Gastronomske zanimljivosti

Уредник: Moderatori

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Gastronomske zanimljivosti

Порукаод Mustra » 10 Мај 2008, 18:45

Neobična priča o prženom krompiru
Čips je izmislio - Indijanac


Elegantni hotel "Carey Moon Lake House" u gradu Saratoga Springs na severu države Njujork, bio je sredinom 19. veka popularno letovalište njujorških bogataša. U leto 1853. godine među njima se našao i železnički magnat Kornelijus Vanderbilt. U restoranu, jedne večeri, nikako mu se nisu sviđali prženi krompiri. Nekoliko ih je puta slao natrag kuvaru, žaleci se: "Predebeli su i nisu dovoljno hrskavi"! Glavni kuvar u hotelu bio je izvesni Džordž Krum, Indijanac i, po svemu što se pripoveda, čovek prilično mrzovoljan. Pomfri je pripremao u deblje nasečenom, standardnom francuskom stilu, u Francuskoj popularizovanom još u 18. veku. A baš u tako pripremljenom krompiru silno je uživao Tomas Džeferson dok je bio američki ambasador u Parizu. Recept za tako neobično pripremanje krompira sa sobom je doneo u Ameriku i "frenčfrajs", na veliko zadovolstvo gostiju, redovno servirao u svojoj kući u Montičelu. No, vratimo se "Moon Lake Hotelu" i Vanderbiltu i Krumu. Svaki put kad bi Vanderbilt krompiriće slao natrag u kuhinju, Krum bi ih, ljut, sve tanje rezao ali ni takvi nisu zadovoljavali zakeralo Vanderbilta. Krumu je u jednom trenutku dojadilo i odlučio je da se osveti: "Sada ću ih narezati tanke kao papir i baciti u vrelo ulje, tako će biti hrskavi a pritom ću ih dobrano posolitil pa će mu njegovi tanki krompiri presesti" - odlučio je Krum. Krumov se plan, međutim, izjalovio jer umesto da Vanderbiltu pokvari večeru, ovaj se oduševio i u slast pojeo nekoliko porcija.
Vest o Krumovim tankim i hrskavim krompirićima brzo se proširila, odmah su postali specijalitet restorana "Carey Moon Lake Hotela" i na njegov jelovnik bili uvršteni pod imenom "Saratoga čips", prema Saratogi u kojoj su bili i "rođeni". Šta se dogodilo posle toga? Džordž Krum je ubrzo otvorio sopstveni restoran otvorio prekoputa hotela ali s druge strane jezera i u njemu "Saratoga ćips" servirao u korpicama na svakom stolu ali, nažalost, nije zaštitio i patentirao svoj izum. Ubrzo je čips svoje mesto našao na jelovnicima mnogih restorana, daleko od mesta svog rođenja. Iz restorana je u trgovine stigao 1895. godine zahvaljujući izvesnom Vilijamu Tapendonu iz Klivlenda u državi Ohajo.
Tapendon je počeo skromno, u vlastitoj kuhinji, i čipse sam dostavljao trgovinama u svojoj četvrti a onda je, kako su narudžbine rasle, svoj biznis iz kuhinje preneo u preuređenu šupu iza kuće. Bila je to prva fabrika poteto čipsa u Americi. U toku prve dve decenije 20. stoleća pojaviće se niz drugih proizvođača. Tako je 1926. godine Laura Skuder iz Monterej Parka u Kaliforniji, vlasnica malog, porodičnog biznisa za proizvodnju poteto čhipsa, izumela posebnu vrećicu koja je čuvala njihovu svežinu. U Klivlendu je 1937. godine osnovan i "Nacionalni institut za čips od krompira" a četrdeset godina kasnije, pod promenjenim imenom - "Snack Food Asociation", svoje će sedište premestiti u Vašington. Dva najveća proizvođača čipsa, "Frito and Lay", udružiće se 1959. godine i postati najmoćniji proizvođači raznih vrsta čipsa - "FRITOLAY". Onaj od krompira dobićemo uskoro u bezbroj verzija - sa i bez soli, s ukusom roštilja, crnog i belog luka, specijalnih jalapeno paprika,sirćeta, sira, slanine, limuna, rozbifa, senfa, jogurta, u meksičkom stilu, na ljuti način, Cajuna...
Koliko kultura, toliko i raznih ukusa a sasvim je izvesno da nas čeka još puno drugih varijanti. Amerikanci pojedu više čipsa nego bilo koja druga zemlja sveta. Za njegovu proizvodnju najbolji je, kažu, krompir koji dolazi iz države Pensilvanija ali u manjoj meri i krompir iz Mičigena i Minesote, Nebraske i Severne Dakote, Floride, Serverne Karoline, Alabame, Kolorada i Teksasa, Ono što je pre 150 godina počelo sasvim slučajno, u restoranu elegantnog hotela "Carey Moon Lake House", u mestu Saratoga Springs, u državi Njujork kao Krumova osveta jednome od Vanderbilta, preraslo je, u međuvremenu, u industriju vrednu, samo u SAD - 6 milijardi dolara! A mislili ste da je poteto čhips proizvod bez prošlosti!
FONET EKSTRA
Последње учитавање од Mustra дана 22 Мај 2008, 22:39, учитано 2 пута укупно.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:28

