Čuda jezika

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 09 Апр 2007, 19:28

Знам да су то два различита човека, и да је један био професор књижевности (имала сам срећу да присуствујем неким његовим предавањима), а други историчар.Но, ја сам на историчара и мислила, пошто његова дела нисам читала, али сам га гледала у неким емисијама.

Жао ми је уколико сам некога довела у забуну, али оба научника имала су исто име и презиме (за средња слова се нисам интересовала). Помислила сам да је неко, ко је читао дела историчара Деретића, можда прочитао нешто и о именима месеци.

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

PUT

Порукаод Viktorija Vi » 17 Дец 2008, 20:16

ПУТ

Пођох пућем распућем, нађох ризе и паризе, нит’ су ризе ни паризе, него турске рукавице.

Да сте у неком квизу добили задатак да одгонетнете ову загонетку, коју Вук Караџић у „Српском рјечнику” доноси под одредницом пуће, вероватно бисте одустали од даљег такмичења. Како и не бисте кад у њој има толико необичних и нама данас непознатих речи. Ако вам као помоћ пријатеља дошапнемо да су ризе и паризе (од глагола резати) заправо украсне траке, обично двобојне, од чоје, хартије и слично, да ли ћете се досетити да се овде ради о - маказама? Удубите се мало, замислите да из профила гледате маказе у покрету, и све постаје јасно: затворене маказе изгледају као пут (тачније, као два паралелна пута који се зову збирном именицом пуће), а кад се отворе да секу, оне изгледају као распуће, као рачвање или раскрсница тих истих путева.
Може вам се учинити да је ово мало компликован пут до приче о пореклу речи пут, али то није случајно - она је и сама доста сложена. Јер, временом се мењао и појам пута и изглед онога што је та именица означавала.

Стара словенска реч пут изворно се односила на „пролаз, путању, правац” којим се неко креће, и тек је накнадно, с појавом правих, зиданих путева, попримила конкретно значење грађевинског објекта то јест друма или цесте. На језику старих Словена, прасловенском, та именица је гласила *пот (чита се: понт), јер је коренски самогласник, у средини између сугласника п и т, био такозвано назално о (замислите једно о изговорено кроз нос). Тај нестабилни глас временом су различити Словени почели да изговарају на различите начине: неки као чисто о (отуд словеначко пот), неки као у (отуд српско и хрватско пут, чешко pout, словачко put’, руско и украјинско путм, белоруско пуцм, горњелужичко puж, доњелужичко puљ); неки као а (отуд македонско пат), неки као тврди полуглас (, (отуд бугарско п(т), док се само у пољским дијалектима задржало непромењено п№ћ.
Овај фонетски детаљ заслужује пажњу зато што се помоћу њега препознају сродници ове именице у осталим језицима индоевропске породице, који долазе у истом или врло сличном облику, као и у истом или сличном значењу (оно може бити и различито, али уз очигледан или лако објашњив помак). Тако одговарајуће речи у староиндијском, авестијском и староперсијском све значе „пут” - исто као и у словенским језицима. Међутим, латинско pons значи „мост” (од старијег *ponts то се види из генитива pontis), пошто је мост заправо прелаз, пролаз преко реке, док пак грчко Бж<ЈЖХ значи „море” јер је Грцима, као морепловачком народу, управо море било пут којим су се највише кретали и тако стизали до сваког острвцета или било које тачке на средоземној обали. Има у грчком и друга реч из ове породице, само с вокалом а у корену, која значи скоро исто што и наше пут: то је Б"ЈЖХ „стаза” (отуд глагол Б"ЈгтТ „газити” односно Б"Д4Б"ЈгтТ „ходати тамо-амо, шетати наоколо”, а од његовог партиципа и име Аристотелове филозофске школе, перипатетичари).
У старосрпском је именица пут писмено посведочена од средине 13. века, у облику инструментала путем - баш као што је и ми данас користимо. Затим век касније, у Душановом законику стоји израз по пути и правдМ што значи „исправно и по правди”... Скоро петсто година касније, Вук бележи исто значење у изразу није било пута то чинити „није било право”, као и у данас застарелом придеву путан „прави, исправан”.

Током времена (мереног столећима), из основног значења „пролаз”, поред конкретног „друм”, развила су се још нека апстрактна. На пример, од 16. века забележено је пут као израз множења: двапут „дваред”, трипут „триред”, од Вуковог доба и прилог по пут то јест попут „налик”: попут онога чељадета. Иста реч може бити и предлог с генитивом који значи „према, у правцу”, на пример, Деца су пошла пут школе или Отишао је пут Беча тј. у Беч.

Синоним за пут, а своједобно чак и појам пута, данас је застарела именица друм. Овај грецизам (од грчког *ДЖт:ЖХ „пут”) у средњем веку је означавао праве, камене путеве на главним путним правцима (сетимо се, Марко Краљевић није орао путеве него друмове: Море Марко, не ори друмова • Море Турци, не газ’те орања), који су били у надлежности државе - зато су се често звали царски друмови. Обичан народ више се кретао земљаним стазама, пртинама које су се звале: путак, путац, путић, путељак, путача, путања, путаљка, путина, путинка, путањка... Поред њих су расле биљке путина, путиница, трпутац, а у њима и у другом жбуњу око пута криле су се змије зване путник „млада змија”, путница „отровна змија”, путњача (то због обичаја да се змије, или непоменице, како их не би призвали, не зову својим правим именом већ неким описним као што су ова која се своде на „она која је поред пута”).

