Kako je nastala Vasina Torta i još po-nešto:)

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Kako je nastala Vasina Torta i još po-nešto:)

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:20

Kako je nastala Vasina Torta

Ugledan, stasit i uvek elegantan gospodin Vasa Cokrljan iz Paraćina
dugo je odolevao uzdasima i čežnjivim pogledima brojnih udavača, sve do
svoje 41. godine. Ali, 1908. je najzad odlucčio da prekine sa veselim
momačkim životom. Oženio se gospodjicom Jelenom i postao, kako je
njegova supruga kasnije tvrdila "najbolji i najnežniji muž na svetu".
A njihova starija kći Ružica godinama je prepričavala dogadjaje u vezi s
njenim rodjenjem, koji su bili neposredni povod da naša nacionalna
kuhinja bude obogaćena jednom novom veoma ukusnom tortom.
Gospodin Vasa je bio presrećan kada je saznao da ce uskoro postati otac.
Ali, pred kraj trudnoće je porodični lekar saopstio mladom bračnom
paru da je beba isuvise krupna za nežnu gradju gospodje Jelene, da uz to
ima i nepravilan položaj, pa je preporučio da se porodjaj obavi u nekoj
poznatoj klinici u Beogradu. Veoma zabrinut i uplašen za svoju mladu
suprugu, gospodin Vasa je odlučio da ne gleda na trošak, odveo je suprugu
u Beč, kod jednog od najčuvenijih ginekologa toga doba. Pokazalo se da je
dobro učinio, jer je samo veoma iskusan i vešt lekar mogao da spase i
majku i dete koji su bili u životnoj opasnosti. Beba je rodjena uz mnogo
muka i uz pomoć specijalnih klješta. Zahvaljujući dobroj nezi, uskoro su i
majka i beba bile spremne da podnesu drug put do kuće.
Vasina tasta, beskrajno zahvalna zetu što je svojim insistiranjem da se
porodjaj obavi u Beču spasao život njenoj kćeri i unučetu, želela je da mu
se na poseban način oduži: osim bogatog ručka, mladu porodicu je po
povratku očekivala i jedna nova, posebno ukusna torta koje je dobila naziv
"Vasina torta", a u mnogim našim domaćinstvima se i danas priprema.

Sastojci za više od 10 porcija
Testo:
5 jaja
5 kašika šećera
6 kašika mlevenih badema
1 kašika brašna
1 kašika Grand Marnier-a
3 kašike soka od pomorandže
Prvi fil:
175ml mleka
200gr mlevenih lešnika
4 žumanca
4 kašike šećera
100gr čokolade
150gr putera
1 kašika Grand Marnier-a
Drugi fil:
4 belanca
250gr šećera
100ml vode
Priprema
Testo:
Penasto umutiti 5 žumanaca i 5 kašika šećera. Zatim dodati 6 kašika
mlevenih badema, zatim 1 kašiku brašna i čvrsto ulupan sneg od 5
belanaca. Sipati masu u podmazan i brašnom posut pleh i peći na 180C
stepeni oko 20 minuta ili dok čačkalica koja se ubode u sredinu kore ne
bude suva. Ohlađenu koru preliti sokom od pomorandže koji je pomešan sa
Grand Marnier-om.
Prvi fil:
U ključalo mleko umešati 200 gr. mlevenih lešnika i skinuti s vatre.
Umutiti 4 žumanca sa 4 kašike šećera i skuvati na pari. U kuvan fil
dodati čokoladu i mutiti još nekoliko minuta dok se čokolada ne istopi.
Pomešati smesu od oraha i mleka sa filom od čokolade. U ohlađeno dodati
Grand Marnier i 150 grama umućenog putera. Ovaj fil premazati preko
ohlađene kore.
Drugi fil:
Skuvati gust sirup od 250 grama šećera i 100ml vode i lagano ga
umešati u čvrsto ulupan sneg od 4 belanca. Belanca mutiti na pari dok se
masa ne zgusne. Skinuti s vatre i još malo mešati da se prohladi. Zatim
ovu masu premazati preko prvog fila.
Ukrašavanje:
Masu od belanaca ravnomerno naneti preko drugog fila i okolo cele torte.
Nožem ili kuvarskom špatulom napraviti male vijuge. Kuvarskim pištoljem
(torch) zapeći površinu torte dok ne dobije braonkastu boju. U nedostatku
kuvarskog pištolja zagrejati rernu na 250C. U veliki pleh staviti kockice
leda. Na led staviti tanjir sa tortom. Tortu staviti na najvišu rešetku u rerni
nekoliko minuta, dok masa od belanaca ne dobije lepu braonkastu boju.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:21

Iz istorije kulinarstva
Kroz život raspusnog i rasipnog francuskog kralja Luja XIV, zvanog
Kralj Sunce. prošlo je mnogo žena, od kojih je ve ćina bila visokog roda i
izuzetne lepote. I dok je osiromašeni narod grcao u bedi, kralj je za svoje
zadovoljstvo podigao velelepan dvorac i park Versaj i uživao u svim
životnim radostima, posebno u lepoticama koje je izdašno darivao. Tako je
njegova miljenica postala i jedna od najlepših žena tog vremena, markiza
Fransoaz Atena de Montespan. Doduše. bila je već udata, ali to
raskalašnom kralju nije nimalo smetalo. Iz ove strasne veze rođeno je
sedmoro dece, a onda je kraljevu pažnju i ljubav preuzela mnogo mlađa
lepotica, devetnaestogodišnja Mari Anželik. Osećajući da njeno vreme
prolazi, zaljubljena markiza je sve pokušavala samo da zadrži nevernog
kralja. Trudila se da pred njim izgleda što izazovnije, a sve ređe susrete
brižljivo je pripremala. Iz njenih odaja širili su se skupoceni mirisi,
posteljina i rublje bili su od fine, glatke svile, a kralja je uvek čekala i
bogata trpeza sa omiljenim jelima i pićima. Tako je za jedan od
poslednjih ljubavnih susreta s kraljem markiza naručila da se pripremi i
poseban, novi slatkiš - kolačići koje je nazvala „slatki zagrljaji". Kolačići
su se kralju veoma dopali i kasnije je od svojih poslastičara tražio da ih
češće pripremaju, ali - ljubavi za markizu više nije bilo. Nesrećna i
povređena, markiza De Montespan pribegla je gnusnoj osveti: upoznala
se i sprijateljila sa vračarom poznatom pod nadimkom Susetka i od nje
naučila tajne spravljanja otrovnih napitaka. Najpre je otrovala zlosrećnu
Mari Anželik, zatim još nekoliko mladih žena koje su se približile kralju.
Najzad, sve je otkriveno i ljutiti kralj je donedavno voljenu markizu
proterao sa dvora. A Susetka je prošla mnogo gore - spaljena je javno na
trgu, kao veštica.
Zahvaljujući slučaju, recept za pripremanje kolačića „slatki zagrljaji"
ostao je do današnjeg dana.

