Grupne psihoterapije

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 23 Авг 2007, 11:17

AKCIJA
Posle zagrevanja direktor i izabrani protagonista počinju rad od periferije ka centru. Psihodrama je doslovce akcija uma i iznosi unutrašnju dramu, tako da drama unutra postaje drama izvan pojedinca.
Direktor koristi članove grupe da igraju pomoćne egoe koji predstavljaju značajne ljude u drami.
Odigravanje u većini psihodramskih seansi se dešava na dizajniranoj pozornici.
U okviru akcije postoji 5 glavnih instrumenata (Moreno):
1. pozornica –životni prostor protagoniste
2. subjekat, protagonista (glumac)
3. publika – zvučna daska javnog mišljenja, postaje isceljujuća učestvovanjem
4. pomoćni egoi – imaju značaj dubla
5. direktor – ima 3 funkcije: producent, savetnik i analitičar

33

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 23 Авг 2007, 11:17

POZORNICA
Konstukcija realnosti prostora individue pomaže osobi da zaista bude tamo i zagreje se da bi izazvalo osećanja koja postoje ili ne u tom prostoru. Distanca između ljudi i objekata su važni na sceni.


PROTAGONISTA
Protagonista – prvi u akciji- utvrđuje aspekt života na kome želi da radi: moj strah od smrti, odnos sa ćerkom, problem sa autoritetom na poslu. Direktor sa protagonistom namešta scenu koja daje primere problema u sadašnjosti, da postoji u prošlosti ili budućnosti sa pogledom na mogući obrazac ponašanja.
Cilj je videti problem u sadašnjosti, da postoji u prošlosti i pokušati da se reši uspostavljajući korene ishoda. Ponašanje u budućnosti može tada sadržati mnogo adekvatniji prilaz. Spontanost koja se pojavila je definisana kao svež odgovor na staru situaciju ili adekvatan odgovor na novu situaciju. Ideja odbacivanja scenarija je krucijalna u konceptu psihodrame kao akcionog metoda. Protagonista ima šansu da promeni životni scenario koji koristi, kome se predao zbog dobrih razloga, da bi bio adekvatan zahtevima sadašnjeg života. Onaj ko nikada nije tugovao za izgubljenim roditeljem zato što je imao „hrabri skript“ može osetiti olakšanje plakanjem kao da je tuga nestala. Osoba može naći novu vrstu hrabrosti – hrabrost da se suoči sa onim što postoji unutar njega. Ta hrabrost ne mora biti unutar repertoara uloge jednog od roditelja, već i u “novoj porodičnoj“ grupi, hrabrost može pronaći nove uslove da ohrabri samoizražavanje koje je bilo uspavano godinama.

GRUPA
Obično 10-15 ljudi čini grupu, minimum je 3 člana, a najveće koje su se viđale su bile od 500 ljudi. U grupi od 25 članova ljudima se čini da se smanjuje broj ljudi , jer su zapanjeni da u tolikoj grupi mogu biti spontani. U šeringu je fidbek iz drugih uloga. značajan za uvid. Ako se neka osoba bira za tešku ulogu (npr. majke koja umire) može biti žrtveni jarac, ali se stvara i pozitivna veza između njega i protagoniste.

POMOĆNI EGO
Dubl govori ono što protagonista nije rekao. Ljudi su spontaniji u ulozi nekog drugog.
Na primer ,umirući roditelj na sceni, kada ima neiskazanih osećanja, može iz uloge roditelja da pokaže i da dobije ljubav. Zamena uloga je motor psihodrame. Pomoćni ego je terapeutski agent direktora.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 23 Авг 2007, 11:18

DIREKTOR
Zadaci direktora:
- da izgradi konstruktivnu i kohezivnu grupnu klimu
- da stimuliše individualno članove grupe i zagreje ih za akciju, autentičnost i spontanost
- razmotri grupnu dinamiku, izmeri grupnu interakciju sociometrijski
- vodi izbor protagoniste i da se brine o drugima u grupi koji su razmatrani protagonisti
- da napravi terapeutski ugovor sa protagonistom
- da uspostavi terapeutski savez
- da pripremi prostor za akciju
- da interveniše, ali da protagonista ima dovoljno slobode da izabere fokus istraživanja
- da identifikuje neverbalne poruke protagoniste, kao i verbalne
- da smesti svaku scenu u odgovarajuće vreme i mesto
- da pomogne ogzilieriu da uđe u ulogu
- identifikuje centralne odluke u odigravanju, da pomogne protagonisti da pokaže grupi šta se desilo, pre nego da priča o tome
- zamena uloga, od periferije ka centru, to može uključivati emotivnu katarzu, katarzičke uvide, katarze smehom
- da kreira dovoljno sigurnosti za protagonistu i grupu
- poverenje da osigura
- dovoljno bliskosti, da bi integrisali materijal predstavljen na sesiji
- pomoći protagonisti da se vrati u grupu posle akcije
- fidbek iz uloga u šeringu
- da dozvoli katarzu i integraciju članova grupe koji se identifikuju sa protagonistom i mogu da dele iz svog iskustva
- da zaštiti protagonistu od izvrnutih odgovora ili analiziranja grupe
- pobrinuti se za svakog člana koji deli slična iskustva
- da deli iz svoje životne istorije ako odgovara, da bi bio konstruktivni model za protagonistu

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 23 Авг 2007, 11:19

ŠERING
Šering je vreme za grupnu katarzu i integraciju. Značenje je „love back“ (uzvraćanje ljubavi), pre nego fidbek i ohrabruje identifikaciju. Značenje šeringa je u dobijanju procesa učenja i dopuštanju članovima grupe da se očiste od emocija ili dobiju uvide.
Ponekad efektivnost cele seanse može biti odmerena dubinom šeringa. Sledeća funkcija šeringa je hlađenje, put ka ponovnom ulaženju u našu individualnu stvarnost posle grupnog događanja.

