Pravopis srpskog jezika

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 02 Нов 2005, 19:07

Ma, šalim se!

hannibal
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 20
Придружен: 26 Окт 2005, 18:20
Контакт:

Порукаод hannibal » 19 Нов 2005, 18:20

Na ovu temu me potakla ova izjava:
"6. Gramatički neispravni tekstovi biće popravljeni sa moje strane ili obrisani. "

Mala digresija. Gramaticke greske prave se u govoru a pravopisne u pisanju, tako da je revnosni jezicki puritanac koji je napisao ovakvu regulu sam nacinio gresku, jer ne postoje gramaticki, vec pravopisno neispravni tekstovi.

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30487
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Дец 2005, 23:25

Necemo bas traziti dlaku u jajetu, ali da smo "nepismeni", jesmo...Prilicno, ne vidim nikakvo opravdanje za to, cak ni dijasporu, to je samo sio mi ga Djura :sad:
Слика

Корисников грб
Simonnn
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 578
Придружен: 06 Дец 2005, 18:23

Порукаод Simonnn » 15 Дец 2005, 01:30

Izvinjavam se što je na engleskom, ali je pravi primer za vaznost pravilne upotrebe interpunkcijskih znakova. A priča je sledeća:

Jedan je profesor engleskog jezika na tabli napisao: "woman without her man is nothing" i tražio od učenika da stave interpunkcijske znakove.
Muškarci su napisali: "woman, without her man, is nothing".
Devojke su napisale: "woman! without her, man is nothing"

Eto šta nekoliko znakova može da učini.... :wink:

Корисников грб
Wega
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 31
Придружен: 03 Јан 2006, 20:52
Место: Lyra

Порукаод Wega » 03 Јан 2006, 21:39

Nije svaka nepravilna interpunkcija losa interpunkcija. Objavljivanje rata interpunkciji obelezilo je nekoliko bitnih knjizevnih pravaca... gde bi bio Dzojs da je interpunkcija u Uliksu ili jos gore (ne daj Boze) u Fineganovom bdenju zaista "pravilna"? Ili recimo, Vasko Popa i more drugih pesnika? :lol: :lol: :lol:

btw, Simonnn, sjajan primer :ok
Si l'ont sait exactement ce que l'ont va faire, a quoi bon le faire?

Корисников грб
Dexter
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 59
Придружен: 27 Мар 2006, 18:22
Место: Graceland

Порукаод Dexter » 04 Апр 2006, 03:51

Konkretno pitanjce:
Kako pravilno napisati po Našem pravopisu imena ili prezimena stranog porekla?
Recimo:Fleis,Zimmerman,Bruckner,itd...ili Flajš,Cimerman, Brukner.
Ako je ovo drugo ispravno,šta ra :shock: diti kad nismo sigurni u izgovor??

Корисников грб
Simonnn
~ vredan ucesnik ~
~ vredan ucesnik ~
Поруке: 578
Придружен: 06 Дец 2005, 18:23

Порукаод Simonnn » 04 Апр 2006, 14:47

Mislim da si ih ti sasvim pravilno napisao. Sreća te je na engleskom jeziku. Ali, šta da je na francuskom, nemačkom, italijanskom? U Hrvatskoj, čini mi se, pišu imena u originalu što mislim da je ispravno. Npr. natpis (naziv) ulice neće biti kao kod nas... lupam, ¨Salvadora Aljendea¨, nego ¨Salvadora Allendea¨, u novinama neće pisati ¨Anđelina Džoli¨ nego ¨Angelina Jolie¨ i sl.
Amerikanci bi u tom slučaju mogli da naša imena pišu po principu - Deyann Seemich npr., ali oni vrlo ljubazno traže da im se izspeluje.

