Kenedijevi

Savremene i istorijske
Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Kenedijevi

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 15:59

Слика Слика Слика Слика


SAN “Velikog Džoa”, kako su zvali rodonačelnika klana Kenedijevih Džozefa Patrika Kenedija, izdanka irske katoličke kolonije u Masačusetsu, da se neko od Kenedijevih domogne Bele kuće, ostvario se 1960. godine kada je njegov drugi po redu sin Džon Ficdžerald Kenedi, u 43. godini života postao najmlađi izabrani američki predsednik. Ovo “izabrani” podrazumeva podsećanje da je pre njega Teodor Ruzvelt, na početku 20. veka, postao do tada najmlađi predsednik SAD, kad je u Beloj kući zamenio upokojenog predsednika Vilijema Makinlija.
Kad se u porodici Kenedi tog proleća povela debata da li Kenedi može dobiti bitku za Belu kuću i da li uopšte treba ulaziti u takvu trku, pogotovo za predsednika, zavladao je muk. Možda je premlad, možda bi trebalo krenuti od potpredsedničke funkcije i vezati se za nekog od jačih kandidata. Reagovao je “Veliki Džo”, onaj “usamljeni vuk” iz Masačusetsa, koji je odavno zacrtao da neko od Kenedijevih mora ući u zdanje na Pensilvanija aveniji i to na velika vrata.
“Kenedijevi ne gube”, rekao je ljutito trojici sinova i ostalim ukućanima. “Džon će da krene u tu trku kao prvi. Biti drugi, to je ništa.” “Velika mama” Rouz je samo klimnula glavom.
I krenula je trka. Kenedi je u julu, relativno lako eleminisao svoje rivale u stranci Džonsona i Hamfrija, a Stivenson se sam povukao.
Bio je to prvi kandidat - kotolik na predsedničkim izborima u SAD. “Nisam ja kandidat za predsednika zato što sam katolik, rekao je Kenedi u govoru tog leta, nego zato što se desilo da je vaš kandadat, sasvim slučajno, katoličke vere, a mogao je biti i druge veroispovesti kao što su to bili i mnogi drugi pre mene.”
Najteža prepreka na putu ka Beloj kući, ipak, bio je republikanac Ričard Nikson, koji je bio potpredsednik u tandemu sa popularnim Ajkom Ajzenhauerom, koji je privodio kraju drugi mandat.
Tog leta 1960. godine, ceo klan Kenedijevih, stari Džo i “Velika mama”, braća, sestre, zetovi i snaje, a bilo ih je puno, krenuli su u kampanju kako to samo Kenedijevi znaju. Ključni čovek bio je Kenedijev brat Robert, možda politički najsposobniji od braće Kenedi, za koga je njegov otac govorio da “ume da se bori i da ume da mrzi” svoje neprijatelje.
Robert je tada već imao “izborne komitete” u svim krajevima Amerike koji su radili kao mašina.
Ipak, ishod bitke je rešavao sam Kenedi. Mlad, elokventan, pametan i moderan, povukao je za sobom mladu, modernu Ameriku, generacije “bejbi buma”, zatim niže slojeve društva, emigrante, Crnce, Hispanoamerikance i slične uz koje su braća Kenedi bili sve vreme u Kongresu i Senatu. Uz njega su bile i žene, koje su znale da Kenedijevi za njih nemaju puno poštovanja, ali su ih ipak volele, a uz to, Kenedi je uz sebe imao prelepu mladu ženu Žaklinu, koja je bila osveženje na velikoj političkoj sceni.
Kenedi je naspram sebe imao jednog grubog, namrštenog i konzervativnog protivkandidata kakav je bio Ričard Nikson. Ali, Nikson je bio dobar političar, sposobniji i iskusniji od Kenedija na svim poljima. Konzervativna, tradicionalna Amerika je bila uz Niksona.
Presudila je televizija, koja je u onim godinama bila ušla u američke domove i počela da postaje onaj presudni javni medij koji u politici ima više uticaja od političara i njihovih stranaka. Na tom terenu se Nikson okliznuo. Pristao je da pred kamerama sa Kenedijem vodi tri duela. Izgubio je sva tri.
Namršteni Nikson, sa podočnjacima i pogleda često oborenog na dole, koliko god je govorio smišljeno, nije mogao da odoli šarmu mladog Kenedija, koji ga je svojim otvorenim dijalogom i doskočicama, prosto ruinirao. Američki hroničari su tvrdili da nije bilo ta tri tv duela, Nikson bi dobio izbore.
Kada su birači 8. novembra 1960. godine izašli na izbore, niko nije bio siguran, ni sami kandidati, ni anketari, ni novinari, ko će pobediti. Sve ankete su bile neodređene. Jedini je bio siguran “Veliki Džo”, koji je iz svoje baze u Hajanis Portu poručivao:
“Kenedijevi ne gube...”
Te noći, negde pred ponoć, Kenedi je ušao u sobu gde je Žaklina sedela pred televizorom i rekao joj, spuštajući se u fotelju:
“Stvari se izgleda okreću protiv mene. Stižu loše vesti sa juga...”
U zoru, mama Rouz je rekla unuci Karolini, koju je probudila:
“Idi gore u sobu, i reci tati: Dobro jutro, gospodine predsedniče...”
Bila je to najtešnja pobeda u istoriji SAD. Kenedi je osvojio 49,7 odsto glasova, a Nikson 49,6. Prednost Kenedija iznosila je svega 112.803 glasa.

RAZOČARANA ŽAKLINA
OD svih članova klana Kenedijevih, jedina se u Belu kuću razočarala predsednikova mlada supruga Žaklina, ako za nju uopšte može da se kaže da je bila član tog klana.
Posle inauguracije na Kapitol hilu 20. januara 1961. godine, supružnici su dva sata obilazili novi dom. U tome je naročito bila revnosna Žaklina. Kad je izašla iz zdanja na Pensilvanija aveniji i stigla kući u kojoj su dotad živeli, u Džordžtaunu, kraj Vašingtona, briznula je u plač.
“Bela kuća je hladna i turobna, rekla je. Ona je opremljena kao prodavnica rashodovanog nameštaja. Odvratna je, mrzim je...”
Džeki je preuredila Belu kuću od temelja do tavana: nameštaj, tapete, slike, boje, tepihe, posuđe, lampe. Sve.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:00

