta je pobuđivalo optuženike, koji su, po podacima istrage, već odavno izgubili stid i savest, pretvorili se u ubice i diverzante, te nisu mogli ni da se nadaju milosti, šta ih je nateralo da „iskreno“ priznaju svoje zločine? Da bi sprečio pojavu sumnji, Višinski je gotovo svakom od tih „ubica, štetočina, izdajnika i špijuna“ postavljao pitanje o motivima njihovih iskrenih priznanja. Navešćemo samo jedan tipičan dijalog između Višinskog i Muralova, optuženog za organizaciju sabotaža i terorističkih akcija u Sibiru.

Višinski: „Mene interesuje zašto ste vi rešili da dajete istinite iskaze? Proučavajući istražni postupak, vidim da ste na nizu saslušanja negirali svoj ilegalni rad. Izložite motive zbog kojih ste odlučili da sve iznesete na sto...“

Muralov: „Po mom mišljenju, ovde postoje tri razloga koji su me terali da sve poričem... Ja sam vrlo plahovit, preosetljiv čovek. Kada su me uhapsili, bio sam uvređen, ljut. Drugi razlog je moja privrženost Trockom. Treći momenat, znate, u svakom poslu postoje krajnosti. Pa sam mislio, ako ja i dalje ostanem trockist, onda mogu postati barjaktar kontrarevolucije. To me je strašno uplašilo. Dok su pred mojim očima rasli kadrovi, industrija, poljoprivreda. Ja nisam slepac. I rekao sam sebi da se treba potčinjavati interesima one države za koju sam se aktivno borio u tri revolucije... Za mene je to bilo presudno, i rekao sam: dobro, idem i kazaću celu istinu...

Dana 17. januara 1937. list „Izvesti“ izašao je bez potpisa glavnog urednika Buharina.

Još u jesen 1936. godine, kada su uhapšeni Radek i Pjatakov, a pripreman je proces „paralelnom centru“, Buharin je očekivao hapšenje i istovremeno neprekidno pisao pisma Staljinu, na koja mu ovaj nije odgovarao. Međutim, Staljin je sa Buharinom i Rikovim vodio komplikovanu igru.

Po svedočenju Buharinove žene Larine, 7. novembra 1936. Buharin je rešio da sa suprugom pođe na proslavu Oktobra. Naravno, on se nije popeo na tribinu Mauzoleja nego je, na osnovu počasne karte novina „Izvesti“, prošao na tribinu pored Mauzoleja. Staljin je primetio Buharina. Neočekivano, Larina je videla kako se, kroz masu ljudi, prema Buharinu probija stražar. Pomislila je da će stražar predložiti Buharinu da hitno napusti Crveni trg. Ali, on je salutirao Buharinu i kazao: „Druže Buharine, drug Staljin je zahtevao da vam prenesem da stojite na mestu koje nije vaše. Popnite se na Mauzolej“.

Međutim, posle proslave počeo je najteži period u Buharinovom životu. Nisu ga pozivali u Lubjanku, nego su u Kremlju priređivali Buharinu jedno po jedno suočavanje i sa uhapšenim „levičarima“. Svi ti ljudi su govorili o svojim tobožnjim zločinačkim vezama sa Buharinom. Tako, na primer, J. Cetlin je izjavio kako mu je Buharin dao revolver i postavio ga na uglu Hercenove ulice, kojom je tog dana trebalo da prođe Staljin. Međutim, Staljinov automobil je prošao drugom ulicom i atentat nije izvršen.

Početkom februara 1937. godine u Buharinov kremljovski stan došla su trojica čekista i uručili mu nalog da se iseli iz Kremlja. Nikolaj Ivanovič se zbunio. Brinula ga je sudbina ogromne domaće biblioteke i arhiva. Kuda da ih preveze? Odjednom je zazvonio interni kremljovski telefon - „vertuška“. Zvao je Staljin.

„Pa, kako si, Nikolaje?“ - pitao je Staljin, kao da se ništa ne dešava. Buharin je kazao da su mu došli ljudi iz komandanture Kremlja s nalogom za hitno iseljavanje. Ne postavljajući mu druga pitanja, Staljin je glasno rekao: „Goni ih sve do đavola!“ Nezvani gosti su se, naravno, hitno povukli.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30918
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 21 Дец 2012, 23:17

Staljin otrovao Lenjina, a Tito Staljina!

СликаСлика

Slovenački istoričar Jože Pirjevec tvrdi da je u kabinetu ruskog vođe posle smrti pronađeno Brozovo preteće pismo
istoričar Jože Pirjevec, Josip Broz Tito, Josif Staljin,, Vladimir Iljič Lenjin,

BEOGRAD - Osvetio Lenjina!
Staljina je otrovao ubica koga je poslao Tito, tvrdi slovenački istoričar Jože Pirjevec u nedavno objavljenoj Titovoj biografiji „Tovariši“.

Sve počinje 1923. kad je Josif Staljin, tada generalni sekretar Komunističke partije SSSR, uputio pismo Politbirou, u kojem ih obaveštava da je već tada teško bolesni Vladimir Iljič Lenjin zatražio od njega da mu da smrtonosnu dozu cijanida. U pismu Staljin poručuje da nema snage da udovolji tom zahtevu. Ipak, Lenjin je umro već sledeće godine, i to od posledica moždanog udara, a doktori smatraju da je uzrok udara mogao biti cijanid, pišu banjalučke Nezavisne novine.

Ovo je, kao svoju polaznu tezu, iskoristio Jože Pirjevec, u knjizi zasnovanoj na obimnoj dokumentaciji iz brojnih arhiva. Kad je Staljin umro od moždanog udara 5. marta 1953. godine, u njegovom kabinetu pronađeno je Titovo pismo upozorenja. Još odranije se zna da je Staljin u više navrata pokušao da ubije Tita, i to čak 22 puta.

U pismu je Tito napisao da on (Staljin) može da pošalje koliko god hoće ubica, a da je njemu dovoljno da pošalje samo jednog. Pirjavec navodi da je Staljin bio ozbiljno zabrinut zbog Titove pretnje. Postoji i mišljenje da je Staljin i ranije imao manje moždane udare i da ovaj nikoga nije iznenadio.
Misteriozna smrt Ruskog vođe Staljina Misteriozna smrt Ruskog vođe Staljina

Tito: Staljin se malo uplašio

Kad je 1955. godine Hruščov posetio Beograd, on se izvinio Titu zbog svih Staljinovih pokušaja da ga ubije, na šta je Tito odgovorio:

- Staljin je oduvek znao da me dobro čuvaju. Nakon nekoliko upozorenja da je poslao dosta ubica, očigledno se i sam malo uplašio.
Слика