PROCES
-posle seanse se radi obično, za direktore na treningu naročito
-kako je vodio protagonistu od scene do scene, tehnički aspekti, šta je moglo drugačije

TRENING
- na postdiplomskom nivou
- lična terapija i supervizija

PRAKTIČNA RAZMATRANJA U KORIŠĆENJU PSIHODRAME
-ekstremnu osetljivost zahtevaju teme kao abortus, silovanje, incest i seksualno zlostavljanje

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 24 Авг 2007, 10:07

CITAT:

Grupna analiza / Grupno-analitička psihoterapija




Grupna analiza je forma psihoterapije u malim grupama proistekla iz psihoanalitičkog pristupa. Analitički orijentisane grupne psihoterapije, pored osnovnih elemenata psihoanalitičke tehnike, koriste terapijske potencijale grupne situacije.

Oblik verbalne komunikacije na grupi je nestrukturisana slobodno lebdeća diskusija, ekvivalent slobodnih asocijacija u psihoanalizi. Terapijski cilj nije samo simptomatsko poboljšanje kroz ventilaciju i razumevanje, vec i postizanje promene u strukturi ličnosti a na osnovu prorade nesvesnih konflikata i pomeranja naglaska sa odigravanja na verbalnu komunikaciju.

Grupno analitička situacija kao nosilac specifičnih grupnih terapijskih činilaca, definisana je terapijskim okvirom, principima poželjnog ponašanja i grupno analitičkom kulturom.

Terapijski okvir ili seting definisan je nizom konstantnih uslova na koje članovi grupe nemaju uticaja ali su o njima informisani i pripremljeni pre ulaska u grupu. Ovde se može govoriti o obliku grupe (otvorena ili zatvorena) prostoru i načinu sedenja, broju članova, trajanju i učestalosti seansi.

Ukratko i shematski, šestoro do devetoro pacijenata, prikladnih za zajednički pristup, sreću se redovno, jednom nedeljno sat i po vremena sa terapeutom, sedeći okrenuti jedni drugima i terapeutu licem u lice, a idealan model za to je krug.

Principi poželjnog ponašanja odnose se na ponašanje koje se od članova grupe očekuje i o čemu su članovi takođe obavešteni tokom pripreme za grupu, a odnose se na redovnost, tačnost, diskreciju, uzdržavanje od svakog oblika akcije (pijenje, jedenje, dodir), uzdržavanje od kontakata van grupe.

Grupno analitička kultura, kao način na koji terapeut rukovodi a članovi postepeno prihvataju identifikujući se sa terapeutom, su opisane karakteristike grupne situacije.

U maloj analitičkoj grupi, poželjno je da pacijenti budu heterogeni po polu, uzrastu, načinu izražavanja emocija i interpersonalnom stilu.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:15

Adam Blatner

Acting-In
Practical Applications of Psychodramatic Methods


3. poglavlje (28.–41. str.)

DUBL

Tehnika dubla sastoji se od upotrebe augzilijera u specijalizovanoj ulozi igranja dela unutrašnjeg selfa protagoniste. Dubl – koji se takođe često naziva alter ego – je možda najvažnija tehnika u psihodrami, jer pomaže protagonisti da pojasni i izrazi dublji nivo emocija i presvesne ideacije. Ova tehnika je, takođe, prilično rado integrisana u konvencionalnije vrste individualne, porodične i grupne psihotrapije.

FUNKCIJE

Dubl može da pruži veći broj usluga, čije su funkcije slične onima koje su opisane za augzilijera u predhodnom poglavlju. Konkretnije, ova tehnika može se koristiti u sledeće svrhe:

1. Za stimulisanje interakcije. Dubl stimuliše portretisanje psihološkog doživljaja protagoniste do njegovog najpunjeg obima.
2. Za pružanje podrške. Dubl može da ohrabri protagonistu, pomažući mu da preduzima više rizika i potpunije ulazi u interakciju.
3. Za davanje efikasnih sugestija i inerpretacija. Ako je augzilijeri, koji igra ulogu dubla, izgradio most dobrog radnog saveza kroz svoje ponašanje, protagonista je relativno otvoren za uzimanje u obzir izjave dubla kao da su deo njegovog sopstvenog unutrašnjeg govora. Naravno, neophodno je da direktor ustanovi pravilo, po kome je protagonista slobadan da se ne složi, izmeni ili proširi izlaganje dubla.

