Mihail Afanasjevič Bulgakov

Savremene i istorijske
Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Mihail Afanasjevič Bulgakov

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:08

Mihail Afanasjevič Bulgakov


Слика


Citat:
Ruski prozaist i dramatičar. Završio studij medicine u Kijevu, te nekoliko godina bio liječnik po malim mjestima. Od početka 1920-ih godina živi u Moskvi. Druži se s mladim prozaicima nove generacije (Babelj, Oleša, Paustovski, Petrov) i piše prve pripovijetke u realističkom ključu, da bi uskoro razvio osebujan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire. Osim proze (pripovijetke Pseće srce, Kobna jaja, romani Bijela garda i Kazališni roman), Bulgakov piše i drame (Dani Turbinih, dramatizacija romana Bijela garda, Zojkin stan, Crveni otok, Gospodin de Moliere, Don Quijote), aktivno se baveći kazališnim radom. U tvrdim godinama staljinizma i socrealističke književne dogme i Bulgakov ima česte nesporazume s vlašću i službenom kritikom. Za života objavio je samo jednu knjigu (pripovijetke Đavolijada, 1925), a drame su mu često zabranjivane ili skidane s repertoara. Najznamenitiji Bulgakovljev roman, remek-djelo Majstor i Margarita, prvi put je, u nepotpunom obliku, objavljen 1966. u časopisu "Moskva", a cjelovita verzija 1969. u Frankfurtu. Ističući ogromno značenje toga romana u svjetskoj književnosti, Milivoj Solar piše da, iako jednako pripada avangardi i nešto kasnijemu modernizmu, "u njemu je bitno pitanje smisla života i umjetnosti postavljeno tako da zadire u temelje cjelokupne povijesne tradicije, a književno je obrađeno na način koji može ostvariti jedino književnost koja se oslanja na svekoliko iskustvo svjetske književnosti".

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:10

Evanđelje po Wolandu

Danas je ipak valjda svakom ko čuje za ime Mihail Bulgakov prva asocijacija njegov roman Majstor i Margarita. Roman je Bulgakov pisao dugo: rad na ovom djelu započeo je još 1928. godine, a pisao ga je sve do smrti. Prema nekim istraživačima, u Bulgakovljevoj arhivi postoji čak osam verzija rukopisa. Pišući roman, Bulgakov je često mijenjao radni naslov: rukopis se najprije zvao Konzultant s kopitom, zatim su u opticaju bili i naslovi Evanđelje po Wolandu, odnosno Evanđelje po vragu, no roman je naposljetku ipak dobio ime Majstor i Margarita.

Može se zapravo pretpostaviti da se u prvim verzijama rukopisa radilo o ponešto jednostavnijem "romanu o vragu", a da će se kasnije razviti izuzetno složena konstrukcija ovog djela, u kojem će primat ipak preuzeti ljubavna priča. Fabula je primarno koncentrirana na dvije paralelne glavne teme: prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina prošlog stoljeća, a druga govori o rimskoj Judeji u vremenu dok je njome vladao okrutni peti prokurator, konjanik Pontije Pilat. Dvije teme međusobno povezuje lik Majstora, pisca koji piše roman upravo o onodobnoj Judeji, te Woland, glatko obrijani stranac kojemu je jedno oko crno, a drugo zeleno, očevidac onih davnih događaja u Judeji o kojima piše Majstor.

Roman se otvara motom iz Goetheovog Fausta, a znamo li da se i ime Woland spominje u Valpurgijskoj noći, upravo se Goethe, uz Gogolja, Dostojevskog te Čehova, nameće kao jedan od važnijih Bulgakovljevih uzora.

Možda je među Bulgakovljevim pretečama najznačajniji ipak Dostojevski - od njega se Bulgakov učio polifoničnosti i "strukturi cirkusa". Karnevalština, bizarnosti, smijeh - sve su to sastojci Bulgakovljevog romana čija čvrstina i cjelovitost ipak počivaju - kako reče Tvrtko Kulenović - na tuzi i na tezi. Tuga lebdi u melodiji cijele priče: od toplih sutona do šutljivih jutara, a teza je slijedeća: "Jedina mogućnost sreće za čovjeka je u tome da ga odnese vrag." Što bi rekao Emil Cioran: "Činjenica da život nema smisla - razlog je da se živi, uostalom jedini koji preostaje."

U liku Margarite pak ostvaruje se prelijepa paradigma žene koja voli: njoj su - po riječima Aleksandra Flakera - etičke kategorije strane, ona samo želi ostvariti svoju ljubav, biti s Majstorom. Sa velikim autorskim zadovoljstvom Bulgakov prikazuje njezinu osvetu zlobnom mediokritetskom kritičaru i demoliranje njegovog stana, a neskriveno se uživa u paljevini Gribojedova. Jer dok rukopisi ne gore, domovi pisaca pak gore vrlo lepo.