Vino i čokolada – savršen spoj

Švajcarska kompanija "Bari Kalebo" (Barry Callebaut), vodeći svetski proizvođač visokokvalitetnog kakaa i čokolade, povezala je svoje čokolade "kontrolisanog porekla" s različitim vrstama vina u nastojanju da iskoristi rast tržišta premijum čokolade isticanjem te "sofisticirane" ravnoteže ukusa.
Čokolada "kontrolisanog porekla" proizvodi se od kakao zrna poreklom samo iz jedne zemlje, što znači da konačan proizvod ima prepoznatljiv i jedinstven ukus.
Kompanija se nada da će isticanjem kompatibilnosti svojih čokolada s različitim vrstama vina pokazati kako takva kombinacija može još snažnije istaći širok spektar aroma čokolada.
"Bari Kalebo" je svoje čokolade s poreklom prema aromi podelio u tri grupe: blage, jake i moćne arome, a za svaku od tih grupa predlaže specifična vina.
Blage čokolade sa slabim ukusom kakaa i izrazitom voćnom ili cvetnom aromom, trebalo bi, na primer, da se jedu uz suvo ili poluslatko vino "izrazite kiselosti, suptilne elegancije i aromom voća", ukazala je kompanija.
Ističući direktnu povezanost čokolade s vinom, zvaničnik kompanije Hans Frins kaže: "U čokoladi treba da uživamo na isti način kao i u vrhunskom vinu. Čokolade 'Bari Kaleboa' s kontrolisanim poreklom su, kao i vino, u velikoj meri odraz specifičnih vrsta kakaa i jedinstvenog tla i vode u područjima u kojima se zrno kakaa proizvodi."
Ispitivanja potrošača u Belgiji, Švajcarskoj, Francuskoj, Britaniji i SAD su pokazala da je 42 odsto anketiranih već otkrilo čokolade s kontrolisanim poreklom, što je za 26 odsto više nego 2006, a petina svih potrošača čokolade ih je jela bar jednom mesečno.
"Bari Kalebo" ima više od 40 različitih vrsta čokolade s poreklom, od kojih su mnoge tek nedavno lansirane kako bi se zadovoljila rastuća potražnja.

(Tanjug)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:29

Note menjaju ukus vina

Slušanje određene muzike može da utiče na ukus vina koje pijemo, tvrde autori studije posvećene ovom pitanju na kojoj je sarađivao čileanski proizvođač vina Aurelio Montes, koji za kaberne sovinjon preporučuje isključivo muziku legende roka Džimija Hendriksa.
Profesor Adrijan Nort sa Univerziteta u Edinburgu objašnjava da je studija rezultat istraživanja, koje pokazuje da slušanje određenog muzičkog komada uz degustiranje kaberne sovinjona pojačava njegov ukus za 60 odsto, tako da postaje bogatiji i snažniji.
Istraživanje koje je sprovelo Odeljenje za primenjenu psihologiju Univeziteta Škotske, zasniva se na teoriji prema kojoj muzika stimuliše određene zone mozga. Zapravo, kada pijemo vino uz muziku, te zone postaju mnogo aktivnije i utiču na percepciju ukusa vina.