I nisam ti baš pomogla... :)
Zapravo, ne znam. :) Pitaš ako imaš koga, ako ne - onako kako misliš da treba, dok te neko ne ispravi. :wink:

Корисников грб
vuk
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 6424
Придружен: 11 Сеп 2005, 12:53
Место: nigdina

Порукаод vuk » 04 Апр 2006, 18:52

Vojin Nedeljković

STRANA IMENA ILI PREVOĐENJE NEPREVODIVOG


U modernim jezicima, strano ime jasno teži posebnom statusu. Posmatrajući razne slučajeve, ustanovićemo da u pojedinim jezicima ima važnih, čak temeljnih pravila koja se, uprkos svojoj važnosti, na strano ime ne primenjuju. Najpoznatiji takav slučaj su bez sumnje pravila ortografije. U jezicima koji se pišu latinicom, skoro je univerzalan običaj da se za imena iz drugih latiničnih jezika zadržava izvorna ortografija. (Štaviše, slične tendencije opažaju se i drugde. U modernom grčkom, mimo važećih pravila transkripcije, strana imena se danas neretko pišu latinicom usred grčkog teksta. Ovo je utoliko lakše što u grčkom strana imena, transkribovana ili ne, mahom ostaju indeklinabilna.) Spomenuta konvencija ima jednu važnu posledicu. U novom okruženju, strano ime ostaje trajno obeleženo svojom nenormalnom ortografijom. Koliko god bilo često, poznato, omiljeno, ono se nikad neće osloboditi opne koja ga izoluje, nikada se neće sasvim odomaćiti.
Ali pojava o kojoj govorimo nipošto se ne ograničava na ortografiju, pa ni na fonetiku, već zadire i u ono što možemo nazvati višim slojevima gramatike. Evo jednog primera iz engleskog koji nam je već duže vreme, sticajem okolnosti, često pred očima, a spada u oblast građenja reči. Pošto smo u prilici da gledamo vesti raznih televizija, svi već znamo da pridev „irački” (i imenica „Iračanin”) na engleskom glasi Iraqi. Iz rečnika se može doznati da postoji i druga forma, Iraq(u)ian, ali da se ona danas retko javlja; zapravo, poslednji primer koji daje veliki Oxford English Dictionary datira još iz 1939. godine, pa i to iz jednog stručnog teksta. Isti rečnik pokazuje nam da je konkurencija između tih dveju formi davno postojala i dugo potrajala. Na prvi pogled reklo bi se da će, u takvoj situaciji, prevagu odneti forma Iraq(u)ian, jer je funkcionalno prepoznatljiva: njena je prednost u tome što po sufiksu -ian liči na mnogobrojne prideve/imenice istoga tipa. Ali ishod je, znamo, bio drukčiji: danas se isključivo upotrebljava reč Iraqi, formirana ni manje ni više nego semitskim pridevskim sufiksom -i; u stvari, gotova uvezena s Bliskog istoka. Na delu su, dakle, motivi i mehanizmi suprotni klasičnoj analogiji. Nepravilnost, neprozirnost, neuklopivost u jezički sistem sada mogu biti ne prepreka, već preporuka za upotrebu reči vezanih za tuđi svet: sama njihova forma poslužiće kao beleg njihove nesvakidašnje sadržine.
Kad je posredi srpski jezik, moglo bi se pomisliti da on u ovoj priči unekoliko stoji po strani, prvo zbog toga što se, barem kad pišemo ćirilicom, strana imena nužno transkribuju, a drugo stoga što se neprilagođena upotreba, na primer, onako egzotičnih prideva u nas čini manje mogućnom. Pa ipak, lako je pokazati da i u srpskom — doduše s drukčijim efektima i u drugim pojavnim oblicima — dejstvuje isti mehanizam, ista „strana sila” o kojoj smo do sada govorili.
