Šekspir

Savremene i istorijske
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Šekspir

Порукаод Mustra » 04 Феб 2012, 10:17

Genije zagonetnog lika





Слика Слика Слика

Knjiga Bila Brajsona o čuvenom pesniku i dramatičaru, zanimljiva slika vremena i ličnosti velikana. Rođen je u godini epidemije kuge, te tako njegov najveći uspeh nije bio “Hamlet”, već to što je preživeo - kaže autor

DA imamo samo njegove komedije, smatrali bismo ga površnim. Da imamo samo sonete, mislili bismo da je to čovek pun mračnih strasti. Iz njegovih drugih dela mogli bismo zaključiti da je uglađen, uman, melanholičan, neurotičan, vedar, nežan i još mnogo toga. Šekspir je bio sve to odjednom - kao pisac. Ne znamo kakav je bio kao čovek. Ovo beleži Bil Brajson (1951) u knjizi “Šekspir - svet kao pozornica” (“Laguna”).

Našim i čitaocima širom sveta poznat kao sjajni putopisac, ovaj autor se ovoga puta otisnuo na putovanje stazama Šekspira na izuzetno pitak način predstavio vreme u kojem je živeo.
Tako se priključio armiji naučnika - šekspirologa, koji pokušavaju da iznađu makar neku novu mrvicu iz zagonetne biografije slavnog dramatičara i pesnika. Kongresna biblioteka u Vašingtonu sadrži oko 7.000 dela o Šekspiru, u katalogu Britanske biblioteke pod odrednicom “Šekspir” dobija se 13.855 mogućnosti, a svake godine objavi se oko 400 ozbiljnih naučnih radova o ovom književnom geniju.

Opsesivno tražeći sve što se moglo naći, naučnici su ustanovili da Šekspirova dela sadrže 138.198 zareza, 26.794 dvotački i 15.785 znakova pitanja; da se uši u njegovim dramama spominju 401 put, ljubav 2.259, a mržnja 183 puta; da nam je sve u svemu ostavio 884.647 reči, u ukupno 31.959 govora dramskih likova, u 118.406 stihova. Ali koja vajda od svega toga kada se i dalje ne zna ni kako je izgledao. Od njegova tri lika dva su izuzetno loša, a i za treći, portret, koji je u svim udžbenicima, u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu gde se čuva kao relikvija - niko ne sme da se zakune da je autentičan. Nije sačuvano nijedno njegovo pismo, poruka ili rukopis jednog dela, već samo šest potpisa u testamentu a i oni nisu svi isti, jer je svoje prezime uvek ispisivao na drugačiji način!

Šekspirovim rođendanom tradicionalno se smatra 23. april 1564, dan Svetog Đorđa, nacionalni engleski praznik i igrom slučaja i dan kada je 52 godine kasnije umro, što njegovom životu daje izvesnu neodoljivu simetriju. U godini kada se rodio u strašnoj epidemiji kuge umrlo je dve trećine novorođenčadi, u njegovom rodnom Stratfordu deset puta više od uobičajenog broja, pa Brajson duhovito zaključuje kako Šekspirov najveći životni uspeh nije bio “Hamlet”, već činjenica da je preživeo prvu godinu svog života!
KANDIDATI U VIŠE od 5.000 objavljenih knjiga mnogi autori, među kojima i neki najugledniji stručnjaci, pokušavali su da dokažu da je dela Vilijama Šekspira napisao - neko drugi. Do sada je ukupno više od 50 kandidata bilo pomenuto kao moguća alternativa Šekspiru.

Stratford je u to vreme imao oko 2.000 stanovnika i od Londona bio udaljen četiri dana hoda. Tu je stekao obrazovanje u gradskoj gimnaziji i novembra 1582, kao osamnaestogodišnjak zatražio dozvolu da sklopi brak sa znatno starijom Anom Hatavej. Sa njom je imao troje dece - Suzanu i blizance Hamneta i Džudit, ali je sve ostalo obavijeno velom tajni. Tek, nekoliko godina kasnije sasvim slučajno priključio se jednoj pozorišnoj družini, čiji je jedan glumac u jednom obračunu ubijen nožem. Sa njima je otišao u London.