Originalni recept:

Najpre treba zamesiti elastično testo od 250 grama brašna, 250
grama neslanog kvark sira (može da posluži i neslani sremski sir), na
vrh noža soli, kašika konjaka ili vinjaka i hladnog, nožem iseckanog
butera. Dobro obrađeno testo oklagijom razvući u koru i uzduž i popreko
nekoliko puta presaviti bez suvišnog pritiskanja, uviti u čist ubrus (još bolje
- u aluminijumsku foliju) i ostaviti preko noći na hladnom, najbolje u
frižideru. Sutradan testo staviti na brašnom posutu dasku, razvući u
kvadratnu koru debljine tri milimetra. širokom četkom premazati
istopljenim buterom i posuti sa 100 grama što krupnijeg kristal šećera.
Zatim levu i desnu ivicu kore uvijati u rolne prema sredini i kada se rolne
na sredini spoje, staviti jednu preko druge . Oštrim nožem seći komade
širine dva santimetra, svaki premazati glazurom i ređati na podmazan
pleh. Za glazuru čvrsto ulupati sneg od dva belanca, umešati 150 grama
šećera u prahu i četkicom premazivati kolače. Peći u pećnici prethodno
zagrejanoj na 220 stepeni.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:21

ODRESCI NA RAZBOJNIKOV NACIN

Otkako je zaposlio novog kuvara, vlasnik pariske kafane „Kod velikih
vrata" imao je razloga da zadovoljno trlja ruke: broj gostiju je naglo
porastao i svi su hvalili izvanredna jela koja se odskora tu mogu dobiti.
Jedan od najtraženijih specijaliteta bio je biftek s povrćem, koji je kuvar
Rene nazvao „odresci na moj način". Gosti su dolazili čak iz udaljenih
krajeva grada, pa i iz obližnjih mesta, da bi uživali u izuzetno ukusnim i
fino za in jenim č jelima namenjenim sladokuscima.
Doduše, promućurni gazda je brzo shvatio da ie kuvar Rene neobična i
tajanstvena ličnost, sa ko zna kakvom prošlošću. O tome Rene nikada nije
želeo da govori, niti je voleo da mu se postavljaju bilo kakva lična pitanja.
Krupan, sredovečan, Rene mrko bi pogledao svakog radoznalca koji bi se
odvažio da mu postavi pitanje o tome gde je ranije živeo i radio, sa kim živi
i koga ima. Na sva slična pitanja njegove tamne oči, zasvođene gustim
crnim obrvama, dobijale bi preteći izgled da bi već sledećeg trenutka
širokim osmehom ublažio neprijatan utisak koji je izazvao. Potom bi se
ćutke, bez odgovora, okrenuo i nastavljao da radi svoj posao. Koliko se
znalo, nije imao prijatelja, ni sa kim se nije družio i odbijao je da izadje iz
kuhinje i upozna se sa gostima koji bi poželeli da mu lično čestitaju na
izvrsnim specijalitetima. Zato je gazdu, više nego zadovoljnog Reneovim
radom, prestao da zanima i bivši i sadašnji život dragocenog kuvara.
Na veliku žalost Renea, njegovog gazde i mnogobrojnih stalnih gostiju,
posle nepune dve godine njegova uspešna kuvarska karijera grubo je
prekinuta: policajci su upali u kuhinju i uhapsili ga, na prijavu nekog
bivšeg mornara iz Marselja, koji ga je na ulici spazio i prepoznao.
Ispostavilo se da je Rene u Marselju poznat pod nadimkom Brzi nož, bio
jedan od četvorice razbojnika koji su u marseljskoj luci pljačkali, često i
ubijali pijane mornare koji su se provodili u obalskim krčmama. Prilikom
jednog takvog poduhvata družina je razbijena, trojica razbojnika su
uhvaćena, dok je četvrti nestao bez traga. Bio je to Rene.
Posle dugog suđenja sa mnoštvom svedoka Rene je osuđen i pogubljen. A u
kafani „Kod velikih vrata" i dalje su pripremani neki od njegovih
specijaliteta zahvaljujući sposobnom i bistrom kuvarovom pomoćniku koji
je pažljivo gledao i učio kako se šta priprema. Samo, najtraženije Reneovo
jelo je promenilo naziv u - „odresci na razbojnikov način" i bilo je skuplje
gotovo dvostruko.
Gde je i od koga razbojnik Rene naučio tajne kuvarskog zanata nikada se
nije saznalo.

Originalni recept:

Napraviti marinadu od jedne sitno iseckane glavice crnog luka, dva
decilitra belog vina,
malo soli, iseckanog lišća origana, timijana i ruzmarina. U ovo spustiti dva
svinjska bifteka i ostaviti da postoje bar satdva, uz povremeno okretanje.
Za to vreme na rebarca iseckati dve manje glavice crnog luka, kratko
propržiti na 2-3 kašike maslinovog ulja , dodati na kolutove isečene dve
manje, neoljuštene zelene tikvice i na kockice isečen osrednji plavi
patlidzan i jednu veću baburu, sve zajedno još malo prodinstati, uz
mešanje. Zatim povrće preliti većom šoljom mlevenog paradajza, začin iti
po ukusu solju, kajenskim biberom i listićima bosiljka, odozgo staviti oba
bifteka, oceđena od marinata, pa zapeći u pećnici. U toku pečenja bifteke
dvatri puta preliti sokom koji je povrće pustilo. Kada i meso i povrće budu
gotovi, povrće preručiti u činiju za služenje, odozgo poređati na kolutove
isečene bifteke i posuti iseckanim listićima timijana. Odmah poslužiti.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:22

Ivanova voćna salata

Kada su se upoznali Turgenjev je bio sedokos i sedobrad, ali još veoma
živahan, vitalan, visok,elegantan i naočit „dedica", u šezdeset drugoj godini,
ovenčan slavom kao nenadmašan pesnik ljubavi i odličan poznavalac
tajni ženskog srca. Ona, Marija Gavrilovna Savina, imala je samo 26, ali
je već bila poznata i priznata glumica, zvezda Aleksandrijskog teatra u
Petrogradu. Lepa, živih crnih očiju i kose, veoma talentovana, senzibilna i
duhovita, očarala je velikog pisca koji se nikada nije ženio i dotle je znao
za samo jednu, već četrdeset godina dugu ljubav prema takodje umetnici
Polini Vijardo. U poslednjim godinama svog života Ivan Turgenjev se
viđao sa Marijom samo jednom ili dva puta godišnje, jer su ih razdvajali
kilometri i kilometri - on je živeo u Francuskoj, u neposrednom susedstvu
Poline Vijardo i njene porodice sa kojom je održavao bliske veze, a Marija
je bila vezana za Petrograd. Ipak, ove poslednje godine života
osvetljavala mu je ova ljubav koja se, uglavnom, održavala preko pisama, i
sa jedne i sa druge strane.
Po svemu sudeći, Marijina i Ivanova veza je u retkim danima susreta i
viđanja ostajala na poljupcima i milovanjima, bez onih najintimnijih
kontakata. 0 tome svedoče rečenice izvučene iz njegovih pisama:
„Razmišljam o tome kakvu bismo noć proveli zajedno i šta bi bilo potom. I
odmah dolazi sa znanje da to nikada neće biti i da ću ja u "neznani kraj"
otići bez uspomena na nešto što nikad, nikad nisam osetio... Vrata koja su
se bila napola otvorila, zatvorila su se za svagda... Bilo je, ili nije bilo, i otišlo
u nepovrat... Sav život je pred vama, a moj - iza mene..." U drugom pismu, u
kojem opisuje svoja sanjarenja o tome kako njih dvoje putuju u Veneciju ili
Rim, i tamo provode nezaboravne dane i noći, Turgenjev kaže kako
zamišlja da „obema rukama uzimam vašu milu glavicu i ljubim vas u usta,
u tu divnu živu ružu, i sanjam kako ona gori i treperi pod mojim
poljupcima. Da li to uobražavam, ili se sećam?" Mnogo strasti, ali samo u
snovima!