Слика Слика Слика Слика


PREDSEDNIK Dvajt Ajzenhauer ostavio je Kenediju u nasleđe neukrotivog i sve crvenijeg Fidela Kastra, vođu kubanske revolucije, kojeg će i sam Kenedi ostaviti svojim naslednicima, ukupno osmorici njih.
Kenedi je zbog toga, a i mnogo čega drugog, bio toliko ljut na Ajzenhauera da je u jednom trenutku, među saradnicima u Ovalnom salonu, rekao da mu je svakakve repove ostavio taj "kučkin sin" koji je loše radio svoj posao.
Ajzenhauer je, zapravo, bio "zaratio" sa Kastrom već u onoj godini kada je Kenedi izabran. Kastro je odbio da se povinuje dotadašnjoj tutorskoj ulozi Vašingtona i počeo da nacionalizuje američke fabrike i firme, a najgore od svega, počeo je sve otvorenije da se okreće Sovjetskom Savezu. Otuda je dobijao naftu i mašine, a zauzvrat, što je u politici tako normalno,udovoljio je očekivanjima Moskve i proglasio Kubu za "socijalističku zemlju". Čak je počeo da pominje marksizam-lenjinizam kao svoje ideološko opredeljenje.
Amerika to nije mogla da prihvati. Ona je još od vremena "Monroove doktrine" iz dvadesetih godina devetnaestog veka, smatrala celu Ameriku, i Severnu i Južnu, za svoj zabran.
Kad je ušao u Belu kuću, Kenedi jedva da je znao za tajni plan o invaziji Kube. CIA i druge obaveštajne službe, a naročito moćni direktor FBI Edgar Huver, nisu bili oduševljeni što je taj mladi katolik, bez mnogo iskustva, ušao u Belu kuću, pa su neke poverljive papire držali po strani. Naravno, niko nije sumnjao u Kenedijevo antikastrovsko raspoloženje. I on je, kao i njegov prethodnik, želeo da se otarasi Fidela Kastra.
Kad je saznao za plan o invaziji, pripreme su bile podosta odmakle. Kenedi je shvatio da tu akciju, čak i da je u njen uspeh i sumnjao, nije lako zaustaviti. Američka javnost se narogušila na kubanskog crvenog vođu, koji je drsko izazivao velikog suseda sa severa. Takva raspoloženja su diktirale snage koje su imale snažnog uticaja na američku politiku prema Kubi - konzervativna američka elita, milionska kolonija kubanske antikastrovske emigracije, moćne mafijaške grupe sa Floride, iz Njujorka, Čikaga i Las Vegasa, za koje je kubansko ostrvo do dolaska Kastra bilo rajsko utočište i baza za delovanje.
Kenedi, zapravo, nije imao izbora. Odobrio je invaziju, ali je pre toga naredio vojnim zapovednicima i Pentagonu da, sa legalne tačke gledišta, američka administracija ne sme biti umešana. Cela operacija je prepuštena Kubancima, nastanjenim u SAD i organizovanim u antikastrovskim zavereničkim grupama. Naravno, akcija je pripremana u organizaciji CIA i drugih američkih obaveštajnih službi, uz svesrdnu materijalnu, stručnu i tehničku pomoć Amerike.
Kenediju je plan iznet na sto. Dovoljno je da na Kubu brodovima i avionima krene oko dve hiljade zaverenika, koji će se noću iskrcati na zapadne obale ostrva i uz podršku iz vazduha krenuti na Havanu. Špijuni, koji su već bili ubačeni na ostrvo, u tom trenutku će podići na noge nezadovoljni kubanski narod i Kastro će, pod naletom spolja i iznutra, da padne.
INVAZIJA je počela 17. aprila 1961. godine iz Nikaragve, preko puta Kube. Kad su zaverenici, a moglo bi se reći plaćenici, stigli na obale u Zalivu svinja, dočekala ih je vatra kubanskih vojnika, milicionera i građana. Kastro je iz Havane odjurio na obalu, seo u tenk i poveo vojnike u borbu. Če Gevara je poslat na istok ostrva da drži taj front, ako do njega dođe, a Raul Kastro na sever ostrva.
U roku od 72 sata invazija je skresana. Jedan deo zaverenika je pobijen (116), njih 1.189 je zarobljeno, a samo jedan manji deo je uspeo da umakne preko mora.
"Ovo je pravi debakl", rekao je Robert Kenedi kada je trećeg dana invazije ušao u Ovalni salon kod brata Džona. Američki generali, kao i šefovi CIA i vojne obaveštajne službe, a sa njima je bio i ondašnji šef Stejt departmenta Džon Foster Dals, nisu očajavali, nego su od Kenedija tražili da digne u vazduh američku borbenu avijaciju i okonča jednom za uvek sa Kastrom.
Bilo je to lako reći, ali teško uraditi. Sve oči sveta su bile uprte ka Kubi. I skoro sve svetske simpatije su bile na strani Kastra i njegovog ostrva. Kenedi je stegao zube, znao je da je to strahovit udar njegovom predsedničkom prestižu, ali nije ušao u avanturu. Prevladao je zdrav razum i državnički osećaj da se ne sme igrati sa sudbinom država i sveta.
I dok je Kastro pod reflektorima televizijskih kamera i pred očima sveta saslušavao zaverenike iz Amerike, nudeći Vašingtonu da će svakog od njih osloboditi u zamenu za jedan traktor, američka štampa, koja Kenedija nije nimalo štedela zbog ovog debakla u zalivu svinja, donosila je ironične naslove, kao što je ovaj: "Svinje u zalivu".

"OPERACIJA ZAPATA"
AMERIKANCI su invaziju na Kubu nazvali "Operacija Zapata", po imenu močvare koja se nalazila na ulazu u Zaliv svinja, pored same plaže Hiron.
Pošto je Kastro, zahvaljujući američkoj štampi, znao za plan invazije, zapretio je preko televizije da će svaki onaj ko zakorači na kubansko ostrvo biti "zbrisan sa lica zemlje i bačen u more".
Na jugu, u Nikaragvi, noć uoči invazije, pred zaverenicima se pojavio i tamošnji diktator Somosa.
"Ja jedino šta od vas tražim", rekao je, "to je da mi na povratku donesete pramen Kastrove brade..
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:00

Слика Слика Слика Слика



KASTRO je postao mora za Kenedija. Negde u jesen 1961. godine njemu su u Beloj kući predstavili tajni plan „Mungos“. Cilj te operacije je bio obaranje i likvidacija kubanskog vođe, ali ne uz pomoć kubanskih emigranata i parcijalno, kako je rađeno prethodne godine, nego mnogo ozbiljnije sa direktnim angažovanjem Amerike.
Kuba je već tada bila isključena iz Organizacije američkih država. Usledio je prekid diplomatskih odnosa dve zemlje, a onda i ekonomska blokada ostrva koja i danas traje. U Zalivu svinja Kastro je izvukao živu glavu i odbranio revoluciju, ali ništa nije bilo rešeno. On sam je bio izložen pokušajima atentata, a njegova zemlja žestokim pritiscima, pretnjama i subverzijama.
I dok su u Vašingtonu razrađivali zavereničku operaciju „Mungos“, koju je nadgledao lično Kenedijev brat Robert, Kastro je tražio slamku spasa. On je znao da nova invazija, koja visi u vazduhu, neće biti ni nalik onom što se dešavalo u Zalivu svinja. Očito nije bilo drugog spasa nego da se traži pomoć od Moskve. Hladni rat je bio u punom jeku, pa je to pogodovalo Kastru da nađe zaštitnika i da plati traženu cenu - da Kubu prikloni sovjetskom bloku.
MOĆNI sovjetski vođa Nikita Hruščov sazvao je 20. maja 1962. godine u Kremlju uži skup saradnika. Bili su tu Mikojan, ministar odbrane Malinovski, šef ruske diplomatje Gromiko i još nekoliko generala. Hruščov se obratio Alekseju Aleksejevu, koji je upravo došao sa Kube gde je bio u diplomatskoj službi.
„Mi smo, rekao je Hruščov, na putu da donesemo odluku da na Kubi instaliramo rakete srednjeg dometa na atomski pogon. Kako će Kastro na to reagovati, druže Aleksejev?“
„Biće zaprepašćen, a kako će reagovati ne znam“, kazao je Aleksejev.
Četiri dana kasnije, Kremlj je na Kubu poslao tajnu delegaciju koju je predvodio general Sergej Birjuzov. Stvar je utanačena. Kastro, ipak, nije bio užasnut. Sovjetske rakete su za njega bile poslednja slamka spasa u strahu od američke invazije.
A onda je na Kubu počelo da stiže sovjetsko naoružanje, borbeni avioni, protivvazdušne rakete, vojni savetnici, a na kraju i rakete srednjeg dometa sa atomskim glavama.
Amerikanci su znali da na Kubu stiže oružje, ali su ih Rusi uveravali da je to taktičko, odbrambeno naoružanje.
Tako je bilo do početka oktobra. A onda je krenula „oktobarska raketna kriza“, koja je svet dovela na ivicu nuklearnog rata.
Amerikanci su 14. oktobra, uz pomoć špijunskih aviona, otkrili i snimili sovjetske rakete i rampe ze njihovo lansiranje.
Kada su pred Kenedija dva dana kasnije na sto stigli snimci sa Kube, bio je besan i zaprepašćen: „Pa, Hruščov nas je sve vreme lagao...“
NEDELjU dana kasnije u Belu kuću je stigao ministar Gromiko. Kenedi je razgovarao sa njim pola sata, ali se ništa nije dogodilo. Kada je ispratio gosta, pozvao je najbliže saradnike u Ovalni salon i kazao im: „Odavno nisam čuo čoveka da tako bezočno laže i gleda vas u oči...“
U ponedeljak, 20 oktobra, Kenedi se obratio naciji i saopštio istinu. Rekao je da je uspostavljena vojna blokada Kube, da Vašington traži povlačenje svih sovjetskih raketa sa kubanskog ostrva i da će u slučaju da sa Kube bude ispaljena i jedna raketa na Ameriku ili bilo koju zemlju zapada, Amerika uzvratiti atomskim udarom protiv istočnog bloka, uključujući tu i sam Sovjetski Savez.
Svet je bio užasnut. U tom trenutku igrana je velika igra pokera utroje - između Kenedija, Hruščova i Kastra. Ovaj poslednji se u tome nije mnogo pitao, ali je i preko najmanjeg incidenta mogao da zapali fitilj katastrofe.
Kastro je tih dana, tvrd i osion, kakvim ga je Bog dao, slao Hruščovu poruke da ne popusti, „pa makar Kuba bila prva spržena u tom ratu.“
Za Kenedija bili su to trenuci biti ili ne biti. Posle debakla u Zalivu svinja, neuspeh u ovom slučaju za njega bi bio ravan katastrofi. Na raketama je polagao državnički ispit.
Ali, spasao ga je Hruščov. I njegova odlučnost da zaigra na kartu rata. Hruščov je odgovorio Kenediju da pristaje da povuče atomske rakete sa Kube, ali pod uslovom da se SAD obavežu da će ukinuti vojnu blokadu i ostaviti Kubu na miru i da povuku svoje atomske rakete „Jupiter“ instalirane u Turskoj, Rusiji pod prozorom. Hruščov je čak pristao da se formira tim stručnjaka UN koji će nadgledati povlačenje ruskih raketa sa Kube.
Svet je odahnuo. Hruščov se pokazao kao razumni mirotvorac, a Kenedi je spasao svoju državničku glavu.
A Kastro? Računice koje su počele da se svode posle te strašne krize, pokazale su da je u toj partiji pokera najslabiji igrač, ipak, najbolje prošao. Kastro je preko raketne krize dobio garanciju da će ga Amerika ostaviti na miru, da neće biti američke invazije na Kubu.
Kanedi je posle te krize, onako kako je vodio i kako je završio, ipak položio državnički ispit na način koji nisu mogli da mu osporavaju ni njegovi najljući neprijatelji.