Bulgakovljev roman Majstor i Margarita objavljen je prvi put tek sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća, četvrt vijeka nakon autorove smrti. Prevodi na veliki broj svjetskih jezika vrlo brzo su ga učinili neodvojivim dijelom kulturne baštine cijelog čovječanstva, te se tako ispunilo "proročanstvo" Venjamina Kaverina o romanu toliko osebujnom da mu je teško naći ravna u cjelokupnoj svjetskoj književnosti.

Veliki je utjecaj ovog romana na brojne značajne suvremene pisce, a možda je u tom kontekstu najzanimljivije spomenuti Salmana Rushdieja i njegove Satanske stihove. O vezama između ova dva romana, paralelama između Ješue Ha-Nocrija i Mahounda, sličnostima Ivana Bezdomnog te Farishte i Chamche, u svijetu se odavno piše studije (poput Zdrave blasfemije Geralda Lucasa).

Bulgakovljev Majstor i Margarita upravo je idealan primjer hibridne forme za koju se zalaže Rushdie u svom eseju o romanu, djelo što je u isto vrijeme i društveno istraživanje i fantazija i ispovijed, djelo što prelazi i granice znanja i topografske međe, djelo što nam o ljudskoj sudbini govori na način na koji to nikakva znanost, filozofija ili religija ne mogu učiniti.

Tekst (tacnije delovi) preuzeti sa http://www.bhdani.com/default.asp?kat=t ... ekst_rb=16
*************************************************************

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:24

Слика

Слика

Слика

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:30

Слика

Слика

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:33

Слика

Слика

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 31 Јан 2009, 09:39

Слика

Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2013, 19:26

„Molim Sovjetsku vladu da mi naredi da pod hitno napustim SSSR, u pratnji svoje supruge Ljubov Jevgenijeve Bulgakove. Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca, koji više ne može biti od koristi svojoj domovini, velikodušno pusti na slobodu“, piše 1930.



Слика Слика Слика Слика

Извештај безименог обавештајца НКВД-а сачувао је речи које је Булгаков изрекао 1937. године: „Мене прогањају тако како никога и никада нису прогањали: и одозго, и одоздо и са стране“. Је ли то баш тако?
Одавно је уобичајено да се име Михаила Булгакова уписује у мартиролог совјетских писаца. Необјављена проза, драме и либрета која нису постављана на сцену... Прогоњен, оцрњен, под забраном да напушта место боравка, замало и ухапшен. Тој слици је и сам допринео, написавши у једном свом писму Стаљину: „На широком пољу руске књижевности у СССР-у, ја сам био један једини књижевни вук“, а извештај безименог обавештајца НКВД-а сачувао је речи које је Булгаков изрекао 1937. године: „Мене прогањају тако како никога и никада нису прогањали: и одозго, и одоздо и са стране“.
Је ли то баш тако? Требало би то рећи Булгаковљевим суседима у згради у Нашчокинској улици − Кличкову и Мандељштаму, или пак стрељанима − Кљујеву, Павлу Васиљеву, Бабељу, Пиљњаку, Андреју Платонову који је преживео хапшење и смрт свог сина... Па ипак, чврсто убеђен да је његов положај изузетно неправедан, јединствен, да је он угњетен, Булгаков је проживео живот. Исто је говорила и његова жена. „Мишина судбина ми је јасна, он ће бити усамљен и измучен прогонима до краја свог живота“, писала је она у дневнику ускоро после неуспелог постављања његове драме „Молијер“ на сцену Московског уметничког академског позоришта.
Када је крајем 1966. године у часопису „Москва“ почело објављивање романа „Мајстор и Маргарита“, простодушна публика је и у СССР, и ван њега, у наступу одушевљења, поистоветила аутора са главним јунаком, али тешко да је Булгаков изложио у свом најчувенијем делу верзију властите судбине. Он ју је пре открио у „Покојниковим записима“, познатијим под називом „Позоришни роман“. А стављати знак једнакости између Мајстора и његовог творца исто ј тако бесмислено као између Стаљина и страног стручњака за црну магију господина Воланда, који се појавио у Москви у тренутку невиђено врућег заласка сунца.