Marija Savina voli i poštuje velikog pisca, uživa u prepisci s njim i u retkim
susretima, ali - posle razvoda od prvog muža brižljivo bira drugog
kandidata među brojnim mladim i bogatim udvaračima. Najzad se
odlučuje i udaje se po drugi put, o čemu obavestava ostarelog pisca.
Turgenjev je beskrajno tužan, ali skuplja snagu i u pismu joj čestita i šalje
najlepše želje za buduću sreću, sa napomenom: „Vaš prijatelj vam je i
danas privržen, više nego ikada."
Nešto pre udaje, u leto 1881. godine, Marija Savina je provela nekoliko
dana u Spaskom plemićkom imanju Turgenjevljevih. Njihov odnos je i
dalje prijateljski i romantično obojen, ali bez ljubavne strasti. Jedno po
podne, dok Turgenjev dugo sedi na terasi ophrvan melanholijom i ćuteći
gleda u zelene krošnje drveća. Marija odlazi u kuhinju i uz pomoć
kuvarice pravi voćnu salatu sa šampanjcem i sladoledom, uverena da će
ga to i osvežiti i oraspoložiti. Turgenjev je dirnut pažnjom i sa nežnošću
ljubi njene lepe ruke (o kojima je često s obožavanjem pisao u svojim
pismima). U jednom pismu pred smrt, već teško bolestan i svestan kraja,
piše: „Najdraža Marija Gavrilovna, dok sam živ neću zaboraviti taj
trenutak ljubavi i odanosti kada mi vaše lepe ruke prinose činiju sa voćem
i šampanjcem. I uvek kada sam usamljen ili setan, ponovo ga zamišljam i
preživljavam. Bog vas blagoslovio i zbogom, dušo moja."
U septembru 1883. godine Turgenjev umire u Francuskoj, a do
poslednjeg časa pored njega je već ostarela, dugogodišnja ljubav i
odnedavno udovica Polina Vijardo. Srećna u novom braku i uspešna na
pozornici, Marija Gavrilovna u Petrogradu saznaje za njegovu smrt
slučajno, iz novina koje je neki prijatelj ostavio na stolu.

Originalni recept:

U staklenu činiju staviti desetak kugli sladoleda, preko njega na kockice
iseckano razno voće. posuti kašikom-dve mlevenih ili sitno iseckanih
oraha. pa sve preliti s četiri-pet kašika gusto ukuvanog i ohlađenog sirupa
od šećera i velikom čašom ledenog šampanjca.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:23

DIZEL ĆUFTICE U SOSU

Poreklom iz skromne, zanatlijske porodice. Rudolf Dizel je želeo da se za
njegov uspeh zna, da se o njemu govori. Ovaj genijalni pronalazač motora
koji je po njemu dobio naziv dizel motor, napravivši pravu revoluciju u
industrijskom razvoju drušva. S ponosom je pisao ženi sa jednog
putovanja: „Moj motor je sve savršeniji; prevazišao sam sve što je na tom
polju do sada učinjeno; ja sam najbolji na Zemljinoj kugli! Jesi li ponosna
zbog toga?"
Kada se zahvaljujući dizel motoru obogatio, Rudolf je i dalje neumorno
radio na novim konstrukcijama i projektima, kao da ga ništa osim toga ne
zanima. To nije bilo tačno. U večernjim časovima su se gospođa i
gospodin Dizel kretali u visokom društvu i družili sa najuglednijim
ljudima i do toga im je bilo i te kako stalo. Prema Rudolfovoj zamisli,
izgradili su raskošan zamak i tu su često priređivali prijeme i večere o
kojima se danima pričalo. Odrastao i školovan u oskudici, sada je hteo sve
da nadoknadi. Na vrhuncu slave i bogatstva, u njihovom zamku su gostima
služena najprobranija jela koja su pripremali najbolji kuvari. Ali, Rudolf je
uvek tražio da se za njega posebno napravi i jelo njegovog detinjstva, koje
je majka nedeljom iznosila na sto. Preinačujući recepte nekih već
poznatih jela, majka je pravila za njih tada luksuzan nedeljni ručak,
neku vrstu ćuftica u sosu od belog luka. Oduševljen, mali Rudolf je jelo
nazvao „dizel ćufte u sosu" i taj naziv su u porodici i kasnije koristili. I u
odraslom dobu Rudolf je tvrdio da mu je ovo skromno jelo krepilo
organizam i davalo snagu za naporan rad.
Nažalost, pred kraj života Rudolf je zbog nekih pogrešnih poslovnih
poduhvata bankrotirao. Izgubio je bogatstvo, ali nije previše patio zbog
toga, nadajući se da ce uskoro sve da povrati. U medjuvremenu. nedeljom
su se oko stola okupljali samo najbliži prijatelji i rođaci, a umesto raskošne
gozbe obično je na sto iznoseno Rudolfovo omiljeno jelo koje je njegova
žena pripremala na isti način kao nekada majka.
Rudolf Dizel nije stigao da se ponovo obogati, jer je krajem septembra
1913. godine, u pedeset petoj godini, umro na brodu, na putovanju za
Englesku. A od tog putovanja je tako mnogo očekivao...

Originalni recept:

Dve obarene šargarepe i dva kisela krastavčića iseći sasvim sitno na
kockice, dodati sitno iseckan crni luk, 400 grama mešanog mlevenog
mesa, jedno presno jaje, izdrobljenu krišku belog hleba natopljenu u mleku,
so i biber, pa sve dobro obraditi rukom i ostaviti na hladnom pola sata.
Zatim od ove mase praviti male okrugle ćufte i pržiti na vreloj masnoći.
Posebno na malo butera ili margarina propržiti 2 kasike oštrog brašna, ali
da ostane svetlo, pa uz mešanje uliti toplu vodu i kuvati pet minuta. Posoliti
po ukusu i umešati pet-šest čenova izgnječenog belog luka. Kuvati još
deset minuta, skinuti sa vatre i dodati pola šolje kisele pavlake i kašiku
limunovog soka.
Poslužiti uz obaren krompir.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:23

TAŠKE FORNARINA

Znameniti pesnik lord Bajron, po kome je u književnosti nazvan poseban
stil "bajronizam", privatno je bio veoma težak i neprijatan čovek. Potomak
dve stare aristokratske porodice, bio je nasledno opterećen telesnom
manom - rodjen je hrom, ali i duševnimm obolenjem koje se manifestovalo
burnim promenama raspoloženja, neodmerenim i neuračunljivim
ponašanjem, nekontrolisanim napadima besa, ponekad i sadističkim
ponašanjem prema najbližima. Celog života živeo je raspusno, čak i u
vreme kratkotrajnog braka u kome je dobio kćer. Preplašena njegovm
duševnim rastrojstvom i pri znanje m da je silovao rodjenu sestru od
strica, žena ga napušta i sa kćerkom se vraća roditeljima.
Svojim ponašanjem i bahatošću Bajron stiče brojne neprijatelje i opštu
osudu, ljudi čak napuštaju prostoriju u kojoj se on pojavi. Stoga je odlučio
da ode u dobrovoljno izgnanstvo. Nastanio se u Italiji, u Veneciji. Ali, i
tamo je nastavio sa starim načinom života, ne obazirući se ni na moral, ni
na društvene norme. Iako hrom, od rane mladosti bavio se sportom,
posebno plivanjem i kriketom, tako da je bio lep i skladno gradjeni mladić.
Bez muke nalazio je brojne ljubavnice, od žene uglednog trgovca
tkaninama, pa do šesnaestogodišnje grofice Tereze Gvačioli koja je imala
starog muža. U prvi mah očarana ličnošću velikog pesnika plamenitog
porekla, Tereza ga je uskoro napustila zaprepašćena njegovom
duhovnom okrutnošću. Izmedju ostalog, prilikom svake posete mlade
grofice iznošeno je na sto Bajronovo omiljeno jelo "taške fornarina". A
uskoro joj je sam Bajron otkrio zašto voli ovo jelo: redovno mu ga je
pripremala njegova prethodna ljubavnica Fornarina, lepa i jedra supruga
jednog pekara, koju je posle burne ljubavne afere ostavio!
Bajron je živeo raspusno, ali je u isto vreme mnogo pisao i bavio se i
politikom, uvek na strani opozicije. Borio se protiv vlasti i ugnjetavanja
naroda u Italiji i Grčkoj, pa je stekao simpatije običnih ljudi Imao je 37
godina kada su ga grčki revolucionari pozvali da svojim prisustvom
pomogne njihov ustanak. Došao je, ali je posle jednog napornog jahanja po
hladnom i kišovitom vremenu oboleo od zapaljenja mozga i posle nekoliko
dana umro. A u Italiji se i danas priprema njegovo omiljeno jelo "taške
fornarina".