Predstave su igrane oko dva po podne, a da bi uspešno radilo svako pozorište je moralo da privuče čak 2.000 gledalaca dnevno i tako 200 puta godišnje. Šekspir je bio i pisac i glumac i reditelj (mada u to vreme reditelja zvanično nije bilo), ali je živeo od dividendi dobijenih od deonica koje je imao u pozorištu.

Ostalo je zabeleženo da je jedna od njegovih prvih drama “Henri VI”, I deo, 1592. godine doživela ogroman uspeh a da je dve godine kasnije u vreme zatvaranja pozorišta zbog kuge najverovatnije putovao po Italiji čime se može objasniti nastanak niza italijanskih drama po povratku - “Ukroćena goropad”, “Dva viteza iz Verone”, “Mletački trgovac”, “Romeo i Julija”. Međutim, status prave književne zvezde donela mu je narativna poema “Venera i Adonis”, koju je posvetio isfeminiziranom mladiću Sautemptonu, koji je podjednako uživao u intimnom društvu žena i muškaraca. Njihov odnos bio je očigledno veoma prijateljski, ali do koje mere - može se samo nagađati.

TESTAMENT
OSETIVŠI da mu se bliži kraj, Šekspir je krajem marta 1616. donekle izmenio svoj testament, drhtavom rukom, odajući utisak pometenosti, ne mogavši da se u tim trenucima seti imena svog zeta, niti unuka. Ostala je čuvena i mnogo komentarisana odrednica u testamentu u kojoj se, u jednoj umetnutoj rečenici, navodi: “Svojoj ženi ostavljam svoju posteljinu drugu po vrednosti, sa opremom”. Sem toga supruga se u testamentu ne pominje.

U godini najveće slave 1596. do 1603. doživeo je najveću tragediju, smrt sina Hamneta u jedanaestoj godini, od nepoznate bolesti. U to vreme kupio je raskošnu, pomalo oronulu, kuću u Stratfordu sa deset kamina, ali je celog života ostao tvrdica: u Londonu je osuđen zbog neplaćanja poreza u visini od pet šilinga. U to vreme bio je član i deoničar čuvenog pozorišta “Glob”, koje je izgorelo 1613, kada su varnice sa topa ispaljenog na bini zapalile slamnati krov. Nijedno pozorište, tvrdi Brajson, nije doživelo više slave od ovog. Za Šekspira je to razdoblje obeleženo talasom briljantnih kreativnosti bez premaca u engleskoj književnosti. Jedna za drugom iz njegovog pera izvirale su drame nedostižne raskoši, “Julije Cezar”, “Hamlet”, “Mera za meru”, “Otelo”, “Kralj Lir”, “Magbet”, “Antonije i Kleopatra”.

- Samo je jedan čovek posedovao odgovarajuće okolnosti i talenat da nam podari tako nenadmašna dela, a Vilijam Šekspir iz Stratforda bez sumnje je bio taj čovek, ko god da je bio - zaključuje Brajson.

SUKNJA
U ŠEKSPIROVO vreme u Londonu su cvetala pozorišta, ali je bilo i onih takozvanih puritanaca, koji su javno govorili da su to sastajališta prostitutki i mračnih likova, legla zaraznih bolesti i mesta svih oblika bludničenja. U svemu tome bilo je i izvesne istine o čemu svedoči jedna popularna priča iz tog doba. Mlada žena molila je muža da je pusti da odgleda jednu predstavu. Suprug je nerado pristao ali sa strogim upozorenjem da dobro pazi na lopove i da kesu sakrije duboko ispod podsuknje. Po povratku kući, žena je briznula u plač i priznala da je kesa ukradena. Muž je bio zaprepašćen, pitajući je zar nije osetila ruku ispod haljine. O da, odgovorila je ona iskreno, osetila sam nečiju ruku ali nisam znala da to traži.