Rukovanje stranim rečima i pogotovu imenima spada u važne znake prepoznavanja: u tome smo svi skloni da vidimo pokazatelje društvenog statusa svojih sagovornika. Možda baš iz ovog razloga, među nama vlada jedna konvencija koje, izgleda, nismo ni svesni, a kojoj bi imali da se raduju naši jezikoslovci. Za strano ime, koliko god bilo neizgovorljivo, neupodobljivo, nezgodno u padežima, svi se slažemo da mora ostati takvo kakvo je — rogobatno, ali sveto. I mi, dakle, čuvamo strano ime, doduše u izgovoru, ne u pisanju. Zapadnjaci ga pak — simptomatično — čuvaju samo na papiru, ne pazeći mnogo na izgovor. U stvari, po skrupuloznosti u izgovaranju stranih imena s nama se mogu porediti samo Nemci; ostale velike nacije Zapada počele su na to obraćati pažnju tek nedavno.
Na paradoksalan način, iz same ove želje za korektnošću lako se rađaju greške. Svojevremeno nam je važan bio i često se spominjao izvesni francuski fudbaler po imenu Tigana — sećate ga se valjda. Jezički stručnjaci ubiše se tada da dokažu sportskim novinarima kako se to ime ne može i ne sme deklinirati Tigane, Tigani, sve s naglaskom na poslednjem slogu; a radi primera, rekoše novinarima nek Tigana menjaju kao Žan-Pol Mara. (Kakav optimizam!) A trebalo je da svi budemo ponosni što je neko od nas, eto, uspeo da prođe kroz srpsku a-deklinaciju naglašavajući sve same padežne nastavke. Šalu na stranu, valja uočiti da taj sukob mišljenja ili navika nije bio sukob nečije brige s nečijim nemarom. I znalci i neznalci polazili su — samo u različitim pravcima — od toga da se Tigana ne deklinira kao obično srpsko ime, i niko se nije usudio da ga tretira kao Guzina.
Tako, dakle, stoje stvari: pod površinom, na kojoj plivaju naša individualna znanja i neznanja, jezička okretnost ili nespretnost, krije se naša zajednička želja da, u uslovima vrtoglave komunikacije, prema gostima u srpskom jeziku budemo, koliko umemo, ljubazni. Uostalom, gde je gostiju mnogo, tu se skoro niko ne zadržava predugo.
*
Ali ovo je samo jedno lice stvarnosti i jedan deo priče. Jer, moderni jezici do danas čuvaju poneku uspomenu na starije epohe, na ona vremena kada svet, kažu, nije bio ovako užurban, kada su gosti umeli da dođu na duže, pa i da se odomaće; jednom rečju, na doba manje komunikacije i, možda, većeg razumevanja.
Zaista, u stara vremena sve je i oko stranih imena bilo drugačije. U načelu, nepoznato se tumačilo poznatim; otuda se i strano ime moralo na ovaj ili onaj način premetnuti u „naše”. Do toga se stizalo različitim putevima. Antički pisci su čak i u božanstvima dalekih naroda umeli da prepoznaju sebi znane bogove — ponekad na osnovu opštih crta, ali katkad i samo po izvesnim elementima kulta. (Ima se utisak da im je pomisao o tome da je posredi neko sasvim drugo, nepoznato božanstvo bila relativno daleka; u svakom slučaju, to obično nije bila njihova prva pomisao.) A između Grčke i Rima kao dvaju polova iste civilizacije, ovakve analogije su se učvrstile, uhodale i, zapravo, ostvarile do te mere da su narodi Zapadne Evrope tek u našem veku, i kao na silu, pristali da Zevsa ne zovu Jupiterom, Heru Junonom, Atenu Minervom. I u ovome su, ne slučajno, prednjačili Nemci.
U svom postepenom, sporom rastu, Evropa je dugo uzimala antiku ne samo kao svoje nasleđe već kao normu i uzor; na to se misli kad se kaže klasična starina. Neposredni jezički odraz tog stanja bila je duga vladavina klasičnih ili, ponegde, „nadnarodnih”, prema klasičnom uzoru izgrađenih književnih jezika. Načelo kojega se držao tadašnji svet moglo bi se čak formulisati kao oštra suprotnost onome što mi učimo i prihvatamo od rane mladosti. Ne piši kao što govoriš — pa ni onako kako govore drugi: jer pisani jezik, i jezik javne komunikacije, stoji iznad i izvan svakodnevice. A u takvom sklopu, razume se, ni dvojna podela na „naše” i „strano”, podela koju mi već i nehotice sprovodimo, nije imala svoj današnji značaj. Po staroj Evropi ime je putovalo spakovano u klasičnu formu, spremno da ga prepoznamo i da ga zatim, radi svojih potreba, prevedemo u oblik uobičajen za naš maternji jezik, čineći od stranoga „naše” ime.