Originalni recept:

Na malo ulja prodinstati struganu glavicu crnog luka, pola kilograma
oljuštenog i iseckanog paradajza i 2 čena belog luka i kada se sos
zgusne začin iti solju, biberom, kašičicom šećera i listićima ruzmarina.
Zamesiti tvrdje testo od 250 grama brašna, decilitra vina, jednog jajeta,
malo soli i vode koliko je potrebno, razvući tanku koru oklagijom, iseći na
kvadrate veličine 10x10 cm, u sredinu svakog staviti po kašičicu nadeva,
preklopiti da se formira trougao, viljuškom pritisnuti krajeve testa da se
slepe i zatim taške spuštati u kipuću slanu vodu i kuvati dok sve ne
isplivaju na površinu. Kuvane taške poredjati preko sosa od paradajza,
posuti iseckanim listićima timijana i kašikom struganog parmezana i
poslužiti. Za nadev izmešati 300 grama obarenog i sitno iseckanog
spanaća, 200 grama struganog kačkavalja i 2 čena izgnječenog belog
luka
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:24

BERNI TORTA

Onore de Balzak, čuveni francuski književnik, u mladosti nije imao mnogo
uspeha u pisanju. Najpre je pisao pesme, zatim drame, tragedije,
istorijske romane i priče pune jezivih i tajanstvenih dogadjaja za koje je
verovao da će privući čitaoce, ali - uzalud. Niko ih nije hteo, tako da je
mladi pisac živeo u bedi i često pomišljao na samoubistvo. Krenulo mu je
malo na bolje kada je upoznao gospodju Berni, lepu, obrazovanu i bogatu
ženu. Njemu su bile 23, a njoj 45 godina, ali im to nije smetalo. Postali su
ljubavnici i veza je trajala čitavih 10 godina, sve dok se Onore nije
zaljubio u vojvotkinju od Abrontesa, takodje stariju od njega.
Gospodja Berni je pomogla Balzaku da vrati dugove, ali ga je i bodrila,
davala korisne savete, nadahnjivala ga svojim očuvanim dražima,
ulepšavala mu život. Balzak je prvi put bio istinski srećan i svom snagom
bacio se na književni rad. Sedeo je i pisao satima, a u jednom pismu sestri
tvrdi da spava samo dva-tri sata dnevno. Dok piše ništa oko sebe ne vidi i
ne čuje, jedino se neprestano naliva bezbrojnim kafama i šoljama čaja.
Gospodja Berni je zabrinuta, insistira da on uz kafu i čaj nešto i pojede.
Balzak najčešće odbija, ali kada mu jednnom uz šolju kafe iznosi i
komad jedne nove torte, mladi pisac je oduševljen i traži da mu se "Berni
torta" redovno priprema dok radi. Želja mu je uslišena. Naravno,
vremenom mu je torta dosadila, kao i gospodja Berni, uostalom. Ipak i
kada je ljubav nestala, njih dvoje su ostali dobri prijatelji sve do njene
smrti, koja je Balzaka duboko ožalostila.

Originalni recept:

Mikserom dobro umutiti 4 krupna jaja i 150 grama šećera. Zatim
umešati dve kašike tople vode, na vrh noža soli, struganu limunovu koricu,
kesicu vanilin šećera, po 100 grama brašna i skroba i pola kesice praška
za pecivo. Sve lagano izmešati, pa ovu masu sipati u dobro podmazan i
brašnom posut kalup za tortu, promera oko 26 cm. Peći u pećnici
zagrejanoj na 200 stepeni oko 40 minuta. Pečenu tortu ohladiti, izvaditi
iz kalupa, preseći preko pola i premazati nadevom. Za nadev staviti da
provri pola litra mleka, zatim uz mešanje sipati 3 žumanceta umućena sa
120 grama brašna i kesicom vanile. Na pari, uz stalno mešanje, kuvati
dok se krem ne zgusne, zatim ga ohladiti i pomešati sa 125 gr butera.
Nadevenu tortu preliti glazurom napravljennom od 125 gr šećera u
prahu, 50 grama butera i kašike ruma ili vinjaka, koje treba dobro
umutitit. Sa strane tortu posuti prepečenim i samlevenim ili iseckanim
lešnicima.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:25

TELEĆE GRUDI A LA KAREM

Posle pada Napolena I, na kraljevski tron Francuske došao je Luj
XVIII. Napoleonov ministar spoljnih poslova Šarl Moris Taljeran,
predvidevši na vreme skori krah Napoleona, blagovremeno je stupio u
kontakt sa njegovim protivnicima, tako da je i dalje ostao u vrhu vlasti,
ovoga puta kao predsednik vlade. Bio je veoma vešt, ali beskrupulozan
političar i diplomata. Svoju diplomatsku mudrost i lukavost pokazao je i
na Bečkom kongresu 1814-15, kada je "velika četvorka", Rusija,
Engleska, Austrja i Pruska, uz prećutnu saglasnost manjih država,
prekrajala kartu sveta. Dok se Taljeran pripremao za put u Beč, na
brižno pitanje Luja XVIII da li mu je potrebna neka pomoć, odgovorio
je: "Možete mi verovati, sire, da meni sada treba više kuhinjskog osoblja i
posudja, nego diplomatskih instrukcija".
I, zaista, u Beč je poveo čuvenog kuvara Karema sa njegovom brojnom
"svitom". Karem je u Beču brzo stekao svetsku slavu. Prijemi i večere koje
je priredjivao Taljeran, zahvaljujući Karemovom umeću postale su
"dogadjaj sezone" sa kojih niko ko nešto znači nije želeo da izostane. Jer,
tu su se uz prijatnu muziku i pravu galsku atmosferu, služila
najprobranija jela i najbolja pića. Naravno, u takvoj prijatnoj i opuštenoj
atmosferi Taljeran je umeo da iskoristi pogodne trenutke za svoje ciljeve.
Francuska je na Bečkom kongresu prošla mnogo bolje nego što je mogla i
da se nada, s obzirom na polj ulja n ugled i izgubljene bitke. Ali, moralni
pobednik bio je, u stvari, kuvar Karem čije su se gastronomske kreacije
sačuvale i do današnjih dana. Jedna od njih je i ova.

Originalni recept:

1-1,5 kilogram telećih grudi oprati, izvući kosti, a meso malo posoliti i
pobiberiti. Na kašiki butera prodinstati 200 grama iseckanih svežih
pečuraka, a pri kraju umešati 2 ulupana jaja i iseckan peršunov list,
posoliti i pobiberiti, pa ovim napuniti teleće grudi, uviti kao rolat i uvezati
debljim pamučnim koncem. Na malo ulja meso prepeći sa svih strana, a
zatim uliti šoljicu tople vode, poklopiti i u pećnici zagrejanoj na 200
stepeni peći 90 minuta. Izvaditi meso na tanjir, skinuti konopac ili konac
i seći u šnicle debljine centimetar. Preliti sosom i poslužiti uz povrće
dinstano na buteru ili na pari.
Za sos: samleti na mašini za meso veću glavicu crnog luka, kratko
prodinstati na masnoći u kojoj se peklo meso, dodati kašičicu brašna i još
nekoliko minuta, uz mešanje pržiti. Dodati 100 grama mlevenog prženog
kikirikija i po potrebi još malo tople vode i preliti isečeno meso.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:25