MISTERIJA
KAO što mu je ceo život bila zagonetka, tako se i kraj Šekspirov završio svojevrsnom misterijom. Na njegovom spomeniku nije zapisano ime već samo banalni stihovi, a grobovi njegove žene i članova porodice, koji se nalaze pored njegovog, poređani su čudnim i neshvatljivim redosledom. Šekspirova unuka Elizabeta, koja je mogla rasvetliti mnoge šekspirovske tajne, ali o tome nije imao ko da je pita, dva puta se udavala, nije imala dece te je s njome Šekspirova loza izumrla.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30168
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 04 Феб 2012, 10:18

PREMDA se čini da je već sve rečeno i napisano o najvećem dramskom piscu svih vremena, elizabetanskoj duhovnoj i kreativnoj gromadi, Šekspir i njegova dela neprestano, i u 21. veku, inspirišu pronicljiva i uzbudljiva tumačenja. A svako novo istraživanje, studija, ili knjiga, pokazuju da postoji još mnogo stvari između zemlje i neba, vezanih za pesnika iz Stradforda na Ejvonu, o kojima naša mudrost ni sanjala nije. Cela jedna ogromna biblioteka, od desetina hiljada naslova, mogla bi da se sakupi samo od dela posvećenih Vilijamu Šekspiru.

Zamislite da je moguće okupiti sve one koji su od Koldridževog i Geteovog vremena napisali bar po jednu knjigu o Šekspiru - pita se Aleksandar Dimitrijević, u pogovoru knjige Stenlija Velsa “Šekspir i družina”, koju je objavio beogradski “Klio” (prevod Marko Denić), konstatujući da na svetu ne postoji nijedno pozorište dovoljno veliko da primi toliki broj ljudi, jer je “svako ko je imao zaoštrenu olovku, a nešto kasnije instaliran tekst-procesor, osećao da je napisati knjigu o Šekspiru neka vrsta obaveze”.

PRGAVI SATIRIČAR
JEDNOG od najpopularnijih dramatičara Šekspirovog doba, autora čuvene komedije “Valpone, ili lisica”, Stenli Vels opisuje:
- Ben Džonson je bio najagresivnija svojeglava, najuobraženija, najprgavija, najbučnija i najhvalisavija književna i pozorišna ličnost svog vremena. Takođe je bio najoštriji satiričar, genijalni lirski pesnik, dramski pisac velikih mada neujednačenih dostignuća, najbolji pisac dvorskih maski, samouki čovek koji je uspeo da od zidarskog šegrta postane odličan poznavalac klasične umetnosti i, u svoje vreme, možda najuspešniji zagovornik ideje o značaju umetnika kao kritičara društva.

Neki glasovi u tom mnoštvu “šekspiroloških” deonica su se uvek izdvajali, kako po ozbiljnosti i temeljnosti u analizi, tako i po originalnom pristupu, što je slučaj i sa Stenlijem Velsom i njegovom “Družinom”.

“Šekspiru je bilo suđeno da postane vanvremenski pisac”, piše autor koji je još 1962. doktorirao na delu velikog dramatičara na univerzitetu u Birmingemu, gde je do 1997. predavao na katedri za proučavanje Šekspira. “Umro je 1616, u pedeset drugoj godini. Sedam godina kasnije, odajući mu počast pesmom objavljenom u ’Prvom foliju’, njegov kolega Ben Džonson napisao je da on ’ne pripada svom dobu već je za sva vremena’. Bile su ovo proročke reči. Od druge polovine 18. veka Šekspir ima polubožanski status i postao je slavan širom sveta. Period u kom je stvarao obično se naziva ’Šekspirovo doba’. Njegove predstave su nadmašile stvaralaštvo njegovih savremenika, i po pozorišnoj popularnosti i po ocenama kritičara. Dobio je status ikone.”

Pored toga što je napisao biografiju “Šekspir: Pesnik i njegovo delo”, priredio čuveno oksfordsko jednotomno izdanje sabranih dela, okupio grupu autora koja je sastavila svojevrsnu “Enciklopediju Šekspirijanu”, Vels je decenijama bio i na čelu fondacije posvećene kući u kojoj se genijalni pisac rodio i najčuvenijeg pozorišta sa njegovim imenom. “Šekspirovu družinu” napisao je da bi savremenom čitaocu dočarao pozorišni kontekst u kom je stvarao, kao i odnose koje je imao sa glumcima i ostalim dramskim piscima, koji su u istoriji teatra ostavili manji ili veći trag.

Kao najznačajnijem, najživopisnijem i najuticajnijem, među svim Šekspirovim neposrednim prethodnicima i savremenicima, Vels posebno mesto daje Kristoferu Marlou. Ali, napominje da su put za pojavu autora “Hamleta”, “Kralja Lira”, “Magbeta”, “Otela”..., utrli i drugi u to doba priznati pisci poput Džona Lilija, Roberta Grina, Tomasa Lodža, Džordža Pila, Tomasa Neša i Tomasa Kida.