NIKITA, NIKITA
KUBANSKI hroničari su zabeležili da je Kastro, kada je čuo da je Hruščov popustio, da povlači rakete, bio ljut kao ris.
„Kurvin sin. Kopile...“, siktao je, hodajući nervozno u društvu svojih saradnika.
Sledili su ga i Kubanci, koji možda nisu ni shvatali prave domete krize, pa su izašli na ulice da kliču protiv Hruščova:
„Nikita, Nikita, što se jednom pokloni, ne uzima se“.
Nisu shvatali da to i nije bio poklon, nego čista hladnoratovska igra preko kubanskih leđa.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:01

Слика Слика Слика Слика



KAD je čuo da je u Dalasu ubijen Džon Kenedi, Fidel Kastro se ozbiljno zabrinuo za sudbinu svoje zemlje, ali ne zato što je ubijeni američki predsednik bio zaštitnik njegovog režima, nego zato što je slutio da će Amerikanci to ubistvo njemu prilepiti.
Umalo se tako i desilo. Odmah posle atentata, u SAD je objavljeno da je Kenedija ubio izvesni Li Harvi Osvald, Amerikanac koji je ranije boravio u Sovjetskom Savezu, a po svoj prilici i na Kubi. Kastro je odmah dao nalog da njegove službe to provere, a kada su mu javili da je Osvaldu svojevremeno odbijena kubanska viza i da on nikada nije zakoračio na to ostrvo, kubanski lider je mogao da odahne.
No, svejedno, novi američki predsednik Lindon Džonson, koji je po slovu ustava, kao potpredsednik, zaseo u Belu kuću, izjavio je tih dana sasvim decidirano, da je Fidel Kastro organizovao atentat u Dalasu da se osveti američkom predsedniku za onu nesrećnu invaziju u Zalivu svinja.
Džonson za tu tvrdnju nije imao ni jednog valjanog dokumenta.
ZAŠTO je ubijen taj mladi i popularni predsednik u koga su mlađe generacije Amerikanaca polagale tolike nade. Ljudi su verovali da će on osloboditi Ameriku starih konzervativnih stega, da će je izvesti iz samodovoljnosti i osloboditi izolacionizma, rešiti socijalne i rasne nepravde, otvoriti perspektive mladim generacijama, zaustaviti rat u Vijetnamu, otvoriti zemlju prema svetu.
„I zato, dragi moji sugrađani, govorio je, ne pitajte šta bi vaša zemlja trebalo da uradi za vas, nego se zapitajte šta biste vi mogli da uradite za vašu zemlju“.
Sve su to presekli hici u Dalasu. Usred belog dana, dok se u otvorenom automobilu vozio ulicama tog teksaškog grada i dok je njegova takođe popularna supruga Žaklina sedela pored njega, zaverenici su mu hicima iz puške bukvalno razneli glavu. Pogoci su bili tako razorni da su se krv i delovi mozga prosuli po svetloj odeći njegove supruge. Nije mu bilo spasa.
Njegova braća Robert i Edvard bili su u tim trenucima u Kongresu. Kad su čuli strašnu vest odjurili su u Belu kuću. Edvard je odatle odleteo u Masačusets da majci i obolelom ocu saopšti tragičnu vest, a Robert je ostao da sačeka mrtvog brata i Žaklinu. U međuvremenu, potpredsednik Džonson je u predsedničkom avionu položio zakletvu kao novi šef Bele kuće.
Šta se desilo u Dalasu? I danas se zna samo ono što se onda znalo: predsednik je ubijen, a ko ga je ubio i zašto ga je ubio, ko stoji iza tog atentata i kako se tako nešto moglo desiti u slobodnoj, demokratskoj i organizovanoj Americi, to se ni danas ne zna.
LI Harvi Osvald je odmah uhapšen i označen kao jedini ubica. On sam o tome nije ništa mogao da kaže, jer će ga pre saslušanja, dok je bukvalno bio u rukama policije, ubiti lokalni barmen Džek Rubi, koji će uskoro, kao i većina drugih direktnih svedoka, završiti nasilno svoj život.
DrŽavna „Vorenova komisija“, ništa novo nije otkrila, pa je svu krivicu svalila na pokojnog Osvalda. Nije odgovoreno ni na pitanje da li je bilo još atentatora, jer su balističari utvrdili da Osvald u tom intervalu nije mogao da ispali tri metka, a uz to su se javili i svedoci koji su tvrdili kako su videli drugog atentatora koji sa puškom u ruci beži sa mesta zločina.
Moćni direktor FBI Huver, koji nije ni malo voleo Kenedijeve, tvrdio je da su Kenedija „ubili komunisti“, jer to je, u tim godinama hladnog rata, bila njegova opsesija. Pojavile su se pouzdane tvrdnje da je ubice platio moćni šef sindikata Džimi Hofa, koji je inače bio povezan sa mafijom, a nije voleo braću Kenedi. Veoma su ubedljivi i argumenti onih koji veruju da je Kenedija likvidirala američka mafija, naročito ono njeno kubansko krilo, koje Kenediju nije moglo da oprosti zato što nije digao u vazduh američku avijaciju kada je video da invazija u Zalivu svinja propada. Postoje svedoci koji su pouzdano tvrdili da su viđali Osvalda u društvu članova kubanske mafije u Teksasu u danima koji su prethodili atentatu.
„U Dalasu nije ubijen američki predsednik. Ubijena su njegova obećanja da će napraviti modernu Ameriku“, napisao je čuveni kolumnista Džems Reston.
Cinici su sa svoje strane tvrdili da je ubistvo Kenedija nešto najbriljantnije što je klanu Kenedijevih moglo da se desi.Na taj način Džon neće morati da se muči sa izazovima koji ga čekaju sa novim izborima, da ispravlja greške koje je počinio i da plaća račune za brojne promašaje. Tim atentatom on je otišao u legendu, postao je mitska ličnost i otvorio je novi put svojim naslednicima iz klana Kenedijevih.
Politički analitičari, istražitelji i istoričari savremene Amerike, ostali su dužni Americi odgovor na ključno pitanje: zašto Amerika ubija svoje najbolje sinove, koje su to snage koje su u toj zemlji toliko moćne, ne samo da ubiju predsednika, nego da sa njim pokopaju i istinu o zločinu?

PREDSEDNIK
DžON Kenedi je od ulaska u Belu kuću bio preokupiran pitanjem kako se postaje veliki predsednik.
- Hteo je mesto u istoriji, kazao je o njemu Robert Maknamara.
- Pitao me je, „kako se postaje veliki predsednik“, ispričao je Džim Reston. - Nisam mogao da mu odgovorim.
Kenedi je često citirao Harija Trumana: „Ni Džingis Kan, ni Aleksandar Veliki, ni Napoleon, nisu posedovali toliku moć kakvu ima američki predsednik“.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:02