Uostalom, ova slika ima jedan bitan nedostatak. Klasična forma je za putujuće ime bila nešto znatno više i važnije od „ambalaže”. Bila je to njegova forma u metafizičkom smislu: ona tek umu dostupna realnost koja stoji iza čulnoga privida. U svetu naših predaka, svaki Jovan, svaki Johan, svaki Huan, Ivan, Žan ili Džon znao je da njegovo pravo ime glasi Ioannes, te da će se, u času kada svi budemo licem u lice, samo kao Ioannes možda naći upisan u Knjigu života.
Taj stari sistem „prevođenja” imena, mada u osnovi napušten, u ponečem se pokazuje prilično vitalnim. Njegovi tragovi još se svugde opažaju, a ima jezika koji se od njega rastaju tek u naše doba. Uostalom, još uvek u Beogradu ima vremešnijeg sveta koji, po predratnoj navici, spominje Ulicu Đorđa Vašingtona; ti isti ljudi sećaju se bez sumnje i engleskoga kralja Đorđa, kuma naših kraljevića. Promena je došla tek nešto docnije, kada smo čvrsto odlučili da mladu englesku kraljicu zovemo Elizabeta, a ne Jelisaveta.
Ispričaću sada dve crtice iz našeg svakodnevnog gledanja u televizor. Opet će, nažalost, biti reči o nečijim greškama; ali ti slučajevi poslužiće kao povod da razmotrimo u kojim se to oblastima stari sistem „prevedenih” imena još održava, i kako.
Crtica prva. Ne tako davno, na programu jedne od naših televizija našla se američka emisija o znamenitostima antičke civilizacije. Kao što je običaj u programu sa satelita, glas naratora bio je pokriven glasom srpskog prevodioca-priređivača — jednog od onih ljudi koji za naše TV-redakcije odabiru i prevode šta im se učini zanimljivim.
U neko doba, uz poznatu sliku kamene ženske figure koja se, obezglavljena ali krilata, propinje na vetru, začuo se odgovarajući tekst našeg polihistora: to je, reče, čuveni Viktor od Samotrasa.
Ja za njega nikad nisam čuo, pomislio je tada „dragi gledalac”, već prebacujući sebi da je nekulturan; ali potom je promućurno zaključio da taj krilati Viktor, po imenu sudeći, mora biti nekakav Rimljanin, makar i feminiziran. Što se pak Viktorovog zavičaja tiče, Samotras bi (sudeći opet po onome što je o našoj ranoj povesti javljala televizija) imao da bude drevno srpsko selo u nekoj od balkanskih provincija rimske carevine… Ovako je, dakle, morao razmišljati naš gledalac, sve dok se do njega nije probio glas američkog naratora, koji utišano, ali jasno reče: Victory of Samothrace. I tako se, eto, još jedna naša legalna i legitimna etnogeneza razlupala o kamena krila boginje Pobede s ostrva Samotrake, na severu Egejskog mora.
Crtica druga. Krajem prošlog leta, Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova sporazumeli su se o tome da šiptarska deca na Kosovu ponovo krenu u državne škole. Važnu posredničku ulogu u celoj stvari odigrala je jedna strana ustanova za koju rekoše da se zove Sveti Eđidio. Taj naš Eđidio spada u onaj svetiteljski soj koji se u poslednje vreme nešto ređe spominje na televiziji, ali nam je poznat iz TV-emisija o italijanskoj umetnosti, gde se sveti Jovan naziva „sveti Đovani Batista”, a sveti Jakov — „sveti Đakomo”. Ljudima koji su pisali zvanično saopštenje o sporazumu nije na pamet palo da zagledaju u Pravoslavni svetačnik jeromonaha (sada episkopa) Hrizostoma (Stolića). A pri samom početku te knjige, tamo gde je reč o svetima koje slavimo na dan 1. septembra, piše ovako: „SVETI EGIDIJE. Živeo, i podvizavao se, u 7. ili 8. veku. Zapadni hrišćani poštuju ga kao patrona plodnosti u braku.” Zaštitnik porodičnih vrednosti, dakle. A u valjanoj porodici deca se, naravno, šalju u školu.