Ematska funkcija dubla može se koristiti u raznim setinzima. Na pr. u individualnoj ili porodičnoj terapiji, terapeut može da koristi modifikovanu tehniku dubliranja da bi više pokrenuo klijenta. Ja koristim formu dubliranja koju sam nazvao aktivna empatija, u tim, konvencionalnijim terapijskim kontekstima. Ja uvodim tehniku govoreći nešto kao: „Sada želim da te razumem, zato mi dozvoli da govorim kao da sam ja u tvojoj situaciji. Ti me ispravljaj sve dok ne potrefim kako treba.“ Zatim iznesem zaključak o tome što možda nije eksplicitno izraženo, ali se možda osećalo ili mislilo podsvesno. Ovako su upoznati sa mojim (terapeutovim) širokim iskustvom koje se tiče toga kroz šta su drugi prolazili pod sličnim okolnostima.
Pošto govorim 10 do 45 sekundi u ulozi, napravim pauzu i pitam, „Koliko sam tačan?“ Dam im do znanja da hoću da me upućuju, ispravljaju, čak i do određivanja malih nijansi. Tokom tog procesa, klijent se figurativno prebacuje u ulogu direktora ili scenariste, a terapeut je trenutno kao glumac u ranoj fazi proba, kada uči da se „uživi“ u lik koji će igrati. Na ovaj način, proces davanja „interpretacije“ je u velikoj meri omekšan. Umesto da tarapeut kao autoritet pretpostavlja da zna kako se klijent oseća, uloga se premešta na traženje ematskog razumevanja prijateljskog ljudskog bića, koje je otvoreno za fidbek, dok to razumevanje klijent ne oseti kao ispravno.
Aktivna empatija, na ovaj način, operacionalizuje cilj o kome je govorio Hajnc Kohut kao osnovnoj tehnici njegove psihoanalitičke škole „psihologije selfa.“; i dalje proširuje glavne principe terapije koju je definisao Karl Rodžers trideset godina ranije, kao davanje epatskog fidbeka. Takođe, dubliranje koristi ono što Rodžers naziva „self–sistem“, izražavanje koje klijenti koriste da opišu sami sebe – umesto tipičnog žargona koji upotrebljavju terapeuti

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:16

TEHNIKA DUBLIRANJA

Kao grupna ili individualna tehnika, dubl se klasifikuje na isti način kao i drugi augzilijeri (pogledajte 2. poglavlje). (U svrhu ilustracije, dubl ćemo zamisliti kao ženu i koristićemo žensko lice.) Direktor upoznaje protagonistu sa dublom na sledeći način:
Zamisli ovu osobu kao svoj dubl, tvoj nevidljivi self, tvoj alter ego, sa kojim možeš da razgovaraš, ali koji postoji samo unutar tebe. Ona može reći stvari koje ti možda osećaš – stvari koje bi ti oklevao da izraziš. Ako njene izjave predstavljaju tvoja prava osećanja, ponovi tu izjavu na svoj način. Ako ono što dubl kaže nije izraz tvojih osećanja, reci ne. To će negirati ono što je rekla. Onda je ti možeš korigovati, i ona će pokušati ponovo da bolje reflektuje tvoje misli i osećanja. Ako tvoj dubl ne može efikasno da ti pomogne na ovaj način, slobodan si da je odbaciš, i uzećemo nekog drugog. (Vidite na pr. dijalog u 5. poglavlju, 71. str.)

Direktor može koristiti jednu od dve manje varijacije ove tehnike. U prvoj varijanti samo protagonista može da odgovori na ono što dubl govori, i ako na izjavu dubla treba da odgovore drugi ljudi u drami, protagonista mora da je ponovi. Protagonista, dakle, mora preuzteti odgovornost za ono što se dešava (? transpires = pročuti se, znojiti se, isparavati, desiti se, zbiti se, ispraviti se.) Upotreba ovog metoda je indikovana za relativno pasivne protagoniste. U drugoj altrenativi, ono što dubl govori je izgovoreno tako da svi mogu da čuju, i to se može smatrati za otvoreno izražavanje protagonistovih osećanja, osim ako protagonista to naročito ne porekne. Ova varijanta ima prednost u tome što ubrzava interakciju.
Kao i kod uloge augzilijera, nema zahteva da osoba koja je izabrana da igra dubl, sliči stvarnoj osobi koju predstavlja. „U psihodrami nema godina, pola, statusa ili rase“, govori Moreno. (Istina da protagonista često bira ljude koji potsećaju na prave osobe za uloge augzilijera, ali to nije neophodno.) Pod bilo kojim uslovima, ako se augzilijeri ponaša makar minimalno blisko ulozi, protagonista ga potpuno prihvata u ulozi, čak i majke, žene ili dubla.
Ako je na snazi zamena uloga, dubl treba da uzme bilo koju ulogu u kojoj je protagonista angažovan. Dok je na snazi, dubl treba da nastavi da govori u prvom licu: „Ja mislim“, „Ja osećam“, a nikad (protagonisti) „ti misliš.“