Слика Слика Слика Слика


OD raspusnog oca Džozefa Kenedija, „patrijarha klana Kenedijevih“, njegovi sinovi nisu nasledili samo političke gene i borbenost do poslednjeg daha, nego i sklonost da jure žene, takođe do „poslednjeg daha“.
U životima i oca i sinova defilovale su mnoge slavne žene, filmske i estradne lepotice, koje su mamile uzdahe muške populacije. Njihov otac Džozef, koji je uveo dinastiju Kenedijevih u orbitu američkog političkog života, u svom neumornom lovu na lepe žene osvojio je i najčuveniju glumicu svog vremena Gloriju Svanson, ženu koja je sasvim javno činila sastavni deo njegovog harema. To je znala njegova supruga Rouz, ali je smatrala da je važnije čuvati hram porodičnog ognjišta nego se tući za svoje mesto u haremu svog muža, pogotovo što je znala da je ta bitka unapred izgubljena.
Za imena njegovih sinova, naročito Džona i Roberta, takođe su vezana imena mnogih ljubavnica, ali jedno od njih možda više nego bilo šta drugo simboliše taj njihov raspusnički i neuzdržani instinkt ženskaroša. To je glumica Merilin Monro, žena koja je sredinom prošlog veka skoro dve decenije vrtela oko malog prsta ceo Holivud, sve do Bele kuće.
ZA Džona Kenedija, senatora iz Masačusetsa, bogatog i zgodnog pripadnika klana Kenedi, osvajanje žena, vele hroničari, skoro da je bilo neka vrsta sportske discipline. Nije se promenio ni kada se 1953. godine oženio lepom i desetak godina mlađom Žaklinom Buvije. Hroničari su zabeležili da je imao ljubavne afere sa Džejn Mensfild, Lanom Tarner, Endži Dikinson, Džoan Kraford i mnogim drugim.
„Umesto da se smiri, piše američki biograf Vilijam Hofman, i da prestane da juri ženske bar pošto je postao predsednik SAD, Džek je pošao sasvim suprotnim pravcem, pokušavajući da iskoristi prestiž svog položaja i moć Bele kuće da na tom ljubavnom terenu osvoji nove „trofeje“.
Postao je neobuzdan. Kad vidi lepu ženu, ništa ga nije moglo zaustaviti. Nasrnuo bi na nju, makar u nekom uglu Ovalnog salona Bele kuće. Tako se ponašao na prijemu, na jahti, a da ne pominjem hotele...“
Kažu da je jednom prilikom nasrnuo i na Marlenu Ditrih, koja je bila starija od njega 16 godina, ali se još dobro držala. Bila je zbunjena i zatečena, a Džon je iznenada zapitao:
„Čuo sam da ste spavali sa mojim ocem?“.
Kenedi je upoznao Merilin 1957. godine, na jednoj zabavi koju je priredio Piter Loford, muž njegove sestre Patriše Kenedi. „Ali, piše Hofman, Kendijeva ljubavna afera sa Merilin Monro počela je dve godine kasnije kada se raspao njen brak sa Arturom Milerom, mada za nju, a i za Kenedija, taj bračni status nije mogao da bude nikakva prepreka. To se vidi i po tome što joj uopšte nije smetala sentimentalna veza sa francuskim glumcem Ivom Montanom, da bi se nekako u isto vreme spetljala sa Kenedijem. Nije trebalo da prođe mnogo vremena da Merlinka uđe i u predsednički avion, koji je bio opremljen svim pogodnostima za ljubavne sastanke“.
KAKO pišu američki hroničari, glumica se najčešće nalazila sa Kenedijem u njujorškom hotelu „Karlajl“, u koji je stizala sa crnom perikom na glavi i tamnim naočarima. Glavno pokriće za tu vezu bio je predsednikov zet Piter Loford. On je jednom i snimio ljubavnike u zagrljaju, ali je dugo čuvao tu fotografiju u svom sefu.
„Merilin je bila luda za Džekom, tvrdi jedan drugi svedok, Dejvid Hajmen. Želela je da ima decu sa njim, da se uda, pa čak i da otera Žaklinu iz Bele kuće i zauzme njeno mesto. O toj njenoj zaljubljenosti rečito govori i ona scena na Endijevom rođendanu, koja se i danas vrti na ekranima, gde ona sva izvijena, pospana i zadihana, peva svom predsedniku:
„Srećan rođendan, gospodine...“
Ta afera sa Merlinkom počela je da izbija u javnost svom silinom. Jednog dana u Ovalnom salonu kod predsednika pojavio se njegov brat Robert, koji je tada bio ministar pravosuđa, i svemoćni Edgar Huver, direktor FBI. Rekli su mu sasvim otvoreno da je afera dobila zabrinjavajuće razmere, da mafija ima kompromitujuće snimke njegovih viđanja sa Merilin i da se sa tim mora hitno prekinuti. Džek je popustio.
Ali, Merilin Monro nije. Nije htela da prekine. Zvala je telefonom, pisala ljubavna pisma puna očaja, slala poruke po prijateljima, pa čak pretila da će sve obelodaniti.
Kenedi u takvoj situacaji šalje u Holivud brata Bobija da smiri histeričnu glumicu.
Taj susret je za Bobija bio emotivniji nego što je očekivao. Merilin je jecala na njegovom ramenu. Rekla je da ne zna šta će biti sa njenim životom. „Džeku je stalo do tebe, rekao je, ali on ne sme više da rizikuje.“
Obesila se Bobiju oko vrata, a on je obrisao suze sa njenog lica, prigrlio je nežno i napuštena ljubavnica se povratila. Nova ljubav se rodila.

UČILA OD SVEKRVE
ŽAKLINA Kenedi nije imala lak život pored svog muža, predsednika SAD, ali se trudila da sve te njegove afere i pustolovine uračuna u „rok službe“. Znala je da razvod ne dolazi u ozbir, a obuzdati muža nije mogla.
Žaklina je, pričaju njeni prijatelji, ipak naučila lekciju od svoje svekrve, moćne Rouz Kenedi, koja je sa svojim mužem, onim „usamljenim vukom“ iz Bostona, imala iste, ako ne i još teže probleme, ali je očuvala porodicu na okupu i postala njen stožer. Uz sve to, Žaklina je, kako će i njen kasniji život pokazati, bila krajnje racionalna i proračunata žena. Tako je i postupila nakon pet godina udovičkog staža kada se udala za multimilionera Onazisa.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:02