Izloženi slučajevi već ukazuju na bolno mesto. Pravilno „prevođenje”, tj. manje ili veće prilagođavanje stranih imena, potrebno je pre svega tamo gde caruje klasična starina i njen živi izdanak: hrišćanska tradicija. Greške koje se u vezi s tim danas masovno javljaju samo su zabrinjavajući pokazatelj da smo mi (da li samo pod ideološkim pritiskom? vreme će pokazati) to nekad živo predanje smestili u muzej.
I tako, već smo davno čuli za mrtvu dušu po imenu Nero, i trebalo je domišljanja da shvatimo kako taj Nero nije italijanski pas, već rimski car. Ovakvi slučajevi svojstveni su prevođenju „na uvce” — i to najčešće s engleskog, pošto s tog jezika, zna se, može da nam prevodi bilo ko. Dobar deo grešaka izbegao bi se prostim zagledanjem u Pravopis, gde je podrobno objašnjeno kako se u srpski prenose grčka i latinska imena. (Doduše, u tom poslu srpski klasičari umeli su čak i da odmažu: taman smo, na njihovo insistiranje i svoju sramotu, usred dvadesetog veka uspeli da pesnika Ilijade prekrstimo iz Omira u Homera, kad nas zaskočiše sa Kajsarom, Pejsistratom i Ojdipodom. No, hvala Bogu, i to je prošlo.) Problem je teži sa Svetim pismom, jer tu ni Pravopis uglavnom ne pomaže. Jeste li, na primer, znali da su, po smrti Mozesovoj, sinovi Izrailjevi dobili novog vođu u liku izvesnog Džošue, koji je sa zemljom sravnio grad Džeriko? Idemo dalje! Jeste li čitali biblijsku knjigu pod naslovom Genezis (nije loše: moglo je i Dženezis)? Jeste li čuli za kralja Herolda, onog što je načinio pokolj mladenaca? Naposletku, je li vam poznato da se u Otkrivenju Jovanovom spominje i jedan strašni dragon?
Kako već rekoh, sva se ta čuda i nemani rađaju iz naše neukosti i neukorenjenosti. Pa ipak, nepravično bi bilo prevideti da smo, uza sve ovo, izloženi i jednom jakom uticaju sa strane. To je uticaj, gotovo pritisak, Zapada. Ja, doduše, ne mislim da bi nam škodilo ako bismo najzad skočili u „zapadnjačku reku”, na čijoj obali već dugo stojimo i nećkamo se. Ali baš zato da bismo počeli ličiti na zapadnjake, potrebno nam je i nešto samosvesti. Na Zapadu nema, za sada bar, tog čoveka koji bi tvrdio da jedini merodavni jezik na svetu jeste engleski, pa da se svačije ime može mirne savesti poengleziti. Spomenuli smo da je nešto slično postojalo u davna latinska vremena, iz kojih još imamo Kineza Konfučija i Arapina Avicenu; ali engleski se još nije dotle uzdigao. Zato je smešno slušati kad Srbi govore o francuskoj glumici Ketrin Denev, o nemačkom automobilisti Majklu Šumaheru, o švajcarskom junaku Vilijamu Telu, a još je strašnije bilo kad se u Armeniji desio zemljotres: još dva-tri sitnija potresa, i među Srbima bi se zatrla uspomena na zemlju Jermeniju. (Srećom, nju ubrzo ostaviše za ljubav neke druge, treće, pete države. Trenutno su, recimo, navalili na Češku Republiku: neka, nek svi znamo da u Češkoj kralja nema.) Uostalom, lako je pokazati da u svemu ovome nije posredi čak ni preterano podražavanje jednom odabranom uzoru, već se prosto okrećemo kako vetar duva. Prvih posleratnih godina, po Beogradu se kao vic prepričavala nekakva ruska knjiga, prevedena za potrebe političke nastave i „prorađivana” na odgovarajućim sastancima: u njoj se, između ostalog, govorilo o nemačkom filozofu Gegelju — onome što jeste bio pametan, ali je