Pošiljka poslata, adresa nepoznata

Уредник: Moderatori

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 100
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Pošiljka poslata, adresa nepoznata

Порукаод proleće » 17 Феб 2015, 21:20

Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja.
I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo...
Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi srećo, puno mi značiš...
Znate li onu pesmu o vernoj ženi:
Znali ste da imam muža
i poklonili ste mi dva sjajna bisera
Dirnuta takvom vašom pažnjom
prišila sam ih na bluzu od crvene svile.
.
.
.
Vraćam Vam blistave bisere
sa dve suze nalik na njih
zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?

Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško,
jedva...
I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli?
Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...
I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ...
Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,

U životu poželi samo jedno-da nikad ne voliš izgubljeno i izgubiš voljeno!
Neprestano koračam a sve sam dalje...