Слика Слика Слика Слика


KAD su joj u zoru 6. juna 1968. godine javili da je ubijen i njen drugi sin Robert, Rouz Kenedi, kojoj je tada bilo 78 godina, je zanemela, a onda je, sasvim tiho, sebi u bradu izgovorila: „Ostao mi je Tedi...“
Zanemela je i cela Amerika. Šta se to dešava sa nama, pitali su se ljudi, koji nisu mogli da shvate kakvo je to prokletstvo palo na porodicu Kenedi, a i na samu zemlju. U svega pet godina ubijena su dvojica Kenedija, a samo nekoliko meseci pre ubistva Roberta Kenedija, u atentatu je likvidiran i harizmatični crnački lider Martin Luter King. Nemoguće je da se to dešava slučajno.
Robert Kenedi je tih junskih dana 1968. godine bio u punom zaletu prema Beloj kući. Nešto ranije napustio je državnu administraciju i zadržao samo mesto senatora. U martu te godine objavio je svoju predsedničku kandidaturu. Imao je ozbiljne konkurente i u Demokratskoj stranci, ali iza njega je bila još moćna i slavna porodica Kenedi, progresivna Amerika i njegov neodoljivi šarm.
Za njegovu kandidaturu od izuzetnog značaja su bili preliminarni izbori u najvećoj američkoj državi Kaliforniji. Tu se odlučivalo da li će on biti kandidat Demokratske stranke na novembarskim izborima te godine. Kenedi je te izbore, održane 5. juna, dobio. Negde pred ponoć, kada su saopšteni prvi rezultati, izašao je pred svoje pristalice, u jednoj od velikih sala hotela „Ambasador“ u Los Anđelesu da saopšti svoju pobedu.
POSLE održanog govora, trebalo je da izađe iz hotela i da se obrati masi sveta koja ga je čekala na drugom kraju tog zdanja. Neposredno posle ponoći on je i krenuo u tom pravcu, ali su mu pomoćnici rekli da ga na drugom kraju hotela čekaju novinari i da se prvo njima mora obratiti. Zato su ga poveli „prekim putem“, kroz hotelsku kuhinju. Bila je to kobna odluka. Tek što je zakoračio u kuhinjske odaje, u kojima su se tiskale njegove pristalice i osoblje, iz mase se, kao da je iznikao iz zemlje, pojavio crnpurast mladić i sasuo nekoliko metaka iz pištolja u njega.
Kenedi je pao, a napadača su savladali. Teško ranjen, ali pri svesti, Robert je imao snage da zapita: „Jesu li svi dobro...“
Bilo je još petoro ranjenih, ali je samo on bio u samrtnom ropcu. Jedan metak ga je pogodio u glavu, iza levog uha, drugi u vrat, a treći u rame. Onaj hitac u glavu, bio je smrtonosan. Kako će te noći saopštiti iz lokalne bolnice, lekari su iz Kenedijevog mozga izvadili kuršum i parčad kostiju, saopštivši da je „situacija krajnje kritična.“
Dvadeset četiri časa kasnije, Kenedi je izdahnuo da bi nekoliko dana kasnije bio sahranjen na nacionalnom groblju Arlington, u Vašingtonu, na ledini pored svog, takođe ubijenog brata Džona.
Ko je bio atentator, zašto je pucao u Kenedija? Kao i u slučaju njegovog starijeg brata, na ta pitanje preciznih i jasnih odgovora nema do današnjeg dana. Ubica se zvao Sirhan Bisara Sirhan, palestinski emigrant nastanjen u SAD, star svega 24 godine. Kada su ga savladali i poveli u policiju, ponavljao je kao pokvareni gramofon: „Ubiti Kenedija, ubiti Kenedija...“
ISTRAŽITELjI su kasnije pronašli i njegov dnevnik, u kojem su zapisane te iste reči i još ovo „Moja odluka je da eliminišem RFK (Robert F. Kenedi), RFK mora umreti. On mora biti ubijen pre 5. juna 1968. godine...“
Kao i u slučaju starijeg Kenedija, zvanična istraga je utvrdila da je Sirhan delovao sam za sebe, da nema dokaza o zaveri. Niko, ni onda, a ni danas u to ne veruje. A evo zašto. Smrtonosni metak, onaj u glavu Kenedija, ispaljen je, kako su utvrdili balističari, sa odstojanja od svega tri santimetra, i to otpozadi, ili u najgorem slučaju iskosa sa strane, a Sirhan se nalazio direktno ispred Kenedija, i pucao je sa odstojanja koje je bilo više od jednog metra.
I još jedan od hitaca koji su pogodili Kenedija, došao je otpozadi.
Prva istraga je potvrdila da je za vreme atentata ispaljeno najmanje deset metaka, da bi kasnije bilo utvrđeno da ih je bilo ukupno 13. A u pištolj Sirhana moglo je da stane samo osam metaka?! Sve ukazuje na to, i to bez trunke dileme, da su bila bar dva atentatora.
Drugi nikada nije pronađen. Američka televizija i nezavisni istraživači su utvrdili da Sirhan sigurno nije delovao sam, pa kao moguće nalogodavce i saučesnike pominju mafiju i bivše agente iz redova CIA, koji su bili umešani i u slučaju atentata na Kenedija starijeg.
U novembru 2006. godine, Bi-Bi-Si je objavio rezultate jedne nezavisne istrage, po kojima su u noći kada je ubijen Robert, na licu mesta viđena trojica bivših agenata CIA i to upravo oni agenti koji su u vreme ubistva starijeg Kenedija radili na Floridi u odeljenju CIA, koje je tesno sarađivalo sa antikubanskom emigracijom i tamošnjom mafijom, kojoj su Kenedijevi bili kost u grlu baš zato što su propustili priliku invazije u Zalivu svinja da se obori Kastro. Jedan od tih agenata, izvesni David Morales, očigledno kubanskog porekla, izjavio je u jednom intervjuu: „Bio sam u Dalasu kada smo skinuli onog kučkinog sina, a bio sam i u Los Anđelesu kada je likvidirano ono kopile...“
I tako, priča nema kraja ni odgovora. Pored Džona i Roberta, na Arlingtonu, ove jeseni je sahranjen njihov treći brat Edvard, koji je imao sreću da umre u krevetu.
A onaj mutni Sirhan, koji je dugo verglao očigledno naučenu kobnu frazu - „ubiti Kenedija“, i danas leži u zatvoru Korkoran, u Kaliforniji, gde izdržava kaznu doživotne robije.
ROUZ Ficdžerald Kenedi je žena iz Šekspirovih tragedija. Tu je sve: ljubav, moć, smrt.
Ovako je pokušao da opiše život najčuvenije američke majke Rouz Kenedi, koja je 23. januara 2004. godine umrla u svojoj kući u Hajanis Portu, u 104. godini života, pisac knjige “Žene iz porodice Kenedijevih”, Lorens Limer.
Ta žena, koja je nadživela samo dvoje od svoje devetoro dece, bila je kako su napisali američki hroničari, politički i porodični “matrijarh” porodice Kenedi. U Evropi ta reč postoji samo u muškom rodu (patrijarh), ali ju je u Americi u upotrebu uvela Rouz Kenedi, na šta bi se njen pokojni muz Džozef sigurno užasnuo.
To je najbolje sažeo njen najmlađi sin Edvard, koji ju je jedini nadživeo od četvoro njene muške dece: “Ona je bila ona magnetna snaga, lepak, koja je držala na okupu i uspravno celu porodicu Kenedi. Bila je ona sigurna luka u koju smo pristajali, bez obzira na to odakle smo dolazili i šta nam se desilo. Ona je uvek bila tu.”
ROUZ Ficdžerald Kenedi je takođe bila Irkinja i katolikinja. Njen otac je dogurao do gradonačelnika Bostona kada se udala za Džozefa Kenedija, lokalnog trgovca i biznismena, sumnjivog i kontroverznog ponašanja. Ipak, bio je zgodan, okretan i neustrašiv u svemu što je radio. Ali, njega, zaokupljenog novcem i javnim poslovima, nije držala porodica.
Rouz mu je izrodila devetoro dece. Ona je prva majka u SAD čija su trojica sinova bili senatori, a jedan od njih čak i šef Bele kuće. To nije bila slučajnost.
Uspon te porodice najčešće se pripisuje njenom mužu, šverceru, multimilioneru, ambasadoru i političaru Džozefu Kenediju, ali se pri tom zaboravlja presudna uloga njegove žene.
“Mi smo od oca nasledili temperament i borbenost, a od majke sve ostalo, a naročito gvozdenu volju da istrajemo u onom šta radimo i šta hoćemo,” rekao je jednom Ted Kenedi o svojoj majci. “Nju ništa nije moglo pokolebati, niti slomiti. Ona je bila gvozdena ledi.”
Meri Grion, prijateljica Rouz Kenedi, koja je o njoj i pisala, rekla je jednom: “Da je bila muško, ona bi uspela da postane predsednik SAD, što njenom mužu nije pošlo za rukom.”
Kada su joj u leto 1968. godine javili da je ubijen i njen drugi sin Robert, Rouz je zanemela od bola. A onda je tiho, praćena pogledima unesrećene porodice, izašla iz kuće i stala na obalu okeana. Sela je na kamenu klupu i pogledala u nebo:
“Zašto, Bože, zašto mi ovo radiš? Šta sam je to zgrešila, za kakav greh me kažnjavaš?”
A onda se prisetila reči svetog Luke: “Kome je mnogo dato, od toga će se mnogo i uzeti...”
“VELIKA mama”, kako su je nazvali američki novinari, otišla je na onaj svet, umrevši od starosti, ali pošto se u svom dugom životu nagledala svega i svačega - od velelepnog sjaja na engleskom kraljevskom dvoru, gde je bila “ambasadorka”, preko glamura Bele kuće, pa do tragedija koje može razumeti samo majka koja sahranjuje svoju decu.
Prva tragedija je zadesila 1944. godine kada je stigla vest da je, leteći u svom bombarderu, poginuo njen najstariji sin Džozef, junior, kome je bilo 29 godina.
Tih godina desila se još jedna porodična nesreća. Njena najstarija ćerka Rozmeri, za koju su govorili da je najlepša u porodici, patila je od mentalne zaostalosti, pa je otac odlučio da je podvrgnu operaciji mozga - lobotomiji. Ispalo je još gore, pa su je Kenedijevi smestili u Sanatorijum za duševne bolesnike u Milvokiju, gde je umrla pre nekoliko godina.
“To je moja najveća nesreća i tuga bez prebola”, rekla je jednom Rouz.
U tom periodu, tačnije 1948. njena ćerka Ketlin koja se udala za nekog engleskog plemića i ubrzo ostala udovica, poletela je sa juga Francuske za Pariz da se sastane sa ocem Džozefom, ali je avion u kojem je bila udario u planinu i ona je poginula.
Ništa ipak nije moglo da je pokoleba. Hroničari su zabeležili kako se držala za vreme izborne kampanje za Belu kuću njenog sina Džona. Bilo joj je tačno 70 godina, ali je u kampanji bila jedan od najvećih agitatora. “Džon mora pobediti”, govorila je. “Kenedijevi ne mogu biti drugi”, govorio je sa svoje strane njen muž koji je još bio u dobroj snazi i na nogama.
Za vreme te predizborne kampanje Rouz je održala 46 govora u 14 saveznih država, dala je preko 1.000 intervjua štampi, radiju i televiziji.
A kad je njen sin ušao u Belu kuću, postala je neka vrsta “poglavara” Kenedijevog klana.
No, nesreće je nisu ostavljale na miru. U leto 1961. godine, dok je njegov sin Kenedi, u punom sjaju vladao iz Bele kuće, Džozef Kenedi, kojem su onda bile 73 godine, pao je kao pokošen za vreme jedne partije golfa. Lekari su konstatovali težak šlog. “Usamljeni irski vuk” iz Bostona nikada više neće ustati iz postelje. Nije čak mogao da govori što mu je najteže padalo.
Kada je sin Robert ušao u njegovu sobu da mu kaže da je izvršen atentat na Džona, rekao mu je da je predsednik “ranjen”.
Stari vuk ga je presekao ledenim pogledom kao da će da kaže: “Reci do kraja, reci sve...”
“Jeste, ubili su ga”, promrmljao je sebi u bradu Bobi.