Marks bio pametniji. A znatno skorije, tek otkako smo ostali bez velikog parčeta jadranske obale, počelo se ovoliko spominjati letovanje u Grčkoj, i opet su mediji izveli stampedo preko sirotog Pravopisa. Ishod je, mislim, već sada izvestan: od propisanih načela za prenošenje grčkih imena neće ostati ništa. I zato, kada vas upitaju gde ste letovali, recite da ste išli na Halkidiki, da ste bili na Halkidikiju; jer ako priznate da ste išli na staru Halkidiku, tj. bili na Halkidiki ili Halkidici, ostaćete neshvaćeni — ili još gore, izgledaćete kao kakav pedant. Isto se zbiva i s imenima istaknutih Grka: staroga Karamanlisa još smo zvali Konstantin, ali njegovog mlađeg imenjaka Simitisa zovemo Kostadinos ili Kostas; a što se tiče prijatelja Micotakisa, on je, čini se, svojevremeno lebdeo negde po sredini.
Pre no što ovaj tekst privedemo kraju, samo ćemo se osvrnuti na još dva aspekta istoga problema. Jedno su strani gradovi: mi za mnoge od njih imamo imena više ili manje udaljena od izvornih. Istini za volju, Mletke smo definitivno izgubili, ali ostaju nam i Beč (negdašnja carstvujuća Vijena), i Solun, i još ponešto; čak i za Carigrad možda ima nade, premda je opsada jaka. Mnogi, doduše, ne shvataju zašto bismo čuvali ta stara imena ako nam se nova sama nameću, pa još tako sveža i egzotična. Stvar je u tome što je staro ime znak staroga poznanstva i razlog za ponos na obe strane: jednima što njihova slava seže u daleku prošlost, a drugima što su njihovi preci imali tako široke vidike. Nisu, dakle, u pravu Makedonci kada se vređaju što im Srbi prestonicu zovu Skoplje i ne Skopje. Neka samo razmisle kako bi smešno bilo kad bi se Italijani uvredili što im i Makedonci i mi i još tušta i tma Slovena prestonicu ne zovu Roma, nego Rim.
I najzad, lična imena: ne strana, nego naša svakidašnja, ona koja ljudi daju svojoj deci. Nama se, za razliku od mnogih drugih naroda, izbor nikada nije ograničavao na kalendarska imena svetih, koja su po prirodi stvari internacionalna, već je obuhvatao i krug imena koja bi se smela zvati „narodnim”. No ova se danas, barem u gradskoj sredini, daju osetno ređe. Sve je manje dece čija su imena građena od reči drag, mio, rad i sličnih — a takvih je među narodnim imenima najviše. Pa opet, ova željena „internacionalizacija” u nas se dobrim delom odvija mimo tradicije, koja, naravno, i sama sadrži znatan broj internacionalnih imena. Tako se mnogima sviđaju Danijel i Mišel, Kristina i Magdalena, a ne odgovaraju im ni Danilo ni Mihailo, ni Hristina ni Magdalina; i ne daju se ubediti da je Danijel nešto što se na našem jeziku kaže — Danilo. „Možda se i kaže, ali ovako je lepše!” Naličje tog palanačkog internacionalizma jeste činjenica da smo već zaboravili mnoga imena znana svim narodima. Među nama se gotovo niko više ne zove Avram, Isak, Jakov, Josif, David: malograđansko uho prepoznaje ta imena kao isključivo jevrejska, pa nam još samo prezimena (probajte: Avramović, Isaković, Jakovljević…) svedoče da smo se nekad i mi tako zvali.
Priči u koju smo se upustili ne vidi se rasplet: u pitanju je nešto u čemu se ogleda naše jadno „zanimljivo doba”. Koliko se nazire, još ćemo dugo slušati o svecima na Đ i prorocima na DŽ, i još će mnogi zbunjeni Srbin krstiti svoju kćer stranim muškim imenom Andrea. Ako pak ikada dođe čas kada će neki od nas prestati da osećaju nelagodu zbog ovakvih stvari, ta naizgled sitna promena biće znak ili da nam svima dolaze bolji dani, ili da smo se, kao mnogi pre nas, konačno pomirili sa svojom nemoći pred vremenom.