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:17

VRSTE DUBLIRANJA

Da bi pomogao izražavanje emocija, dubl može da naglasi ili pojača iskaze koje je dao protagonista. Ako dubl hoće da naglasi da protagonista oseća nešto snažnije ali ne izražava te emocije, dubl može da slobodno, glasno izgovori i ventilira bes, ljubav, ili bilo šta što se doživljava.
Dobar primer za ovo desio se tokom multiple–porodične terapijske grupe, u opštinskom centru za mentalno zdravlje, kada se ćerka ritnula na oca, optužujući ga da je nefer, i rekavši da ga mrzi. On je zadrhtao, ali sa karakterstičnim naporom ka samokontroli, odgovorio, „Zašto me mrziš?“ Dubl je stao iza njega i viknuo, „Dođavola sve! Ti me ponižavaš! Trudim se da se kontrolišem, ali, oh, to me boli! Ja želim da me ti voliš!“ Na to, otac je zaplakao i složio se sa dublom, i interakcija se nastavila intenzivnijim tempom. Drugi načini dubliranja su sledeći:

Dramatizovanje osećanja. Nastavak prvog pristupa dubliranja je princip maksimiziranja emocionalnog sadržaja stava. Tako, ako protagonista kaže, „Sviđaš mi se,“ dubl može reći, „Trebaš mi“; „Nerviraš me“ postaje „Mrzim te.“ Naravno, ovaj pristup treba koristiti samo kada izgleda da je maksimiziranje ekspersije tačno, ili bi bilo produktivno u razjašnjavanju protagonistovih osećanja.

Verbalizovanje neverbalne komunikacije. Ovde dubl počinje da dodaje više „sadržaja“ self–sistemu protagoniste. Ako se protagonista laskavo smeši, dubl reaguje, „Zašto moram da se smejem kad razgovaram sa njim?“ Zategnuta vilica ili stegnuta pesnica mogu se verbalizovati kao, „Ovo me ljuti.“

Fizičko izražavanje reči ili gestova. Dubl se pruža da zagli, prilepi, pomeri ili odgurne druge augzilijere u interakciji. On može udarati jastuk, skupiti se u čučeću poziciju, ili stajati na stolici da govori. To je dramatizacija neverbalne svere.

Podrška. Dubl potkrepljuje pravo protagoniste na njegova osećanja: „Do đavola! Zašto moram da ispunjavam tvoja očekivanja“ ili, „Ja ne kupujem ta sranja!“; „Ok je da se ovako osećam!“

Preispitivanje sebe. Dubl dovodi u pitanje stav protaginiste; ponovo, ovo se mora koristiti pažljivo: „Možda se ja samo zavravam,“ ili, „Da li se ja stvarno tako osećam?“

Kontradikcija osećanja. Dubl protivureči protagonisti, ali samo ako želi da prizove potkrepljivan iskaz ili ako veruje da protagonistov self–sistem uključuje stav koji je suprotan izjavi: „Znate, ja se u stvari uopšte ne osećam tako!; „Ja te ne mrzim, ja te volim!“; ili, „Ja te volim, i ja te mrzim!“

Odbrana od osećanja. Dubl delotvorno verbalizuje modele uobičajenih mehanizama odbrane protagoniste: poricanje („Nemoguće da se ovo dešava!“), izolacije („Ja ne osećam ništa“), projekcije („Ja nikad ne bi osećala prema tebi ono što ti osećaš prema meni“), pomeranje (Do đavola! Neko mora da plati za ovo!“), i tako dalje.

Samoposmatranje. Dubl primećuje opšte stanje protagoniste navođenjem nekog komentara na njegovo ponašanje: „Izgleda da postajem napetiji“; „O–O, opet se objašnjavam.“ U vezi sa tim je napominjanje emocija u sada-i–ovde: „Govorim u vezi prošlosti, ali sada se stidim.“ Dubl se može ponašati i kao savetnik: „Hej, ja reagujem kao da mi on sudi!“

Intrpretacija. Dubl mora biti vrlo senzitivan kada uvodi materijal koji je van svesnosti protagoniste. Jedan oblik toga je komentarisanje onoga što nije rečeno: „Ništa nisam rekao o tati, samo govorim o mami!“ Druga forma inerpretacije se odnosi na prošle događaje ili druga pitanja: „Osećao sam se ovako kad sam bio dete.“

Intrpretacija prenošenja na druge odnose. Važno je uzeti u obzir da, ponekad, protagonista raguje na ono što je na snazi na dva nivoa: ne samo u odnosu na onoga koga druga osoba kao augzilijeri igra (oca, radnika, itd.), već i u odnosu na to ko je augzilijeri u stvarnom životu. Na pr. ako ulogu augzilijera oca igra osoba ko je takođe protagonistin terapeut u drugom setingu, izjave protagoniste mogu da se odnose ne samo na osećanja prema ocu, već i na osećanja prema terapeutu. (Ovo je vrsta obrnutog transfera.) Na pr. na jednoj seansi, protagonista je izrazio gomilu zahteva svome „ocu.“ Tada je dubl dodao: „ – I ne govorim ti ovo samo kao mom ocu, već i kao mom terapeutu!“ Ovo je vodilo protagonostinom slaganju i daljoj promeni scene prema preispitivanju odnosa terapeut–klijent. Ova vrsta dubliranja može da se primeni za generalizaciju drugih osećanja, bez obzira ko igra druge uloge augzilijera: na pr, „Bojim se tebe...Ja se bojim svakoga!“ ili „Ja osećam ovako prema svim ženama!“