NIJE SE ŽALILA
ROUZ Kenedi je znala za sve sentimentalne pustolovine i ludorije svog muža Džozefa, pa i onu sa Glorijom Svanson koja je nekoliko godina skandalizovala i zabavljala Ameriku. Nikada se nije glasno požalila.
Kad ju je jedna njena prijateljica upitala da li zna šta se dešava, odgovorila je:
“Znam. Takvi su Kenedijevi.”
I njen muž Džozef je na tu temu jednom progovorio:
“Ne, ona mi nikada nije izrekla nijednu reč prigovora i prekora. Verovala je da je porodica važnija od mojih ludorija.”
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:03

Слика Слика Слика Слика


ZVEZDA mlade i lepe udovice tragično nastradalog i izuzetno popularnog američkog predsednika Džona Kenedija, Žakline, nastavila je da sija i posle tragičnog atentata u Dalasu 22. novembra 1963. godine. Ona je zapravo nastavila da bude deo klana Kenedijevih, kojeg ta nasilna smrt popularnog šefa kuće nije mogla da zaustavi u političkim ambicijama i životnom stavu da se porazi ne priznaju.
Žaklina se vezala za svog devera Roberta, sa kojim je bila bliska i dok je bio živ njen muž, a naročito pošto je ostala udovica. Ona je bila važna karika u njegovoj političkoj karijeri, koja je 1968, pet godina posle atentata, dostigla kulminaciju u kampanji za predsedničku nominaciju. Robert, sposoban i šarmantan, a po mnogim procenama i sposobniji političar od starijeg brata, tog leta je bio sasvim blizu nominacije Demokratske stranke za predsedničke izbore.
Ali, nije mu se dalo. I njega je sustigla zla kob Kenedijevih.
Kad je čula za tu strašnu vest, Žaklina je gorko zaplakala i izgovorila: „Kakva je ovo prokleta zemlja. Mrzim Ameriku. Ne želim da moja deca ovde žive. Ovde ubijaju Kenedijeve.“
DžEKI, kako su je zvali iz milošte u Americi, nije odmah otišla iz SAD, niti je odvela svoju decu. Ipak, već te iste godine, u jesen 1968, ostvariće bar polovinu svoje pretnje: ona će da ode, a deca će da ostanu.
Da Žaklina Kenedi može da se uda, moglo se očekivati. Kad je ubijen njen muž bile su joj svega 34 godine. Važila je za najlepšu prvu damu Amerike u celom stoleću, isto kao što se tvrdilo da su ona i Džon Kenedi bili najlepši par na svetskoj političkoj sceni.
A onda je u jesen 1968. pukla prava bomba. Žaklina je u Njujorku saopštila da se udaje, da je to definitivno prelomila i da će svadba biti uskoro.
Za koga? Za Aristotela Onazisa, grčkog bodovlasnika, multimilionera, čoveka koji je poznat i po tome što je godinama bio u ljubavnoj vezi sa čuvenom operskom divom Marijom Kalas, ali i po svojoj špekulantskoj i mafijaškoj prošlosti.
Na ulicama Pariza kolporteri su narednog dana prodavali novine vičući iz svega glasa: „Još jedna tragedija u porodici Kenedi“.
Američka javnost je bila šokirana. I ceo svet. Londonski „Dejli njus“ je preko cele prve strane doneo naslov: „Džeki, kako si to mogla“.
To isto pitanje Žaklini je postavila i jedna od sestara njenog pokojnog muža: „Džeki, zar ćeš moći da odeš u krevet sa tim čovekom“.
Najsarkastičniju izjavu tim povodom dala je njena „rivalka“ Marija Kalas: „Žaklina je uspela da svojoj deci nađe dedu.“
Prelepa Kenedijeva udovica je samo slegla ramenima i rekla odlučnim glasom, kao da je i ona od Kenedijevih: „Udajem se. Tu popravke nema“.
TRI dana kasnije Žaklina je odletela na grčko ostrvo Skorpios, gde je obavljeno venčanje.
Kenedijevi prosto nisu mogli da se povrate od šoka koji im je priredila Žaklina, sada već Onazis.
Udaju svoje majke, najteže je podnela ćerka Karolina kojoj je tada bilo 11 godina. Jednostavno, bila je nesrećna. Osmogodišnji sin Džon, junior, skoro da nije shvatao šta se dešava.
Da li se Žaklina zaljubila u tog svemoćnog i kontroverznog Grka, čije su bogatstvo svi cenili, ali ga je kao čoveka malo ko uvažavao? Kako je kao katolkinja, pitao se jedan američki biskup, mogla da se uda za čoveka koji se razvodio, živeo vanbračno, rasturao brakove.
U njenu zaljubljenost u Onazisa niko nije verovao. Pa on bi joj mogao biti otac. Po njegovoj tvrdnji u vreme venčanja sa Žaklinom bile su mu 62, a njoj 39 godina. Međutim, u njegovom pasošu piše da je njemu tada bilo 69 godina, a da je on neke papire o svom rođenju jednostavno falsifikovao. Bio je uz to desetak santimetara niži, a kad je ona u štiklama čak za celu glavu.
Uz to, ništa u karakteru tog grubog i skromno obrazovanog čoveka nije moglo da impresionira tu finu, obrazovanu i šlifovanu damu.
Ima i onih koji smatraju da je Žaklina udajom za Kenedija, a naročito posle njegove smrti, nezasluženo postala medijska i politička ikona, da je ona, jednostavno, kao ličnost precenjena, da je oko njenog imena ispleten oreol koji nije mogla da nosi.
Verovatno je shvatila da će joj Onazisovi milioni pomoći da se povrati sva ona pompa i sjaj koji su pratili njen život u Beloj kući, da će moći da se provodi na najvišem nivou, da putuje kuda hoće.
Usput, mogla je da uveća bogatstvo nasleđeno od Kenedijevih Onazisovim milionima. Pogotovo što je taj starac bio spreman da milione broji do njene poslednje želje. A to je ipak važnije od njegovih poodmaklih godina, njegove loše reputacije i onih desetak santimetara visinske razlike.
Tako je bar mislila Žaklina. A to nije daleko ni od životne logike Kenedijevih, zar ne?

SEDAM GODINA BRAKA
ŽAKLINA se sa Onazisom venčala 20. oktobra 1968. godine. Tom prilikom je uz overu suda, potpisan i bračni ugovor po kojem, kako je kasnije ustanovljeno, udovica američkog predsednika, u slučaju razvoda, ili smrti bogatog brodovlasnika, dobija jednu trećinu njegovog ukupnog bogatstva.
U međuvremenu, brak je proticao u Žaklininim „nezajažljivim“ prohtevima za lusksuzom, koji su se graničili sa kapricom, kao što je slanje aviona svakog jutra da se za doručak, sa odstojanja od 300 kilometara, donese svež hleb.
Za to vreme stari Onazis nije mirovao. Hroničari su zabeležili da je svim silama pokušavao da se vrati ljubavi svog života Mariji Kalas, ali mu ona nije oprostila što je ostavio zbog Žakline.
Onazis je umro na jugu Francuske 1975. godine. Predbračni ugovor je izvršen.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:04