Blondie uz šardone, Bob Dilan uz kaberne

U izradi ove zanimljive studije sarađivao je Čileanac Aurelio Montes, koji muziku koristi u procesu spravljanja vina. Montes je ubeđen da zvuci manastirske, duhovne, muzike koji se šire prostorijom gde se vrši fermentacija vina poboljšavaju kvalitet proizvoda.
Očigledno ljubitelj grupe Blondie, Otisa Redinga i Džimija Hendriksa, čileanski enolog tvrdi da neke njihove pesme imaju specijalno dejstvo na ukus pojedinih sorti vina.
Tako, Montes preporučuje ritmičnu, poletnu pesmu "Atomik" u disko maniru grupe Blondie uz šardone, vino bogatih nijansi i bukea, koje u takvom spoju poprima veličanstven ukus.
Međutim, vino merlo, koje spada u sortu burgundac, pruža maksimum svojim obožavaocima upravo uz čuvenu soul pesmu "Sedeći na doku", najveći hit Otisa Redinga, koji svojim baršunastim i moćnim glasom, uz šum vode i talasa, naglašava karakterističnu crtu te vrhunske sorte crnog vina.
Montes posebno insistira na specijalnom, čileanskom kaberne sovinjonu iz 2006. godine koji najviše paše uz "Kulu stražara", pesme Boba Dilana u izvođenju Džimija Hendriksa, gde ta poema dobija gotovo božanski zvuk uz jecajući zvuk dominirajuće gitare.

(Tanjug)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:31

Festival kulena u Bačkom Petrovcu

Слика

Ako volite specifičan ljutkasti ukus kulena onda zabeležite 24. maj kao datum kada morate obavezno otići u Bački Petrovac na Festival kulena.
Tog dana više od 20 proizvodjača kulena predstaviće svoje proizvode, a najbolji će biti nagradjni. Uz ovu pikantnu kobasicu najbolje ide “domaća ljuta” pa će tako u Bačkom Petrovcu i nekoliko proizvodjača rakije takodje imati svoje štandove.
Ako niste znali, kulen, barem onaj originalni, se pravi od svinjskog mesa uz dodatak tucane crvene paprika i belog luka. Biber nije dozvoljen, jer bi taj začin pokvario specifičan ukus koji se dobija od ljute paprike.
Koristi se najkvalitetnije meso koje nije mnogo masno - ledjni delovi, but, plećka ili vrat. Može se dodati i malo slanine. Sastojci se krupno melju, ili seku nožem. Uz dodatak začina dobija se smesa kojom se puni slepo crevo svinje ili kulenac.
Tako dobijena kobasica ne bi trebalo da bude šira od jednog centimetra u prečniku, a teža od jednog kilograma. Zbog svoje debljine kulen se nešto duže suši i to isključivo dimom dobijenim paljenjem drva, nikako nekog drugog goriva.
Ukus kulena zavisi od toga u kojoj srazmeri su meso i začini, a ponekad i od toga da li je kobasica obavijena tankim slojem plemenite plesni koja mu daje specifičnu aromu.
Kulen i ostale kobasice, spadaju u tradicionalnu hranu u Srbiji, ali su najveći ljubitelji ipak Nemci. Oni čak imaju i muzej kobasica koji se nalazi u Holzhausenu.

Kobasice vole i Francuzi, Italijani, Madjari, Hrvati, Slovenci i Poljaci. U Švedskoj su hrenovke devedesetih godina prošlog veka bile jedina brza hrana koja se prodavala na ulici u malim kioscima ili kamp-prikolicama.

Inače, kobasice se prema trajnosti mogu podeliti na:

1. dugotrajne - sušene i dimljene, koje traju oko 4 meseca
2. polutrajne - parizer, šunkarica... traju oko do 45 dana
3. kratkotrajne - hrenovke i viršle.

(MONDO)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:37

Čiji je šampanjac?