Дакле, основна именица пут врло је - како се то стручно каже - продуктивна, што значи да се од ње граде друге речи: изведенице (поред збирних именица пуће, беспуће, распуће или распутница), путник, путнина (и попутнина) „плата путнику (као хонорар од онога ко га шаље на пут)” или сложенице (крстопутина „раскрсница”, странпут или странпутица „погрешан пут”...). Осим именица, то могу бити и друге врсте речи, на пример прилози успут, науспут, за разлику од незгодног снепута, а у дијалектима се срећу необичнији облици, као назлопут, назопут „погрешно”, затим потпут : на пут „горе-доле” на Косову, отпут или од пута „одмах, сместа” у Далмацији.

Од именице пут изведени су и бројни глаголи: данас највише користимо оне на -овати као путовати (допутовати, отпутовати, пропутовати и сличне) који по правилу имају основно, конкретно значење „кретати се по путу, преваљивати пут”. Међутим, још су бројнији и чак старији они на -ити, који најчешће долазе с префиксима и у претежно апстрактним значењима: поред запутити (се) „кренути (уопште), покренути се”, или напутити „усмерити (некога)”, пропутити „послати”, спутити „сазнати, обавестити се”, упутити такође „усмерити; послати” али и „подучити (некога нечему)”, а ту је и сложеница назлопутити се „поћи рђавим путем, прозлити се”.
Именица пут саставни је део многих израза: Пут за уши! или Пут под ноге, штап у руке! што је сликовит начин да се некоме каже „Хајде, крени већ једном!” или ПроЋи пут и распут „бити искусан, од добрих и лоших искустава”.

Није ретка ни у пословицама: Пут исти води и дома и из дома што значи „како си отишао, тако се можеш и вратити”, Боље се и од по пута вратити него рђавим путем до краја ићи „ако нешто не иде како ваља, боље је одустати на време” или Нема пута без распутице „нема правила без изузетка”...

Ако вам загонетка с почетка и није била јасна, сада, пошто сте прочитали овај текст, свакако ћете добро разумети следећу реченицу:
Није упутно да неупућени путник који путује путем скрене на странпутицу - чак и ако му је то успут, а камоли ако му је снепута, али свакако је боље да не бере путину или трпутац да се не би пут њега упутила каква путњача и ујела га - бар једанпут.

* Претпостављени прасловенски облик

Јасна Влајић-Поповић

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Kavaljer

Порукаод Viktorija Vi » 21 Нов 2009, 17:15

КАВАЉЕР

За човека који је племенит, услужан, отмен, углађен и дарежљив, човека који штити слабије, а нарочито жене, каже се да је – каваљер. А сама та реч, кад се дословно преведе са француског или италијанског језика, одакле смо је примили, преко немачког, не значи ни „племенит“, ни „услужан“, ни „сусретљив“, ни „отмен“, „углађен“ или „дарежљив“.

Каваљер значи, ма како нам то изгледало чудно, „ коњаник“, „јахач“.

Овако лепе особине, као што су сусретљивост, отменост или дарежљивост, каваљери („коњаници“) су стекли одавно, још у средњем веку.

Коњаници су тада били углавном витезови, племићи, а они су гајили и ценили племените, витешке особине, као што су храброст и верност. Указивали су посебну пажњу женама (наравно, из свога сталежа), штитили удовице и сирочад, итд.

Ко је читао роман „Ајванхо“, сигурно зна шта је каваљер. Јер Ајванхо је био прави витез – каваљер: храбар, поштен, племенит, стално тамо где се бори пртив насиља и неправде. А насиља је увек било, па и тада, јер ви витезови нису били добри и племенити , поготово не према сељацима, кметовима. На срећу, реч каваљер сачувала је у себи оно што је код витезова било најбоље, оно што су неговали прави каваљери. Зато реч каваљер живи и данас.

Данашњи каваљери не јашу више на коњима, мада и коњаници могу бити каваљери. Они се возе аутомобилима или чак иду пешице. Јер каваљер не мора имати доста новца и бити претерано дарежљив. Довољно је, рецимо, да у тролејбусу или трамвају понуди место старијој особи или својој другарици, да се лепо понаша, да штити слабије.

У нас је својевремено уведен леп обичај да се сваке године проглашава најхуманији, најплеменитији возач. То је једне године био Александар Миловановић, столар из Жаркова, који се, спасавајући туђи живот, и сам на путу изложио смртној опасности. Новинари су га прогласили за највећег „каваљера на друму“.

Тако се, ето, и у наше време може постати каваљер, тј. витез, витез пристојности, племенитости и човекољубља.