Корисников грб
mina
~ clan ~
~ clan ~
Поруке: 24
Придружен: 04 Апр 2006, 20:09

Порукаод mina » 15 Апр 2006, 11:27

"za ljubav, ne za mrznju, ja sam rodjena"! :oops:
"za ljubav ne, za mrznju ja sam rodjena"! :evil:

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Мај 2007, 13:27

Glagoli su reči koje označavaju radnju (pevati, crtati, pisati), stanje u kome se neko ili nešto nalazi (spavati, sazreti) ili zbivanje u prirodi (sevati, grmeti, naoblačiti se). To su nesamostalne reči. U rečenici vrše službu predikata, a glagolski prilozi sadašnji i prošli vrše službu priloga za vreme. Promena glagola se naziva konjugacija.


Glagoli se menjaju kroz:

Lica - 1., 2. i 3.
Brojeve - jednina i množina
Rodove - muški, ženski i srednji (rodove imaju samo glagolski pridevi)
Glagolska vremena (sedam glagolskih vremena)
Načine (dva glagolska načina)

Glagolski oblici
U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika i dele se na:
Lične (9)
Nelične (5)

Lični glagolski oblici imaju oblike sva tri lica.
Prezent
Aorist
Imperfekat
Perfekat
Pluskvamperfekat
Futur I
Futur II

Glagolski načini označavaju stav govornog lica prema još neostvarenoj radnji.Potencijal
Imperativ

Nelični glagolski oblici nemaju lica.
Infinitiv
Radni glagolski pridev
Trpni glagolski pridev
Glagolski prilog sadašnji
Glagolski prilog prošli


Glagolski oblici se dele takođe i na proste i složene.
Prosti glagolski oblici se grade od prezentske ili infinitivne osnove i određenih nastavaka.
Infinitiv
Prezent
Futur I ¹
Aorist
Perfekat
Imperfekat
Imperativ
Glagolski prilog sadašnji
Glagolski prilog prošli
Glagolski pridev trpni
Glagolski pridev radni

Složeni glagolski oblici se grade od pomoćnih glagola i glagolskih prideva ili infinitiva.
Perfekat
Pluskvamperfekat
Futur I ¹
Futur II
Potencijal

¹ Futur I može imati i prost i složen oblik (pevaću - ću pevati)


Glagolski rod (Glagoli prema predmetu radnje)
Glagoli se prema glagolskom rodu dele na:
1. Prelazne (tranzitivne) - radnja se vrši na nekome ili nečemu i uz glagol stoji objekat (čitati knjigu, gledati televiziju)
2. Neprelazne (intranzitivne) - radnja se ne vrši ni na kome i uvek je bez objekta (spavati, ići)
3. Povratne (refleksivni) - uvek uz sebe imaju rečcu SE:
Pravi povratni - subjekat radnji vrši na samom sebi; uz glagol može stojati i SEBE i SE (kupati se - sebe, umivati se - sebe);
Nepravi-povratni - vršiocu vrše radnju jedan na drugom; može stajati samo kraći oblik SE (veseliti se, smrznuti se);
Uzajamno-povratni - više vršilaca vrši istu radnju zajedno (rukovati se, svađati se);