Vinogradari i vinari švajcarskog sela Šampanja odlučili su da povedu bitku protiv zabrane korišćenja naziva "šampanjac" za svoje vino, budući da je, prema međunarodnim trgovinskim propisima, on rezervisan samo za penušavo vino iz francuskog vinogradarskog regiona Šampanja.
Bilateralnim sporazumom između Švajcarske i Evropske unije, vlada Švajcarske je 1999. prihvatila da naziv "šampanjac" bude rezervisan za čuveno francusko vino pod tim nazivom. Švajcarskom selu Šampanja je dat rok do 2004. godine da prestane s korišćenjem tog naziva, podsetila je agencija Rojters.
"U ovom selu više nemamo pravo da koristimo naše sopstveno ime, što je po nas fatalno", ogorčen je predstavnik akcionog komiteta tog sela Tomas Bindšedler.
On je podsetio da su vinari tog sela nekada prodavali 110.000 boca vina, da bi prodaja prošle godine opala na samo 32.000 boca, posle promene oznaka na etiketi koje sada ne upućuju na mesto porekla tog vina.
Seljaci iz Šampanje ukazuju da se naziv njihovog sela po prvi put spominje još 885. godine i da prve zabeleške o uzgajanju loze u tom selu potiču iz 1657.
Bindšedler uverava da seljaci ne žele da oduzmu pravo proizvođačima penušavog vina iz Francuske da koriste naziv "šampanjac", već samo traže da i oni imaju pravo da koriste sopstveno ime da bi ukazali na poreklo svog proizvoda.
(Tanjug)
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:38

Englezi dnevno bace četiri miliona jabuka

Stanovnici Velike Britanije svake godine bace u đubre prehrambene proizvode ukupne vrednosti od deset milijardi funti, rezultat je vladinog istraživanja, prenosi "Indipendent".
Skoro četiri i po miliona jabuka, 600.000 jaja i 1,3 miliona pakovanja jogurta završe u đubretu svakog dana, a najveći deo hrane koja se baca ostaje neraspakovan i netaknut.
"Ljudi kupuju i na kraju ne pojedu", piše "Indipendent" i podseća da, s druge strane, u mnogim delovima sveta vladaju nestašice hrane zbog porasta stanovništva, suša i korišćenja useva za proizvodnju biogoriva.
Istovremeno, u Britaniji su prošlog meseca cene prehrambenih proizvoda porasle za 4,7 odsto.
"Indipendent" ukazuje da bi se smanjenjem količine hrane koja se baca značajno smanjile posledice i po čovekovu okolinu.
Prema vladinoj studiji, rešavanjem tog problema mogla bi se umanjiti emisija ugljendioksida za 18 miliona tona na godišnjem nivou, što je slično efektu koji bi se postigao kada bi se iz saobraćaja izbacilo svako peto vozilo.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 22 Мај 2008, 22:39

Makadamija orasi - za lepu kožu i zdravo srce

Makadamija, ili australijski orasi, snižavaju nivo holesterola i doprinose zdravlju srca, pokazalo je istraživanje sprovedeno na Državnom univerzitetu Pensilvanije.
Ovi orasi, ukoliko se često konzumiraju, smanjuju i rizik od srčanih oboljenja, i stoga bi ih trebalo svakodnevno uvrstiti u zdravu ishranu.
Iako makadamija orasi nisu, kao ni indijski i brazilski, uvršteni na listu oraha korisnih po zdravlje, koju je objavila američka Uprava za hranu i lekove, njihovo dejstvo je neosporno blagotvorno.
Makadamija orasi sadrže više zasićenih masnoća, od "dozvoljenih" četiri grama na 50 grama oraha. Makadamija sadrže šest, indijski 4,6, a brazilski 7,6 grama, prenosi agencija Tanjug.
Ipak, oni snižavaju nivo "lošeg" holesterola u krvi, jer sadrže viši nivo monozasićenih masti, poput onih koje se nalaze u maslinovom ulju. Ukupan nivo holesterola smanjuju za 9,4 odsto, a nivo lipoproteina niske gustine (LDL), "lošeg" holesterola, za 8,9 odsto.
Takođe, makadamija orasi mogu zameniti druge izvore masti i belančevina u ishrani. Šaka ovih oraha (oko 40 grama) pomaže srcu i sprečava poremećaje njegovih funkcija.
"Smanjenje nivoa holesterola bilo je veće nego korišćenjem oraha koji imaju samo "dobre" masti" izjavila je doktorka Emi Gril, objasnivši da ovi orasi sadrže još neku supstancu koja ima blagotvorno dejstvo.
Po ukusu slični lešniku, makadamija orasi bogati su vrednim hranljivim sastojcima, i sadrže mnogo kalcijuma i drugih minerala. Iako sadrže priličan nivo masti, imaju nizak nivo ugljenih hidrata. Ulje makadamija oraha sadrži oko 22 odsto omega 7 palmitoleinske kiseline. Koristi se u kozmetici, jer ga koža lako upija, a ima hranljiva svojstva, i pomaže pri saniranju opekotina od Sunca.
Pošto se zagrevanjem gube neka od dobrih svojstava ovih oraha, preporučuje se da se jedu sveži. Međutim, budite na oprezu ukoliko ih grickate pred svojim kućnim ljubimcima - imaju otrovno dejstvo na pse.
Слика