NAPOLEON KOCKE

Omanjeg rasta i debeljuškast, čuveni vojskovodja i imperator Napoleon
izgledao je kao osoba koja uživa u hrani. Medjutim, nije bilo tako, za njega
je vreme obedovanja bilo prosto izgubljeno vreme, pa su čak i svečani
ručkovi, na koje je pozivao goste, trajali samo pola sata. Praktikovao je da
u vreme doručka prima naučnike i umetnike, a za vreme ručka je vodio
državničke dogovore. Sve to dovodilo je do očajanja njegovog glavnog
kuvara Anrija Olivijea, pozatog kreatora mnogih svetkih poznatih
djakonija. I zato, kada je za jednu svečanu večeru kojoj su prisustvovale
brojne zvanice, posle niza kulinarskih remek-dela izneo na sto i jedan
novi, upravo izmišljeni kolač, bio je iznenadjen reakcijom imperatora:
Napoleon je uz razgovor uzeo jedan kolač, probao ga, sa interesovanjem
zagledao ućutavši na pola rečenice, a onda se očiglednim zadovoljstvom i
odobravanjem pojeo još jedan, pa još jedan. Najzad nešto što se caru
dopalo! Iz zahvalnosti, kuvar je na pitanja radoznalih odgovarao da se
novi kolač zove Napoleonove kocke. Igrom sudbine, posle ratova sa
Rusijom, Anri Olivije je postao glavni kuvar i na ruskom carskom dvoru i
tamo je često pravio omiljene "Napoleonove kocke", kolač sličan
današnjim krempitama.

Originalni recept:

Potrebno je za testo 400 grama butera, 4 čaše brašna i čaša hladne
vode, a za krem pola litra mleka, čaša šećera, 2 žumanca, kašika oštrog
brašna, 150 grama butera, štapić vanile i čaša šećera u prahu.
Dobro umutiti buter, a zatim dodati brašno i čašu hladne vode i zamesiti
testo. Podeliti ga na 4 dela i staviti u frižider da postoji na hladnom bar
jedan sat. Zatim testo razvući u kore debljine pola cm i ispeći. Koru po
koru premazivati kremom i redjati jednu preko druge i do služenja držati
u frižideru. Iseći na kocke i poslužiti. Za krem razmutiti kašiku brašna sa
žumancima i 3 kašike hladnog mleka, a ostatak mleka staviti da zavri sa
šećerom i vanilom. Kada mleko provri umešati razmućeno brašno, kuvati
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:26

Voda za obraz - vino za dušu

Bela Hamvaš, mađarski književnik i filozof, autor „Filozofije vina",
smatra vodu praelementom. Najverovatnije je u pravu jer sve teorije o
postanku života na Zemlji slažu se da se on najpre začeo u vodi. Svaka
čast vodi što je bila i ostala „conditio sine qua non", ali vino predstavlja njen
viši oblik, svojevrsnu nadgradnju. Poznato je da ovozemaljska voda tek sa
dodirom sunca u vinovoj lozi postaje nešto kvalitativno novo, sposobno da
se transformiše u najveći dar prirode - vino. Iako vino sadrži najčešće
izmedju 75 i 85% vode, kada je reč o proizvodnji vina i vinskoj kulturi,
voda i vino predstavljaju dve antipodne tečnosti.
Svi ćemo se složiti da je život bez vode nemoguć, kao i da bi se bez vina
moglo živeti, ali ne bi vredelo. Setimo se teologa iz XVII veka, Maitre de
Saccya, koji je sjajno primetio: „Šta je život za one koji nemaju vino? Pa
ono je stvoreno za radost čovečanstva!"
Prema pomenutom Hamvašu, svetska istorija vina ima tri velika
razdoblja: prvo - pre potopa, kada je čovečanstvo samo sanjalo o vinu,
drugo je postpotopsko, kada je Noje zasadio vinovu lozu, a treće se
računa od pretvaranja vode u vino i mi danas živimo u njemu. Ovo treće
razdoblje datira od svadbe u Kani Galilejskoj, na kojoj je Božji sin, Isus
Hristos, pretvorio vodu u vino i tim prvim udom č najavio svoju misiju
spasitelja. Od tog vremena, pa sve do današnjih dana, jedan veliki broj
ljudi uživa u razvodnjenom vinu iliti špriceru, gemištu ili bevandi. Kao da
žele božansko delo pretvaranja vode u vino da učine povratnim i od vina
ponovo načine vodu, što i nije neko posebno umeće. No, to je nešto što već
zadire u vinsku kulturu koja se ne meri basnoslovnim količinama
ispijenog vina, naročito ne onog pomešanog sa vodom. Čak su i mnoge
vinske svečanosti propraćene posebno nekulturnom takmičarskom
disciplinom koja se zove: „ispijanje špricera na metre"! Stvarno, čovek ne
može da shvati šta hoće ti špriceraši. Zar im nije dosta što im je telo
satkano od preko 70% vode, što je i vino većim delom voda, već je sipaju i
u vino. Ja sam zakleti vinski separatista, odvojeno pijem vino od vode.
Uostalom, ko pije vino kao vodu nije ga ni dostojan. Kad je u pitanju umeće
uživanja vina, nadaleko poznati Brillat Savarin (1755 - 1826) kaže;
„voda je jedino piće koje gasi žed. Vino služi manje za smanjenje žedji a
više za zadovoljenje težnji ka uživanju."
Prave vinopije od vajkada znaju da se vino pije ujutru bez sode, u podne
bez vode, a uveče kako ga je Gospod Bog stvorio. Čak se može reći da su
vinska mušica i komarac u poređenju sa špricerašima na višem stupnju
poimanja suštine vina, s obzirom na to da su rekli žabi: „Više vredi umreti
u vinu nego živeti u vodi".
Prava jagma i opsednutost vodom kod špriceraša teško da je pojmljiva.
Čovek se sa tolikom ostrašćenosti odnosi prema vodi samo kad se nađe
negde u pustinji ili letuje na crnogorskom primorju. Samo u ovakvim
vanrednim okolnostima voda može poput vina da „veseli čovekovo srce".
Čak je i Hamvaš u svojoj „Filozofiji vina" upao u zamku zvanu špricer ili
bevanda. On kaže: „Mlado seksardsko nikada ne mešaj, ali staro nikada
ne pij čisto ako ne želiš svoju propast." Ukoliko je vino piće u dosluhu sa
istinom, ili sunce pretočeno u čašu, jadne li istine i sunca ako ih
razvodnjavamo. Ne volim vodu ni u cipeli, ni u kolenu, a kamoli u vinu. Pa
vino je „dete vremena" jer se sa godinama oplemenjuje razvijajući svoj
čaroban i opojni miris koji se zove buke. Najveća jeres je u takvo vino, u
koje je vreme utkalo poseban kvalitet, sipati vodu.
Ne znam ta no ko su djaci gamabancijaši, ni kada č su živeli, ali zacelo se
radi o duhovitim obešenjacima koji su izistinski uživali u vinu, a onima koji
su ga razvodnjavali predskazali su pakao. Evo njihove opomene:

Ko vino sa vodom pije,
biće mokar i u duši.
Tog će, jadnog, samo vatra
pakla moći da osuši!