Satira. Upotreba humora u psihoterapiji i dubliranju možda je jadna od najdelikatnijih veština, ali u isto vreme, može biti veoma efikasna: „Da, ja želim to! Ja želim ljubav, i garancije i poslušnost!“ ili, „Pa naravno da to ne mrzim. Ja volim da me ponižavaju!“ Upotreba satire, kontrasta, i provokacije u dubliranju može pojačati moć onoga što se odigrava, ako se koristi pažljivo i uvremenjeno. Bez „veštine,“ upotreba šoka samo vodi neskladu. Tvrdoglavi dubl, koji veruje da daje interpretaciju kada ponavlja ili pojačava komentare, uprkos ponovljenim odbijanjima protagoniste, znači samo pravljenje budale od sebe ili povređivanje protagoniste.

Podeljeni dubl. Ovde je dublu dodeljeno da igra specifičnu ulogu ili deo protagonistove psihe, obično ekplicitno od direktora. Dubl može da bude poslušni ili prkosni deo; samooptužujući ili eksternalizujući, samo-opravdavajući deo. Ovo oslobađa protagonistu da razjasni svoja osećanja o drugim, komlementarnim stavovima. U ovoj tehnici direktor može da ima više od jednog dubla za različite delove protagoniste. Tako na sceni mogu biti dva ili tri dubla.

Multipli dublovi. Direktor može dozvoliti nekolicini ljudi da izraze svoja osećanja protagonisti kao dublovi. Bez obzira, da li augzilijeri kao podeljeni dubl igra jedan „komleks“ ili deo psihe protagoniste, kao multipli dubl, svaki augzilijeri dublira protagonistu kao celu osobu. Ova tehnika je još efikasnija u sociodrami, ili ako protagonista odigrava problem koji duboko uključuje druge. Opet, treba naglasiti da su još uvek osećanja protagoniste ta koja treba razjasniti.

Grupni ili kolektivni dubl je nastavak multiplog dubla: Ovo samo prebacuje interakciju otoreno na publiku, i oni mogu da dovikuju svoje iskaze (uvek u prvom licu) sa poda. Zahnof (Sachnoff) navodi varijantu u kojoj članovi spontano ulaze na scenu, zauzimaju poziciju dubla, kažu par stvari, dozvole da se sa njima složi ili koriguje, i onda odlaze.

Dubl augzilijera. U sociodramama, oba pacijanta u interakciji mogu imati dublove. Opšte uzevši, u protagonist-centriranoj psihodrami, dubl za augzilijera može zbuniti protagonistu, jer, kao što je Zerka Moreno istakla, ovo je ekstra prdužetak intepretetivnog procesa augzilijera. Ako augzilijeri ne igra ulogu tačno (prema viđenju protagoniste) onda to treba ispraviti, ili dodeliti ulogu tog augzilijera drugoj osobi. Međutim, u više sociodramskoj interakciji, izazov je izvući moguća osećanja svih pacijenata, i onda na sceni mogu biti protagonista, njegov dubl, njegova „žena“ (koju igra augzilijeri) ženin dubl (koji igra treći augzilijeri), i moguće druge uloge i njihovi dublovi. Ova tehnika pomaže onima koji igraju druge uloge koje su na snazi, da izraze efikasnije svoja osećanja.

Solilokvij. Dubl može biti sa protagonistom čak i onda kada nema posebne interpersonalne interakcije, tj., kada se odigrava solilokvij. Primeri bi bili scena „na putu kući“; „spremanje za odlazak u krevet“, ili jednostavno hodanje po sceni sa dublom, „pričanje sam sa sobom naglas.“

Dubliranje publike. Dubl može da se angažuje da pomogne publici da izrazi svoja osećanja, pozitivna ili negativna, prema događajima na sceni, ili bilo kom učesniku na snazi, uključujući direktora. Na pr. u drami koja je postala „zaglibljena“ u preterano intelektualizovanoj verbalizaciji, dubl publike stoji iza nekoliko članova grupe i kaže, „Meni je dosadno. Ja želim da pomognem Meri da se otvori.“ Ovaj pristup može da ubrza reakciju, koja, povratno može unaprediti akciju drame.

Dubliranje u zagrevanju. Na početku, dubl se može koristiti da pomogne protagonisti da se približi spremnosti za akciju na sceni. Na pr. direktor govori potencijalnom pretagonisti, a uvežbani augzilijeri prilazi iza tog „protagoniste“ i počinje da dublira: „Hej, ovo je neprijatno, da me direktor stavlja u cenar pažnje. Mislio sam da ću samo posmatrati.“

Leventon ima naročito dobro poglavlje o tehnici dubla koje upotpunjava ovo poglavlje.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:18