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 27 Мај 2008, 16:36

За поклонике добрих вина, отварање боце је својеврстан обред, такорећи чаролија. Све очи тада су упрте у боцу. Најпре се скида спољашњи печат, а затим се врх вадичепа усмерава ка средишту запушача од плуте. Отварач се окреће и лако продире кроз плуту све док не изађе на други крај. Онда, уз помоћ мање или веће снаге, покретом нагоре, особа која држи боцу извлачи чеп из уског стакленог грла. Чује се одређени звук, зависно од тога о каквом је вину реч. Божански нектар спреман је да га кушају...
Није лако тачно одговорити на питање ко је први направио вадичеп. Чини се да је направу за вађење запушача од плуте из грла боце с вином измислио Енглез по имену Самуел Хенсшел 1795. године.
Треба имати у виду да је стаклена боца у давна времена била редак и скупоцен предмет. На пример, све до 1728. године трговина винским боцама од стакла у Италији је била строго забрањена. Тек 1728. године, кад је почела производња боца од дебљег стакла, произвођачи вина могли су да их користе и затварају најпре дрвеним запушачем и канапом, а потом од плуте. Први отварачи или вадичепи били су од метала, с врхом који је заврнут. Он се, дакле, као и данас, завртао у плуту и потом се запушач вадио повлачењем. Разуме се, богаташи су имали другачије вадичепе, често направљене од драгоцених метала, украшене драгим камењем, слоновачом и слично.
Прошле године у италијанској варошици Бароло отворен је Музеј вадичепа. У чак деветнаест просторија приказани су разни вадичепи од најстаријих до данашњих. Занимљиво је да се један део ових савремених поклања као реклама за неки сасвим други производ. Додуше, не недостају и они скупоцени које су осмислили чувени дизајнери. У сваком случају, у витринама Музеја вадичепа могу да се виде врло занимљиви експонати невероватних облика (од животињских глава до еротских фигура). Углавном потичу из Италије, Енглеске и Немачке, мада има и из Швајцарске (углавном вишенаменских), као и Америке.
Слика

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 23255
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 03 Феб 2009, 21:22

Da vas hrana obraduje


Слика


Poznato je da vas hrana može oraspoložiti, samo je nezgodno ako preterate s količinom, ako unosite više nego što je vašem organizmu potrebno, jer se tada gojite i ugrožavate svoje zdravlje (plus se i iznervirate kad primetite da ste se neplanirano ugojile, pa tako poništite ono poboljšavanje raspoloženja). Evo nekih načina da vam hrana poboljša raspoloženje, a da to ne dovede do gojenja - načine koristite onda kada vam je i inače vreme za jelo, pa neće biti nepotrebnih viškova.

Jedna dobra ideja jeste da koristite bele tanjire. Deo uživanja u hrani potiče od njenog izgleda, a on će najviše doći do izražaja na beloj podlozi. Pored toga, bela boja većinu asocira na nešto pozitivno. Verovali ili ne, oni koji jedu hranu lepog izgleda serviranu na beloj podlozi neretko imaju utisak da ta hrana tako ima bolji ukus nego kada bi bila na obojenom tanjiru i istog sastava, ali manje lepog izgleda. Ništa čudno - hrana treba da bude uživanje za sva čula; ako jedno čulo uživa, više će uživati i druga.