Glagolski vid (glagoli prema trajanju radnje)
Glagoli se razlikuju i prema trajanju radnje. Neki mogu trajati neograničeno (pisati, gledati), a nekima je trajanje ograničeno (sesti, pročitati).
Dele se na:
1. Nesvršene (imperfektivne) - radnja traje neograničeno;
Učestali - radnja se stalno ponavlja (pretrčavati, dolaziti) ;
Trajni - radnja traje neograničeno (čitati, pisati)
2. Svršene (perfektivne) - radnja traje ograničeno
Početno-svršeni - početak neke radnje (poleteti, zaplivati);
Završno-svršeni - završetak radnje (sleteti, odplivati);
Trenutno-svršeni - cela radnja se završila za trenutak (sesti, trepnuti);

Корисников грб
Sky Seeker
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 20436
Придружен: 26 Сеп 2004, 23:50
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Sky Seeker » 20 Мај 2007, 13:29

Infinitiv je osnovni oblik glagola. Završava se nastavcima -ti i -ći. To je neličan glagolski oblik. Služi za građenje futura I,a od njega se pravi i infinitivna osnova.

Primeri glagola u infinitivu: pevati, slušati, čitati, pisati, peći, seći, doći, plesti, jesti,...


Infinitivna osnova
Infinitivna služi za građenje glagolski oblika.

Kod glagola čiji se infinitiv završava na -ti infinitivna osnova se dobija tako što se odbija nastavak -ti:
pevati → peva;
čitati → čita;
Kod glagola čiji se infinitiv završava na -ći, glagola se stavlja u 1. lice jednine aorista, a zatim se odbija nastavak za 1. lice -oh:
seći → sekoh → sek
ući → uđoh → uđ
Kod glagola čiji se infinitiv završava suglasnikom i nastavkom -ti (npr. plesti) takođe se stavlja u 1. lice jednine aorista, a onda se odbija nastavak -oh:
plesti → pletoh → plet
sesti → sedoh → sed

Корисников грб
Daca
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 6453
Придружен: 28 Апр 2007, 14:45
Место: Srbija

Pravopis srpskog jezika

Порукаод Daca » 15 Јул 2007, 09:43

Pravopis se po potrebi menja.Diktator stavlja tačku na početku
diktata.

Корисников грб
Homo ludens
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 885
Придружен: 05 Нов 2007, 01:02
Место: Mastricht-Brüssel
Контакт:

Порукаод Homo ludens » 24 Дец 2007, 22:01

interpunkcija:

Student pise ocu; Pao nisam prosao tvoj sin

1.Pao nisam,prosao,tvoj sin.
2.Pao,nisam prosao,tvoj sin.



u prvom slucaju,student je prosao
u drugom nije prosao
Noc je kratko trajala,a nama je trebala najduza na svetu!

Корисников грб
Nikoluna
~ pocetnik ~
~ pocetnik ~
Поруке: 6
Придружен: 15 Дец 2007, 09:52

Порукаод Nikoluna » 06 Јан 2008, 13:57

kako se zove radnja kad mijenjamo rijec npr:Srbin srpsko

Корисников грб
Homo ludens
~ napredni clan ~
~ napredni clan ~
Поруке: 885
Придружен: 05 Нов 2007, 01:02
Место: Mastricht-Brüssel
Контакт:

Порукаод Homo ludens » 06 Јан 2008, 17:32

Nikoluna пише:kako se zove radnja kad mijenjamo rijec npr:Srbin srpsko


Nikolina,ovdje se radi o fonetici, jednacenje suglasnika po zvucnosti.

Ako se dobro sjecam, kada se dva suglasnika razlicita po zvucnosti nadju jedan do drugog, zvucni prelazi u svoj bezvucni par

Zvucni: B G D DJ Zj Z DZ
Bezvucni: P K T Tj Sh S Tch F H C

Pa je zbog toga mjesto Srbski ----> Srpski

Bio sam neki dan u Sapcu,ne Sabcu. Gradic Sabac...
po ovoj logici bi rijeci; „i „odpad“, bile otpad„robstvo“, bilo ropstvo „predci“,bili preci itd...
Noc je kratko trajala,a nama je trebala najduza na svetu!