(„Приче о речима“, Милан Шипка)

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Razgovori o jeziku

Порукаод Viktorija Vi » 11 Јан 2011, 09:37

НИ ЛУКА НИ ПАСУЉА

О религиозности старих Словена стећи ћете реалнију представу ако помислите да реч богат (као и њој супротна убог, где у- има одречно значење) долази од бог: било зато што су од богова очекивали чисто земаљска добра или чак, као што мисли Скок, зато што је првобитно значење речи бог било „срећа“ или „богатство“.

А како долази до богатства или имања? И о томе им је све било јасно кад су позајмили реч роба, од германског raubon, пљачкати.

Монархија је била туђа Словенима, па су од других народа узели и реч краљ (од имена Карла Великог), и цар (од имена Цезар), и кнез (од германског kuningaz, одакле данашње немачко konig и енглеско king). Посебно је занимљива тврдња да реч витез долази од германског viking, мада за ту реч има и других тумачења.

Исхрана наших предака морала је заиста бити једнолична, судећи по томе што од речи купус, пасуљ, кромпир, лук, кукуруз, рижа или пиринач, трешња, бресква, крушка, кајсија или марелица, уље, шећер, оцат или сирће, вино, ракија ниједна није словенског порекла. А кад већ говоримо о старим позајмицама, можете својим пријатељима поставити следеће квиз питање: од речи поп, сркца, кум, морнар, чамац, мањак, ружа, шљака, крст, криж, ципела, чарапа, подрум, соба, рибати које су страног, тј. несловенског порекла?

Изненађујући одговор гласи – све до једне. Поп, црква, крст и подрум долазе из грчког: прва од „pappas”- отац (одакле и папа), друга од kуриаkон „(дом) господњи“, трећа од имена Христос, четврта од сложенице hypodromos (чији други део имамо у облику друм). Кум је од латинског compater, криж од лат. crux, морнар од лат. marinarius (одатле облик мрнар, употребљаван још у прошлом веку, потом претворен у морнар по аналогији са море). Ружа је од италијанског rosa, а мањак (мада касније приближен нашем придеву мањи)од италијанског manco. Рибати је германског, a шљака немачког порекла. Чарапа је турцизам, као и чамац (од чам- јела, одакле и чамовина). Ципела и соба су из мађарског.

Ако немате друштво коме бисте поставили питалице, а имате етимолошки речник, можете сами себе испитивати о сродству између речи. Доста се о томе може закључити и на основу сличности облика, мада утисак често вара. Можда ћете и сами, не отварајући речник, моћи да се сетите од чега долази глагол псовати (од пас), или да закључите да су змај и змија два облика једне исте речи. Већ је теже погодити етимологију речи коцка (од кост-ка, мала кост) или глагола цаклити се (од цакло-стакло). А једино вам речник може открити да биљка долази од глагола бити (који је некада давно имао и значење расти), или да су и цедуља и читуља настале од исте латинске речи грчког порекла, а ћошак и киоск од исте турске речи персијског порекла.

Да ли бисте се икада сетили да лубеница, лубања и палуба долазе од истог корена луб-, који у овом случају значи „кора“ или „покривач“? Јесте ли били свесни да северни и јужни пол (од грчког полос)немају никакве везе са мушким и женским полом, тј. са мушком и женском половином човечанства? Сви знамо да је турцизам батлија по значењу супротан од турцизма баксуз, али их обично не осећамо као сродне речи: међутим, батлија је онај који има бахт (срећу), а баксуз је бахт-суз, дословно среће-без.

Јесу ли сродне речи елипса и липсати? Којешта, каете ви: какве везе мое имати геометријска фигура са угинулим животињама? Па ипак, обе долазе од истог корена. Грчко еллеипсис значило је „смањивање“, и елипса је тако названа јер су је схватили као умањени круг; од исте основе изведен је и глагол липсати, који је значио „смањити се“, а потом (са истом променом значења као и мањкати, од италијанског mancare) „нестати“, и најзад „умрети“.

Иван Клајн, Разговори о језику

Корисников грб
Daca
~ moderator ~
~ moderator ~
Поруке: 6455
Придружен: 28 Апр 2007, 14:45
Место: Srbija

pitanje

Порукаод Daca » 11 Јан 2011, 18:09

Sa kojim fondom "srpskih" reci su Srbi dosli na Balkan, kada se zna da veliki broj reci koje se smatraju srpskim poticu od naroda pod cijom smo vlascu bili?

Корисников грб
Viktorija Vi
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 2768
Придружен: 09 Окт 2004, 10:20
Место: Beograd
Контакт:

Порукаод Viktorija Vi » 11 Јан 2011, 19:12

език је појава на коју утичу многи нејезички фактори, али је једно извесно кад је у питању наш језик: да највећи део лексичког фонда јесте словенског порекла, а све друго што је задесило наше претке морало је оставити трага и у језику.

Векови турске владавине оставили су нам мноштво турцизама, а и остали "гости" су оставили понешто што смо прилагодили својим потребама. Изобиље енглеских речи у савременом српском језику јасно говори о токовима будућности..:-(