Jedite šarenu hranu; paleta jasnih boja će vam takođe popraviti raspoloženje. Crveno podstiče glad, pa ne bi trebalo da bude dominantna boja ako imate problema s viškom kilograma, ali žuta (malo kukuruza, recimo) će vas razvedriti, kao i biber u više boja, uz žutu će kao kontrast lepo ići ljubičasta boja plavog patlidžana (da, znamo kako to zvuči), a vizuelno će lep dodatak biti i jasna zelena boja peršuna ili listića nane.

Ako zajedno s nekim društvom jedete u restoranu, pokušajte da naručite prve. Pokazalo se da, nakon što prva osoba naruči, ostali često pokušavaju da naruče nešto drugo, i (iracionalno) budu manje zadovoljni svojim izborom.

Ove savete nećete moći uvek da primenite, ali onda kad možete, malčice lepšeg raspoloženja će vam prijati.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 25 Феб 2009, 18:03

Kako je nastala Karađorđeva šnicla

Malo ko zna da ova dika i ponos srpske nacionalne kuhinje nije tzv. „narodno jelo“ i da je njegov autor itekako poznat…

Naime, izvesni Mića Stojanovic iz Čestine kod Gruže, jedan od najvećih kuvara koje je Srbija ikada imala, je bio toliko dobar u svom poslu da je već u svojim ranim dvadesetim godinama postao šef kuhinje poznatog i priznatog beogradskog restorana - „Golf“. I radio je on tu neko vreme, bez ikakvih većih problema, sve dok jednom prilikom, davne 1959, put do ovog restorana nisu pronašli i neki istaknuti posetioci iz Rusije…
I umesto da, kao što je i red kad se nađeš u Srbiji, naruče pasulj, sarmu, kupus ili podvarak, oni izraziše želju da glad utole „Kijevskim kotletom“. Nije da Mića, glavni junak ove naše priče, nije umeo da napravi „Kijevski kotlet“ (nije to neka mudrost, pravićemo ga i mi jednom pa ćete videti), nego nije imao dovoljno piletine koja je glavni sastojak tog specijaliteta. Da bi se izvukao iz ovog „neobranog grožđa“, a i da bi, pri tom, sačuvao dobru reputaciju i sebi i restoranu u kojem je radio, rešio je da im, umesto naručenog jela, od sastojaka kojima raspolaže, napravi nešto ukusno, interesantno i nikada ranije viđeno.
Izvršivši određene modifikacije traženog kotleta (zamenio je vrstu mesa i punjenje, a zadržao pohovanje), dobijena je ukusna šnicla vrlo zanimljivog oblika. Međutim, Mića i dalje nije bio zadovoljan rezultatom pa ju je zbog toga još prelio tartar sosom i ukrasio komadima limuna i paradajza složenih tako da su neodoljivo podsećali na orden Karađorđeva zvezda. Eto, sad je jasno i poreklo imena.
Što se onog drugog, narodnog, imena tiče, verujem da tu nema mnogo šta da se objašnjava. Asocijacija je, složićete se, savršeno jasna...
Gordana Milinković
Слика

Корисников грб
zara
~ pocasni gradjanin ~
~ pocasni gradjanin ~
Поруке: 8575
Придружен: 02 Окт 2008, 17:29

Порукаод zara » 25 Феб 2009, 20:01

Divan prilog Mustro,hvala ti .

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 23255
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 22 Сеп 2011, 15:06

Bez noža i viljuške


Слика


Među nacionalnim kuhinjama ponosnim na svoju dugu tradiciju kineska je šampion. Pravila po kojima njeni kulinari danas spremaju jela nastala su pre nekoliko milenijuma. U Kini je kulinarstvo uvek bilo mnogo više od puke potrebe da se utoli glad.

Štapići kojima Kinezi vešto barataju zamena su za viljušku i nož, koji po njihovom uverenju asociraju na rat i lov, pa im nije mesto za stolom. Upravo zbog toga kineski recepti nalažu da se namirnice u toku pripreme iseckaju na komadiće veličine zalogaja.