Od svih špricera francuski je najbolji
Potrudili su se špriceraši, bevandaši i gemištaši da za svoje grešno pijenje
vina nađu valjane razloge i čak da istom daju poseban značaj. Najpre
tvrde kako popravljaju vodu vinom i pri tom mnogi od njih ističu da prvo
treba naliti u čašu vodu, a zatim vino. Ovakvim redosledom nalivanja, voda
i vino se navodno bolje izmešaju. A da li je baš tako? S obzirom na to da je
voda specifično teža od vina, mešanje ovih dveju tečnosti bilo bi temeljnije
ukoliko bi se specifično gušća voda naročito ukoliko se radi o mineralnoj
ili soda-vodi (efekat CO2), nalivala na vino.
Posebno su špriceraši, na nivo filozofije podigli pitanje izbora mineralne
vode. Sve se svodi na činjenicu da voda nije kisela, kako je oni nazivaju,
već mineralna. Ona ne samo da nije kisela, nego je, naprotiv, blago
alkalna. Obično je njena pH vrednost za neku decimalu iznad 7. One
alkalnije mineralne vode radikalnije utiču na porast pH vrednosti vina i
samim tim promenu bojenih materija belog vina iz žute u manje-više sivu.
Ovo se odražava negativno na boju ali, takode, i na ukus ovog kvazi-pića.
Kako je za kvalitet „bogohulnog" pića zvanog špricer neobično važan
odnos vode i vina, smislili su špriceraši razne nazive za isti. Ne ulazeći
detaljnije u ovaj vinski pogrom načuo sam da postoje sledeći špriceri:
boemski, košeni, poplašeni, božji (?), šoferski, profesorski, damski itd. Ne
bih voleo da neko pomisli kako sam isključiv kada je reč o špricerima.
Imam i ja špricer u kome uživam. To je tzv. francuski špricer koji se
pravi tako što se čaša napuni vinom, a soda uštrca pod sto.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:27

Stari Grci krivi za lošu naviku

U antičkoj Grčkoj i Rimu bilo je uobičajeno pijenje vina pomešanog sa
vodom. Grci i Rimljani su za doručak koristili hleb natopljen čistim vinom,
dok za ručak i večeru nisu pili vino. Običaj starih Grka je bio da kasnije,
posle večere, na tzv. simposionima (sapitništvima) piju vino razblaženo
vodom. Posle večere najpre bi prali ruke i potom prinosili žrtvu livenicu
(čisto vino) bogovima. Gost koji je bio predodređen da predsedava
simposionom (simpozijarh) određivao je u kom će se odnosu vino
razblažiti vodom i koliko će se popiti. Običaj je bio da pehar najpre podiže
domaćin koji je izlivao nekoliko kapi u čast bogova a, zatim, pio u zdravlje
gosta sa njegove desne strane. Potom je taj gost prihvatao pehar i posle
nazdravljanja isti predavao „sapitniku"sa svoje desne strane i tako
redom. Da svako vreme nosi svoje breme potvrđuje i činjenica da su se u
staroj Grčkoj smatrali varvarima oni koji su pili čisto vino, nerazblaženo
vodom. Kažu da je samo pesnik Anakreont uživao u vinu „grešno", pijući
ga onakvog kakvog ga je majka priroda dala. Prema predanju,
spartanski kralj Kleomenes (oko 500 god. pre n.e.) bio je protivnik lošeg
običaja razblaživanja vina vodom i da ga je zbog toga snašlo ludilo. Vino
se razblaživalo vodom obično u odnosu 1:1, a u slučaju težih vina, taj
odnos je bio 1:2, 1:3, 2:3 ili 3:5.
Potrebu za razblaživanjem vina vodom nametale su senzorne
karakteristike vina koje su bile posledica ondašnjeg načina proizvodnje i
konzervisanja. Osim toga, stari Grci su vršili selekciju sorti vinove loze
koje su davale grožde sa puno šećera. Niz ampelografskih mera koje su
primenjivali takode su doprinosile visokom sadržaju šećera u groždu.
Prema grčkom pesniku Hesiodu, grožde je posle berbe držano 10 dana
na suncu, a potom još 5 dana u hladovini, usled čega je voda isparavala iz
grožda, a sadržaj šećera narastao čak od 40 do 50%. Ovakva vina,
jaka, gusta i slatka, čuvana su u kožnim mešinama 10 - 20 godina pre
konzumiranja, tako da su usled isparavanja vode bila još jača, gušća i
slada i mogla su da se piju samo razblažena vodom u određenom odnosu.
U to vreme "božanska pića" bila su toliko jaka da su mogla, kako navodi
Homer, da se razblažuju vodom i u odnosu 1:20. Ovakvim jednim vinom
uspeo je Odisej da napije čak i jednookog diva Polifema. Aristotel, takode,
ističe alkoholnu snagu ondašnjih vina primerom da se od jednog litra vina
sa Samosa opilo čak četrdesetoro ljudi! U starih Grka i Rimljana bilo je
veoma rasprostranjeno dodavanje vinu raznih materija mineralnog i
biljnog porekla radi bistrenja, sprečavanja kvarenja i aromatizovanja.
Dodavala se vinu morska voda, gips, bela glina, delovi pojedinih cvetova,
začin i, smole. U cilju bolje održivosti vino se čak tretiralo i dimom, slično
mesu. Pored visokog sadržaja alkohola, čak i do 18%, i visokog stepena
slasti, ova vina su bila i pravi konglomerat raznih mirisa. Nije za čudenje
što ih je jedino razblaživanje sa vodom moglo učiniti prihvatljivim. Danas
grčka recina i španska sangrija vuku svoje korene čak iz stare Grčke.
Običaj razblaživanja vina vodom, zadržao se u Francuskoj i Italiji sve do
XVII veka, a kod nas i do današnjih dana. Opšte poznato je da svaka
kultura traži određeno vreme za utemeljenje, ali kada je reč o vinskoj
kulturi mi ga baš preterasmo. Špriceri su još uvek aktuelni.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 09 Нов 2011, 16:27

Dobro vino se ne da razvodnjavati

Kada se zapodene razgovor o vinu i vodi, brzo ga prekidam davno
smišljenom ali uvek aktuelnom opaskom da "ne treba kvariti vino vodom i
ljubav brakom." Ako ga sam Bog nije pokvario, zašto bi ga mi
upropaštavali vodom?
Iako sam zakleti neprijatelj nečasnog razvodnjavanja vina, ipak, u
nekim slučajevima mogu da nadem opravdanje za takvu rabotu.
Tako, npr., na primorju i mediteranskim zemljama pije se kišnica koja se
sakuplja u cisternama ili bistrernama. Ova voda je često, u higijenskosanitarnom
pogledu, neispravna. Prisutni virusi ili bakterije u njoj umeju
da nam zagorčaju prvih par dana letovanja na moru. Ukoliko dodamo
takvoj vodi malo crvenog vina, taninske materije negativno naelektrisane
u vinu denaturišu pozitivno naelektrisane mikrobe čije su ćelije proteinske
prirode. U ovakvim situacijama vino, uistinu, popravlja vodu. Osim toga,
treba imati u vidu da stanovnici ovih krajeva tokom leta rade i gube dosta
te nosti iz organizma znojenjem. Bevanda, č osim što će vodu učiniti
ispravnom, daće organizmu i deo minerala koji se gubi ovim putem.
Pošto je u čistom vinu iskrenost, a ja ga samo takvog pijem, neću kriti da i
neki proizvodači vina proizvode takva bela vina koja se bez sode ili
mineralne vode, naprosto ne mogu piti. Od dobrog belog vina traži se čist
miris voćnog, cvetnog ili sličnog karaktera, lepa punoća i topivost na
ukusu, sa optimalnom dozom CO2 koja daje potrebnu svežinu vinu.
Nasuprot ovome, postoje bela vina koja su suviše laka, prazna na ukusu,
bez svežine i topivosti, ali sa dozom oporosti i gorčine. Ovakva vina
ostavljaju suvi osećaj u ustima i grlu. Kada im se doda malo soda-vode ili
mineralne, smanjuje im se oporost i gorčina, dobijaju na svežini od CO2 i
naprosto „progledju". E, izem ti vino ako ga voda popravlja!
Da dobro belo vino svojim kvalitetom, tvrdoglavom činjenicom, može da
negira vodu, najbolje pokazuje sledeći primer. U restoranu hotela „Boem",
u Sremskim Karlovcima, svirao je klavir svojevremeno Lepi Antika
(Szep Antal), inače, u ono vreme ortodoksni špriceraš. Donesem mu ja
jedno lepo karlovačko belo vino a ono puno, zaokruženog ukusa, lepe
arome, svežine koja se samo poželeti može. Nalijem ga u čašu i pružim
Antiki. A on kao osvedočeni vajnšmeker najpre pomirisa vino, malo otpi iz
čaše i sa mađarskim akcentom, simpatično i glasno zaključi: „U ovo vino
neću sipati vodu." To je bio najbolji dokaz mojoj tvrdnji da je dobar
kvalitet vina tvrdoglava činjenica koja sama po sebi odbacuje vodu. Kada
bi sva bela vina bila takva kao ovo karlovačko, špriceri bi bili "crna
prošlost" u našoj vinskoj kulturi.
Na kraju, nećete pogrešiti ako se rukovodite italijanskom sentencijom:
VODA ZA OBRAZ - VINO ZA DUŠU!"
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 14 Јан 2012, 18:44