- I svi su, osim Kida, bili fakultetski obrazovani - za razliku od Šekspira - zbog čega su ih često nazivali zajedničkim imenom “univerzitetski umovi” - zapisuje Vels.

PREBROJAVANJE
NAUČNICI su, navodi Bil Brajson, prebrojali gotovo svaku reč i svako slovce koje je Šekspir napisao, pa čak i znakove interpunkcije. Tako znamo da Šekspirova dela sadrže 138.198 zareza, 26.794 dvotački i 15.785 znakova pitanja. Uši se u njegovim dramama pominju četiri stotine i jednom, ljubav 2.259, a mržnja samo 183 puta. Iza sebe je ostavio zapisanih 884.647 reči u 118.406 stihova.

Uz Marloua, kao tipične predstavnike ove zlatne dramatičarske epohe, koje je svrstao u “Šekspirovu družinu” i posvetio im posebna poglavlja u knjizi, Vels ističe Tomasa Dekera, Bena Džonsona, Tomasa Midltona i Džona Flečera.

Zanimljivo je da je upravo Stenli Vels, među prvima pročitao rukopis Bila Brajsona, sugerišući koje nepreciznosti i greške treba otkloniti, pre nego što je ovaj popularni pisac objavio knjigu “Šekspir - Svet kao pozornica” (kod nas se nedavno pojavila u izdanju “Lagune” i prevodu Aleksandre Čabraje). Na duhovit i širokoj publici pristupačan način, Brajson se u ovom delu bavi enigmom same Šekspirove biografije, koja već vekovima provocira maštu kako znalaca, tako i običnih ljubitelja pozorišta.

“Ne znamo ko su mu bili najbliži prijatelji niti kako se zabavljao,” piše Brajson. “Njegova seksualnost je nedokučiva misterija. Samo za nekoliko dana u njegovom životu možemo s nepokolebljivom sigurnošću tvrditi gde ih je proveo. Nemamo nikakvih zabeleški o njegovom kretanju tokom osam kritičnih godina, kad je napustio ženu i troje male dece u Stradfordu i gotovo nemogućom brzinom postao uspešan pozorišni pisac u Londonu. U vreme kada se, 1592. pojavljuje prvi zapis u kom se Šekspir pominje kao dramski pisac, on je već bio prevalio više od polovine svog života.”

Sve te nedoumice i nedostaci pouzdanih podataka doveli su, smatra Brajson, do velike igre koja već vekovima traje, kako na istraživačkoj, tako i na laičkoj sceni, a koja se zove - pogađanje Šekspirovog pravog identiteta. On navodi da se do sada pominjalo čak 50 “ozbiljnih” kandidata, mogućih Šekspira umesto Šekspira, dok je štampano oko pet hiljada naslova u kojima se tvrdi ili nagoveštava da je neko drugi napisao sva ta velika dela dramske literature. Kao najčešće pretendente na Šekspirov tron, Brajson navodi Frensisa Bejkona, izvesnog Edvarda de Vera, sedamnaestog erla od Oksforda, Kristifora Marloua, pa čak i jednu ženu Meri Sidni, groficu od Pembroka.

“Imajući na umu sva Šekspirova dela, zaista je neverovatno da je jedan čovek mogao napisati tako raskošan, mudar, raznovrstan, uzbudljiv i trajno zanimljiv opus, ali to je, naravno, obeležje genija. Samo je jedan čovek posedovao odgovarajuće okolnosti i talenat da nam podari tako nenadmašna dela, a Vilijem Šekspir iz Stradforda bez sumnje je bio taj čovek - ko god da je bio”, zaključuje Bil Brajson.

PO delima Šekspira do sada je snimljeno čak 768 filmova širom sveta, a likove koje je stvorio jedan od najvećih dramatičara na bioskopskom platnu i na ekranima oživljavali su Elizabeta Tejlor, Mišel Fajfer, Vudi Alen, Sergej Bondarčuk... „Hamlet“ sa ser Lorensom Olivijeom u naslovnoj ulozi, dobio je 1948. četiri Oskara, kao i Zlatnog lava u Veneciji. I sam Šekspir postao je glavni junak čak 49 filmova, od kojih je „Zaljubljeni Šekspir“ dobio sedam nagrada Američke filmske akademije.
Слика