Слика Слика Слика Слика



OD petorice muških članova prve i druge generacije klana Kenedijevih, jedino je Džon Kenedi ušao u Ovalni salon Bele kuće i tri godine vladao iz njega, drugi Robert je bio na pragu tog najprestižnijeg zdanja u Americi, trećem, Edvardu je palata na Pensilvanija aveniji bila na dohvat ruke, ali se sam potrudio da u nju ne stigne. Dva preostala člana klana, koji su takođe bili na putu koji ih je mogao dovesti na tu vašingtonsku adresu bili su porodični „patrijarh“ Džozef Kenedi i njegov najstariji sin Džozef Džo junior.
A cela priča se odvijala ovako. Kad se Džozef, otac porodice Kenedi, direktni potomak irskih emigranata obogatio, baveći se raznim poslovima, između ostalog i krijumčarenjem viskija za vreme prohibicije, shvatio je da nema veće moći od udruživanja para i vlasti, počeo je da se okreće politici. Ostalo je zabeleženo da je svojevremeno, kad je Delano Ruzvelt osvajao Belu kuću i godinama produžavao svoj mandat u njoj, Džozef dao finansijsku pomoć - jednom prilikom 25.000 ondašnjih dolara za kampanju, a drugi put mu je bespovratno pozajmio 50.000 dolara.
U Ruzveltovo vreme, već veoma bogat stari Kenedi, dospeo je u vreme velike depresije do položaja predsednika državne komisije za regulaciju Njujorške berze. Tada se i pojavila njegova ambicija da može do Bele kuće. Ruzvelt je odmah dokučio te njegove ambicije, što nije bilo ni malo teško, jer je stari Kenedi, koji je voleo i da popije, a uz to je javno pričao o svojim ambicijama. Uz to se bio jako sprijateljio sa Ruzveltovim sinom Džimijem koji ga je protežirao u Beloj kući.
RUZVELT ga je držao po strani, diskretno, pažljivo, ali što dalje od sebe. A onda je našao solomonsko rešenje. Imenovao je Kenedija za američkog ambasadora u Londonu, jednom od najprestižnijih mesta u diplomatiji, ali ipak dalje od centra moći. Bilo je to 1937. godine.
Kada je tri godine kasnije završio ambasadorski mandat, Džozef je shvatio da ga je Ruzvelt izigrao.
A onda se stari lisac iz Bostona, sada već bogat i ugledan, sa dosta političke moći u svojim rukama i sa previše ambicija u svojoj glavi, dosetio da bi za Belu kuću mogao da „potrči“ njegov najstariji sin Džozef Patrik - Džon, junior, najotresitiji i najlepši od četvorice sinova, đak sa Harvarda, politički nadaren kao i svi Kenedijevi, a uz to i ambiciozan. Njemu je tada bilo 29 godina. Već je bio u politici kao član Predstavničkog doma u Kongresu.
Ali, sudbina je i tu bila nemilosrdna prema Kenedijevima. Džozef junior je otišao u Drugi svetski rat kao pilot borbenog aviona i sa fronta su često stizale vesti o njegovom junaštvu. A onda je 1944. godine stigla vest da se njegov avion, u jednoj borbenoj misiji, srušio iznad Lamanša i da je Džon poginuo.
Bio je to prvi ozbiljan udarac mnogobrojnoj porodici Kenedi.
„Džon, obratio se tada najstarijem živom sinu i budućem predsedniku SAD, sada ti zauzimaš mesto starijeg brata“, rekao je Džozef gledajući ga pravo u oči.
U narednih 15 godina, stari Džozef je vešto, uporno i ne birajući previše sredstava, gurao Džona ka vrhu američke piramide. U tome mu je kao odskočna daska služila i činjenica da je i Džon bio u ratu, da je kao komandant borbenog čamca teško ranjen, da je iz vodenih talasa u nadčovečanskoj borbi sa stihijom spasao trojicu svojih drugova, da je završio Harvard, a uz to je bio pametan, borben i lep. I bio je pravi Kenedi.
O svom ratnom iskustvu i svom junaštvu na moru Džon je napisao knjigu „Na ivici rata“ za koju je dobio prestižnu „Pulicerovu nagradu“. Hroničari su zabeležili da on sa tom knjigom nije ušao ni u uži izbor za to ugledno priznanje, ali se negov otac potrudio kod izdavača, da se izbor proširi i da nagrada pripadne Kenediju.
Onda je Kenedi, sin, izabran za kongresmena, a potom 1953. godine i za senatora. Tada je imao 35 godina. Vrata ka Beloj kući su mu bila otvorena.
Stari Džozef i njegova supruga Rouz iz svoje baze u Hajanis Portu, u Masačusetsu, mogli su da odahnu, mada nisu bili ni malo iznenađeni. „Što Kenedijevi naume, to i ostvare“, pisao je tada „Vašington post“.
ALI, u jeku njegove vladavine, mladi i u svetu popularni Džon Kenedi, sa svojom prelepom suprugom Žaklinom, otišao je tog 22. novembra 1963. godine u posetu Teksasu. Vozio se ulicama Dalasa u otvorenoj limuzini, nasmejan, među razdraganom masom naroda. A onda su mu hici, tri ukupno, razneli glavu.
Kenedijevih više nije bilo u Beloj kući. Ali ostala su još dva kandidata da u nju uđu. Robert koji je bio desna ruka Džonu, ušao je 1968. godine u predsedničku kampanju sa realnim izgledima da dobije kandidaturu, ali su i njega ubili, u junu 1968. godine.
Najmlađi sin dinastije, Edvard Kenedi, potrudio se da svojim skandalima, kakav je bio onaj sa smrću njegove saputnice Meri Džo Kopečni, zapečati svoju putanju ka Beloj kući.

IMA JOŠ KENEDIJA
KAD su ubijena dvojica braće Kenedi i kada je postalo jasno da Edvard neće moći da „trči“ ka Beloj kući, američka štampa je u naslovima isticala: „Ima još Kenedijevih“.
Mislili su pre svega na Džona Kenedija, juniora, sina ubijenog predsednika i Žakline Kenedi. Taj mladić, dobrog kućnog vaspitanja, obrazovan i zgodan kao nijedan muškarac u klanu Kenedijevih, bio je glavna nada „dinastije“ da će nastaviti očevim putem. Imao je sve za to, i lični pedigre, i porodicu Kenedi uz sebe.
Ali, nije mu se dalo. Poginuo je u avionskoj nesreći na putu za Boston 1999. godine.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:04

Слика Слика Слика


IMAO je sve - i lepotu, i pare, i slavu neprikosnovenog „princa Amerike“, ali je nosio u svojoj krvi i u svojoj sudbini onaj zlokobni gen tragičnog usuda Kenedijevih, čija je najmarkantnija karakterna crta bila da ne prezaju pred izazovima života, da izazivaju sudbinu.
Ni Džon Kenedi junior, koga su iz milošte zvali Džon-Džon, sin u atentatu ubijenog američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, nije imao sreće da dočeka starost, da nastavi lozu čuvene porodice.
„Usuđivali smo se da poverujemo da će bar ovaj Džon Kenedi doživeti sede vlasi. Ali, eto, Svevišnji mu je, kao i njegovom ocu, dao sve sem dugovečnosti...“
Ove reči je izgovorio na poslednjem oproštaju njegov stric, poslednji patrijarh klana Kenedijevih Edvard Kenedi. Bila je to jedna od najtužnijih sahrana i jedna od najapsurdnijih smrti u Americi, mada u takvim apsurdima ta zemlja nikada nije oskudevala.
Džon-Džon je jedno od dvoje dece koja su nadživela svoga oca, predsednika Kenedija, ubijenog 22. novembra 1963. godine, i majku Žaklinu, koja je umrla 1994. godine u Njujorku.
KAD je ubijen njegov otac bile su mu tri godine. Pamti se i danas fotografija sa sahrane predsednika Kenedija, na kojoj mali Džon stoji ispred majke i sestre, pored mrtvačkog sanduka, i vojnički salutira, u znak poslednjeg pozdrava ocu.
Porodica ubijenog Kenedija ubrzo se, posle atentata u Dalasu, preselila u Njujork. Udovica Žaklina Kenedi nastojala je i uspevala da decu odvoji od prestonice i glamura i da ih vaspita kao normalne ljude. To, međutim, nije bilo lako. Njih troje su bili i ostali članovi klana Kenedijevih, uvek u žiži interesovanja američke i svetske javnosti.
Mlada i lepa udovica, uz to slavna i bogata, nije uspevala da se sasvim skloni od reflektora javnosti. Njen dever Robert, koji je u vreme atentata bio ministar pravosuđa, nastavio je, posle kraćeg šoka, političku karijeru. Žaklina je bila jako bliska sa njim, toliko bliska da je u američkoj javnosti bilo napisa i insinuacija da su njih dvoje bili intimniji nego što bi to proizilazilo iz odnosa devera i snahe. Ta „veza“ je naglo i tragično prekinuta. Roberta Kenedija takođe su ubili u atentatu, u Los Anđelesu, 5. juna 1968. godine.
Ozlojeđena i bolom skrhana Žaklina izjavila je tada da bi ona najradije pobegla sa decom iz te „proklete zemlje“.
Nije nikud otišla, ali se posle udala za grčkog brodovlasnika Onazisa, što niko u svetu nije razumeo drugačije nego kao „brak iz interesa“, odnosno kao trgovinu na najvišem nivou.
Njena deca, Karolina i Džon, su nastavili da žive u Njujorku i da uče škole. Karolina je bila pravi genetski naslednik Kenedijevih, dok je Džon nasledio lepotu svoje majke, mada su Kenedijevi verovali da i u njegovim žilama struji neukrotiva krv klana.
Karolina je bila bolji đak, ali su oboje završili pravne fakultete. Džon je jedno vreme radio kao pomoćnik javnog tužioca grada Njujorka, mada je pravosudni ispit položio iz trećeg pokušaja. Bio je slavan i najpoželjniji mladoženja u Americi.
Nije se previše interesovao za politiku, već za žene, sport i život diskretnog plejboja.
ŽAKLINA se pribojavala tog raspusnog i izazovnog života svog sina. Bdela je nad njim, što nije bio slučaj sa ćerkom Karolinom, koja je znala da se čuva i sama probija kroz život.
Kad je Džon jednom rekao majci da ima nameru da ide na časove pilotiranja, ona ga je presekla.
„Preklinjem te da to ne radiš. I tražim od tebe da mi obećaš da nikada nećeš ići na te časove, da nikada nećeš pilotirati“.
Džon je obećao, ali je krišom nastavio da ide na časove pilotiranja. U toj izazivačkoj upornosti, ipak je bilo genetike Kenedijevih.
A onda je Žaklina umrla. Jedino što je uspela, bilo je to da spreči Džona da se oženi glumicom Hanom Deril, sa kojom je dugo bio u vezi. A bio je i sa mnogim drugima - sa Madonom, Džesikom Parker, Džulijom Roberts... Kao i svi Kenedijevi.
U međuvremenu, Džon je pokrenuo politički časopis „Džordž“, kome je dao ime po prvom američkom predsedniku Džordžu Vašingtonu, oženio se lepom modelsicom Karolajn Beset, koja je radila kao model kod Kevina Klajna. I vozio je svoj avion!
Na poslednje pilotiranje svojim avionom krenuo je iz Njujorka 16. jula 1999. godine. Seo je u „pajper 32 saratoga“, zajedno sa suprugom Karolajn i svastikom Loren. Taj let, koji je trebalo da traje 90 minuta, prekinut je 20 minuta pre planiranog sletanja. Vreme udesa je označeno oko 21 čas. Bilo je vedro i mirno vreme, ali, avion je odjednom nestao sa radara. Kasnije je ustanovljeno da je pao u okean, na 12 kilometara od obale i da se raspao u paramparčad. Pet dana kasnije pronađene su olupine aviona i tela poginulih.
Nikada nije utvrđeno šta se zaista desilo. Najverovatnije je neiskusni Džon napravio grešku, a možda je nešto crklo na letilici, možda se svađao sa ženom sa kojom je bio pred rastavom?
Njegovi posmrtni ostaci, u vidu pepela rasuti su po pučini na mestu udesa.