Tajna zvana tiramisu


Bez ikakve sumnje, tiramisu je danas toliko popularan da se poslužuje gotovo u svim restoranima u svetu – bilo italijanskim, bilo internacionalnim. Neverovatno je kako je osvojio svet za relativno kratko vreme. “Izmišljen” je ’70 –tih godina u gradu Treviso u severnoj italijanskoj pokrajini Veneto ali pravu popularnost stekao tokom ’90 -tih godina. Danas već spade u klasike, ima bezbroj varijacija i nalazi se na meniju skoro svih restorana, poslastičarnica i kafea širom sveta.


Слика


Italijanski naziv tiramisu potiče iz venecijanskog dijalekta (Veneto) i doslovno znači „digni me“ ili „povuci me“ (engl. “pick me up”, u smislu re-energize, regain strength, or waking-up). A samo ime postaje sasvim opravdano kada analiziramo glavne sastojke koji zaista “daju krila”. Opaka kombinacija jaja, kafe, čokolade, alkohola i mlečnih belančevina zaista krepi duh i telo - piškote zamočene u kafu sa rumom slažu se u slojevima između kojih je krem od mascapone sira i jaja, a vrh kolača premazan je istim kremom ili šlagom i posut kakaom ili čokoladom. Božanstveno, zar ne?

Ali šta je to što ovoj poslastici daje tako specifičana ukus? Tajna leži u originalnom receptu i glavnim sastojcima: mascarpone sir, zabaglione krem, espresso i savoiardi.

Mascarpone sir. Ovaj sir ima veoma dugu istoriju i veruje se da prvi put proizveden već u XIII veku u Lombardiji, severnoj pokrajini Italije. Ime mu potiče od reči mascherpa, što je lokalni naziv za vrstu rikota sira. Međutim, mascarpone je i više od sira: podseća dosta na kajmak, sa sadržajem masnoće do 75%, slatkastog ukusa i glatke, krematske teksture. Ranije se smatralo da je to proizvod koji se proizvodi i upotrebljava isključivo tokom zime, prvenstveno zbog svoje visoke kalorijske vrednosti, a takođe i zbog toga što je veoma delikatnog sastava i zahteva niske temperature čuvanja. Danas širom sveta postoje brojni proizvođači ovog sira ali retko ko uspe da pogodi tu delikatnu strukturu, specifičnu aromu i neponovljiv ukus pravog italijanskog mascarpone sira.


Слика


Zabaglione krem. To je klasičan italijanski desert poreklom iz Venecije. Poznati italijanski gastronom Đuzepe Mafioli pisao je da ime ovog deserta ima poreklo u reči zabaja, koja se odnosila na desert popularan u oblasti Ilirije. U to vreme, zabaglione se pripremao od žumanaca, meda i slatkog vina sa Kipra. Danas se umesto ovog krema u receptima za tiramisu najčešće navodi upotreba krema koji se dobija mućenjem šećera i žumanaca, uz dodatak nekog aromatičnog likera, ili upotreba likera od jaja.


Слика


Espreso. Espreso je koncetrovan napitak od kafe i dobija se po principu korišćenja vodene pare (voda pod pritiskom prolazi kroz posebnu vrstu pržene i mlevene kafe). Takav način pripreme kafe pokrenut je u Milanu početkom XX veka. Za razliku od drugih metoda pripreme kafe, espreso često sadrži veću koncentraciju kofeina ii ma znatno jači ukus i aromu.


Слика


Savoiardi. Ova vrsta deserta nastala je još u XVI veku, u severno-italijanskoj pokrajini Piemonte, na granici sa Francuskom. Navodno, kreiran je specijalno za prijem organizovan u čast posete francuskog kralja. Zahvaljujući velikom uspehu na ovom prijemu, ovaj desert je i zvanično bio “usvojen” od strane kraljevske kuće Piemonte i preimenovan u Savoiardi. Ova poslastica je veoma lagana za jelo jer se priprema samo od umućenih belanaca. Ima široku primenu u pripremi različitih torti, gde se koristi kao vrsta kore, a takođe je neizostavni dodatak uz kafe, sladolede, voće salate i čajeve. Po ukusu i izgledu podseća na naše piškote.


Слика

I da zaključimo – sir veoma bogatog ukusa i arome, mešavina žumanaca, šećera i slatkog vina iz zabaglione krema, kofein iz espresso kafe i sve začinjeno kakaom ili čokoladom čine ovaj kolač zavodljivom kombinacijom najrazličitijih ukusa koja će Vas garantovano “dići” u nebesa.

Слика
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Јан 2012, 16:46

15 najbizarnijih dijeta svih vremena


U potrazi za vitkom linijom, ljudi su spremni da odu i suviše daleko. Kada zdrava ishrana i vežbanje nisu dovoljni, na scenu stupaju najnovije, najbolje, a često i najčudnije dijete, u nadi da će jedna od njih konačno uroditi plodom.
Koje su to najčudnije dijete svih vremena?

Pomodarstvo isprobavanja najnovijih dijeta traje već vekovima. Tako se pre kupus-dijete verovalo da sirće ili cigarete mogu da vam pomognu u gubljenju težine.
Danas to zvuči čudno, ali istorija je pokazala da očajni zaluđenici dijetama traže očajne mere.
Saznajte najluđe načine na koje su ljudi pokušavali da se brzo oslobode kilograma.

1727. - Izbegavanje močvara
Tomas Šort je napisao studiju pod nazivom "Uzroci i posledice debljanja" u kojem je primetio da gojazni ljudi žive blizu močvara. Njegova preporuka bila je da ljudi sa viškom kilograma napuste ovakve prostore i da se presele u sušna podneblja, ne bi li tako izbegli očigledno bolestan efekat močvare na njihov život. Efektivnost ovakvog plana za mršavljenje se sigurno ne može dokazati, ali izgleda kao dobar savet prodavca nekretnina.

1800. - Glad ili histerija?
Tokom druge polovine 19. veka, oblik "Viktorijine anoreksije" je izazivao bes među srednjom klasom i aristokratijom zapadne Evrope. Ljudi su bukvalno izgladnjivali sebe kako bi dostigli kraljicu Viktoriju - pojam vitkosti - koja se povezivala sa duhovnom čistotom i ženstvenošću.

1820. - Sirće kao dijeta
Anoreksični i bulimični pesnik Lord Bajron popularizovao je sirće u ishrani tokom 1820. godine. Da bi očistio svoje telo, pio je dosta vode i sirćeta, pored šolje čaja i jaja. Neželjeni efekti ovakve dijete bili su povraćanje i dijareja, pa samim tim nije ni čudno što je tako gubio na težini.