Pojedine namirnice su simbolične: riba i crne alge nagoveštavaju bogatstvo, piletina - dobar obrok, a jaja - plodnost. Odlika kineske kuhinje je i neobično kombinovanje slatkih, kiselih i ljutih ukusa, glatkih i hrskavih zalogaja, mekih i tvrdih priloga, sočnih i suvih delikatesa. Obrok se sastoji od najmanje pet-šest jela: supe, koja je na stolu tokom čitavog obeda, jela od mesa, testenine, zatim nekoliko priloga od povrća i soje i neizostavnog pirinča.

Geografske razlike podelile su i kinesku kuhinju na osam glavnih: mandarinsku, kantonsku, šangajsku, sečuansku, fidžijsku, hongkonšku, macansku i tajvansku. Kao što imaju specifičnu kuhinju, Kinezi imaju i autentične posude. Vok je najpoznatiji. U tom dubokom zaobljenom tiganju Kinezi spremaju sva svoja jela, bez obzira na to da li se ona prže, dinstaju, bare ili kuvaju na pari.

Najveća čar kineske kuhinje je u tome što ona, ma koliko poštovala pravila, dozvoljava veliku slobodu, maštu i kreativnost majstora. Gotovo sve kombinacije su dozvoljene, a ostaci od jednog obeda mogu postati neko novo, sasvim drugačije, ali ukusno jelo.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 23255
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 22 Сеп 2011, 15:09

Čudno neko povrće


Слика



Lubenice i dinje su omiljene u ove letnje dane. Mogu se pohvaliti i izgledom i ukusom. Međutim, da li ste znali da pripadaju istoj porodici kao i tikvice, krastavci i bundeve, pa se ne ubrajaju u voće već u povrće?

Velike lubenice s čvrstim crvenim jezgrom idealne su za gašenje žeđi u vrelim danima. Ima ih duguljastih i okruglih, s debelom i tankom korom. Zavisno od sorte, kora je svetlo ili tamno zelena, ima bele pruge ili mrlje.

Dinja Charentais je najmanja, ali istovremeno i najukusnija u svojoj sorti. Nežnonarandžasti mesnati deo ploda dinje je veoma sočan, a ima ukus koji podseća na mešavinu ananasa i papaje. Da je dinja zrela pokazuje njena svetložuta kora, kao i intenzivan, karakterističan miris.

Tendral dinja se kao i medne dinje uzgaja najviše u Španiji. Ima oblik lopte za ragbi, a kora joj je zelena i glatka, s tamnozelenim mestimičnim mrljama. Bledozeleno meso joj je čvrsto i slatko.

Dinja pomorandža nastala je ukrštanjem dveju sorti, i to Hony Dew i Ogen dinje. Svetloroze do narandžasta boja ploda ima prijatan voćni aromatičan ukus. Kora joj je čvrsta i glatka kao i kod medne dinje. Nema nijednu brazdu po sebi.

Ispod glatke i jarkožute kore mednih dinja krije se veoma slatko, svetlozeleno i svetložuto meso voćke. Zreli plodovi imaju divnu aromu i ukus koji podseća na med. Služi se kao predjelo uz pršut ili dodatak raznim salatama. Naravno, i sama dinja je posebno ukusna.
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
El
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 23255
Придружен: 08 Авг 2007, 08:19
Место: Pančevo

Порукаод El » 22 Сеп 2011, 15:16

Najomiljenije jelo na svetu


Слика



Krompir je vekovima unazad bio jedna od najčešće korišćenih namirnica za prehranu čovečanstva. Prema mnogobrojnim statističkim podacima, on zauzima drugo mesto u lancu ishrane na našoj planeti, odmah iza pirinča, namirnice koja se i danas najviše konsumira, a omiljeno jelo od krompira poslednjih decenija na svim kontinentima jeste - čips.

Ova poslastica, po svemu sudeći, vodi poreklo od francuskog prženog krompira, poznatog u celom svetu pod nazivom pomfrit. Francuzi su oko 1700. godine izmislili ovo jelo koje se lako i brzo pripremalo a ukusom je lako osvojilo stanovnike te zemlje. Ovaj specijalitet u Ameriku je doneo američki ambasador u Francuskoj - Tomas Džeferson.