Слика Слика Слика Слика
Булгаков је заправо у свом последњем роману написао алтернативу властитом животу. Писао је о ономе што би могло да му се деси да у његовој судбини није било огромног броја људи који су му помагали, почев барем од Надежде Константиновне Крупске, која је помогла Кијевљанину да добије московску пријаву боравка 1922. године. Да није било добрих пријатеља Љамина, Попова, Вересајева, Замјатина, Јермолинског, да није било, најзад − а ту би жену требало ставити као прву у низу Булгаковљевих добротвора – његове прве жене Татјане Николајевне Лапа, која је спасла провинцијског лекара од морфинизма.
И највише – да није било треће жене, Јелене Сергејевне, у којој, наравно, с правом проналазе Маргаритине црте; али „вештичарење“ није у тој чаробној жени поништавало њене особине, већ се одлично слагало са углађеношћу, прагматичношћу, чврстином и упорном тежњом да доводи у ред послове свог мужа.
У суштини, елемент среће у Булгаковљевом животу је био тако велик да би, ма колико били тешки за овог човека ударци судбине – а њих је било, и то још каквих – без њих све могло бити горе, кудикамо горе него што је било.Да ли то значи да традиционално гледање на Булгакова као на заклано јагње совјетског система мора бити данас преиспитано? И да, и не. Михаил Афанасјевич је ипак био жртва. Или, тачније, постао је жртва – и то првенствено жртва властитих илузија о посебном покровитељству Кремља према њему. То је веома суптилан и нимало једноставан моменат, зато што је елемент врховног покровитељства у судбини Булгакова заиста био присутан; а друга је ствар што га је он не само преценио, него га је и уздигао у животни принцип. Чувени Стаљинов телефонски позив и кратки збркани разговор између властодршца и уметника, који се догодио 18. априла 1930. године, на Велики петак, ставио је овог другог у кобну зависност од првог. У извесном смислу може се рећи да Булгаков – храбар, јак, независан човек који се није бојао да каже на саслушању код чекиста 1926. године да су за време грађанског рата све његове симпатије биле на страни белих, да себе никада није сматрао присталицом револуције и да, практично говорећи речима професора Преображенског, „не воли пролетаријат“ – ни касније није савио кичму и, наравно, не, није издао себе, али се скрхао, пукао је.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30917
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 19 Нов 2013, 19:26

Слика Слика Слика Слика

Стаљин је постао његова фикс-идеја, лични занос, посилни Крапилин који се јављао у сновима и на јави генералу Хлудову, и та идеја га је истовремено исцрпљивала и надахњивала. Булгаков је уопште умео да проналази мучитеље и њихове жртве, волео је да приказује мученичке теме, у њему је живела несвесна тежња према призору страдања и понижења, који је он осећао и на њега се одазивао – отуда страшне слике мучења и погубљења у „Белој гарди“, „Бекству“, „Мајстору и Маргарити“, мотив моралне муке и понижења у „Молијеру“. Шта је тако вукло овог веселог, духовитог, артистичног човека према мрачним провалијама бића, нећемо сазнати вероватно никада јер та тајна, као и тајна било ког књижевног рада, највероватније потиче из детињства о којем Булгаков никада и ништа – готово изузетак за књижевнике оног времена – није написао. Али нема сумње да су се две крви испреплеле у његовим жилама – мајчина, енергична, веома јака, и очева, слаба и бојажљива. До одређеног тренутка преовлађивала је прва, а затим је вођство преузела друга и почела је силазна путања, може се рећи умирање, којим је буквално прожет,уп ркос смеху, сјају и величанствености, последњи Булгаковљев роман, а и читава последња деценија његовог живота.
Ипак, немогуће је претпоставити другачији ток његове судбине. Сваки велики уметник има свог баштована – оног који воли све једнако и свакога више. Булгаковљев баштован је био жесток и суров, али је без сумње био професионалац који зна свој посао. Он је исцедио из свог тешко васпитаваног штићеника све што може, отровао га је његовим запањујућим позоришним успехом двадесетих година и, нагло, готово истовремено, оборивши га, за живота га осудио на зао глас тридесетих година, без чега не би био написан „Мајстор“; он је био ужасно суров према њему, и приморао великог писца да оде са свешћу о неуспелом проживљеном животу и с предосећањем да ће бити посмртно признат, тако да је хтео да завапи: „Зар не могу бар мало да добијем већ сада, за живота?“ Али не, положај обавезује. Или, како је говорио Коровјев Маргарити пре него што ће отворити велики бал код сатане, „ту се ништа не може, треба, треба, треба“.

Слика Слика Слика Слика
Булгаков је спадао међу оне људе који су очајнички желели да проживе живот по својој вољи, а проживели су га по туђој. То није била воља Стаљина или воља неког од људи из његове околине, али он ју је осећао као непријатељску и једном је написао Вересајеву: „Како и чиме сам могао да стекнем непријатеља негде на извору истинске снаге? И наједном ми је синула мисао! Сетио сам се њихових имена! То су Турбин, Каљсонер, Рок и Хлудов (из „Бекства“). Ето, то су они, моји непријатељи! Не без разлога за време несанице они ми долазе и говоре ми: ’Ти си нас родио, а ми ћемо теби све путеве препречити. Лези, фантасто, са запушеним устима’“.
Низ вечних Булгаковљевих јунака може бити настављен, али четврт века након смрти њиховог родитеља све се на чудесан начин променило, и они који су му препречавали пут уздигли су Булгакова на висину коју су успевали да достигну малобројни руски уметници у 20. веку. Теоријски, Михаил Афанасјевич би могао да доживи ту славу. Могао би да дочека свој 75-годишњи јубилеј на врхунцу славе, могао би да види свет за којим је толико чезнуо, да добије Нобелову награду, па чак и – тешко је то изговорити – вилу у Переделкину, насељу писаца. Али његов баштован је имао друге намере и процене: Булгаковљев живот – то није само необуздано обиље човекове природе, надахнуће, фантазија, сатира, смех, горчина и љубав, него и сурова прича о томе какву цену узимају богови књижевности од оних које истински и озбиљно воле.
Слика Слика Слика Слика
Слика