1903. - Flečerova (žvakaća) dijeta
Prodavac umetnina iz San Franciska Horacije Flečer postao je poznat kao "Veliki žvakač" pošto je izjavio da je izgubio 40 kilograma tako što je hranu samo žvakao, a nije gutao. Nakon što ga je zdravstveno osiguranje odbilo zbog težine počeo je da žvaće svaki komadić hrane 32 puta (po jedan za svaki zub), a ostatak bi ispljunuo. Prema njegovom mišljenju, telo će na taj način apsorbovati onoliko hranljivih materija koliko je potrebno njegovom organizmu, bez gomilanja kilograma. Moto ove dijete je - "Priroda će kazniti one koji ne žvaću".

1925. - Dijeta sa cigaretama
Teško je zamisliti da bi pušenje cigareta moglo ikada da bude povezano sa promocijom dobrog zdravlja, ali one su tih godina bile upravo tako predstavljane. Nekoliko duvanskih kompanija hvalilo je glavnu prednost svog proizvoda, a to je suzbijanje apetita. "Laki strajk" je tako savetovao pušače da "zapale Laki, pa se nikada više neće odricati slatkiša."

1928. - Dijeta Inuita
Polarni istraživač Vilhjalmur Stefanson je predložio svoj plan za mršavljenje kao ekstremnu verziju Atkinsonove dijete. Nakon što je jedan deo svog života proveo u tundrama na severu, Stefanson je bio zaprepašćen koliko je zdrav narod Inuita, uprkos tome što živi na sirovoj ribi i kitovoj masti, a gotovo da ne jede voće i povrće. Stefanson je toliko bio zaintrigiran ovom ishranom, a tvrdio je da je i sam živeo na taj način, pa je efikasnost ove dijete bila proverena i u bolnici Belevi u Njujorku, gde su lekari pratili njegovo zdravlje nekoliko meseci. Nakon posmatranja, proglašen je zdravim.

1930. - Sapun za mršavljenje
Može li masnoća da se spere tokom tuširanja? Iako zvuči suviše dobro da bi bilo istinito, sapun za mršavljenje je naterao žene početkom 30-ih godina prošlog veka da jure svaki čas u kadu na tuširanje. Reklame za proizvode poput "Fatoff", “Fat-O-NO” i “La-Mar Reducing Soap” poručivale su potrošačima da se penom dolazi do vitke linije. Međutim, uprkos njihovim grandioznim tvrdnjama, ovi sapuni nisu imali magične sastojke za topljenje masti. To su bili sapuni za ruke sa kalijum-hloridom i ostalim osnovnim sastojcima.

1954. - Parazit-dijeta
Kada su ljudi shvatili da pantljičare - parazitski crvi koji žive u crevima čoveka - troše hranljive materije, pa samim tim mogu da budu i uzrok mršavljenja svojih domaćina, nisu svi imali istu reakciju. Neki su odmah sami počeli da unose ove organizme u nadi da će konačno moći da jedu bez straha da će se ugojiti. Međutim, neki zagovornici ove "dijete" su bili zgroženi činjenicom da pantljičare mogu rasti i do 25 metara dužine u crevima, što moše da izazove napade, meningitis ili demenciju.

1960. - Dijeta uspavane lepotice
Teško da ćete moći da jetede dok spavate, tako da bi to mogao da bude idealan način da smršate, zar ne? Ova ideja se krije iza tzv. dijete uspavane lepotice, koja je popularizovana šezdesetih godina prošlog veka. Sledbenici ove dijete, među kojima je bio i Elvis, smirivali bi sebe sedativima i tako spavali danima.

1961. - Dijeta "Kalorije se ne računaju"
Herman Toler je tvrdio da nema potrebe da se broje kalorije sve dok izbegavate ugljene hidrate i hranu sa visokim sadržajem masnoće i proteina. Suština dijete je da morate da "isperete" organizam nezasićenim biljnim uljem u obliku tablete, koju je on proizvodio. Njegova teorija je da, kada se ulje i belančevine konzumiraju zajedno, to podstiče gubljenje masti. Sam Herman je tvrdio da je tako izgubio 65 kilograma za osam meseci. Ali dr Toler je upao u probleme sa zakonom baš kada je objavio knjigu za promociju ove dijete, a 1967. proglašen je krivim za zaveru i prevaru.

1970. - Prolin dijeta ili "Poslednja šansa"
Sedamdesetih godina prošlog veka Rodžer Lin je zagovarao potpuno izbegavanje hrane, osim njegove "čudesne" tečnosti, koju je nazvao Prolin. Prolin se sastojao od rogova životinja, kopita, kože, tetiva, kostiju i drugih nusprodukata koji su lišeni veštačke arome, boje i enzima. U toku jednog dana ovo piće vam je obezbeđivalo samo 400 kalorija, tako da ne čudi što je najmanje 58 ljudi, koji su pokušali ovu dijetu, doživelo srčani udar. Bez obzira da li je za to krivo ovo piće ili ne, niko ne bi trebalo da ovo proba kod kuće.

1980-2000. - Dijeta "Živite na vazduhu"
Većina dijeta zahteva izbegavanje određene vrste hrane, na primer mesa, ugljenih hidrata ili šećera. Ali jedna dijeta zahteva od vas da se odreknete svega. Tako je - trebalo bi da opstanete samo na vazduhu. Sledbenici ove teorije veruju da, kada se ljudi nalaze u najčistijem stanju harmonije sa svetom, više nemaju potrebe za hranom, vodom ni snom. Australijanka Džasmuhen je pokušala ovo da dokaže, ali test je obustavljen posle četiri dana kada joj se usporio govor usled teške dehidratacije.

2000 - Vizuelna dijeta
Da li ste ikada primetili kako lanci brze hrane koriste crvenu i žutu boju u svojim logoima i restoranima? Za te boje se kaže da stimulišu apetit. Nasuprot tome, plava boja ga suzbija. Jedna japanska kompanija je iskoristila ove informacije da bi napravila set za ručavanje namenjen za dijetu, iznijansiran pomoću sočiva u plavoj boji, tako da hrana izgleda neprivlačno, pa samim tim ubija vašu želju za jelom.

2000. - Igle u uhu
Praksa heftanja hrskavice unutrašnjeg uha da bi se izgubio apetit je zasnovana na akupunkturi, obliku kineske terapije u kojoj igle ostaju u uhu do nedelju dana. Ove igle se mogu koristiti 6 nedelja do 3 meseca, nakon čega se vaše telo navikava na njih i samim tim one gube svoju efikasnost. Zagovornici ove metode kažu da igla stimuliše tačku pritiska koja kontroliše apetit. Ovaj metod mršavljenja nije dokazano efikasan, a može da izazove i niz opasnih neželjenih efekata kao što su ozbiljne infekcije i unakaženost.

2000. - Dijeta sa tupferima
Kome treba hrana kada možete da se najedete niskokaloričnih tupfera? To je ono što će vam ljubitelji ovog specifičnog načina ishrane reći. Neki ih jedu suve, a drugi ih potapaju u želatin. Zbog toga što mogu da zasite, gubite želju da jedete pravu hranu. Iako su pamučni tupferi bogati vlaknima, nažalost, to nije vrsta vlakana koja je potrebna ljudima.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30490
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 16 Јан 2012, 16:51

Kako je kuvala Merilin Monro?

Vešto, sa ljubavlju i bez belog luka,

Zbirka "Merlinkinih" pisama i beležaka zove se "Fragmenti", i sadrži između ostalog i njene omiljene recepte.

"Dejli mejl" prenosi recept za nadev za ćurku, koji je Monroova zapisala 1955. godine dok je živela u Njujorku sa piscem Arturom Milerom.

"Nipošto beli luk! Potopiti veknu francuskog hleba u vodu, dodati pet začina, šaku narendanog parmezana i malo izmrvljenih oraha", napisala je Merilin.

Seks bomba u svom kuvaru retko pominje masnoće ili jaja, a "Dejli mejl" prenosi da, iako ga je često koristila u receptima, nije umela pravilno da na engleskom napiše "peršun".
Слика