U leto 1853. godine Indijanac Džordž Kram radio je u restoranu "Moon lake lodge" u Saratoga Springsu, gde su pripremali pomfrit na francuski način. To je u stvari bio veoma tanko isečen krompir koji je pržen u vrelom ulju dok ne dobije zlatnožutu koricu. Posle pritužbe jednog gosta da je pomfrit u pomenutom restoranu previše tanak i da ne liči na francuski, Kram je došao na ideju da napravi drugačiji pomfrit - providan poput lista papira, znatno tamnije boje i hrskav. Ovaj proizvod oduševio je gosta koji se žalio, ali i sve ostale prisutne u restoranu, i od tog dana na meniju se našao i specijalitet kuće - krompir čips.

Vrlo brzo posle ovog otkrića, zaposleni u restoranu počeli su da prodaju čips i s nogu - u kesicama, reš pečen i dobro posoljen. Kram je postigao veliki uspeh uz pomoć svog izuma i posle nekog vremena otvorio svoj restoran.

Sve do 1920. godine krompir je ljušten i sečen ručno, a tada je konstruisana i prva mašina za ljuštenje ove namirnice. Dvadesetih godina prošlog veka Amerikanac Herman Lej, putujući trgovac koji je obilazio gradove na jugu Amerike, naučio je mnogobrojne vlasnike restorana od Atlante do Tenesija kako da prave čips, koji je vrlo brzo osvojio američko tržište. Lejov čips zvanično je postao nacionalni brend 1961. godine, a neposredno posle toga Herman Lej je osnovao kompaniju za proizvodnju čipsa.

U godinama koje su usledile čips je postao omiljeni proizvod na svim kontinentima. Proizvodi se fabrički i može se kupiti u gotovo svim prodavnicama širom naše planete, a pristupačan
"Ne zanosi se. Promeniti nešto na muškarcu možeš samo ako nosi pelene" ...

Корисников грб
Mustra
~ administrator ~
~ administrator ~
Поруке: 30535
Придружен: 26 Сеп 2005, 14:52
Контакт:

Порукаод Mustra » 03 Мај 2012, 13:04

Слика

Čiji je đevrek - turski ili grčki?

Historijski rivali - Turska i Grčka - koji se spore oko mnogih političkih pitanja, sada su otvorili još jedan front neslaganja: čiji je đevrek, pecivo koje se vekovima priprema i u jednoj i u drugoj zemlji.

Istanbulska komora prodavaca đevreka (simita) traži da se taj proizvod zaštiti kao turski, pošto Grci tvrde da je to pecivo njihovo, poznato pod nazivom kouluri.
Povod za najnoviji spor otvorio je atinski list "Elefteros tipos", koji je pokušao da dokaže da je đevrek još od pre Krista bio popularan i u Solunu i u Istanbulu. Prema tome, to je vizantijski proizvod, ali ni u kom slučaju nije turski.

U Grčkoj to pecivo nazivaju "solunski kouluri".
U Istanbulu su te tvrdnje dočekali na nož.

"Đevrek (simit) je simbol Istanbula. To je deo turske kulture i za bogate i za siromašne. Postoji velika razlika između turskog i grčkog đevreka u načinu kuvanja i stavljanju susama preko njega", kažu u Komori proizvođača đevreka.
Turski institut za patente najavio je da je spreman da se uključi u ovu akciju, kako bi se zaštitio đevrek, odnosno simit . Ali i u Grčkoj imaju svoje argumente gde se đevrek naziva solunski kouluri.
"Svako može da tvrdi da je đevrek njegov, ali historijski je potvrđeno da datira iz doba Vizantije i da se tada zvao kolikou", objašnjavaju u Udruženju pekara u Solunu.
Atina i Ankara ne mogu da nađu zajednički jezik ni oko mnogih političkih pitanja: rešenja kiparskog problema, kao i pomorskog i vazdušnog razgraničenja na prostorima Egejskog mora.
U poslednje vreme, i pored poboljšanja odnosa, nesporazumi se javljaju i oko druga sitnih pitanja. U Istanbulu su pre nekoliko godina oštro reagovali i kada je na jednoj priredbi u Evropskoj uniji baklava predstavljena kao tipičan dezert kiparskih Grka.Slično se desilo i oko lokuma.
Dakle, važno je "ratovati", nije bitan povod!?
Слика