VITEŠKI GEN
POVODOM pogibije Džona Kenedija juniora, momka koji je očigledno izazivao sudbinu, što je Kenedijevima u krvi, „Njujork tajms“ je napisao sledeću opasku:
„Ima nečeg viteškog i plemićkog kod tih Kenedijevih koji ne prihvataju, ma koliko da je teško, da ih život zaplaši...“
„Mogao je, a mislim da je bio i preodređen za to, napisao je Artur Slezinger, da bude lider. Bio je pametan, najlepši u klanu, a uz to i Kenedi.“
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30061
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Јан 2012, 16:05

ODLASKOM Edvarda Kenedija, procenili su politički analitičari, završava se "dinastički red", koji je ta moćna porodica održavala na kupoli američke političke scene. Zato su Edvardovu smrt mnogi svetski mediji propratili naslovima "Odlazak poslednjeg Kendija" i "Kraj dinastije Kenedijevih".
A ne mora da bude tako. "Poslednji Kenedi", ipak nije otišao. Ostala ih je puna kuća - ćerka bivšeg predsednika, devetoro od jedanaestoro dece Roberta Kenedija i Edvardovih troje potomaka.
Hoće li neko od njih isplivati na površinu političke arene, hoće li neko od Kenedijevih "treće generacije" popuniti prazninu koju su za sobom ostavila trojica slavne braće?
Malo je verovatno, ali sa Kenedijevima se nikada ne zna. U tom klanu iz Masačusetsa, koji je negovao svoje tvrdokorne irske korene i pionirski duh Amerike, važilo je nepisano pravilo: nikada se ne predavati, pobeda je jedini cilj, a drugo mesto u bilo čemu je - ništa.
POSLE tragičnog kraja dvojice braće Džona i Roberta, i posrnuća Edvarda Kenedija u udesu kod Čapakidika, klan Kenedijevih, a i značajan deo američke javnosti, polagao je nade u sina ubijenog predsednika Džona juniora. Taj momak, izuzetne spoljašnjosti, lepo vasiptan i pametan, bio je "pravi kandidat" da nastavi dinastiju.
Nije mu se dalo. On nije ispoljavao znake genetske borbenosti i ambicije Kenedijevih. "Poštujem i cenim nasleđe moga oca, ali dozvolite mi da u ovom modernom vremenu sam biram svoj put", rekao je jednom mladi Kenedi kada su ga zapitali, ne "da li će", nego kada će zakoračiti u politiku.
I njegova majka Žaklina, koju je užasnula zla kob Kenedijevih, nije bila daleko od toga da sin krene stopama svog oca i stričeva. "Jedino što tražim od tebe i Karoline, rekla je jednom Džonu-Džonu, jeste da vodite takav život da mogu da se ponosim vama, da se vama ponosi porodica Kenedi. Ne zaboravite, vi ste Kenedi."
Žaklina je imala sreću da nije doživela apsurdnu smrt svoga sina, koji je u punoj snazi, u 39. godini života, poginuo pilotirajući svojim avionom od Njujorka ka Bostonu.
Ostala je Karolina, po karakteru i crtama lica, koje kao da su precrtane sa Kenedijevih, ima sve odlike klana. Ona bi mogla da bude nastavljač dinastije. U njenoj biografiji nema nijedne mrlje. Ona je danas najpostojanija osoba u klanu. Ali, pitanje je da li će tako ostati. Prošle zime kada je u Njujorku ostalo upražnjeno mesto senatora, koje je do tada držala Hilari Klinton, klan Kenedijevih i dobar deo javnosti bio je za to da Karolina uskoči u senatorsku fotelju na Kapitol hilu. Ona se, oprezna i uzdržana, nećkala i na kraju je odustala.
Sada ima 52 godine i još nije kasno za nju. Ali veliko je pitanje da li će majka troje dece i srećno udata žena, imati volje i snage da prekorači prag "zle kobi", koja je pratila Kenedijeve.
OD devetoro dece Roberta Kenedija, koja su još u životu, jedino bi Džozef Patrik Kenedi II, kome je 57 godina, mogao da zakorači u visoku politiku. On je u nekoliko navrata već bio član američkog Kongresa, a jednom, sredinom devedestih, bio je na putu da postane i guverner Masačusetsa. Odustao je od te kandidature zbog skandala koji je izazvao njegov brat Majkl, koji se spetljao sa maloletnom bebi-siterkom. Zbog tog skandala Majkla je napustila i supruga, a on sam je poslednjeg dana 1997. godine, na skijalištu u Aspenu, izgubio život kad je u spustu direktno udario u drvo.
Majkl je, inače, u trećoj generaciji Kenedijevih važio za "pravog Kenedija". Pomenuti skandal, alkoholizam i smrt u Aspenu, prekinuli su njegovu političku karijeru. Njegov stariji brat Dejvid umro je u 34. godini života od prekomerne doze droge. Našli su ga mrtvog u hotelskoj sobi u Palm Biču.
Jedan od njihove braće, Robert Kenedi junior, koji je sada profesor prava na Njujorškom univerzitetu, kloni se politike, a o klanu Kenedi ima ovakvo mišljenje: "Alkoholizam je u genima klana Kenedijevih. Upozorio sam svoju decu na tu opasnost". Da je u pravu, govori i slučaj njegovog strica senatora Edvarda, u onom skandalu u mestu Čapakidik, u kojem je njegova saputnica Meri Džo Kopečni izgubila život, a on bio mrtav pijan.
Od Edvarda Kenedija, ostala su dva sina, Edvard Mur Kenedi junior, kome su zbog raka kostiju odsekli desnu nogu, i Patrik Dž. Kenedi, koji je bio kongresmen i usput priznao da je svojevremeno uzimao drogu. On se sada bavi biznisom.
Da li će se neko od njih vinuti u visine na kojima je bio klan Kenedijevih? Teško. Istanjila se loza čuvene porodice. Preterane ambicije, velika moć, novac, droga, alkohol i žene, okrzle su i erozijom načele harizmu i nezadrživi uzlet najčuvenije američke porodice.

AFERE U NIZU
SKORO celu godinu zabavljala je Ameriku još jedna afera u kojoj je glavni akter bio jedan Kenedi - sin sestre trojice slavne braće - Džine En Kenedi, koja je svojevremeno bila američki ambasador u Irskoj. To je bio Vilijam Kenedi Smit, koji je uzeo prezime svoje majke, a ne oca.
On je na početku devedesetih godina, u Palm Biču, gde Kenedijevi imaju letnju rezidenciju, navodno silovao izvesnu Patrišu Buman, čime se američka javnost zabavljala mesecima, prenoseći detalje sa dugotrajnog suđenja na kojem se moglo čuti svašta, pa i ovakva izjava jedne svedokinje: "Postoji jedna strašna istina o Kenedijevima. Oni su možda zgodni i pametni, ali kada im se svidi neka žena, njima tada pada mrak na oči, a pamet ih napušta..."
Na kraju suđenja porota je rekla: "Nije kriv".


Слика Слика Слика
Слика