NEKE SUGESTIJE ZA DUBLIRANJE

Zadatak pomaganja drugoj osobi da izrazi svoja osećanja može izgledati kao nametanje, ali postoje neki načini koji mogu pomoći potencijalnim dublovima u svojim ulogama. Nije istina da je neophodno razumeti detaljno istorijsko zaleđe osobe, da bi neko mogao da izvede zaključak o njenim osećanjima. Veliki broj informacija je lako dostupan iz nekih vrlo očiglednih znakova. Dubl se ne može nadati da bude apsolutno precizan, ali otkriće da je „ispravno“ empatisao u preko pola izlaganja, ako govori usmeren na tri oblasti protagonistovog života: njegovu neverbalnu komunikaciju, njegovu upotrebu reči, i glavne uloge i prelazne uloge u kojima protagonista pronalazi sebe. Ja ću, u ovom delu, prikazati kako dubl može da iz ovih dimenzija izvuče zaključke, a onda ću predložiti neke vežbe koje se mogu koristiti za vežbanje veštine dubliranja.
Prva grupa znakova za dubla, dolazi iz protagonistove neverbalne komunikacije. Imitiranjem njegovog položaja, ekspresije, gestova, boje glasa, dubl doživljava istu vrstu telesnih senzacija kao subjekt. Ove senzacije se ponašaju kao telesni (somasthetic) znaci koji snabdevaju dubla bogatstvom intuitivnih informacija o tome kako se subjekt oseća. Na pr. ako dubl treba da imitira protagonistu koji se skljokao u stolici, senzacije o raspodeli težine u toj poziciji, mogu sugerisati dublu kvalitet osećanja subjekta (tj. to može pomoći dublu da raspozna da li je protagonista zlovoljan, ili je stvarno depresivan). Ja bih predložio da čitalac pokuša sledeće: nenametljivo imitirajte druge, i otkrićete da se u iznenađujućoj meri „osećate“ kao i oni.
Najbolji fizički položaj za dubla je iza, pomalo u stranu, okrenut ka protagonisti pod uglom od oko 30 stepeni. Iz ove povoljne tačke, on može da posmatra i imitira svog subjekta a da nije ometajuće očigledan. Bliskost ove pozicije može da podstakne osećaj simboličke identifikacije. Radni savez (raport) se povremeno može pojačati stavljanjem dublove ruke na rame protagoniste.
Drugi izvor informacija za dubla, može biti izveden iz načina na koji protagonista koristi reči. Sve dok je dubl u procesu pokušavanja da razume svog subjekta, on bi trebalo da se trudi da dobije osećaj za protagonistov „self-sistem.“ Kakve reči, kave konotacije, koji nivo apstrakcije protagonista koristi? (Izvesno poznavanje semantike je često veoma korisno u ovom smislu.) U ranim fazama dubliranja, dubl bi trebalo da parafrazira ono što protagonista najsvesnije želi da izrazi. Tek kasnije, pošto je radni savez uspostavljen, dubl može preći na pojačavanje, izražavanje, dramatizaciju, i na druge načine proširi dubliranje, sa mnogim funkcijama koje su pomenute ranije u ovom poglavlju. Na početku, međutim, dubl želi samo da razume, i zato treba da sluša skoro nekritički. Svaka karikaturalizacija protagoniste od strane dubla, u ranim fazama, narušiće odnos.
Takođe, na osnovu toga kako protagonista upotrebljava reči, dubl može naći znake kako se njegov subjekt oseća, iz neusklađenosti između boje glasa i sadržaja. Ako protagonista govori glasom preplavljenim emocijma o trivijalnim stvarima, dubl može da se povede razmišljanjem o tome šta te emocije znače. Sa druge strane, ako protagonista govori ravnim, bezosećajnim tonom o prilično dramatičnim problemima, dubl može da obrati pažnju (i kasnije to prokomentariše) na mehanizam odbrane izolacija od afekta.
Treća glavna tehnika za dublovo građenje empatijske svesnosti o protagonisti je, komentarisanje očiglednih karakteristika najupadljivijih uloga protagoniste, kao što su: (a) fizičke osobine, (b) doba života, i (c) izazovi, prednosti i nadostaci svake sadašnje ili predstojeće životne uloge. Nije neophodno da dubl oseća da mora da ima „celu priču“ da bi doneo zaključak o ovim ulogama, pošto odnos dozvoljava obostranu interakciju, i greška se može lako ispraviti. Ipak, dubl će otkriti, da će u iznenađujuće visokoj prporciji njegovi zaključci biti tačni. Svaka ispravna reakcija dubla razvija radni savez sa protagonistom, dok netačne reakcije nisu udaljavajuće, osim ako nisu ekstremne ili ponižavajuće.
Na pr. augzilijeri može da da više komentara u ulozi dubla, koji mogu biti element položaja svakoga ko ima fizičke karakteristike različite od većine ljudi u njegovoj socijalnoj situaciji: različita ili manjinska etnička, rasna ili religijska propadnost; biti visok ili nizak, debeo ili tanak; imati neke ružne ožiljke ili neuobičajene crte lica; itd. Kako se muškarac oseća kada njegov razdeljak počne da se proređuje? Koji se posebni problemi tiču nekoga ko je nizak? Dubl na sličan način može da komentariše ono što reflektuje osećanja koja deli većina ljudi u sledećim životnim fazama: novo roditeljstvo, unapređenje, nadolazeća penzija, otkriće ozbiljnih bolesti, itd.
U vezi sa pitanjem promene uloga su grupe osećanja koja prate većinu životnih uloga u seksualnoj, porodičnoj, profesionalnoj, socijalnoj, i finansiskoj oblasti. Šta bi bilo koji dubl rekao o sledećim situacijama: Čovek koji se približava svom pedesetom rođendanu, a čiji prihodi i status nisu u skladu sa njegovim očekivanjima, žena u svojim tridesetim koja je otkrila da joj je muž nedavno bio neveran, ili mladić koji oseća da je upao u profesionalnu kolotečinu?
Dubl, dakle, može korisno upotrebiti zaključke koje svaka osoba može da donese o stanjima ili osobinama, ako bi dao sebi dozvolu da preuzme rizik i ispolji svoje slutnje.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:18

