Velike ljubavi, velikih ljudi...

Уредник: Moderatori

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 100
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Velike ljubavi, velikih ljudi...

Порукаод proleće » 17 Феб 2015, 21:16

SRPSKI PORUČNIK I BRITANSKA BOLNIČARKA

„Moj dragi narednik” je ljubavna priča o britanskoj bolničarki Flori Sandes i vojniku i poručniku Janaćku Joviću, koji su služili u Prvom svetskom ratu u slavnom Gvozdenom puku srpske vojske koji je taj naziv dobio zbog izuzetne hrabrosti celog puka.
Janaćko Jović, rođen u Donjoj Rečici kod Prokuplja i jedan od najodlikovanijih pripadnika Gvozdenog puka, poginuo je kod Bitolja
Flora Sandes, Britanka je bila jedina žena sa Zapada koja je uzela učešće u Prvom svetskom ratu, rušeći stereotipe o dobrim domaćicama i brižnim negovateljicama posvećenim jedino svojim muževima i porodici.
Flora je bila ćerka sveštenika, galopirala je na konju kroz engleske poljane, maštajući o borbi. Njeni savremenici su tvrdili da niko nije mogao da obuzda njenu avanturističku prirodu. Oduvek je maštala da bude vojnik.
Njena želja da bude vojnik, što je i ostvarila, omogućila joj je da nadje čoveka svog života, koga je bezrezervno volela.
Janaćko Jović je poginuo kod Bitolja a posmrtno je odlikovani drugom Karadjordjvom zvezdom sa mačevima.
Svoju bezgraničnu ljubav prema Janaćku , Flora je opisala u knjizi ,,Voljeni narednik,,

Inače sam pročitala da će britanski producent snimiti film o ovoj ljubavnoj priči, te da će snimanje početi sledeće jeseni u Srbiji.
Još malo ću o njima... a mogla bi do sutra...
Flora je sahranila Janaćka Jovića, podigla mu spomenik, a uspomene sačuvala u svom dnevniku.
Pouzdani izvori govore da je za vreme Drugog svetskog rata Gestapo privodio Floru Sends i saslušavao je svake nedelje. Da bi se prehranila, ona je predavala engleski jezik u Srbiji, što je tada, kako dodaje, bila subverzivna delatnost. Preminula je u Britaniji, i to je učinila „muški”, do zadnjeg dana je ispijala viski i pušila tri kutije cigara dnevno.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 100
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 17 Феб 2015, 21:17

ПИСМО ИВЕ ЛОЛЕ РИБАРА СЛОБОДИ ТРАЈКОВИЋ
„Најдража, једина моја!

Пишући ово писмо ја се поуздано надам – оптимиста сам, као и увек! – да те оно никада неће стићи већ да ћемо се нас двоје видети и увек остати заједно. Јер, ово писмо је зато и писано.

У овоме тренутку, када полазимо у последњу, одлучну етапу боја од кога зависи, поред свега осталог и наша лична будућност и срећа, – желим да ти кажем неколико простих и једноставних ствари.

У мом животу постоје само две ствари: моја служба нашем светом циљу и моја љубав према теби, најмилија моја. Нашу срећу и живот који смо хтели нисмо, као ни милиони других, могли остварити изоловано, већ само преко наше борбе и наше победе. И зато су те две ствари у суштини, у мени самом, једно.

Знај, душо, да си ти једина коју сам волео и коју волим. Сањао сам и сањам о нашој заједничкој срећи – онаквој какву смо желели, срећи достојној слободних људи. То је једина права срећа, једина коју треба желети.

Ако примиш ово писмо, – ако дакле, ја не доживим тај велики час, немој много туговати, најдража! У свету у коме будеш тада живела, наћи ћеш, увек жив, најбољи део мене самог и сву моју љубав према теби.

За тебе сам сигуран да ће твој пут бити прав и онакав какав мора да буде. На њему, на путу живота, наћи ћеш и освету и срећу.

Много, много те волим, једина моја! И желим да никад не добијеш ово писмо, већ да заједно с тобом дочекамо велики час победе. Желим да те својом љубави учиним онако срећном као што то заслужујеш.

Увек твој

(Лоло)“

Иво Лоло Рибар, Ратна писма, уредио Јозо Петричевић, Загреб-Београд

E kakav sam članak našla o Loli i Slobodi , neverovatan, puno nisam znala što se tiče istorije. Ovo pismo je palo u ruke policiji i odredilo sudbinu i njenu i njene porodice. Uhapšeni su i ugušeni svi u gasnoj komori.

I ovo je napisao Slobodi ali ne znam kada i kojim povodom:Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као на шетњу, с осмјехом, који је увијек био њезин.
Neprestano koračam a sve sam dalje...

Корисников грб
proleće
~ redovan clan ~
~ redovan clan ~
Поруке: 100
Придружен: 17 Феб 2015, 00:13
Место: u snovima

Порукаод proleće » 17 Феб 2015, 21:18

Sjećanje na ljubav: Prije 20 godina ubijeni sarajevski Romeo i Julija

Sarajevski Romeo i Julija, ubijeni 18. maja 1993. dok su pokušavali pobjeći iz opkoljenog Sarajeva.

Admira Ismić i Boško Bato Brkić rođeni su 1968. godine i beskrajno su se voljeli. Spremali vjenčanje. Cijelo Sarajevo je u tome vrijeme prepričavalo ljubav između Admire i Boška. Ali nisu bili spremni na Zlo, na ludilo koja se dogodilo u Sarajevu i cijeloj Bosni i Hercegovini.

Nakon više od godinu života pod opsadom Admira i Boško odlučili su napustiti Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu, a jedini izlaz bio je preko Vrbanja mosta, gdje su došli oko 17 časova.

Snajperski metak je pogodio Boška i on je pao i poginuo. Drugi metak je pogodio Admiru koja je bila smrtno ranjena, ali uspjela je dopuzati do Boška, zagrliti ga, kako bi zajedno umrli.

Njihova tijela su sedam dana ležala nasred Vrbanje, jer je UNPROFOR odbio izvlačenje tijela dok se ne proglasi primirje. Izvukli su ih pripadnici radnog voda VRS. Nekoliko dana kasnije Admira Ismić i Boško Brkić su prvo sahranjeni na groblju u Lukavici.

Po želji Admirinih roditelja, nakon rata njihova tijela su prebačena u Sarajevo i sahranjena na groblju Lav.

Istraga o ubistvu Admire i Boška nikada nije provedena, a njihov ubica nikada nije zvanično otkriven.

Život, ljubav i smrt Admire i Boška nemaju nikakvo obilježje u Sarajevu, njihovom rodnom gradu. U blizini mjesta gdje su ubijeni, uz rijeku Miljacku, počinje Vilsonovo šetalište, omiljeno sastajalište mladih. Ali, nijedno drvo, nijedna klupa ne nosi ime ovog para.
Neprestano koračam a sve sam dalje...