VEŽBE ZA GRAĐENJE KAPACITETA ZA DUBLIRANJE

Evo nekih vežbi koje mogu da se koriste za građenje empatijskih veština; one su takođe, odlične tehnike zagrevanja.

Razmena osobina.
Grupa se razbije na parove. Svi učesnici dobijaju instrukciju da na listu papira napišu četiri osobine koje vole kod sebe, i četiri koje ne vole. Pošto naprave liste, dobijaju instrukciju da razmene papire sa partnerima. Svi parovi izvode vežbu istovremeno, kako sede po sobi. Jedan član iz svakog para počinje čitanjem partnerove liste. Posle čitanja svake stavke, kao,“Ja sam predebela,“ osoba koja čita listu počinje da opisuje kako bi mogla da se oseća da je to njena osobina. Crpeći iz aktuelnog iskustva, osoba priča oko jedan minut, iznoseći zapažanja koja može da donese u vezi stavki na listi – prednosti, nedostatke, implikacije.
Partner čija se lista čita, sluša ali ništa na odgovara dok oboje ne završe vežbu. Kada jedan završi čitanje i komentarisanje partnerove liste, drugi učini to isto. Za vežbu je potrebno oko 20 minuta. Tek pošto su oba partnera pročitala liste, treba da daju fidbek i stupe u diskusiju. Nije važno da li su učesnici tačni ili nisu; ono što je suštinsko je volja da se donesu intuitini zaklučci, zasnovani na osobinama napisanim na listama.

Bazen tajni.
Ovo je slična vežba za grupu. Svaki član grupe napiše „tajnu“ na parčetu papira. Tajna treba da je nešto što je osobi prilično neprijatno da otkrije na grupi. Papiri se svi saviju na isti način i dobro pomešaju sa ostalima, da bi se osigurala anonimnost. Kada se papiri podele, članovi brzo provere da nisu uzeli svoju tajnu. Onda, naizmenično, svaka osoba pročita tajnu kao da je to njena tajna. Svi učesnici govore u prvom licu i nastavljaju da objašnjavaju (donoseći zaključke i preuzimajući rizik interpretacije) kako se osećaju imajući tu tajnu kao deo svoje lične životne istorije. Svaka osoba govori oko minut, pričajući o osećanjima i stavovima koji su u vezi sa sadržajem tajne.
Često je iznenađujuće i olakšavajuće za članove grupe kada otkriju da drugi govore o njihovoj anonimno napisanoj tajni, sa empatijom i blagonaklonošću; njihova uobičajenost je takođe često upadljiva u ovoj vežbi. Kroz otkriće podele osećanja o emocionalnim temama, grupa se kreće prema većoj grupnoj koheziji. Ova vežba, dakle, služi u mnoge svrhe – razvija empatske veštine kao što i služi kao zagrevanje za dalje grupne aktivnosti.

Vođena fantazija dubla.
Ovo je razigranija vežba. Direktor kaže grupi sledeće: „Mislite o objektu, životinji, ili liku iz bajke – i onda postanite to. Šta je vaša budućnost? Prošlost?“ Što više budete ovo radili, više ćete biti spremni da empatično uđete u različite uloge.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:21

REZIME

Augzilijeri, a naročito dubl, su istaknute karakteristike psihodramskog odigravanja, koje su obogatile polje akcionog pristupa u psihoterapiji i obrazovanju. Mogućnost za građenje empatijskih veština zamenom uloga u osobi koja dublira, jednako je važna funkcija uloge dubla, kao što je i moćan stimulus koji on pruža protagonisti.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:43

Ovo je jedino mesto na netu na kome postoji prevod poglavlja knjige
Adam Blatner
Acting-In
Practical Applications of Psychodramatic Methods

3. poglavlje (28.–41. str.)


mozda sam ga stavila u pogresnu temu.... :roll:

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:45

The handbook of psychodrama
Edited by Marcia Karp, Paul Holmes and Kate Bradshow
PART I, chapter 4- The warm up
Susie Taylor

Zagrevanje

Apstrakt:
U uvodnom delu izloženo je Morenovo shvatanje procesa zagrevanja. Zatim sledi razmatranje o načinima zgrevanja direktora i grupe. Poslednji deo izlaganja bavi se primerima zagrevanja iz terapijske prakse.
Najbitnije je odmah na početku istaći da zagrevanje treba posmatrati kao proces a ne kao tehniku.

1.Morenovo shvatanje zagrevanja
Po Morenovoj teoriji spontanosti dečijeg razvitka, prva suštinska manifestacija spontanosti kod čoveka je zagrevanje novorođenčeta za novo okruženje u kojem se posle rođenja našlo. Moreno spontanost definiše kao novo reagovanje na staru situaciju odnosno kao adekvatno reagovanje na novu situaciju. Veza između spontanosti i procesa zagrevanja ogleda se u sposobnosti što kompletnijeg angažovanja osobe oko rešavanja različitih zadataka.
To angažovanje kod na pr. atletičara podrazumeva zagrevanje mišića pre fizičke aktivnosti koje, ukoliko se ne dogodi otvara mogućnost ne samo fizičke već i „psihičke povrede“ upravo zbog toga što nije postignut optimalni nivo spontanosti („S“ nivo po Morenu).

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:46

Fizički i mentalni starteri
Fizički starteri prisutni su kod osobe od samog momenta rođenja (a možda i ranije). To su telesne aktivnosti poput sisanja (zagrevanje novorođenčeta za hranu), hoda, mirisa itd. Oni su važni tokom čitavog života.
Mentalni (psihički) starteri počinju da se razvijaju onog momenta kada dete počinje da pravi razliku između sebe i okoline. S obzirom da okolinu sačinjavaju i predmeti i ljudi, te startere možemo smatrati i interpersonalnim. Na mentalne startere utiču psihološki okidači (fantazije, snovi, aspiracije) i socijalni okidači (socijalne norme, grupni pritisci, socijalni status, moralne i etičke norme itd.).
Moreno takođe razmatra i postojanje socijalnih i psihohemijskih startera. Socijalni strateri odgovaraju onome što je Kiper (Kipper, 1986) označio kao sociokulturne startere. Psihohemijski pokretači (starteri) odnose se na supstance koje se koriste da bi povećale zagrejanost pojedinaca- to su droge, alkohol, kafa itd. S obzirom da ovi starteri nekad ne izazivaju pozitivan efekat, zagrevanje u tim slučajevima ne rezultira pozitivnim ishodom.
Ovi pokretači mogu biti samoinicirani od strane protagoniste ili aktivirani od strane neke druge osobe, poput direktora na pr. Zato ih Kiper deli na spoljašnje i unutrašnje stimulacije (odnosno pokretače, startere po Morenu).
Korisno je imati u vidu i Morenovu analogiju novorođenčeta sa protagonistom gde u samom činu rođenja dete/protagonista koristi svoje psihičke pokretače ali takođe ima potrebu i za psihičkim pokretačima majke, babice/ pomoćnog ega koji omogućavaju da se sam čin rođenja odigra do kraja. To znači da naši psihički pokretači nekad nisu dovoljni za adekvatno reagovanje na situaciju. Zato je od vitalnog značaja za čitavu grupu (u ovoj analogiji-majku, babicu, doktora) upravo proces zagrevanja, jer će pomoću njega svaki pojedinac ostvariti maksimalni nivo spontanosti koji je neophodan za učestvovanje u činu rođenja/pojavu protagoniste, pomoćnog ega itd.

Корисников грб
Zvoncica
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 4271
Придружен: 19 Феб 2007, 16:07
Место: Nedodjija

Порукаод Zvoncica » 25 Авг 2007, 11:47

Zone
Koncept zona po Morenu ima ulogu fizičkih pokretača kod zagrevanja.To su vizuelna, nazalna zona, zona usta itd. Zone služe kao somatska ekspresija procesa zagrevanja za neku spontanu radnju.
Koncept zone možemo pojasniti na primeru čina dojenja bebe. Zagrevanje za ovaj čin ima fokus na zoni usta. Tu zonu sačinjava oblast u kojoj se nalaze bebina usta, bradavica majčine dojke, mleko i vazduh između njih. Kad god te komponente dođu u fokus, zona usta kod bebe se aktivira.
Različite zone se mogu istovremeno aktivirati ili zajedno funkcionisati (poput zone usta i grla) ali mogu i isključivati jedna drugu. Sa odrastanjem smo sve više u stanju da zagrevamo sve veće oblasti tela i tako uključujemo sve više zona.
Moreno čin dojenja opisuje kao dvostruko zagrevanje majke i deteta sa jednim ciljem a to je zadovoljenje detetove gladi. U tom procesu se uporedo pokreću i fizička i psihička sposobnost prilagođavanja a kod majke i deteta se aktiviraju različiti setovi fizičkih pokretača potrebnih za čin dojenja.
Isto se dešava i u odnosu direktor-protagonista. Oni se prilagođavaju jedan drugom da bi postigli isti cilj. Majka/direktor trebalo bi da je prilagodljivija nego dete/protagonista, s obzirom da poseduje i fizičke i psihičke pokretače i da ima razvijeniji identitet.
„Ovo ko-biće, ko-akcija, ko-iskustvo koje u primarnoj fazi predstavlja detetovu vezu sa stvarima i osobama oko njega, jeste odlika „matriksa“ njegovog budućeg identiteta. Taj „matriks“ je osnova koja je postavljena za prvo emocionalno učenje deteta.“
Moreno 1946:61